ТОМАНДЛ Миховил

ТОМАНДЛ Миховил – историчар, публицист и преводилац (Брчко, 19. IV 1894 – Панчево, 21. V 1963). Његов отац Јосип, војни ранар, био је пореклом Чех, а мати Катарина из новосадске породице Плетенац. Основну школу похађао је у Босанској Градишки, првих шест разреда гимназије у Земуну, седми у Згбу и Земуну, где је завршио и осми разред са испитом зрелости (1913). У Згбу је припадао групи студента Луке Јукића, који је био атентатор на комесара Цуваја, један од организатора штрајка средњошколаца због укидања Хрватске наутичке школе у Бакру и учесник у демонстрацијама због наметнутог, ненародног режима у Хрватској (1912). Правне науке студирао је у Бечу и Згбу, где је 31. VII 1923. стекао докторат права. За време студија у Бечу био је секретар Хрватског академског друштва „Звонинир“, које је у питањима одбране националних права словенских народа у Аустро-Угарској заједнички иступало са Српским академским друштвом „Зора“. За време Првог светског рата био је ухапшен и једно време провео је у затвору у Араду, у истом казамату са Васом Стајићем. После Првог светског рата најпре је радио у окружном и среском суду у Панчеву; затим је постао адвокатски приправник. Адвокатура, којом се бавио до 1941, никада му није постала главна преокупација него само извор скромних прихода за егзистенцију. У том периоду био је ангажован и у политичком раду. До 1924. је сарађивао са Демократском странком, а од тада до повлачења из политичког живота (1933) припадао је Самосталној демократској странци Љубе Давидовића. Био је напредан грађански демократа, изразито југословенске оријентације. После Другог светског рата формирао је Градску библиотеку у Панчеву и био њен први управник (1944-1953). Затим је, 1953-1954, био управник панчевачког Градског државног архива; и после одласка са тог положаја, у Архиву је, као архивист и научни сарадник, остао до пензионисања. Публицистичку активност је започео пре Првог светског рата у новосадском „Бранику“. Своје радове је тада објављивао и у панчевачком „Грађанину“, а нешто доцније у „Хрватском покрету“ и „Хрватској њиви“. У Панчеву је двадесетих г. извесно време уређивао „Панчевац“ и био један од покретача и уредник „Народне слоге“. Чланке у „Бранику“, „Грађанину“ и „Хрватској њиви“ потписивао је псеудонимом Томанић. Сарађивао је и у многим, поглавито новосадским и београдским, листовима и часописима (Матичини „Летопис“, „Глас“, „Зборник за књижевност и језик“ и „Зборник за друштвене науке“, затим „Гласник Историјског друштва“, „Зборник Државног архива Војводине“, „Историјски часопис САНУ“, „Нова Европа“, „Звук“, „Музика“, „Наша сцена“, тузланско „Позориште“, „Панчевачка недеља“, „Политика“, „Правда“, „Слободна Војводина“ односно „Дневник“ и др.). Био је члан Научног одељења МС, спољни сарадник Историјског и Музиколошког института САНУ и сарадник Енциклопедије Југославије и Музичке енциклопедије. Приликом прославе 90-огодишњице СНП (1951) био је председник Одбора за организовање изложбе о историјском развитку СНП, коју је и отворио. У научноистраживачком раду Т. се бавио темама, догађајима и личностима из политичке и културне прошлости Војводине. Из прве области запажене су његове монографије о др Светиславу Касапиновићу и Константину Пеичићу. За историју нашег позоришта и музике занимљиве су његове студије и прилози о Николи Ђурковићу, Султани Цијуковој, Жарку Савићу, глумцима Ружи и Драгомиру Кранчевићу, музичарима Драгомиру и Петру Кранчевићу, Аксентију Максимовићу, Јовану Пачуу и Даворину Јенку. У монографији Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838-1938, коју је 1940. наградила Српска академија наука, дао је, научно темељно фундиран, значајан прилог историји наше хорске музике остваривши до оног времена један од најкрупнијих подухвата у српској музичкој историографији. Српско позориште у Војводини, монографија коју му је у две књиге издала Матица српска, обухвата развитак театарског живота Срба у Војводини од 1756. до 1919. У овим књигама сабрана је, сређена и обрађена грађа о црквено-школском и световном школском позоришту код Срба, о позоришном раду Јоакима Вујића, Николе Ђурковића, новосадског Летећег дилетантског позоришта и других дилетантских позоришних дружина у Војводини у XIX веку, Скоро две трећине рада посветио је СНП. Радећи на овом делу, суочен са чињеницом да су највећи део архиве, збирка плаката и Библиотека СНП изгорели 1928. у пожару Дунђерскове позоришне зграде, Т. је морао сам да савлада многе наизглед несавладиве тешкоће: трагао је у тада још несређеним архивима и библиотекама у неколико десетина места за грађом која је још понегде остала сачувана, често беспомоћан застајући пред некомплетним збиркама старих новина и часописа у трагању за  одговорима на многа питања у изворима који му нису увек били лако доступни. Па ипак, успео је да истражи и сабере обилну грађу и осветли најважније моменте у развитку српског позоришта у Војводини у раздобљу од скоро пуна два века. За период СНП знатно је проширио, богато документовао и снабдео великим бројем нових података уски оквир који је за исти период поставио Јован Грчић својим збијеним прегледом Српско народно позориште (1922). Захваљујући Т. напорима реконструисани су, у већим размерама, репертоар СНП, састав његовог глумачког ансамбла у појединим периодима и његова гостовања; утврђени су преводиоци и писци чија су дела извођена и обелодањене многе значајне одлуке и важне иницијативе ДСНП. За већи број глумаца и других позоришних личности прикупио је драгоцене биографске податке. Том својом монографијом, рађеном са страшћу и акрибијом радозналог и вредног истраживача, Т. је трајно задужио и СНП и нашу театролошку науку. Бавио се и преводилачким послом: с немачког је превео и објавио Комунизам – његово биће, његов циљ, његово господарство Едварда Пајлија (Панчево 1921), а са француског Љубав, драму П. Жералдија, коју је изводило ДНП. Објавио је и два краћа прилога историји српске књижевности – оба о песнику Васи Живковићу („Зборник Матице српске за књижевност и језик“, књ. I и IX). У рукопису су му остали радови из светске књижевности Гете и Французи, Гете и француски језик, Р. Тагоре о жени и љубави, аналитички рад о Милтоновом Изгуибљеном рају с коментарима, и Аутобиографија, која се чува у Одељењу за друштвене науке МС. Француска влада га је 1938. одликовала Палмом академије.

БИБЛ: Избори Др Михаила Полита-Десанчића у Банатској Граници и Милетићев башахидски пораз и тителски избор 1875, посебан отисак из Гласника Историјског друштва, 1934, књ. 7, св. 1-3; Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938; Др Светислав Касапиновић, Панчево 1940; Драгомир Кранчевић [виолинист], посебан отисак из зборника Музика, Бгд 1951; Имена и бројеви (Рад СНП у статистици), НС, 1951,  бр. 31-32, с. 4; Удео наших композитора у развитку Српског народног позоришта, НС, 1951, бр. 31-32, с. 4; Српско црквено-школско позориште у XVIII веку, НС, 1952, бр. 34, с. 1; Српско световно школско позориште, НС, 1952, бр. 35, с. 1; Позориште Јоакима Вујића, НС, 1952, бр. 36, с. 2, бр. 37, с. 2; Позориште Николе Ђурковића, НС, 1952, бр. 38, с. 4, бр. 39-40, с. 5; Драгомир Кранчевић [певач, глумац и редитељ], НС, 1952, бр. 41-42, с. 1-2; Први српски позоришни композитор Аксентије Максимовић, НС, 1952, бр. 43-44, с. 3; Др Јован Пачу, НС, 1952, бр. 51, с. 3, бр, 52, с. 3; Период Летећег дилетантског позоришта, НС, 1953, бр. 57-58, с. 3; Питање позоришне зграде у Панчеву 1842, НС, 1953, бр. 66, с. 3; Васа Живковић и Српско народно позориште, НС, 1954, бр. 71-72, с. 6; Српско позориште у Војводини, I-II, НСад 1951, 1954; Невоље Српског наподног позоришта до Првог светског рата, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 331-346; Репертоар и гостовања Српског народног позоришта у Новом Саду од 1861. до 1914. године, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 481-525; Живот и рад Константина Пеичића, НСад 1966.

ЛИТ: Др Н. Милутиновић, Др Миховил Томандл – Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва, ЛМС, 1938, књ. 349, с. 303-304; К. Т. М., Др Светислав Касапиновић, заштитник војвођанских Срба и поборник идеје Српства, Правда, 1938, бр. 12.051, с. 11; Б. Томић, Монографија о дру Светиславу Касапиновићу, Панчевачка недеља, 1940, бр. 333, с. 6; М. А. Пурковић, Др Миховил Томандл – Др Светислав Касапиновић, Гласник Југословенског професорског друштва, 1939-1940, бр. 5, с. 400-401; В. Ђ. Бабић, Једна добра монографија, Видици, 1940, бр. 9-10, с. 274-275; М. Ћ(урчин), Монографија о дру Светиславу Касапиновићу, Нова Европа, 1940, бр. 9, с. 301-303; Др К. Н. Милутиновић, Прилози проучавању историје Војводине. Две књиге г. Миховила Томандла, Глас МС, 1940, бр. 110, с. 66-69; Ј. Путник, Српско позориште у Војводини, НС, 1954, бр. 77, с. 1 и 5; Р. Л. Веселиновић, Др Миховил Томандл, Зборник МС за друштвене науке, 1963, св. 36, с. 148-149; Л. Дотлић, Др Миховил Томандл (in memoriam), Зборник МС за књижевност и језик, 1966, књ. 1, с. 190-191; В. Матић, Град накрај света, ЛМС, 1978, књ. 154, с. 206-217.

Л. Д.