БРАНЧИЋ Благоје

БРАНЧИЋ Благоје – песник, професор, преводилац (Бачко Петрово Село, 5. VI 1860 – Нови Сад, 7. VII 1915). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у НСаду (1873-1881). Школовао се подучавајући друге ученике. Студирао је филозофију у Бечу (1881/82), Коложвару (1882), Прагу (1883) и Будимпешти (1883-1885), где је и дипломирао латински и мађарски језик и књижевност. Суплент новосадске српске гимназије постао је 1885, а њен професор 1895. Био је познавалац латинског, грчког, мађарског, немачког и чешког језика. Пензионисан је 1908. због болести. Свој песнички првенац објавио је у „Јавору“ (1876), а касније је у том листу објављивао преводе с мађарског (Петефи, Арањ, Верешмарти, Ђулаи) и с немачког (Гете, Шилер, Хајне). Сарађивао је као песник и преводилац у многим нашим часописима – „Стражилово“, Летопис МС, „Бранково коло“, Српске илустроване новине, „Голуб“, Цетињски вјесник, Споменик и други. Познат је и као писац уџбеника (Мађарска граматика и Мађарско-српски речник). Написао је једну песму посвећену Драгињи Ружићки. Са Јованом Грчићем и Миланом Димовићем превео је либрето за оперу Вилењак (К. М. Вебер), први пут изведену у СНП 1900.

ЛИТ: Ј. Грчић, Бранчић као песник пресађивач, Браник, 1907, бр. 242; Ј. Грчић, Портрети с писама, II, НСад 1924, с. 1-9.

В. Кч.