ПАВИЋ Милорад

ПАВИЋ Милорад – писац, историчар српске књижевности, преводилац, професор универзитета (Београд, 15. X 1929 – Београд, 1. XII 2009). Дипломирао је 1954. на одсеку за Југословенске књижевности Филозофског факултета у Бгду, а докторирао 1966. у Згбу са темом из упоредне књижевности Војислав Илић и европско песништво. Радио је у књижевној редакцији Радио-Бгда, „Просвети“, а као гостујући професор предавао је у иностранству: на Новој Сорбони у Паризу, Бечу, Венецији, Белађу, Москви, Лењинграду, Фрајбургу, Регензбургу, Гетингену, Падови итд. Запослио се, потом, на Филозофском факултету у НСаду, где је 1974. биран за ванредног, а 1977. за редовног професора; од 1977. до 1979. био је и декан. На Филозофском факултету у Бгду је од 1982. предавао историју културе југословенских народа у новом веку на Одељењу за историју. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1991. Добитник је награде АВНОЈ-а 1989. Као научник потписује монографије из историје српске књижевности и о значајним писцима: Историја српске књижевности барокног доба (1970), Гаврил Стефановић Венцловић (1972), Војислав Илић, његово време и дело (1972), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983) итд. Деценијама се бавио објављивањем и критичким издавањем дела српских писаца XVIII и XIX века и њихове рукописе приређивао за сценско извођење: у Београдском драмском (Удворење Арханђела Гаврила девојци Марији Гаврила Стефановића Венцловића, 1971), Југословенском драмском позоришту (Како је Јуда издао Христа Ивана А. Ненадића, 1972) и на „Доситејевим данима“ у Иригу (Избор из Доситејевих и Стеријиних списа, 1981). Преводио је Пушкина и Бајрона. Као књижевник се јавио збирком песама Палимпсести (1967). Познатији је као прозни писац – објавио је неколико збирки прича, романа и драма. Светску славу доживео је романом Хазарски речник, роман-лексикон у 100.000 речи (1984), који је преведен на више од 20 језика и који је награђен НИН-овом наградом 1985; „New York Times“ га је 1988. прогласио за једно од седам најбољих књижевних дела објављених у САД, а 1992. је проглашен за роман деценије у Србији. Послужио је као основа за мноштво позоришних, филмских и телевизијских остварења: филм Византијско плаво (1993, у режији Драгана Маринковића); позоришна трупа „La Companie des Petits Chateaux“ играла је његову сценску адаптацију под насловом Ловци снова 1991/92. по замковима Француске; балет Mountains of Barking (1994. у Бриселу, трупа „Ultima Vez“); интернационална трупа „Pandur Theaters“ (2002/03. Бгд, Љубљана, Стеријино позoрје); Театар Особњак (Петроград, 2002. у режији Алексеја Сљусарчука); мултимедијална представа на фестивалу „Нови акценти“ (Синагога у Прагу, 2003, у режији Доротеја Шредера и Нине Галсторф); на сцени 45 Bleecker Theatre у Њујорку (2003. у режији Ерика Гулда)… Представа Кревет за троје, која је премијеру имала у СНП 1975. у режији Дејана Мијача, а која је настала према мотивима приповетке Гвоздена завеса и неких других његових прича, играна је и у Русији, у Петрограду и Москви. Осим Кревета за три особе, у СНП је 1971, у оквиру представе Јавленија и позорја, изведена његова адаптација Венцловићевог Удворења Арханђела Гаврила девојци Марији.
Н. С.