РАЈИЋ Јован – књижевник, преводилац и позоришни дилетант (Осек/Осијек, 2/14. IX 1806 – Темишвар, 27. IX 1856). Отац Стефан, свештеник и учитељ „доњоосечке младежи“, мати Марта. Гимназију је похађао у НСаду, а завршио у Пешти, где је студирао прво технику, а потом право. По завршетку студија, у НСаду је код Магистрата регистровао своју адвокатску канцеларију и бавио се адвокатуром са запаженим успехом. Градска скупштина га је изабрала за заменика градског фишкала, без плате, па му је та функција више служила за лични престиж. Посредством колега из Србије 1841. прешао је у Бгд за професора права у тамошњем Лицеју и постао секретар, убрзо и начелник, у Попечитељству правосудија (Министарству правде), а 11/23. VI 1842. изабран је за редовног члана Друштва српске словесности. Исте г., после пада Обреновића и доласком на престо кнеза Александра Карађорђевића, изгубио је своје менторе у власти и одлучио је да се врати у НСад. Од Намесничког већа Угарске добио је 1843. поновну дозволу за адвокатуру (stallum agendi) и наставио своју праксу. У време Буне (1848), кад је створен искључиво српски Магистрат у НСаду, због свог помирљивијег става према учешћу и Мађара у градској власти дошао је у сукоб са колегама Александром Костићем и Радивојем Стратимировићем, који су водили ову акцију. Иначе се у то време држао на линији политике патријарха Јосифа Рајачића и по његовом налогу обављао је разне мисије. После Буне царски високи комесар Исидор Николић Србоградски поставио га је за секретара Бачке жупаније у Сомбору, одакле је премештен за секретара Земаљског суда Војводине у Темишвару (Serbisch-banater oberlandes Gericht). Био је човек од пера и сарађивао је у тадашњим листовима, бавећи се посебно школ­ским проблемима. Јављао се у „Сербском летопису“, Павловићевим листовима у Пешти, „Бачкој вили“, као и бечком књижевном „Телеграфу“. Са младим писцима и правницима Лазом Лазаревићем и Ђорђем Димитријевићем чинио је малу књижевну групу. Састављали су дилетантске групе за позоришне представе, а спремали су се 1834. и да покрену књижевни лист под именом „Србљин“, али нису добили дозволу. Р. је писао песме, оде, епске саставе, а и преводио је књижевне радове са немачког језика; превео је Гетеово дело Страданија младог Вертера (НСад 1844) – према речима М. Тривунца: „И поред архаичности свога језика, дао је превод који је у многом погледу бољи но што су преводи некојих доцнијих Гетеових преводилаца“. Као угледан културни посленик налазио се међу оснивачима Српске читаонице у НСаду; са Радивојем Стратимировићем и Теодором Мандићем сачинио је Статут друштва и са потребном документацијом затражио одобрење за рад од Намесничког већа Угарске. На оснивачкој скупштини 23. IX 1845. изабран је за привременог председника Српске читаонице, где је допринео атмосфери наклоности према позоришту, што је 15. г. резултирало оснивањем СНП под окриљем Читаонице.

ЛИТ: Б. Миљковић, Друштво српске словесности – чланци и прилози о српској књижевности прве половине XIX века, НСад 1914, с. 18-81; В. Стајић, Новосадске биографије I-VI, НСад 1936-1956, књ. IV, с. 252-254; М. Кићовић, Стерија и Вук Караџић, Бгд 1956, с. 297-351.

В. В.