ПРОКОФЈЕВ Сергеј Сергејевич (Сергей Сергеевич Прокофьев) – руски композитор (Сонцовка, Јекатеринославска губернија, 23. IV 1891 – Москва, 5. III 1953). Прве поуке из клавира добио је од мајке, која је била одлична пијанисткиња. Склоност ка компоновању испољио је још у најранијем детињству. Својим изузетним талентом скренуо је на себе пажњу С. И. Тањејева, Р. М. Глиера и А. К. Глазунова. Као изразито обдарени млади пијанист примљен је као тринаестогодишњак на петроградски Конзерваторијум у класу А. Љадова. Касније је студирао клавир код Јесипове, а композицију код Римског-Корсакова и Черепњина. Плодотворна уметничка делатност П. почиње већ за време студија. Његова младићска дела – Први клавирски концерт (1911), Класична симфонија (1917), а такође и наступи на концертима као пијанисте, испољавали су самосвојан таленат, смелост и новину мисли, чиме је стекао топле симпатије Горког и Мајаковског. Русију је напустио 1918. и предузео велико путовање по земљама старог и новог света, наступајући веома успешно као пијанист. У Паризу се настанио 1923. да би за деценију боравка у том граду постигао светски углед. У Русију се вратио 1933. и одмах се уврстио у водећу композиторску тројку, поред Шостаковича и Хачатурјана, да би заједно са њима доживео неоправдане критике стаљинистичких естетичара. Стваралачки опус П. је веома обиман и разноврстан. Написао је преко 130 понајвише опсежних дела из готово свих области музичког стваралаштва, међу којима 8 опера, 7 балета, 7 симфонија, највише ораторијума, кантата, инструменталних концерата, многобројних клавирских композиција, песама, музику за сценска дела и филмове. Важнија дела: опере – Семјон Котко, Венчање у манастиру, Прича о правом човеку, Рат и мир, Заљубљен у три наранџе; балети – Ромео и Јулија, Пепељуга, Камени цвет, кантата Александар Невски; симфонијска прича Пећа и вук, V, VI и VII симфонија, за коју је композитор посмртно добио Лењинову награду. У својим најбољим остварењима која се одликују дубином садржаја, неисцрпношћу фантазије и високим уметничким мајсторством, П. продужава и развија традиције руских класика. Највећу популарност стекао је музиком за балет Ромео и Јулија, по оцени многих најлепшом балетском музиком која је до данас написана. Као оперски композитор П. је испољавао у пуној мери две изванредно снажне компоненте свог стваралачког дара: осећајну лирику и богат смисао за хумор. Као драматичар П. је изразити хуманист, дубоко повезан са осећањима и реакцијама ликова које описује. Драматургија његових сценских дела извире из саме унутрашњости његових многобројних јунака, међу којима је особито дубоко, присно и потресно знао музиком описати једноставне и мале људе. Певљивост и изражајност његове мелодике, затим занимљиви ритмови и фини осећај за употребу и комбиновање инструмената и људског гласа, учинили су да П., иако модеран, остане разумљив и приступачан широком просеку слушалаца. П. је обогатио руску и европску музику јединственим делима, специфичним по разноврсности и ширини распона, па се због тога с разлогом убраја не само међу прве совјетске композиторе, него и међу највеће представнике музике нашег времена. У СНП су извођена његова дела: балети – Ромео и Јулија (фрагментарно) и Пепељуга, и опера – Заљубљен у три наранџе.

М. Х.