АНДРЕЈЕВ Леонид Николајевич (Леонид Николаевич Андреев) – руски књижевник (Орел, 21. VIII1871 – Нејвала близу Мустамјаки, Финска, 12. IX1919). Писац који је у раним књижевним делима имао, углавном, реалистички и демократски однос према стварности, да, у каснијима, буде више песимистичан (почетком 1900-их г.), а у доба 1905-1907.показивао је разумевање за револуционаре и њихов рад на измени постојећег стања. Приповедач и драмски писац, А. се даље развијао као писац који је са реализмом, песимизмом и схватањем револуције као стихијног бунта све више сједињавао у свом стваралачком методу реалистички поступак са извесним декадентским и мистичним елементима, који су замагљивали основне идеје и мотиве његових дела. Сам А. је признавао Достојевског као уметника којем се дивио и чији је утицај, неоспорно, претрпео, али без оних генијалних замаха у сликању потресних страна живота и великих ликова. А. је нарочито у тзв. прелазним и „кризним“ ситуацијама предреволуционарних међуратних времена бивао актуелан писац, јер је својом недореченошћу и мутним асоцијацијама изазивао поједине врсте интелектуалаца, неке грађане и малограђане на сумње и непостојаности, као и на губљење наде пред великим питањима будућности. Најупечатљивију слику њега као писца и човека оставио је Максим Горки у својим необично сугестивним сећањима, у којима је, кроз познанство, пријатељство и друговање са А., осветлио овог противуречног уметника чудног дара и широког образовања. „Опазио сам – записао је Горки – да тај човек рђаво познаје стварност, мало се за њу интересује. Утолико ме је више задивио снагом своје интуиције, плодношћу фантазије, упорношћу уобразиље.“ А. није довољно превођен и познат у нашој књижевности. У СНП изведена су његова дела: 1922. Онај што добија шамаре(Тот, кто получает пощечины, 1915), 1924. Јекатерина Ивановна (Екатерина Ивановна, 1912), 1928.Анфиса (Анфиса, 1910), 1929.Живот човека (Жизнь Человека, 1907) и 1938. Дани нашег живота(Дни нашей жизни, 1908).

В. Кл.

АНДРЕЈЕВИЋ Јован-Јолес – критичар и преводилац (Нови Сад, 6. X 1833 – Нови Сад, 21. VII 1864). Отац Георгије био је свештеник у НСаду. Основну школу и гимназију похађао је у НСаду, а два завршна разреда у Темишвару. Медицину је студирао у Пешти, Прагу и Бечу. Докторирао је 1861, а још на студијама истицао се научним и стручним радом, посебно у вези са физиологијом јетре. Бавио се, веома успешно, лекарском праксом у НСаду. Активан је члан Уједињене омладине српске, биран је за почасног члана пештанског омладинског друштва „Преодница“. За почасног члана Матице српске изабран је 1862, а за члана њеног Књижевног одељења 1864. Сарађује у часопису „Седмица“, највише анонимно, а са потписом објављује 1858. у наставцима дуг чланак о тада још веома младој фотографији. Сарадник је и „Српског дневника“. Г. 1861, заједно са Змајем, замењује одсутног Ђ. Поповића у уредништву „Данице“. Био је ожењен Јелком Бојић, која ће се после његове смрти удати за Јеврема Марковића, Светозаровог брата, и као Илка Марковићка извршити атентат на краља Милана 1883. Ванредно лепе мушке појаве, речит, озбиљан и уман, био је веома омиљен, а пријатељи су му били Милетић, Змај, Ј. Ђорђевић, Л. Костић и др. Туберкулоза га је усмртила у напону стваралачке снаге. У своје време истицан је као најзначајнији теоретичар уметности код нас. Био је „историјски гледано најмаркантнија критичарска фигура у периоду између Вука и Светозара Марковића“ (Д. Јеремић). Одличан преводилац, на жалост веома малог броја, дела (Шекспиров Ричард III, одломак; Дикенсов Наследник од Хардингтона; Пркос Родериха Бенедикса). Одломци естетични, које је објавио у 21 наставку током другог полугодишта „Данице“ за 1863, били су теоријска основа нашег романтизма, посебно у драмској књижевности. Преузима их из Естетике Фридриха Теодора Фишера, али одабиром поглавља из ове огромне књиге даје поимању естетског реалнији смисао у складу са својим афинитетима ка научном, чак у понечему ка материјалистичком виђењу лепог. Коригујући Фишерова метафизичка схватања, поједина поглавља преузима од другог немачког естетичара – Јулијуса Фрауенштета. Мада неоригинална, ова естетичка студија знатно утиче на књижевно-теоријска схватања тадашњих писаца. Њихово усмерење ка националној историјској трагедији без сумње је последица и ове А. студије. Познато је да се и Ђ. Јакшић и Л. Костић консултују са А. при писању драма. Са Ј. Ђорђевићем А. 1862. г. реферише Матици о драмама приспелим на конкурс. Пише, заправо, одушевљену критику Јакшићеве (тада анонимне) Сеобе Србаља насупрот драми Немања Јована Суботића. Наградом Ђури Јакшићу снажно је подржана романтичарска оријентација у нашој литератури. Г. дана доцније, према позитивним рецензијама А. и Ј. Ђорђевића и уз уздржану Суботићеву, награду Матице српске добија Максим Црнојевић Лазе Костића. И овом приликом А. је дао изузетну подршку новом правцу у књижевности. Ове две његове рецензије спадају међу најбоља критичка дела српског романтизма (штампане су у ЛМС, 1862, књ. 106, с. 182-188 и 1864, књ. 109, с. 206-209). А. је један од оснивача СНП. Унутар читаоничког позоришног одбора, 16/28. VII 1861, заједно са установљењем Позоришта, изабрана су два одсека управе: Литерарно-артистички и Економски. У првом је био и А. уз Ђорђевића, Ђ. Поповића, Змаја и Емила Чакру. Изабран је такође у Економски одсек са Ј. Ђорђевићем, Савом Суботићем и Ђорђем Чавићем. На оснивачкој скупштини ДСНП, маја 1862, поново је изабран за члана Позоришног одсека. Са Лазом Костићем је иницирао прославу 300-годишњице В. Шекспира у НСаду 1864, у складу са афинитетом, чак култом романтичарске драме према овом класику. На прослави СНП је извело прве две сцене првог чина Ридарда III у преводу А. и Л. Костића. Ово је први превод Шекспира са оригинала и прва употреба јамбског стиха на нашој позорници. А. превод шаљиве једночинке Родериха Бенедикса Пркос (Der Eigensinn), нејаког књижевног дела за забаву просечних гледалаца онога времена, изведен је у СНП 6. I 1863. у НСаду. Комад се давао још тридесетак пута и био је једна од веома уносних ставки репертоара. У фоајеу СНП налази се биста А., поклон вајара аматера др Владимира Јокановића.

ЛИТ: Анонимни некролози у „Даници“ (Ђ. Поповић), 1864, бр. 28. и у „Србском дневнику“, 1864, бр. 77; Л. Костић, Спомен Ј. Андрејевићу од Лазе Костића о парастосу 8. августа 1864, НСад 1864; А. Сандић, Из полупрошлости, Јавор, 1881, бр. 32, с. 1015-1019 и бр. 33, с. 1046-1051; М. Полит-Десанчић, Покојници, НСад, 1889, с. 67-70; М. Савић, Др. Ј. Андрејевић, ЛМС, 1925, књ. 304, св. 1-2, с. 157-159; В. Стајић, Новосадске биографије I, НСад 1936, с. 6-9; Д. Јеремић, Критичар и естетичар Јован Андрејевић, зборник радова, Уједињена омладина српска, НСад 1968, с. 213-220.

Б. Кв.

АНДРИЈЕВИЋ Стјепан (право име Stefan Hammel) – драмски глумац (Загреб, 11. VI 1825 – Загреб, 20. IV 1870). Започео је у њемачкој глумачкој дружини Рудолфа Стефана, затим га је Јосип Freudenreich ангажирао за своју пучку глуму Граничари или Проштење на Илијево, у којој је на праизведби 7. II 1857. у Згбу дебитирао као хрватски глумац у улози Саве Чуића. Отада је играо само у хрватским дружинама, а успоставом хрватске Драме 24. XI 1860. постао је њеним сталним чланом. У Згбу је играо до 1864, затим отишао у НСад, а 1867. се вратио у Згб, гдје је остао чланом Народнога земаљскога казалишта до смрти. Био је врло марљив и употребљив глумац, играо је велик број улога најразличитијих опредељења.

УЛОГЕ: Леонтас (Краљева сеја), Ђурађ (Ђурађ Бранковић), Јован (Низ бисера), Вук Бранковић (Милош Обилић, Суботић), Флошар (Обрштар од осамнаест година), Блашко (Сеоба Србаља), Доловић (Војнички бегунац), Бркић (Парница), Лорд Харлеј (Она је луда), Жан Готје (Ђаволови записници), Ћира (Нечиста соба), Ритмајстор (Госпође и хусари), Фуше (Мишел Перен).

ЛИТ: А-м, Српска глумачка дружина славила је триумф изведбом новитета „Краљева сеја“ …, Esseker Lokalblatt und Landbote, 7. XII 1864; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 2, с. 44; А-м, Данас је представљен у Народном позоришту „Ђурађ Бранковић“, Србобран 7. VI 1866; J. Sonntag den 17. Marz: „Milosch Obility“, Gross Becskereker Wochenblatt, 23. III 1867; А, Гостовање Српског народног позоришта, Србија, 17. X 1867.

П. Ц.

АНДРИЋ Божидар – глумац и певач (Доњи Петровци, 21. XII 1901 – Алексинац, 30. X 1994). Заправо се презивао Удварди-Утвар-Утварић, а интимно је називан „Џуџа“. Г. 1915/16. дошао је у НСад, где је радио разне послове – био је носач, продавац переца и цигарета, чистач ципела… Крајем 1919. ангажован је у СНП за помоћника реквизитера, а у два маха је наступио и на сцени: играо је Црнца у Части и Месечину и Гладницу у Сну летње ноћи. Г. 1921. напушта НСад и ради у позориштима у Нишу, Цетињу, Пожаревцу, Скопљу, Приштини, Косовској Митровици, Краљеву. Као глумац и певач ангажован је у СНП у мају 1931.

УЛОГЕ: Смук „Јован“ (Ивкова слава), Ервин Ковачић (Брак из љубави), Гроф Бони Канчино (Кнегиња чардаша), Барон Шобер (Три девојчице), Роже де Вериер (Топаз), Хари Ватсон (Мис Чоколада), Олоферно Вителоци (Лукреција Борџија).

С. Ј. Д.

АНДРИЋ Драгослав – преводилац и писац (Чачак, 10. XI 1923 – Београд, 27. V 2005). После основне и средње школе студирао је три г. на Позоришном одсеку Музичке академије у Бгду и г. дана у Драмском студију при НП у Бгду, а затим дипломирао енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Бгду. Од 1947. до 1955. бавио се превођењем као самосталном професијом. Потом је, пуну деценију, био драматург Савременог позоришта у Бгду. Слободном уметничком раду вратио се 1965. Необично активан и иницијативан, за релативно кратко време избио је у први план и постао свакако најплоднији послератни српски преводилац позоришних текстова. Преводио је са енглеског (Џ. Б. Пристлија, Е. Колдвела, А. Патона – М. Андерсона, Т. Вилијамса, Џ. Килтија, Т. Џоунза, А. Милера и др.); са француског (Ф. Рамиза, Ж. Фејдоа, А.-П. Антоана, А. де Монтерлана, Ж. Коктоа, Ж. Жиродуа, Ж. Ануја, Ж. П. Сартра, А. Ривемала, Р. де Обалдија, Ф. Биједуа, Р. Тома и др.); са немачког (Ф. Диренмата, М. Фриша, Х. Грезикера, К. Витлингера идр.); и са руског (А. Успенског, В. Панову, А. Волођина, С. Михалкова). Бавио се и превођењем поезије. Објавио је десетак врло успелих књига препева из америчке, енглеске, фламанске, кинеске, јапанске и других књижевности. Г. 1969. добио је награду Удружења књижевних преводилаца Србије за препев Нешових стихова. Аутор је и обимног Речника шатровачких израза – Речника жаргона (Бгд 1975).

У СНП су изведени ови његови преводи: Матуранти А. Лакура, Дванасат гневних људи Р. Роза, Резервиста А. Ривемала, Физичари Ф. Диренмата, Господин ловац Ж. Фејдоа, Женски оркестар Ж. Ануја, Оскар К. Мањијеа, Клопка за беспомоћног човека Р. Тома, Сексирама Р. Андерсона, Посета старе даме Ф. Диренмата, Пољуби ме, Кети К. Портера и Бидерман и паликуће М. Фриша.

С. А. Ј.

АНДРИЋ Злата – драмска глумица (Сомбор, 11. XII 1917 – Смедерево, 5. VI 1941). Отац јој је био музикант; основну школу и четири разреда гимназије завршила је у Сомбору. Глумачку каријеру почела је у путујућој трупи Боре Данитија (1936-1938), а наступала је хонорарно у мањим драмским улогама у ХНК у Згбу (1936–1938). Била је члан НПДбС од 1. VIII 1938. до 5. VI 1941. Своје право име – Фењеш Аранка – променила је удајом за глумца Момира Андрића (в).

УЛОГЕ: Милка (Подвала), Прва Циганка (Живи леш), Лиза (Васа Железнова), Фани (Улични свирачи), Кети (Карлова тетка), Кристијана (Буцов), Марта (Нови људи), Маја (Грађанска комедија), Евица (Покондирена тиква), Косара (Породица Бло), Наташа (Чикина кућа), Цвета (Чучук Стана).

ЛИТ: А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд  4. XI 1939; С., Позориште, Војводина, Вршац 1940, бр. 12, с. 2-3; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4; З. Т. Јовановић, Највећа глумачка трагедија у историји српског глумишта, Позориште, бр 10, НСад 1991, с. 24, 25;З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, НСад 1996, с. 379, 387, 388, 389, 405, 417–420, 423, 431, 475; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 650.

В. В.

АНДРИЋ Јосип – приповедач, песник, преводилац, лингвист, композитор и музички писац (Букин код Бачке Паланке, данас Младеново, 14. III 1894 – Загреб, 7. XII 1967). Основну школу похађао је у родном месту и у Моровићу, а гимназију у Славонској Пожеги, где је 1913. и матурирао. Студирао је на неколиким факултетима: од 1913. до 1917. право у Згбу, трговачке науке у Прагу (1914-1916), схоластичку филозофију у Инзбруку (1917-1918) и накнадно славистику у Згбу (1943-1945). Музику је учио приватно у Славонској Пожеги и у Прагу. Право је завршио докторатом 1920. у Згбу. Од 1919. до 1927. био је уредник „Сељачких новина“ у Згбу и музички критичар „Народне политике“, од 1921. до 1946. главни уредник католичке издавачке куће „Друштво Св. Јеронима“, а од 1946. до пензионисања, 1954, радио је у уредништву Хрватског књижевног друштва Св. Ћирила и Метода. Писао је поезију, приповетке, романе, фељтоне, критике, расправе и чланке о политичким, верским и културолошким темама и објављивао у читавом низу листова и часописа. Као језикословац допринео је зближавању Хрвата и Словенаца. Сакупљао је и бележио изворну народну музику бачких Хрвата. Компоновао је популарне камерне и оркестралне композиције, највише за тамбурашки оркестар. Аутор је прве буњевачке опере, Дужијанца, која је 1953. извођена у суботичком НП. Између осталог, превео је (вероватно са чешког, који је засигурно говорио, а не са словачког) либрето опере Крутњава Еугена Сухоња (в) и Шћефана Хозе (в), која је у СНП изведена 18. X 1968. у НСаду. У селу Плавна код Бача (то је родно село његове мајке за које је био посебно везан целог живота и којем је посветио своју оперету На врби свирала) пред црквом је постављена његова биста. На Фестивалу хрватске тамбурашке глазбе додељује се награда/плакета „Др Јосип Андрић“.

В. В.

АНДРИЋ Момир – драмски глумац (Ужице, 21. II 1904 – Смедерево, 5. VI 1941). Завршио је три разреда гимназије и изучио опанчарски занат у Ужицу. Био је неко време опанчарски калфа у Ваљеву, одакле је 1923. као почетник ступио у Позоришну дружину Душана Животића. Затим је био члан многих путујућих позоришта, а 1930. је постао члан НП Врбашке бановине у Бањој Луци; 1934-1935. је радио у СНП у НСаду; 1935-1940. је био у НП у Нишу, а од 1. VIII 1940. па до своје погибије у Смедереву 5. VI 1941. био је члан НПДб у НСаду. Био је веома употребљив глумац, нарочито у карактерним улогама. Захваљујући своме стасу и изгледу играо је и улоге љубавника.

УЛОГЕ: Ремон (Госпођа Икс), Таса (Сумњиво лице), Каплар Милоје (Каплар Милоје), Јован (Супруга), Доктор (Кад је среда петак је), Мандерс (Авети), Др Иван Горски (Прогнани), Џозеф Карден (Невине), Карло Тахи (Госпођа полаже матуру), Гроф Најпер (Мадам Сан Жен).

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), Премијера „Товаришч“-а од Жака Дивала, Југословенски дневник, 1934, бр. 176, с. 4; А-м, „Риђокоса“ од Лукачија, Југословенски дневник, 1934, бр. 184, с. 4; Д., Каплар Милоје г. Момира Андрића, Дан, 12. XI 1940; Л. Дотлић, Кад је среда петак је, Дан, 21. XI 1940; Л. Дотлић, „Два идола“, Дан, 6. III 1941; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећање на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

С. Ј. Д.

АНДРИЋ Никола – књижевник и казалишни радник (Вуковар, 5. XII 1867 – Загреб, 8. IV 1942). Син Мате, ременара и мјесног суца, и Јулијане рођ. Мађаревић. Матурирао је 1887. у Осијеку, студирао славистику и романистику 1887-1889. у Бечу, 1889-1891. у Паризу, а докторирао је 1891. код Ватрослава Јагића у Бечу. Од 1891. до 1893. био је професор гимназије у Земуну, а од 1894. до 1899. и од 1901. до 1907. драматург ХНК у Згбу. Сурађујући с интендантом-реформатором С. Милетићем, дао је значајан допринос умјетничкој изградњи хрватске драме и глуме. Од 1894. уређивао је Театралну библиотеку. Г. 1907. био је оснивач и први интендант ХНК у Осијеку. Од 1908. је у Згбу био професор гимназије и уредник књижевне рубрике „Народних новина“; 1920/21. интендант ХНК, 1926. помоћник министра просвјете С. Радића, а 1927. је умировљен. Његов књижевни рад је многостран: обухваћа филолошке расправе, фељтоне, путописе, књижевне приказе, казалишну хисториографију, те уређивање шест књига народних пјесама у издању Матице хрватске. Г. 1913. основао је „Забавну библиотеку“, у којој је објавио око 600 дјела, претежно пријевода свјетских писаца а и многих домаћих. За ту библиотеку и за казалиште превео је око 120 дјела са француског, њемачког и руског; значајни су напосе његови пријеводи Молијера. Као драматург настојао је нарочито око језичне чистоте приказиваних текстова и правилног акцентирања улога. Развио је значајну активност у културно-просвјетном и друштвеном животу; био је предсједник Друштва хрватских књижевника, старјешина Матице хрватских казалишних добровољаца, предсједник Друштва пријатеља Пољске и др. Одликован је Орденом Св. Саве III и II реда. У СНП су изведени његови пријеводи: Нијоба (Х. Полтон и Е. А. Полтон, 1896), Мадам Сан-Жен (В. Сарду, 1897), У цивилу (Г. Каделбург, 1899), Бабје лето (А. Мејак и Л. Алеви, 1904), Лепа Марсељанка (П. Бертон, 1906), Ура, синчић! (Ф. Арнолд и Е. Бах, 1935).

БИБЛ: Пријеводна белетристика у Срба од год. 1777-1847, Згб 1892 (дисертација); Спомен-књига хрватског земаљског казалишта, Згб 1895; Извори старих кајкавских драма, Згб 1901; Живот и рад Павла Соларића, Згб 1902; Из ратничке књижевности Хрватске, Згб 1902; Под апсолутизмом, Згб 1906; Бранич језика хрватског, Згб 1911; Од Балкана до Mont Blanca, Згб 1927; Шта је шта, у сурадњи са И. Великановићем, Згб 1938.

ЛИТ: И. Крниц, Један наш радник, Хрватска њива, Згб 1917, с. 715; В. Јурчић, Никола Андрић о себи, Савременик, Згб 1937, бр. 12, с. 444-447; А-м, Никола Андрић. Уз 50-годишњицу његова културног рада, Јутарњи лист, Згб 1937, бр. 9290; А-м (С. Батушић), Четвероструки јубилеј књижевника и културног радника дра Николе Андрића, Комедија, Згб 1937, бр. 40, с. 1-2 и 4-7; А-м, Никола Андрић као хрватски јавни радник, Сриемске новине, Вуковар 1939, бр. 42; И. Е(сих), Др Никола Андрић, некролог, Просвјетни живот, Згб 1942, бр. 1-2, с. 94-95; К. Месарић, Др Никола Андрић, Сцена, НСа, 1968, књ. 1, бр. 1, с. 50-55.

С. Б.

АНЂЕЛИЋ Светислав – глумац и певач. У сезони 1912/13. био је члан НП у Бгду, 1914. је неколико месеци био у СНП,  а од 1915. је радио у НП у Скопју, где је имао истакнуто место у ансамблу и остварио запажене улоге.

В. В.