БЕРТЕ Хенрик Б. (Henrik Berte) – мађарски композитор (Галгоц, 8. V 1858 – Перхтолсдорф/Беч, 25. VIII 1924). Свој интернационални углед Б. дугује оперети Три девојчице, која је према роману Р. Барча и са Шубертовим мелодијама изведена у Бечу 13. I 1916. Поред музике за оперете Б. је компоновао и балетску музику. У СНП је извођена његова оперета Три девојчице.

Б. Р.

БЕРТИНИ Флавио (Flavio Bertini) – италијански композитор забавне музике. По његовој шансони „Капинера“ Радивој Динуловић (в) је написао истоимену „болну причу једне девојчице са улице у четири чина“, која је у НПДб изведена 1936.

В. В.

БЕРТОН Пјер (Pierre-Francisque-Samuel Berton) – француски глумац и драмски писац (Париз, 8. III 1842 – Париз, 24. X 1912). После завршене средње школе примљен је у Конзерватуар. Глумачку каријеру започео је у париском позоришту „Жимназ“. Играо је младе љубавнике. Десет г. касније прешао је у „Одеон“. Г. 1873. је ушао у Француску комедију. Затим је од 1875. до 1886. играо у „Водвиљу“. У овом периоду је пратио Сару Бернар на њеном тријумфалном путовању по Европи. Поред глуме, представио се и у оригиналном стваралаштву. Написао је знатан број комедија, најчешће у сарадњи. На сцени СНП је 1906. изведен његов комад Лепа Марсељанка (Zaza, 1905). Неке комедије су му филмоване. Бавио се и позоришном хроником у дневним листовима.

ЛИТ: (Ј) Г(рчић), „Лепа Марсељанка“, позоришна игра у 4 чина од Пјера Бертона, Браник, 1907, бр. 270, с. 2-3; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 8. XI 1907, бр. 8; Р., Лепа Марсељанка, Позориште, НСад 1907, бр. 19, с. 126-127; Ст., У четвртак беше на репертоару Бертонова „Лепа Марсељанка“, Слога, Сомбор 1908, бр. 11, с. 4; Ј. Ћ., У четвртак 13(26) марта дат је комад „Лепа Марсељанка“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3.

С. А. Ј.

БЕРТРАМ МОРНАР (Bertram le matelot) – драма у 4 чина с предигром. Написао: Жозеф Бушарди. Прво извођење у Француској, 1847, у нашој земљи 28. II 1875. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 27. X 1880. у Сремској Митровици. Превео: Милан Љубибратић. – Д. Ружић (Ђорђе, Бертрам морнар), А. Лукић (Самуило Вартон), Ђ. Банковић (Гроф Хамилтон), В. Марковић (Маркез Аморни), П. Добриновић (Џексон), Д. Ружићка (Марија, Маријана), А. Десимировић (Јакоб I), М. Димитријевић (Капетан Рихард), Јовановић (Марцел), Б. Хаџићева (Леди Арабела). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: Н., Приказана је драма „Бертрам морнар“, Родољуб, Сомбор 1880, бр. 52, с. 422-423; С. М., Бертрам морнар, Позориште, НСад 1881, бр. 24, с. 94-95.

В. В.

БЕРЦИК Арпад (Árpád Berczik) – мађарски драмски писац (Темишвар, 8. VII 1842 – Будимпешта, 1. VII 1919). Школовао се у Темишвару, па на Универзитету у Будимпешти. Радио је као министарски саветник – више г. је водио одељење за штампу мађарске владе. Био је члан Кишфалудијевог научног и Петефијевог књижевног друштва и редован члан Мађарске академије наука. Веома плодан и изузетно популаран комедиограф: читавих шест деценија његове премијере биле су готово редовна појава у престоничким позориштима. Његов грађански хумор понегде је проткан благом сатиром  на декаденцију племства. Најчешће, ипак, то су комедије о малим чиновницима и малограђанима. Превођен је на више језика (француски, немачки, фински, словачки, румунски). СНП је извело, 28. VI 1911, његову комедију Министарска криза (Miniszterválság) Г. 1902. СНП је прихватило у репертоар Б. драму Тата (Az apó) у преводу Теодора Скрбића, али представа није реализована.

ЛИТ: Др. А.К., Арпад пл. Берцик, Народност, 1898, бр. 24, с. 1-2.

Б. Кв.

БЕСЕРМЕЊИ/БЕСЕРМИНОВ Бранко – члан оперског хора (Куцура, код Врбаса, 26. III 1902 – Нови Сад, 21. V 1983). Четири разреда основне школе и обућарски занат завршио је у НСаду. Већ 1917. почиње аматерски да се бави певањем у хору Кола занатлијске омладине у НСаду. У СНП је од 15. X 1924. до 1. XII 1929, као члан оперског хора, а певао је и мање солистичке партије у оперетама и комадима с певањем.

УЛОГЕ: Спиридон (Игуманов грех), Пранцини (Кло-кло), Други репортер (Каботени), Парижанин (Деведесет трећа).

В. В.

БЕЋКОВИЋ Матија – књижевник (Сента, 29. XI 1939 – ). Школу је похађао у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду и Ваљеву, а 1958/59. уписао се на Филолошки факултет у Бгду (Група за југословенску и општу књижевност). Бавио се новинарством, истичући се хумористичким и сатиричним прилозима („Јеж“, „Чик“). За дописног члана САНУ изабран је 1983, а за редовног 1991. Био је председник Удружења књижевника Србије (1988-1992). Прве три књиге – Вера Павладољска (Бгд 1962), Метак луталица (Бгд 1963) и Тако је говорио Матија (Бгд 1965) – имају у свом средишту песничко ја и емотивни свет младог побуњеника. Велики заокрет долази с наредним трима књигама поема: Рече ми један чоек (Бгд 1970), Међа Вука Манитога (Бгд 1976) и Леле и куку (Бгд 1978). Б. обнавља поему, уздижући је на сам врх домаћег песништва, отвара је према старијим и дијалекатским језичким слојевима, мајсторски користећи фразеологизме и спуштајући се у митске дубине језичког памћења, усмерава је према усменој живој речи и епској традицији, укршта патетично са ироничним, а некад иронично с метафизичко-религијским (Богојављење, Бгд 1985), хуморним (Ђе рече Јапан) и гротескним (Надкокот, Чачак 1990; Псоглав). Један је од највећих смехотвораца у српском песништву, а у поеми Кажа (Бгд 1988) досегао је сам врх сатире, комике и гротеске, при чему се актуелна сатира превазилази универзалним апокалиптичним метафизичким слутњама и похвалом језику. За Б. је језик „памћење народа“, акумулирана „мудрост времена“; у народном говору је сва његова „усмена цивилизација“. Отуда оријентација на усменост јер је „сан сваке писмености да достигне усменост“, на „туђу реч“ (ове поеме имају фиктивне казиваче и фиктивне слушаоце). Њихова двогласна реч гради илузију сказа. Богојављење је вишегласна поема у којој се 22 гласа равноправно обраћају Богу. Б. поеме хибридног жанра природно се уланчавају, градећи сложену широку фреску и добијајући изражајну моћ и функцију коју је некада имао еп, а сада има роман. Реч је о модерном упошљавању и преображавању усмености. Несумњиво побуњеничка, ова поезија се уздиже изнад идеолошких подела и раскола (Ово и Оно, НСад 1995) и види историју као комично и гротескно вечно „ћерање“ (Ћераћемо се још, Подгорица 1996). У поемама и песмама испричао је скривени породични роман, с темама очинства (Чији си ти мали?, Бгд 1989), мајчинства, сестринства (Ниси ти више мали, Бгд-Рума
2001) и синства (Синство, Бгд 2006), а готово целокупну своју љубавну поезију, с трима носећим поемама – Вера Павладољска, Кад дођеш у било који град и Парусија за Веру Павладољску – посветио је супрузи, при чему је прва поема у знаку љубави, друга у знаку смрти, а трећа у знаку молитве и васкрсења (Кажем ти тихо: ништа нам не треба, НСад 2006). Мајка је чувар куће и језика, преносилац памћења, традиције и брижна заштитница сирочади. Његова новија лирика је у знаку рефлексивне параболе с карактеристичним обртом и поентом (Бодеж, Огледало). Песник изузетног језичког осећања, написао је готово химничне стихове у славу језика (Кажа; Хлеба и језика, Бгд 1997), а староставни поступак „плетеније словес“ реактуализовао је певајући Богородици Тројеручици (Трорука чудотворка, Богородица Тројеручица, Богородица Тројеручица заштитница српских песника). Изузетно је широког емотивног распона: од ироније, сатире и гротеске до патоса и високог религијског надахнућа. Приврженост светосавској и косовској традицији експлицитно је изразио у књигама Служба Светом Caвu (Шабац 1988) и Kocoвo: најскупља српска реч (Ваљево 1989), а своја беседничка остварења сабрао је у књизи Беседе (Бгд 2006). Однос према Његошу изразио је песмама, беседама и предавањима, сабраним у књигу Небош (Бгд 2001). Сатирични дар, где је укрстио изузетну смехотворну снагу с критичким односом према комунистичком југословенском друштву, испољио је, осим у поемама (Кажа, Надкокот), и у сатиричним текстовима објављеним под псеудонимом Доктор Јанез Паћука (О међувремену, НСад 1969). Елементе сатире садржи и поема Кад будем млађи (НСад 2007), где је сатирична жаока усмерена на губљење идентитета и осећања за националне вредности, а извор смеха је у алогичној временској рокади (подмлађивање старца) и у коришћењу омладинског сленга с мноштвом туђица и варваризама. Изведени су му драмски комади: Београд некад и сад, Че, трагедија која траје (са Душком Радовићем), Воз који је носио наочаре, Ричард Лављег Срца, Човек без граница, а са Бориславом Михајловићем Михизом адаптирао је Горски вијенац. Преводио је са македонског поезију Славка Јаневског (Танчарка на дланка, Љубљана-Скопље-Згб-Бгд 1966) и са руског Андреја Вознесенског (Антисветови, Бгд 1969). Превођен је на руски, француски, енглески, немачки, румунски, италијански, шпански, кинески, јапански и друге језике. Заступљен је у преко 240 антологија, панорама и песничких избора. После својих првих књига стекао је много епигона, а нарочито после поема испеваних у дијалекту. Његово песништво било је охрабрење и подстицај и за оне писце који су достигли значајне књижевне вредности и изградили свој књижевни израз (М. Вуксановић). Приредио је избор из целокупног песништва Петра II Петровића Његоша (Пустињак цетињски, Бгд 1979), избор из дела С. Милутиновића Сарајлије (Играљке ума, Бгд 1981), Милована Ђиласа (Најлепше приповетке, Бгд 2003), Д. Радовића (На острву пucaћег стола, Бгд 1995; Кратке приче, Бгд 1996). Добитник је најзначајнијих награда („Милан Ракић“, Октобарска, Седмојулска, Змајева, Дисово пролеће, „Јован Дучић“, Вукове задужбине, „Десанка Максимовић“, Његошева, „Богородица Тројеручица“ и др.). СНП је 1982. извело његов комад (у сарадњи са Милованом Витезовићем) Хајд у парк кабаре.
ДЕЛА: Сабране песме, I-VI, Бгд 1992; Сабране песме у девет књига, Бгд 2003; Тако је гoвopuo Матија, 1-3, НСад 2004.
ЛИТ: Б. Поповић, Уметност и умеће, Бгд 1977; Н. Кољевић, Иконоборци и иконобранитељи, Бгд 1978; М. Вешовић, Бесједа о Бећковићу, Књижевне новине, 1989, бр. 783; Р. Микић, Језик поезије, Бгд 1990; М. Пантић, Нови прилози за савремену српску поезију, Приштина 1994; М. Вукићевић, Н. Вуковић, М. Ковачевић (прир.), Поетика Матије Бећковића, Подгорица-Никшић 1995; М. Ђорђевић (прир.), Предсказања Матије Бећковића, Приштина – Зубин Поток – Подгорица 1996; Ј. Делић, „Очинство“, ЛМС, 1996, 458, 4; Н. Вуковић, Девета соба, Бгд 2001; Љ. Симовић, Дупло дно, Бгд 2001; М. Пантић, Свет иза света, Краљево 2002; Ј. Делић, „Тајна илузије сказа“, у: Тако је говорио Матија, I, Молитва, НСад 2004; Д. Вукићевић, Библиографија Матије Бећковића, Бгд 2006; Ј. Делић, „Апокалиптично виђење историје“, у: Хлеба и језика, I, НСад 2007; J. Делић, Бећковић, Матија, Српска енциклопедија, НСад-Бгд 2011, том I, књ. II, с. 110-111.
Ј. Д.

БИБЕСКО Антоан (Antoine Bibesco) – француски драмски писац (Сен Семфоријен, Француска, 19. VII 1878 – Париз, 2. IX 1951). Антоан му је француски облик имена, а Антон румунски. Изданак је познате румунске племићске породице, рођак француске песникиње принцезе Бибеско. Мати Александра била је познати париски виртуоз; у њеном су се салону могли срести Ернест Ренан, Леконт де Лил, Пјер Лоти, Анатол Франс, Жил Леметр… Син је 1900. ушао у дипломатску службу и био секретар румунских посланстава у Паризу (1900-1904) и Лондону (1904-1912), саветник у Петрограду (1912-1914), Лондону (1914-1917) и Вашингтону (1917-1927), посланик у Вашингтону (1927-1931), Мадриду и при Дунавској комисији (после 1931). Као секретар посланства у Лондону оженио се Елизабетом Асквит, ћерком познатог политичара и председника енглеске владе. Пријатељевао је са Полом Мораном. Као драмски писац јавио се 1907. комадом La Jalouse (Љубоморна), о којем је Катил Мандес у своје време писао лепо. После дуге паузе дао је 1930. комад Laquelle…? (Која је била?), али је овог пута био слабије среће. Критичари су се поделили. Један му је признао способност склапања радње, деликатност дијалога и психологије, образованост и осећајност. Други је сматрао да је то драмско дело пре галантна фарса него комедија. Трећи је рекао да је то аматерска разонода осредњег интереса, а четврти је нашао да је његов комад можда добар на румунском, али да је на француском плитак. Овај је комад СНП приказало 1933. Осим Париза, комади су му извођени и у Букурешту.

С. А. Ј.

БИБЛИОТЕКА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА — Тачан датум оснивања БСНП не може се са сигурношћу утврдити, али се претпоставља да она постоји од самих институционалних почетака Позоришта. Јован Ђорђевић у писму Антонију Хаџићу датираном 28. XII 1861. пише: „За ове ствари шаљем Вам новце, и то: за Аксмана 61 ф; за носове 8 ф; за књиге 20 ф“. Забележено је да је Ђорђевић 12. VI 1862. молио Хаџића: „Књиге што су за позоришне новце купљене, исто тако и рукописе, молим попишите и пошаљите списак овамо, да знамо шта имамо, да неби двапут куповали. Ако за одкуп права на дела треба новаца, поручите ми колико?“. У Правилима за дружину српско-народнога позоришта објављеним 1863. између осталих наводе се и обавезе деловодитеља који, осим што води записнике, позоришну кореспонденцију, води бригу о позоришној архиви, али и преписује рукописна дела за позоришну библиотеку; уједно је и библиотекар позоришне библиотеке. У записнику УО из 1863. помиње се да је Павле Степић, некадашњи члан дружине СНП, из позоришне библиотеке „крадом“са собом однео преписе позоришних дела. Још један писани документ где се помиње БСНП је Ђорђевићево писмо А. Хаџићу, секретару МС (потоњем управнику СНП), од 8. X 1867, у којем Ђорђевић моли пријатеља за сарадњу и помоћ: „…опомените г. Београдца да пронађе и попуни оно што сам приметио да фали у позориштној библиотеки“. Од самог оснивања БСНП вођена је евиденција о садржају фонда. У периоду буђења националне свести, праћен схватањем да национална драма, попут огледала, друштву враћа сопствени одраз, Ђорђевић је формирао позоришни репертоар дајући приоритет текстовима домаћих аутора. У недостатку квалитетних домаћих текстова, за извођење су припремана и страна дела по принципу превода, посрба, прерада и адаптација. Ову делатност обављали су позоришни посленици и великани српске културне заједнице у аустроугарској царевини као што су Лаза Костић, Атанасије Николић, Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Коста Трифковић, Лаза Телечки и други. Школовани и образовани по европским универзитетским центрима доносили су нам су „нова искуства, знања и однеговани укус“ . Драмска дела страних и домаћих аутора, било да су уврштена у репертоар или само планирана за извођење у СНП, преписивана су за потребе сваке појединачне улоге и чувана у БСНП, која је била под директном управом управника Ј. Ђорђевића. У периоду кад СНП није имало своју матичну зграду, он је лично водио евиденцију о драмским текстовима и часописима чувајући их у својој кући. Осим што је писао драме, успешно је преводио са неколико светских језика. Покренуо је објављивање књижне збирке „Зборник позоришних дела“ уз образложење: „Циљ ове библиотеке је да помогне домаћу драмску књижевност, да публици омогући читање и гледање драме истодобно, да ослободи глумце преписивања улога, да аматерским групама прошири репертоар.“ Објављено је четрдесетак књижица са драмским текстовима, од којих је врло мали број сачуван. У БСНП се данас налази неколико ових књижица: Шаран Змај Јове Јовановића, Краљева сеја Милана Јовановића из 1872, Максим Црнојевић Лазе Костића – друго, поправљено издање из 1887, Ромео и Јулија Вилијема Шекспира из 1876. Осим ових, у БСНП се налази неколицина уникатних, руком писаних драмских текстова. Ови раритети чувају на својим страницама дух прошлих дана. Кућни лист СНП „Позориште“ (в) 1871. је покренуо и уређивао А. Хаџић. Оригинални примерци свих бројева овог листа чувају се у фонду БСНП, а за научноистраживачки рад могу се погледати у електронском формату. На почетку рада СНП је финансирано искључиво добровољним прилозима, те су новчана средства коришћена за најнужније, текуће потребе, гардеробу и декор, док је изградња позоришног дома представљала пусте снове и нереалну жељу све до 1895, када је српски властелин и добротвор Лаза Дунђерски на свом плацу изградио зграду СНП; она је у ноћи између 22. и 23. I 1928. изгорела, а са њом и „целокупан фундус декора, костима и вредна библиотека“. Библиотечки фонд је системски обнављан до Другог светског рата, када је поново претрпео знатна оштећења. Како се СНП селило у ненаменске и неусловне зграде, постојећа књижна грађа се осипала и уништавала. За БСНП су наступили бољи дани када је Ђура Давидовац (в) 1954. постављен за библиотекара и музичког архивара. Ове дужности је обављао до 1965, када је донет Правилник о организацији и раду БСНП, којим су дефинисани њени задаци: набавка, попуњавање и комплетирање фонда драмском, музичком и другом стручном литературом на јужнословенским и страним језицима из разнородних грана уметности, те обрада и начин коришћења. Ставке Правилника још увек представљају смернице набавне политике библиотеке. Фонд су 1966. по стандардима за библиотечко пословање уредили библиотекари МС. Књиге и периодичне публикације, обрађене стручно и предметно, уписане су у књигу инвентара са првим инвентарним бројем и датумом 9. III 1966. Коначно, 1981, када се СНП уселило у модерну зграду пројектовану по најсавременијим стандардима, са радионицама и просторијама за пратеће садржаје, БСНП је усељена у просторије уређене у складу са библиотечким нормативима за чување и коришћење библиотечке грађе. Како би се на ефикасан начин задовољиле потребе савременог корисника, припадника информатичке ере, целокупан фонд библиотеке евидентиранје у електронску базу података путем Biblio програма за библиотечко пословање. Оформљен је електронски каталог, али упоредо се наставило са евиденцијом у инвентарној књизи, лисном ауторском и насловном каталогу, а у сарадњи са Јавним предузећем „Информатика“ започет је процес дигитализације вредне и ретке књижне грађе. Потреба за формирањем каталога дечијих драмских текстова указала се 2007, када је БСНП добила одобрење да пружа услуге корисницима изван СНП. Преко 28.000 инвентарисаних монографских јединица, сложених по принципу numerus curens у четири формата, прати добро разрађен систем каталога који на једноставан начин упућују кориснике до жељене публикације у фонду БСНП. Осим монографских, фонд чине и серијске публикације на српском и на страним језицима. Референсну збирку чине посебне целине: општа, позоришна, балетска, музичка. Неформалне књижне збирке су формиране у зависности од потреба корисника запослених у СНП као што су глумци, редитељи, музички уметници, балетски уметници, редитељи, лектори, сценографи, костимографи, обућари, фризери, шминкери. Збирку драмских текстова чини преко 3500 наслова, а највреднији су раритетни рукописни уникати из 19. века. Међу ауторима заступљени су, с једне стране, класици драмске књижевности, а са друге неафирмисани, млади драмски писци. У фонду постоји више примерака појединих драмских дела јер се чувају и користе преводи, драматизације и адаптације различитих аутора. БСНП је, осим на стручне књижевне и позоришне часописе, претплаћена и на дневну штампу која се може читати у просторијама читаонице. Уколико се жељене публикације налазе у фонду других библиотека, до њих се може доћи путем међубиблиотечке позајмице, а позајмљени примерци књига користе се у просторијама читаонице. На овом пољу плодоносна сарадња остварује се са Библиотеком МС, Градском библиотеком, библиотеком Академије уметности у НСаду, библиотеком Змајевих дечијих игара, библиотеком Покрајинског завода за заштиту споменика, Музеја савремене уметности у Бгду, Југословенског драмског позоришта, НП у Бгду. Библиотеке су кроз све епохе развоја људске цивилизације доказале сврху постојања функционишући као чувари културне баштине и незамењиви посредници између књиге и читаоца. Усвојивши овај принцип пословања, БСНП дуги низ г. испуњава културолошку мисију вршећи, с једне стране музејску, а с друге савремену делатност, уз настојање да се за генерације које долазе сачувају драгоцени драмски текстови и публикације неопходне, полазне тачке у процесу стварања позоришне представе. Организационо БСНП је у склопу Радне заједнице / Заједничких служби СНП, а после Ђ. Давидовца у њој су као библиотекари радили: Славка Видаковић (в), Иванка Максимовић, Ивана Илић-Киш, Олга Радман и Галина Коцић.

ЛИТ: Архив Војводине Ф-35, к. 15, а. бр. 57/ 2; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859-1895, НСад 1973; Б. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936; Б. Чиплић, Трагом „мезимчета србског“, НСад 1980.

О. Р.