АУТОМАТ – комедија у 3 чина. Написао: Момчило Милошевић. Прво извођење 18. IV 1936. у НП Сарајево.

Прво извођење у НПДбС 22. VI 1940. у Смедереву. – Рд. Ђ. Козомара; Р. Гојкић (Директор), М. Томић (Доктор), Р. Алмажановић (Генерални директор), С. Савић (Банкар), М. Мирковић (Фабрикант), С. Бурја (Председник банкарског друштва), Ф. Живојевић (Руски ђенерал), В. Тодоровић (Господин), С. Александровић (Послужитељ), К. Сибирјакова (Графица), З. Чокановић (Председниковица), А. Мајценовић (Г-ђа генералног директора), М. Козомара (Прва госпођа), А. Милосављевић (Друга госпођа), М. Гојкић (Служавка). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Аутомат, Бгд 1933.

ЛИТ: К. Н. М., „Аутомат“, комедија, ЛМС, 1934, књ. 340, с. 123; Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 27. IX 1940.

В. В.

АФЕРА (Afera) – драма. Написао: Примож Козак. Прво извођење у пролеће 1961. у театру „Одер 57“ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 2. IV 1980. у НСаду, у сали Филозофског факултета. Превела: Роксанда Његуш. – Рд. Б. Јајчанин, к. М. Стојановић-Маурич, драматург Ђ. Папхархаји, к. г., лектор О. Маринковић, к. г., избор и монтажа музике И. Феце, к. г.; Т. Јовановић (Јеремија), Б. Јајчанин (Матеј), С. Ђорђевић (Бернард), Ф. Тапавички (Симон), М. Краљев (Марсел), А. Ђорђевић (Кристијан), В. Ђокић, С. Адамовић (Борци). – Изведено 6 пута, глед. 832.

БИБЛ: Афера, прев. Роксанда Његуш, Бгд 1975.

ЛИТ: П. Мирковић, „Афера“ мора да успе. Новосадско позориште први пут ставља на сцену дело Приможа Козака, Политика експрес, 27. I 1980; Д. Николић, Револуција као повратак људском, Дневник, 2. IV 1980; Танјуг, Театар револуције, Вјесник, Згб, 3. IV 1980; М. Кујунџић, Тешки кораци догме, Дневник, 5. IV 1980; А-м, Театар револуције или народне одбране, Сремске новине, Сремска Митровица 9. IV 1980; Геролд Ласло, “Афера” Приможа Козака, Позориште, НСад 10. VI 1980.

Ј. М.

АЧ Карољ (Károly Ács) – мађарски научник и песник (Кишбанкпуста, Мађарска, 14. VII 1823 – Будимпешта, Мађарска, 1. III 1894). После студија права и положеног адвокатског испита учествовао је у револуцији 1848/49. По слому револуције побегао је у емиграцију, али је био ухваћен и осуђен на смрт, нарочито због организовања герилских одреда 1849. Помилован је и после шест г. пуштен из тамнице. Бавио се језичким проблемима, између осталога и српскохрватским језиком. Истраживач је народне књижевности, не само мађарске, него и румунске и српске. Г. 1865. послао је Матици српској обвезницу од 100 форината с интересом, као свој поклон СНП. О овом лепом гесту писало се у тадашњој српској војвођанској штампи и у ЛМС. У Српском Ковину (Ráckevé) у Мађарској постоји његова биста.

Б. Кв.

АШ Шалом (Sholem Asch) – јеврејски романсијер и драмски писац (Кутно, Пољска, 1. XI 1880 – Лондон, Велика Британија, 10. VII 1957). У родном месту добио је традиционално хебрејско образовање. Као осамнаестогодишњак прешао је у Варшаву као новинар и потпао под утицај тридесетак г. старијег Ј. Л. Переца (Y. L. Peretz), једног (уз А.) од три класика модерне јидиш-књижевности. Уместо хебрејског, од тада ће, у жељи да се приближи јеврејским масама, употребљавати јидиш као изражајно средство. Из овог раздобља су, између осталих, два његова комада из савременог јеврејског живота: Месијини дани (Mashiach Tzeiten, 1906) и Бог освете (Der Got vun Nekome, 1907). У немогућности да, на територији под руском управом, буде приказан на јидишу, овај други комад ће, у Берлину, прихватити Рајнхарт (Reinhardt) и извести га на немачком (Gott der Rache, 1907). Писан даровито, Бог освете је и тематски врло занимљив. У њему се описују трагична осећања човека који верује да му кћи може остати чиста и поред тога што се на доњем спрату куће у којој станују налази бордел чији је он власник. Изазвавши безброј, често врло супротних, реаговања, комад је преведен на више језика и приказан на многим позорницама (СНП га је извело 1923). Г. 1914. А. је прешао у Њујорк. Од тада ће његова активност бити везана за овај град и за Лондон. Из овог, другог, периода више је његових комада који се баве темама час из савременог живота, час из прошлости. Најпознатији су: Низ перли (A shnirl perl, 1916), Мртав човек (Der toiter Mensch, 1922), Наша вера (Unzer Gloubn, 1928). Овима ваља додати и комаде са библијским садржајем: Рушење храма (Churban bet hamikdash, 1921) и Јефтасова кћи (Yiftachs Tochter, 1922). Врло плодан као романописац, А. је драматизовао већи број својих романа, међу којима су: Лопов Мотке (Motke Ganev, 1917) Ујка Мојсије (1926), Свеци по имену (Kiddush Ha-Shem, 1928), Три града (Drei Shtet, 1938) и Спасење (Der T´hilim Yid, 1939). У првоме се описује пољско подземље; у другоме је реч о раним усељеницима у САД; у трећем се говори о херојском мучеништву украјинских Јевреја 1648; четврти је приказ хасидизма на почетку XIX столећа. А. је аутор и Посланице хришћанима (1948). Следбеник немачких класика, Дикенса, Толстоја и нарочито Достојевског, реалист по стилу а романтичар по избору тема, А. је дуго био свакако најпознатији јидиш писац. Као такав био је и председник јидиш-секције међународног ПЕН-клуба.

ЛИТ: А-м, Шалом Аш: Бог освете – уочи премијере, Казалишни лист, 1923, II, св. 3/28, с. 2-4; Ј. С., Бог освете од Ш. Аша, Слобода, 1926, I, бр. 102, с. 6; И. С(амоковлија), Бог освете од Ш. Аша, Јеврејски живот, 1926, бр. 3, с. 107; Р. (Белић), Јеврејски писац Шалом Аш, Ново доба, Сплит 1931, XIV, бр. 172, с. 2; И. Есих, Шалом Аш, Обзор, 1933, LXXIV, бр. 125, с. 2; T. Buechler, Шалом Аш, у поводу 60-годишњице живота, Јеврејска трибуна, 1940, VIII, бр. 4, с. 3.

С. А. Ј.

АШАНТКА (Aszantka) – комедија у 3 чина. Написао: Влођимјеж Пежињски. Превео: Јулије Бенешић. Прво извођење у Лавову, 11. VI 1906, у нашој земљи 11. V 1915. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 24. X 1923. – Рд. Ж. Васиљевић; М. Душановић (Лонски), К. Васиљевић (Братковски), Стеван Јовановић (Крецки), М. Живановић (Ромовски), Д. Спасић (Директор), Ј. Силајџић (Жан), В. Ивановић (Франек), О. Кожај (Слуга), М. Тодосићка (Лубартовска), М. Верешчагина (Владка), М. Дубајићка (Виола), С. Стојчевићка (Газдарица). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Премијера у Народном позоришту, Јединство, 24. X 1923; Вер, Премијера „Ашантке“ – Народно позориште, Застава, 26. X 1923; С. Петровић, Пежински: „Ашантка“, У позоришту, Бгд 1928, с. 125.

В. Кт

АШАР Марсел (Marcel Achard) – француски драмски писац (Сент-Фоа-ле-Лион, Француска, 5. VII 1899 – Париз, 3. VIII 1974). Отпочео је књижевни живот на мало необичан начин, поставши најпре шаптач у позоришту, осуђен самом природом позива да буде највећи скромник под позоришним кровом. Срећом, није ту нашао себе и убрзо се почео бавити новинарством. Управо ће се као новинар и осмелити да пише своје прве позоришне комаде. Није му требало много времена да прикаже већи број љупких комедија. Оне се зову: Хајде да се играмо (1923), Жан с Месеца (1929), Домино (1932), Малборо одлази у рат (1932), Кокосов орах (1933), Крај моје Плавуше (1946), Љубавна невоља (1956), Блесавица (1960) итд. Он у својим делима подједнаку пажњу поклања сцени и њеним захтевима, с једне, и књижевности и њеним особеностима кад је у питању сценска реализација, са друге стране, трудећи се чак да у сваком поједином случају постигне идеалнију равнотежу. Међутим, А. су као драматичара ипак открили Лиње-По и Шарл Дилен, јер су му као редитељи и позоришни директори изнели на сцену комедије Хајде да се играмо (1923), Ићи ћемо у Валпарезо (1948), Воденица на Галети (1951) и Кромпир (1957). Позориште А. је уистину особено и донекле необично: скоро је цело посвећено љубави и еротични елементи су у њему доминантни. Он срећно у тој области спаја сан и јаву, као прави вештак, са много маште. Иако је његово позориште лако, чак са нешто месечарске поетичности, ипак на гледаоце делује дубоко. Кроз његове комедије провлачи се и известан цинизам који се на махове претаче у неосетну меланхолију. Његово позориште се одликује „артифицијелношћу и течном говорном експресијом“; оно је нека мешавина смешног, тужног и поетичног и чини извесну врсту интегралног театра. Иначе се А. истакао и на филму, приказујући се на њему као сценарист, дијалогист и редитељ. Од 1959. је члан Француске академије. На сцени СНП изведени су његови комади Кокосов орах и Хајде да се играмо.

Ж. П.

БАБИНКА Михал (Michal Babinka) – књижевник и књижевни и позоришни критичар и публициста (Падина, Банат, 25. VIII 1927 – Сремска Каменица, 4. VII 1974 ). Основну школу завршио је у Падини, гимназију у Бачком Петровцу и Панчеву и учитељску школу у Вршцу. Као учитељ радио је у Остојићеву од 1948. до 1951. и у Падини 1951/52. Студирао је српскохрватски и руски језик на Вишој педагошкој школи у НСаду (1952-1954). Од  1953. је био новинар у словачкој редакцији Радио НСада, а  од 1955. до 1958. новинар у новосадском „Дневнику“. Од 1958. је био учитељ у Падини, Иловачи и Кисачу до 1961, када је прешао у слободне књижевнике. Од 1963. је радио као репортер листа „Hlas l´udu“. Талентован и снажан песник богатих метафора, представља преломну појаву у поезији Словака у Војводини. Објављивао је прозу,  песме,  књижевне белешке, приказе, критике и репортаже у словачким листовима и часописима. Док је радио у „Дневнику“ редовно је приказивао представе СНП.

БИБЛ: Ускоро почињемо, Дневник, 21. VIII 1955; Од страха ка страсти, Дневник, 9. II 1956; Сачувати поезију, извући драмске елементе, Дневник, 10. II 1956; Лако, свеже, популарно…, Дневник, 1. III 1956; Уједној реченици, Дневник, 6. III 1956; Њима се често одушевљавамо… , 17. III 1956; Јан де Хартог: „Сапутници“,  Дневник,  20. III 1956; Позорница се не заборавља, Дневник,  1. IV 1956; Редитељ – стваралачка спона а не једини аутор представе, Дневник, 8. IV 1956; Отворена изложба „Стерија на позорници“, Дневник, 14. IV 1956; Разговор са редитељем Јованом Коњовићем, Дневник, 15. IV 1956; Викенд–представе, Дневник, 20. V 1956; Сезона неслућених могућности, Дневник, 9. VII 1956; Бољи изгледи, Дневник, 30. VIII 1956; Верни Нушићу, Дневник, 19. X 1956; Освежење у репертоару, Дневник, 23. X 1956; Редак јубилеј, Дневник, 3. XI 1956; Несвакидашњи вид, Дневник, 25. XI 1956; Сугестивна реч поезије, Дневник, 6. XII 1956; Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 14. XII 1956; За љубитеље драме и музике, Дневник, 30. XII 1956; Коначно мала сцена, Дневник, 5. I 1957; Сусрет поезије и цинизма, Дневник, 13. I 1957; Лорка на новосадској сцени, Дневник, 2. II 1957; А младић, где је младић?,  Дневник, 5. II 1957; Непретенциозност класичног стила, Дневник, 9. II 1957; Једно од најбољих послератних дела, Дневник, 24. III 1957; „Свјетионик“ Пере Будака, Дневник, 30. III 1957; Бродови не питају за срца, Дневник, 2. IV 1957; Позориште пре свега, Дневник, 18. IV 1957; Први пут на југословенској позорници: Хануш, Дневник, 25. IV 1957;  „Да ли је овуда прошао млади човек?“, Дневник, 30. IV 1957; Обиље утисака, Дневник, 26. V 1957; На крају успешне сезоне, Дневник, 6. VII 1957; Деценија успона, Дневник, 4. VIII 1957; Позоришни комбинат, Дневник, 13. IX 1957; У знаку јубилеја Опере, Дневник, 22. IX 1957; Шири план гостовања, Дневник, 10. XII 1957; „Власт“ и „Покондирена тиква“, Дневник, 17. I 1958; „Осврни се у бесу“ Џона Осборна, Дневник, 15. II 1958; Vystavba a financovanie SND,Hlas l´udu, 28. II 1970.

В. В.

БАБИЋ  Лазар – столар, висококвалификовани радник (Нови Сад,  9. VI 1919 – Нови Сад, 17. IV 1994). Завршио је занатску школу и положио помоћнички испит 1935. у НСаду. Од тада до првих послератних г. радио је код приватних мајстора, а затим у прадузећима: „Ново дело“, „Дунав-Тиса-Дунав“ и „Електропорцелан“ у НСаду. У СНП је ступио 1. V 1951. и у њему остао до одласка у пензију, 31. X 1976. Б.  је  током рада у СНП био биран у Управни одбор СНП, Техничко веће СНП, Извршни одбор синдикалне подружнице, као и у разне комисије из области своје струке. Као радник је показао добре радне и стручне разултате, па је  као такав био уважаван и поштован.

Р. Б.

БАБИЋ Богдан – диригент (Загреб,  27. IX 1921 – Београд, 22. XII 1980). Завршио  је Музичку академију у Згбу. Од 1943. је корепетитор, а од 1948. диригент Београдске опере. Истовремено је, од 1946. до 1949, водио хор КУД „Абрашевић“, а од 1949. хор Академског КУД „Бранко Крсмановић“, са којим је освојио многе интернационалне награде. Са културно-уметничким друштвима  и Београдском опером гостовао је у Италији, Пољској,  Немачкој, Шкотској, Бугарској, Румунији, СССР и у другим земљама Европе и у Северној Америци. Наступао је и као симфонијски диригент и клавирски пратилац, а писао је и сценску музику за драмске комаде. Г. 1963. добио је Октобарску награду града Бгда, Вукову награду 1971, а Орден заслуга за народ са сребрним зрацима 1972. Од септембра 1950. до 10. XII 1950. је у СНП дириговао представама Еро с онога свијета, Боеми и Севиљски берберин, замењујући В. Илића (в) до доласка Д. Жупанића (в).

ЛИТ: А-м, Ново уметничко руководство Опере Војвођанског народног позоришта, СВ, 3. XII 1950.

В. В.

БАБИЋ Душан – диригент (Загреб, 2. VIII 1919 – ). Гимназију а затим Музичку академију завршио је у Згбу. Од 1947. до 31. VIII 1950. био је диригент Опере СНГ у Марибору, а у СНП је  радио од  1. XI 1950. до 31. VII 1952.

ДИРИГОВАЊА: Риголето, Мадам Батерфлај, Орфеј.

ЛИТ: А-м,  Нови директор и диригенти, НС, 1950, бр. 11, с. 2; Н. Грба,  „Орфеј“ на сцени новосадске Опере, СВ, 25. III 1952; Н. Петин, Глуков „Орфеј“ на новосадској позорници, НС,  1952, бр. 39-40,  с. 2.

В. В.