КРАНЧЕВИЋ Драгомир – драмски глумац, оперски и оперетски певач и редитељ (Панчево, 16. XII 1878 – Нови Сад, 20. IV 1958). Отац му се звао Атанасије, а мати Марија рођ. Живановић. Потиче из старе граничарске, угледне трговачке породице у којој се одвајкада неговала музика, и инструментална и вокална. Његов стриц Драгомир био је у своје време познати виолинист и концертмајстор будимпештанске Опере, старији брат Петар одличан певач-баритон, хоровођа и композитор, а сестра Јулка веома добра пијанисткиња и приватни наставник клавира. Основну и грађанску школу завршио је у Панчеву. Питомац Припремне војне школе био је у Пожуну (Братислава), одакле је отишао у Кадетску школу у Карловцу. После г. дана, не желећи да буде официр, ову школу је напустио и, одслуживши војни рок 1901, прешао у Србију па је код Жарка Савића (в) у Бгду учио клавир и певање. Затим се потпуно посветио позоришту и до краја живота остао му веран. За члана НП Бгд ангажован је 1. VIII 1902. и убрзо се први пут појавио на сцени – у улози Канингема у оперети Гејша. У НП Бгд остао је до 30. IX 1903, а од 25. X 1903. до 31. VII 1908. члан је СНП; тада се оженио глумицом-почетницом Аном Фроман, која је удајом добила име Ружа. После тога је, због учешћа у побуни млађих глумаца против Пере Добриновића, отишао са женом из новосадског театра и до 31. V 1909. био члан ХНК у Осијеку; вративши се поново у СНП остао је у његовом ансамблу до 28. VI 1914. По завршетку Првог светског рата, крајем новембра 1918. долази са групом глумаца повратника из рата у СНП и у њему, односно НП НСад, је до 31. III 1928, када улази у састав ансамбла Н-Оп, чији је члан до 31. VII 1933. Потом га П. Коњовић (в) одводи у ХНК Згб, где остаје до 31. XII 1936. запослен скоро искључиво у администрацији. Од 1. I 1937. до 6. IV 1941. члан је НПДб у НСаду; у њему наставља рад августа 1941. и у избеглиштву, најпре у Пожаревцу, затим у Ковину, а од фебруара 1942. до 7. II 1945. у ДНП односно ВНП у Панчеву. Од 8. II 1945. члан је и редитељ оперете у ВНП (СНП) у НСаду до 18. III 1948, када је пензионисан. У својству пензионера хонорарно ради до 31. VII 1950, а тада се, у лето 1951, сели у Панчево, где сарађује с тамошњим НП и повремено режира у Луткарском позоришту. Од 1954. до смрти борави у НСаду. К. је од 1907. до 1914, поред глумачких и певачких обавеза, помагао управницима СНП у обављању административних послова позоришне дружине. У том сектору радио је и у Н-Оп, ХНК Згб, НПДб НСад, ДНП у Панчеву и све време после Другог светског рата, непрекидно се бавећи режијом и повремено наступајући и на сцени, изузев периода проведеног у Згбу. У Панчеву је крајем 1944. и почетком 1945. у зиму 1945/46 (када је онамо био привремено упућен на рад) и после 1948. извесно време обављао дужност управника панчевачког Позоришта. Бавио се и преводилаштвом: за потребе СНП превео је са немачког текстове трију оперета – Холандске женице, Фраските и Грофице Марице. У два маха је славио јубилеје: 25-огодишњицу 15. III 1926. у НП НСаду улогом Ајзенштајна у Слепом мишу и 50-огодишњицу 21. V 1952. у НП Панчево режијом оперете Силва (Кнегиња чардаша) и улогом Фери-бачија. Том приликом СНП му је поклонило његов портре, рад сликара Стевана Максимовића (в). Одликован је Орденом Св. Саве V реда (1926) и Орденом Југословенске круне V реда (1935). Био је претежно тумач певачких улога у оперетама, а наступао је и у невеликом али пробраном оперском репертоару као протагонист партија лирско-тенорског фаха; такође, био је носилац певачких улога и у комадима из народног живота с певањем и музиком, а, у првим г. свога позоришног рада, и приличног броја драмских рола. Лепе појаве, отменог држања и поуздане музикалности, он је у улогама које је интерпретирао испољавао солидну певачку технику и сигурност и развијен смисао за мелодиозно вајање певачке фразе. Својим гипким, лепо обојеним и пријатним лирским тенором у тумачење својих рола уносио је много осећања, темперамента и страсти, с тежњом да их и као ликове обликује на начин који ће одговарати њиховим карактерима. Неколико г. пред Први светски рат, а нарочито после рата, био је врло популаран оперетски и оперски првак, увек радо слушан и лепо приман од публике НСада и места у којима је новосадско Позориште гостовало. У глумачком погледу користила су му искуства са почетка каријере, када је био и драмски глумац: искуства довољна да у певачком репертоару пружи више од уобичајеног и очекиваног, али ипак недовољна да у доцније повремено играним драмским улогама оствари запаженије резултате. Као редитељ опера, оперета и комада из народног живота углавном је следио одраније канонизоване традиције у сценским аранжманима дела ове врсте, не желећи да експериментисањем било шта ризикује. У администрацији је увек био користан сарадник свих управа. Примерно савестан, пословично тачан и уредан, умерено строг а објективан, он је на тој дужности доприносио ажурности и сређености административних и финансијских послова. Честит, трезвен, озбиљан и углађен, својим понашањем и поступцима настојао је и у позоришту и ван њега да непрекидно стиче висок углед глумачкој професији и установи у којој ради; тим својим особинама и држањем био је један од њихових најузорнијих представника. Непосредно је учествовао у оснивању Заједнице омладине СНП (1907), која је својим захтевом за реформама била снажно уздрмала конзервативне снаге у ДСНП (1908), спремна да сноси све последице своје одлучне и храбре акције.

РЕЖИЈЕ: Јеврејка, Пајаци, Продана невеста, Чаробни стрелац, Никола Шубић Зрињски, Мадам Батерфлај, Кавалерија рустикана, Травијата, Марта, Вертер, Сузанина тајна, Корневиљска звона, Бајадера, Кнегиња чардаша – Силва, Цигански барон, Три девојчице, Мамзел Нитуш, Мадам Помпадур, Гроф од Луксембурга, Јесењи маневар, Лутка, Перикола, Слепи миш, Чар валцера, Шева, Пољачка крв, Стамболска ружа, Перчин-Курјук, Мрак, Ђидо, Човек снује, Ивкова слава, Дивљуша, Саћурица и шубара, Луда Велинка, Риђокоса, Сеоска лола, На бунару.

УЛОГЕ: Калуђер (Ксенија), Јован (Јованчини сватови), Кулин (Иво, кнез од Семберије), Леополд (Јеврејка), Канио (Пајаци), Јењик (Продана невеста), Макс (Чаробни стрелац), Јуран (Никола Шубић Зрињски), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Грешије (Корневиљска звона), Каварадоси (Тоска), Тренк (Барон Тренк), Ајзенштајн (Слепи миш), Плуто (Орфеј у паклу), Тома (Женидба при фењерима), Флорестен (Муж пред вратима), Пикило (Перикола), Рене (Гроф од Луксембурга), Канингем (Гејша), Влад (Врачара), Лементи (Јесењи маневар), Попечки (Грофица Марица), Ервин, Фери-бачи (Кнегиња чардаша – Силва), Пигмалион (Лепа Галатеја), Шуберт (Три девојчице), Шанплантре, Селестен (Мамзел Нитуш), Раде Неимар (Задужбина цара Лазара), Карло, Џек (Карлова тетка), Јован (Ђаво), Гал (Игра у дворцу), Душко (Обичан човек), Министар (Протекција), Сабо (Сутон), Нађ Пал (Родољупци), Валентин (Распикућа), Стева Драгић (Сеоска лола), Милић (Ђидо), Раде (Крајишкиња), Макс (Дивљуша), Ферко (Риђокоса), Коста (Ускочкиња).

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Доктор Робин, Позориште, НСад 1904, бр. 26, с. 139; Ј., Иво, кнез од Семберије, Застава, 31. XII 1911; А-м, Чергашки живот, Застава, 8. III 1919; Д. П., Опера „Барон Тренк“, Застава, 2. X 1920, А-м, Мамзел Нитуш, Застава, 31. X 1920; О. С(уботи)ћ, Јесењи маневар, Застава, 22. IX 1922; А-м, Љубав, Јединство, 16. V 1924; О. С(уботи)ћ, Корневиљска звона, Застава, 24. VI 1924; А-м, Премијера Холандске женице, Comoedia, 1925, бр. 34, с. 10; С. Зубац, „Пољачка крв“, оперета у 3, чина од Недбала, Јединство, 27. IX 1925; О. С(уботи)ћ, 25-годишњи јубилеј Д. Кранчевића, Застава, 1926, бр. 27, с. 3; О. С(уботи)ћ, Са 25-годишњег јубилеја Д. Кранчевића, Застава, 1926, бр. 60, с. 3; А-м, A noviszádi Nemzeti Színház fénykora, Délbácska, 1926, бр. 55 с. 5; А-м, Прослава г. Драгомира Кранчевића, Нови Сад, 1926, бр. 10, с. 2; П. Коњовић и Т. Танхофер, Два поздрава заслужном слављенику, НС, 1952, бр. 41-42, с. 1-2; М. Томандл, Драгомир Кранчевић, НС, 1952, бр. 41-42, с. 1-2; Л. Дотлић, In memoriam – Драгомир Кранчевић, НС, 1958, бр. 132-133, с. 28; Л. Дотлић, Побуна глумаца против Пере Добриновића, Календар МС за 1960, НСад 1959, с. 99-102.

Л. Д.