ИЛИЋ Војислав – књижевник (Београд, 20. IV 1860 – Београд, 14. II 1894). Отац Јован био је песник и политичар, а мајка Смиљана је била из угледне трговачке породице Николић; браћа Драгутин, Милутин и Жарко такође су били књижевници. У палилулску основну школу пошао је каније због болести, а затим се уписао у Другу београдску полугимназију. После другог разреда, 1876, паузирао је г. дана због српско-турског рата, а након трећег разреда, 1878, напустио је редовно школовање. Учио је руски језик од генерала Чењајева, који је посећивао њихову кућу. Захваљујући богатој очевој библиотеци рано се сусрео са најпознатијим светским књижевницима и њиховим делима. Између 1881. и 1884. похађао је наставу на Великој школи, мада није био уписан у њу. Био је активан у раду напредне омладине. Прво дело, Рибар, објавио је 1881. у часопису „Отаџбина“. Заједно са оцем и браћом учествовао је 1883. у покретању Друштва за уметност, које је 1884. покренуло часопис „Преодница“. Такође је био један од оснивача и књижничар Уједињене омладине. Дружио се са радикалима све док је та партија била напредна, а касније са социјалистима. Никада није припадао ни једној партији, али је био увек у сукобу са режимском влашћу као друштвени и политички сатиричар. Његова намера да 1884. оде у Париз на студије пропала је због недостатка новца. Оженио се, без знања породице, ћерком Ђуре Јакшића Тијаном, 1883, кад је она имала шеснаест г. Имали су сина и ћерку који су рано умрли. После смрти супруге 1885, ступио је у везу са њеном сестром Милевом и због осуде јавности побегли су преко границе и једно време живели у околини НСада. Та веза је убрзо окончана и он се вратио у Србију. Инспирисан првим београдским маскенбалом, којем је присуствовао и сâм краљ Милан, написао је и објавио сатиричну песму Маскенбал на Руднику због које је био ухапшен и изведен пред суд. Након интервенције угледних појединаца убрзо је ослобођен. Прво постављење без указа за коректора Државне штампарије добио је 1887. Други пут се оженио 1888. Зорком, ћерком др Јована Филиповића, лекара из Госпођинаца, са којом је имао две ћерке и сина. За дневничара у Министарству спољних послова постављен је 1889, али је из политичких разлога одмах премештен у Солун, у српски конзулат, где је радио као чиновник. У Бгд се вратио 1889, после  краљеве абдикације, и поново почео да ради у Државној штампарији. Због незадовољства политичким стањем и сталне полицијске присмотре, покушао је да пређе у НСад и у Црну Гору, али му то није успело. Крајем 1891. напустио је службу и породицу и прешао у Румунију, где је радио као учитељ у Турн-Северину. После пада Пашићеве владе, али и због незадовољства животом у Румунији вратио се августа 1892. у Бгд, где је указом био постављен за писара почетне класе у Министарству унутрашњих послова, да би октобра 1892. био премештен за шефа IV класе у управи Монопола. Међутим, маја 1893. поднео је оставку и био постављен за писара српског конзула у Приштини, где му је претпостављени конзул био Б. Нушић. Крајем 1893. био је дуже на војним маневрима где се разболео. Преко Приштине и Скопља, где је лечен, вратио се у Бгд и убрзо умро од туберкулозе. Два дана пред смрт био је унапређен за секретара V класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде, а додељен му је и орден Св. Саве V степена. Писао је сатиричне стихове, лирске, епске, драмске песме, затим критичке и публицистичке чланке, епиграме, а преводио је руске, енглеске, немачке и грчке песнике. Рукопис драме Краљ Радослав спалио је када је тадашњи управник НП у Бгд Милорад Шапчанин одбио да је прикаже у НП. После његове смрти у рукопису су остала драмска дела: Радослав, Периклова смрт, Аргонаути и Песник. Био је сарадник многих часописа: „Фењер“, „Голуб“, „Јавор“, „Отаџбина“, „Недељни лист“, „Побратимство“, „Србадија“, „Српске илустроване новине“, „Самоуправа“, „Гусле“, „Српче“, „Београдски дневник“, „Невен“, „Преодница“, „Стражилово“, „Балканска вила“, ЛМС, „Нови београдски лист“, „Српкиња“, „Одјек“, „Србобран“, „Велика Србија“, „Босанска вила“, „Нова Србадија“, „Женски забавни свет за свакога“, „Дневни лист“, „Мале новине“, „Гласник за забаву и науку“, „Дело“, „Вечерње новости“, „Застава“ и др. Објављивао је под различитим псеудонимима и шифрама: В, В-в-в-, Војислав, Владимир – -, Џефри, Песник и папуџија за варош Београд, Црни домино, Сисиф, Критичар, Сер Чатертон, Бен Саид ол Омра, Смирени богомољац, највећи песник под капом небеском, Мохарахари, Дон Тодор од Естрамадуре. На Калемегдану је 1904. постављена његова биста, рад новосадског вајара Јована Пешића. Његова Радничка песма постала је химна радничког хора у Бгду. У СНП изведена је његова драмска поема Песник у драматизацији Каменка Суботића.

БИБЛ: Песме Војислава Ј. Илијћа, Бгд 1887; Песме Војислава Ј. Илијћа, Бгд 1889; Песме I, Бгд 1907; Песме II, Бгд 1909; Песме, Женева 1918; Дела Војислава Илића, Бгд 1922; Сабрана дела I-II, Бгд 1961; Сабрана дела Војислава Илића I-IV, Бгд 1981.

ЛИТ: Ј. Скерлић, Војислав Ј. Илић, у: Писци и књиге, Бгд 1926, књ. IX, с- 7-85; Љ. Недић, Војислав, у: Целокупна дела, Бгд 1932, књ. I, с. 159-183; М. Павић, Војислав Ј. Илић, Бгд 1964; М. Павић и З. Малбаша, Илић, Војислав Ј., у: Лексикон писаца Југославије, књ. II, НСад 1979, с. 448-453; Р. Ераковић, Илић, Војислав, у: Српски биографски речник, књ. IV, НСад 2009, с. 125-127.

М. Л.