ГАВРИЛОВИЋ Милорад – глумац, редитељ и управник позоришта (Ваљево, 21. V 1861 – Београд, 26. IV 1931). Својим уметничким делом моћно је обележио крај XIX и прве три деценије XX века позоришног живота у Србији. На сцену београдског НП ступио је у јесен 1879. Крајем исте г., на позив Димитрија Ружића, дошао је у новосадско СНП. После неколико месеци је поново у НП у Бгду, али накратко. Прикључује се, најпре, путујућој дружини Светислава Динуловића, затим дружини Ђорђа Протића (обе веома угледне). У њима је као почетник могао више да игра и да стекне искуство и сналажљивост на позорници и да, поредећи се са глумцима већег искуства, тражи и открива свој лични пут до уметничке креације. Од 1882. до краја радног века је поново у београдском НП као глумац и редитељ (1910. и управник). У позориште је донео говор свог родног ваљевског краја и то му је, у послевуковско време борбе за чистоту језика – чији је заступник и бранилац, тада, у НП такође Ваљевац, драматург Милован Ђ. Глишић – уз звучни баритон и лепу појаву, била најбоља основа за почетак. Имао је и срећу да као гимназист у Бгду не само гледа и слуша велике глумце него и да га један од њих, Тоша Јовановић, уводи у прва занатска знања о глумачкој уметности. Вредан и озбиљан у послу, интелигентан, са непресушном амбицијом да свестрано изгради своју уметничку личност, већ у младости је стекао глас не само изузетно даровитог него и, самоучки, потпуније образованог глумца. Вероватно ће његову младост најбоље илустровати, поред осталог, и друговање са Војиславом Илићем, у оно време једним од најистакнутијих и најмодернијих песника у Србији. У једној од три песме у којима је Г. лик, под насловом Моме Гарику, Илић на свој суптилан начин сугерише Г. личност. Песма је написана у духу оштре ироније према тадашњем управнику НП у Бгду М. Шапчанину, који у једном тренутку није, по песниковом осећању, умео да сагледа све богатство могућности младога глумца, али говори и непосредно о Г. личности: „И ја, ко мирни, добри ђак / Жуковског и Пушкина, / Чим тихи, тајни падне мрак, / Спремићу доста вина, / И с мудрим збором, драги мој, / Обичај то је стари, / Изменићемо поглед свој / На многе важне ствари“. Наведени стихови пружају речит утисак о природи боемства обојице пријатеља: њих у тихој ноћи неће зближавати само вино него и мудри збор о важним темама блиским обојици, или, што такође треба нагласити, самоуки глумац је равноправни саговорник песнику који се лако креће у водама класичне поезије и њених вечитих тема. Г. је од младости патио од обољења срца. На лечењу у Немачкој учио је немачки језик, а учио је и француски, што илуструје његов труд да се уздигне изнад просечног нивоа глумачке професије. Савременици, и публика и критика, истичу његову интелигенцију и културно  понашање. Уредник „Отаџбине“ Владан Ђорђевић га спомиње 1890: „Тај способни млади глумац који је и изван бине фин и образован“, а 1896. А. Г.  Матош каже да га је он „онако крупан, еластичан и дистингиран подсјетио на каквог аристократског бечког официра који се у недељу бацио у цивил“. У својој дугој позоришној каријери, која је трајала педесет г. прошао је и кроз савремени репертоар тадашњег европског позоришта и кроз светску класику, стару и новију. Тада се на београдској  позорници играло готово све што је у Паризу, Бечу, Москви, Будимпешти освојило или забавило публику. Али је класика имала високо место. И Шекспир, и Гете, и Шилер, и Иго, и Балзак, и Ибзен, и Горки, заједно с нашом класичном и савременом драмом, нашли су у Г. достојног тумача. Он је знатно допринео и развитку позоришног укуса своје средине; успевао је и да превазиђе ону наивност шире публике која се одушевљавала само патницима и носиоцима високих моралних принципа и да добије велике аплаузе играјући „негативце“ какав је Шекспиров Јаго, подстичући, на тај начин, разумевање праве вредности глуме. Мада слабог здравља од младости, играо је педесет г. врло много, без одмора. Када је умро, од прославе педесетогодишњице делило га је само недељу дана.

УЛОГЕ: Монтеглен (Господин Алфонс), Фијеско (Фијескова завера у Ђенови), Егмонт (Егмонт), xxx (Периферија), Тураи (Игра у дворцу), Сандеркроф (Довер-Кале), Матија (Матија Губец), Попа (Наш попа код богатих), Сквозник-Дмухановски (Ревизор), Милета Јелић (Мајчино срце), Он (Морфијум), Едмунд (Краљ Лир), Исидор Леша (Посао је посао), Лорд Мевид (Кин), Самуило (Владислав).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште 1879-1881, Позориште, НСад, 1881, бр. 1, с. 1-3; А-м, Краљевско српско народно позориште у Београду, Позориште, НСад 1887, бр. 19, с. 95-96; А-м, Гавриловићево гостовање, Јединство, 25. IV 1919; Крит., Гостовање Београђана, Застава, 5. II 1926.

М. Ђ.