РАДУЈКОВ Радомир-Раша

РАДУЈКОВ Радомир-Раша – управник СНП, председник МС, један од оснивача Стеријиног позорја, директор „Дневника”, градоначелник, културни посленик (Нови Сад, 26. VIII 1913 – Нови Сад, 2. VII 1982). Потекао је из занатлијске породице: отац Никола, берберин, у чијој је радњи у младости помагао па је добио надимак Брица. Међутим, занат је наставио и берберницу преузео његов млађи брат Милош, а он је у заробљеништву добио други надимак – Раша. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Студије права започео је у Бгду, али је врло брзо одустао и уписао шумарски факултет, да би 1935. студије наставио у Згбу на Агрономско-шумарском факултету. Као гимназијалац приступио је левичарском омладинском покрету, а био је један од оснивача културног друштва „Омладинац”, затим члан Надзорног одбора Студентске матице, а 1936. припремао је оснивачка акта и програме Омладинског покрета (ОМПОК-а). У Згбу је окупљао студенте из Војводине, покренуо је 1936. академски културни клуб Војвођана „Михаило Полит Десанчић” и био његов први председник. Од почетка стварања Комунистичке партије деловао је са комунистима, а у КПЈ је примљен 1938. Рат га је затекао као резервисту у западној Босни. Већ на почетку рата био је заробљен и четири г. провео прво у немачким логорима у Улерсдорфу, па у Олбину у „Ђавољем млину” („Teufelsmühle”). У свим логорима се одмах укључивао у покрет отпора организујући културни живот. Покренуо је музичку и драмску секцију, организовао је приредбе са хорским певањем и рецитовањем, музичке приредбе и позоришне представе (најзапаженија је била Сеоска свадба). Међутим, због честог испољавања антифашистичког расположења међу логорашима, Немци су укинули логор „Ђавољи млин” и чланове културне групе преместили у друге логере. Р. је прво послат у логор Хагенвердер, где је радио у каменолому, да би нешто касније по казни био премештен у Шенфелд, где је обављао ратарске послове. И у тим другим логорима наставио је активну сарадњу са илегалним организацијама, и то са организацијом под називом „Друг” и са домаћим немачким антифашистима. Из заробљеништва је ослобођен 9. V 1945, а по повратку у НСад добио је посао као чиновник у Градској кући, а затим у предузећу „Пропаганда”. Веома се ангажовао у области културе и информисања. Средином 1951. својим ауторитетом и упорношћу самостално се изборио да се наметнуто име Војвођанско НП замени старим – СНП (име је званично враћено 12. XII 1951). Био је члан Агитпропа, биран је у Покрајински комитет и за посланика Скупштине АП Војводине. Био је трећи послератни председник Градског народног одбора. Као градоначелник 1951/52. залагао се да НСад постане привредни центар Војводине, али и један од највећих културних седишта у Југославији. У новинско-издавачку и штампарску кућу „Слободна Војводина” прешао је 1952. и све до 1954. трудио се да побољша њен рад јачајући је кадровски, а самим тим је подизао квалитет садржаја, али и техничког изгледа новина које су ускоро почеле да излазе под новим именом „Дневник”. 1. XI 1954. постављен је за хонорарног, а од 1. VI 1956. за сталног управника СНП и на тој функцији остао до 30. IV 1958. За то време комплетирао је ансамбле, започео адаптацију простора за технику, поставио нову организацију и први пут одвео Драму на гостовање ван земље, у Пољску. Крајем 1955. на једној седници Одбор за прославу Стеријиних годишњица заузео се да се у његову част оснује позоришни фестивал који ће као институција неговати и унапређивати домаћу драмску уметност, тако да је Стеријино позорје основано 1956. Мада је званични председник Позорја био Јосип Видмар (в), све активности је Р. као потпредседник водио до пред смрт врло одговорно и предано. Покренуо је 1968. (и био његов први уредник) Алманах позоришта Војводине, који ће касније издавати Позоришни музеј Војводине. Био је на челу одбора за изградњу нове зграде СНП, а током градње био је најзаслужнији за отклањане свих тешкоћа које су настајале. За МС је био везан од младости – као гимназијалац помагао је у сређивању библиотечког фонда књига и часописа. После рата је, као већ афирмисани културни радник, био најпре члан УО МС, затим од 1953. потпредседник, а од 1956. до 1969. председник МС; тада је поново постао члан УО и то био до смрти. Као председник МС трудио се да ову институцију подигне на виши ниво, да увећа њено поље делатности као културне и научне институције. У том периоду је штампан Правопис српско-хрватског језика (1960), као и прве три књиге шестотомног Речника. Био је дугогодишњи члан и једно време потпредседник Извршног већа Војводине, затим председник Савета за културу од маја 1958. па све до пензинисања. Учествовао је у многим скуповима и саветовањима из области културе, а стално се трудио да допринесе афирмацији националне културе. Старао се о  установама културе: позориштима, музејима, архивима, библиотекама, издавачким предузећима… Тако је свесрдно подржао иницијативу младих филмских стваралаца да се оснује филмска кућа у Војводини под називом „Неопланта”. Именован је као пензионер у Савет федерације, а десетак дана пред смрт, мада тешко болестан, учествовао је у раду Уређивачког одбора Енциклопедије Војводине. Добитник је више одликовања, награда и признања. Између осталих носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народ са златном звездом 1975, Октобарске награде Новог Сада 1965, Повеље града Новог Сада 1979, Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе 1976, Златне медаље „Јован Ђорђевић“ 1982. и многих других.

ЛИТ: М. Николајевић, Некролог, Рад МС, 1982, бр. 19; Д. Попов, Човек од акције и страсти, Дневник, 4. VII 1982; Л. Дотлић, Одлазак неуморног градитеља, Дневник, 8. VII 1982; В. Поповић, Два записа о Радомиру Радујкову, Позориште, НСад, 1997, бр. 1-3, с. 64.

М. Л.