ГИНИЋ-ЖИКИЋ Катица — в. ЖИКИЋ-ГИНИЋ Катица

ГИНОН Албер (Albert Guinon) – француски драмски писац. Са Алфредом Бушинеом је написао позоришну игру Отац, која је у СНП изведена 1911.

ГИРНТ Ото (Otto Girndt) – немачки књижевник и либретиста (Ландзберг, Варте, 6. II 1835 – Штерцинг у Тиролу, 4. VII 1911). На берлинском Универзитету је 1852. започео студије права; затим је студирао филозофију и историју у Хајделбергу, где је стекао и докторат филозофије. Поред објављивања стручних дела, у Берлину и у Магдебургу почео је да се бави и писањем за позориште – први му је комад историјска трагедија Нерон (Nero, 1856). Прави продор међу драмске писце учинио је веселом игром Ипсилон 1 (Y 1), која је 1865. изведена у берлинском Дворском театру. Осим лаких комада, хуморески и комичних либрета наставио је да пише и историјске драме и трагедије, а опробао се и као приповедач. У Кнежевском театру у Минхену изведена му је трагедија Данкелман (Danckelmann). За историјску комедију Источњачке збрке (Orientalische Wirren) награђен је Лаубеовом наградом у Бечу (1891). Понека драмска дела сачинио је у сарадњи са Едвардом Јакопсоном, Оскаром Блументалом и Густавом фон Мозером, а пријатељевао је и са Отом Рупијусом. Према његовој новели Социјалне демократе (Die Sozialdemokraten) Милан Савић је написао истоимену шаљиву игру у 3 чина која је у СНП премијерно изведена 22. V 1877.

В. В.

ГИСЛАНЦОНИ Антонио (Antonio Ghislanzoni) – италијански либретист (Леко, 25. XI 1824 – Каприно Бергамаско, 16. VII 1893). После неуспешних студија теологије и медицине, посветио се позоришту, најпре као певач-баритон а затим као позоришни писац и критичар. Вердију је помагао да доради нову верзију опере Моћ судбине, а сарадњу с њим наставио пишући либрето за Аиду, коју је СНП извело 1955.

В. В.

ГИТРИ Саша (Sacha Guitry) – француски глумац и драмски писац (Петроград, 21. II 1885 – Париз, 24. VII 1957). Право му је име Александар-Пјер-Жорж Гитри. Син је Лисијена Гитрија, чувеног глумца, који је, у једном тренутку своје каријере, био члан Царског позоришта у Петрограду. Од раних дана показивао је смисао за глуму и цртање. На „даске“ је први пут ступио као петогодишњак, и то у царском дворцу у Петрограду, пред Александром III, по којем је, свакако, и име добио. У Паризу је између 1895. и 1902. променио једанаест установа, лицеја, колеџа, школа да би стигао до матуре. Кад је био седамнаестогодишњак приказан му је први комад у којем је сам играо (што ће упорно наставити да ради). Са деветнаест г. се први пут оженио (то ће учинити још четири пута). У двадесет и шестој г. је изашао пред публику пејсажима и портретима (од њега је остало много карикатура). У својим тридесетим г. имао је много успеха као глумац. Пошто је био ослобођен војне дужности, у Првом светском рату није учествовао. Свој први филм снимио је 1915. Између два светска рата био је један од најпопуларнијих француских булеварских глумаца и писаца. Располагао је невероватним смислом комуницирања са публиком. Називали су га „краљем позоришта“. Као писац сматран је најбриљантнијим фантезистом XX века. Огледао се у свим врстама између ревије, скеча, фарсе и трагедије. Највише успеха је имао у тзв. „драмским биографијама“ (Луј XI, Жан де Лафонтен, Пастер). У њима се осећао чак и дашак генијалности. У неким тренуцима је скоро стизао до Жиродуа. Изабран је 1939. за члана Академије Гонкур. Популарност је почела да му опада уочи рата. Последња његова дела и последњи његови филмови су се још играли, али нису више изазивали посебно интересовање, чак су почели да замарају. Инвентивност која га је дуго красила почела је да се укалупљује. Настављао је да игра и да пише, али је у томе било више рутинерства но спонтаности. Због „сарадње са окупатором“ морао је, после рата, да поднесе оставку на чланство у Академији Гонкур. Написао је 124 комада и снимио тридесетак филмова. Та претерана плодност убраја му се у највећи грех. Његова Целокупна позоришна дела износе преко 15 томова. У СНП су приказана три његова дела: Заузеће тврђаве (La Prise de Berg-op-Zoom, 1912), Постављено за двоје (Les Deux couverts, 1914) и Жаклина (Jacqueline, 1921) – први 1923, други 1925. и трећи 1927.

ЛИТ: А-м, „Заузеће тврђаве“ – Народно позориште, Застава, 25. IX 1923; Б. П(решић), Премијера „Заузећа тврђаве“, комедија у 4 чина, написао Саша Гитри, с француског превео др Бранко Гавела, Јединство, 27. IX 1923; А-м, „Жаклина“, Застава, 30. III 1927.

С. А. Ј.

ГЛАВАШЕВИЋ Милорад – члан оперског хора (Ниш, 17. VI 1923 – погинуо је искачући из воза на мосту у НСаду). Учио је обућарски занат од 1937. до 1939. Од 1. I 1940. до рата радио је као обућарски радник, а цео рат провео у логору. Члан хора Централног дома ЈНА у Бгду од 1. XII 1950. до 31. III 1952. Основну школу завршио је у Бгду 1951. Од 1. IV 1952. до 31. VIII 1957. члан је оперског хора СНП, одакле одлази у Музичку академију у Бгду.

УЛОГЕ: Мујезин (Кнез Иво од Семберије).

В. В.

ГЛАВИНА Ратко – драмски глумац (Сплит, 1. XII 1941 – ). Отац му је био глумац и казалишни равнатељ, а мајка чиновница. Завршио је основну школу и графичку школу у родном граду и Драмски студио СНП у НСаду. Прије ступања у казалиште радио је као графички радник. Члан Драме СНП је био од 1. VII 1966. до 31. XII 1968. Потом је ангажиран у Сплиту. Тумач је комичних и карактерних улога и улога у којима је најважнији физички покрет (пантомима). Истакао се и као оперетни тенор. Био је на једномјесечном усавршавању у сценском покрету код Жака Лекока у Паризу (1975). Са СНП је гостовао у Совјетском Савезу, Чешкој и Румунији и на скоро свим важнијим југославенским позорницама. Као редатељ наступио је и у сплитском казалишту „Титови морнари“, „Пионир“ и другдје. У сплитском ХНК запажена му је улога Парона Фурте у Рибарским свађама. Карактерише га рационални приступ улози и савјестан рад на сценском оживотворењу предлошка. Добитник је више друштвених признања и Првомајске награде Удружења драмских умјетника Хрватске за улогу Јуре у Другом либру Марка Уводића (1970).

УЛОГЕ: Роде (Три сестре), xxx (Лаждипажди), xxx (Фамилија Софронија А. Кирића), Човек (Недеља у Њујорку), Први лопов (Ваљевска подвала), Швајцарко (Мајка Храброст и њена деца), Хиполит (Госпођа Бовари), Тед (Приватно и јавно), Продавац пића (Викторија), Капетан Бренан (Плуг и звезде).

ЛИТ: Ћ. Чулић, Казалишне вечери, Осврти и прикази, 1945-1964, Сплит 1971.

Ш. Ј.

ГЛАВНА СТВАР (Самое главное) – неком комедија а неком и драма у 4  чина. Написао Николај Николајевич Јеврејинов. Прво извођење 1921. у позоришту „Лажно огледало“ у Петрограду, у нашој земљи 21. VI 1923. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 9. X 1923. Превео Љубомир Максимовић. – Рд.  Б. Војновић; К. Васиљевић (Параклет, Врачара, Др Фреголи, Шмит, Монах, Арлекин), В. Ивановић (Управник паланачког позоришта), М. Динић (Редитељ), П. Филиповић (Шаптач), Д. Бајић (Иван), Л. Лазаревић (Електротехничар), С. Душановић (Глумац „љубавник“), М. Дубајићка (Босонога играчица), Д. Спасић (Комичар), С. Савић (Глумац који игра Нерона), Љ. Стојчевић (Глумац који игра Петронија), В. Виловац (Глумац који игра Тигелина), М. Живановић (Глумац који игра Лукана), М. Тодосићка (Глумица која игра Помпеју), З. Виловчева (Глумица која игра Лигију), Д. Матејићка (Глумица која игра Клаудију), С. Стојчевићка (Статиста који игра Роба), Љ. Јовановићева (Газдарица), М. Филиповићка (Дактилографкиња), Д. Кременовић (Чиновник), В. Јовановић (Студеник), К. Васиљевићка (Професорка гимназије), Р. Кранчевићка (Госпођа са псетанцетом), З. Душановићка (Глувонема), М. Верешчагинова (Пала женска). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Главна ствар“ – Народно позориште, Застава, 10. X 1923; А-м, 9 о. м. била је премијера успеле неком комедије, неком драме „Главна ствар“, Србадија, НСад 1923, бр. 15, с. 3;  Х., Позориште, Јединство, 1923, бр. 1284,  с. 3.

М. М.

ГЛАВОНИЋ Јелена – балетска играчица (Београд, 5. VIII 1928 – ). Завршила је 4 разреда гимназије са малом матуром. Играчку каријеру је започела 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. Од 1. IV 1950. до 31. VIII 1953. припада балетском ансамблу СНП. Први пут се појавила у солистичкој улози 1951. као Биљана у Охридској легенди. Пленила је својим изгледом и игром, тумачећи улоге лирског фаха.

УЛОГЕ: Султанија (Шехерезада), Биљана, Звезда (Охридска легенда), Јела (Ђаво у селу).

ЛИТ: Др М. Маринковић, Поводом балетске премијере „Охридске легенде“, НС, 1951, бр. 10, с. 2; Н. Петин, Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5.

Љ. М.

ГЛАЗЕР Боривоје – драмски глумац (Београд, 25. X 1920 – Сплит, новембра 1983). По завршеној гимназији (1939) две г. је похађао Драмски одсек Музичке академије у Бгду; још као гимназијалац био је члан Дечјег позоришта „Ласта“, а касније је хонорарно играо у београдском НП (1941). За време рата, под покровитељством Црвеног крста, а у корист кухиње сиромашних ђака, играо је у школским трупама; после рата постао је члан панчевачког НП (1. X 1945 – 31. VIII 1951), једну сезону играо је у СНП (1. IX 1951 – 31. VII 1952), затим у НП „Стерија“ у Вршцу (1. VIII 1952 – 31. VII 1954), кратко време у београдској „Комедији“, затим у шибенском казалишту, опет кратко у шабачком НП да би, од 1964. приступио ХНК у Сплиту, где је радио до смрти. На V сусрету војвођанских позоришта (у Сомбору 1951) добио је похвалу за улогу Фон Калба у  Шилеровом комаду Сплетка и љубав. У СНП је играо кратко, углавном епизодне и мање улоге, највише у салонским комадима комичне ликове и интриганте.

УЛОГЕ: Милан Рушић (Ивкова слава), Лекар (Број 72), Фреди (Пигмалион), Аца „лепо берберче“ (Дорћолска посла), Афремов (Живи леш), Др Нинковић (Госпођа министарка), Др Фалк (Слепи миш).

ЛИТ: С. Костић, Толстојев „Живи леш“ и Нушићева „Госпођа министарка“, НС, 1952, бр. 41-42; С. Костић, „Дорћолска посла“ од И. Станојевића, НС, 1952, бр. 39-40.

Д. В.