ГЕРОЛД Ласло (László Gerold) – позоришни критичар (Нови Сад, 24. X 1940 – Нови Сад, 11. X 2016). Школовао се у месту рођења: основну школу и гимназију је завршио 1959, а Групу за мађарски језик и књижевност на Филозофском факултету 1963. После одслужења војног рока, запослио се, 1964, као  новинар у рубрици за културу листа „Magyar Szó“, у којем пише позоришне критике до 1980. Од 1971. ради као асистент у Институту за мађарски језик, књижевност и хунгаролошка истраживања у НСаду. Од 1980. пише позоришне критике у  часопису „Híd“. Поред позоришних критика, пише есеје, књижевне и социолошке студије и сарађује у југословенским и страним листовима и часописима: „Ifjúság“ (од 1962), „7 NAP“ (од 1963), „Híd“ (од 1963), „Uj  Symposion“ (од 1964), Алманах војвођанских позоришта (од 1967), „Позориште“ НСад (од 1970), „Hungarológiai intézet Tudományos Közleményei“ (од 1971), „Сцена“ (од 1974) и будимпештанским часописима „Színház“ и „Film Színház Muzsika“. Члан је Друштва књижевника Војводине и Савеза позоришних критичара и театролога Југославије. Био је члан квалификационих комисија ЈПИ за Србију (1974), Војводину (1975, 1976. и 1977) и члан жирија за 1976/1977. Био је главни селектор МЕС-а за 1981. За дугогодишње бављење позоришном критиком и историјом добио је 1981. Сентелекијеву награду (Szenteleky-díj). Озбиљан је и савестан критичар солидног образовања, у чијим је позоришним хроникама наглашена подршка савременим и авангардним тенденцијама у сценском изразу. Књижевна и драматуршка анализа супериорнији је део његових критичких написа, док се у оцени редитељских и глумачких остварења чешће јављају или импресионистичке или „доцирајуће“ тенденције, а ређе зналачка анализа.

БИБЛ: Színház és kritika (Позориште и критика), НСад 1970; A Szabadkai Népszínház magyar társulata. Repertórium (Суботичко народно позориште, драма на мађарском језику) – Заједно са: Pastyik László-м, НСад 1970; Színházi életünk (Позоришни живот у нас. Мемоари, дневници, писма из 19. века), НСад 1976; Kortársunk a drámaíró Petőfi (Наш савременик, Петефи драмски  писац), 1972; Petőfi művei a jugoszláviai magyar színpadon (Петефијева дела на југо­словенској мађарској позорници), 1973; A jugoszláviai magyar drámahagyományról (Традиција мађарске драматургије у Југославији), 1977; Színházi kritikánk a két háború között (Југословенско-мађарска позоришна критика између два рата), 1979; Krleža a színpadon (Крлежа на позорници), 1978; Menni is, maradni is nehéz (И отићи и остати је тешко), Csehov: Három nővér (Три сестре), Magyar Szó, 25. I 1965; Az újvidéki Tóték (Новосадски Тотови), Örkény István: Tóték, Magyar Szó, 13. XII 1969; Слободан Божовић „Florián úr növényvilága“ (Флора господина Флоријана), Magyar Szó, 6. III 1971; „Ne a tükröt átkozd, ha ferde a kép“ (Не криви огледало ако ти је ружно лице), Гогољ „Ревизор“, Magyar Szó, 21. X 1971; Indirekt humanizmus (Индиректан хуманизам), Hoppkins „Ez az ön meséje“ (Та ваша прича), Magyar Szó, 9. I 1972; Claudius királyok és Hamletek köztünk vannak (Клаудије и Хамлети су међу нама), Иво Брешан „Hamlet előadása Dónja Mrdušán“ (Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња), Magyar Szó, 30. V 1972; Аdivatosság vonzásában (У загрљају помодног), Csehov „Sirály“ (Галеб), Magyar Szó, 21. I 1973; A nagyravágyás komédiája (Комедија частољубља), Стерија „A felfuvalkodott tökfej“ (Покондирена тиква), Magyar Szó, 19. X 1973; Bárány a farkasok között“ (Јагње међу вуковима), Крлежа „Вучјак“, Magyar Szó, 13. I 1974; Hatástalan játék a hatalommal, az emberrel (Игра без ефекта са влашћу и са човеком), Велимир Лукић „A döntés éjszakája“ (Зла ноћ), Magyar Szó, 10. IV 1976. Zenés színház fiataloknak (Музички театар за младе), Жилник-Врањешевић „Гастарбаитер опера“, Magyar szó, 27. I 1977;  Deák Ferenc „Tor“ (Даћа), Magyar Szó, 28. X 1978; Долња земља, Híd, 1981, бр. 6, с. 792-796.

ЛИТ: Cs. Utasi, A kezdeményezés dicsérete, Magyar Szó, 28. I 1972; Ј. Херцег, Gáláns levél a múltba, Magyar Szó,  29. I 1977; G. P. Molnár, Színháztörténeti híd, Népszabadság, Budapest 13. II 1977; К. Каич, Нова театролошка едиција, Позориште, НСад 1977, бр. 7, с. 7; N. Kartag, „Nemes publicumnak a cuturában való elömeneteléért…“, Híd, 1977, br. 4; K. Káich, Színjátszásunk mozaikkockái, Üzenet, 1977,  бр. 7-8; L. Tóth, Gondolatok egykönyv ürügyén, Uj Szó (Братислава), 16. IX 1977; Z. Dér, Beszélő kövek. In: Z. D. Z., Szembesülesek, Суботица 1979, с. 193-199; S. Guelmino, A tetten ért rendezés, Magyar Szó, 7. XI 1981; L. Kántor, Szivacstalaj, homokfutó…, Utunk (Cluj), 12. II 1982.

П. М.

ГЕРШВИН Џорџ (George Gershwin) – амерички композитор и пијанист (Бруклин, Њујорк, 26. IX 1898 – Холивуд, 1. VII 1937). Клавир и хармонију учио је још као дечак. Прве песме почиње да компонује у Њујорку као службеник музичке издавачке куће. Брзо је стекао популарност пишући забавну музику. Наклоност Америке осваја 1919. музичким комедијама на Бродвеју, а светску  славу му доноси Рапсодија у плавом (Rhapsody in Blue), један од најуспелијих покушаја да се џез искористи у концертној форми. Сем на подручју симфонизоване џез-музике, велике успехе постиже и у области музичке комедије и филма. Његово најбоље дело, опера Порги и Бес, реалистичка слика о беди америчких црнаца, представља један од врхунаца америчког оперског стваралаштва. Остала његова важнија дела су: симфонијска поема Американац у Паризу, Клавирски концерт у Ф-дуру, прелудији за клавир и Кубанска увертира. Његова дела, а посебно опера Порги и Бес, представљају значајан допринос изградњи специфичне америчке музике и извођена су у свим већим позориштима широм Америке и Европе. Сматра се једним од најпопуларнијих и најзначајнијих  америчких композитора. У СНП су, у оквиру балетских дивертисмана, извођени Американац у Паризу и Рапсодија у плавом.

М. Х.

ГЕРШИЋ Глиша – правни писац, политичар, преводилац (Бела Црква, 11. VII 1842 – Београд, 21. III 1918). Право име му је Глигорије, пријатељи су га звали Гига. Рођен је у породици лекара; његов деда Григорије био је директор Гимназије у Сремским Карловцима. Основну школу завршио је у Белој Цркви, првих пет разреда гимназије у Сремским Карловцима, од шестог до осмог разреда, са матуром, у Класичној гимназији у Винковцима (1858). Права је студирао у Бечу (1858-1861) и Пешти (1861/62). У престоници Угарске учествује у оснивању студентске литерарне дружине „Преодница“ и један је од њених најактивнијих чланова. Затим је краће време адвокатски приправник у канцеларији Светозара Милетића (в). Од 1861. до 1864. ради са Јованом Ђорђевићем (в) у „Србском дневнику“, одани је Милетићев присталица и један од најспособнијих српских омладинаца онога доба. Од 1864. члан је Књижевног одељења МС; на Главној скупштини ДСНП, 20. XI 1865, изабран је за почасног члана Друштва. Као близак Милетићев сарадник посланик је на Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима 1865. Отпочетка се укључује у омладински покрет, и он је тада, и доцније, један од првака, идеолог и главни говорник Уједињене омладине српске; сарађује у тек покренутој „Застави“. Прелази 1866. у Бгд за професора римског и међународног права на Великој школи, али је већ 1867. отпуштен због учешћа на другој омладинској скупштини одржаној у Бгду. Због тога се враћа у НСад, у уредништво „Заставе“, где ће 1868. извесно време замењивати Стевана Павловића (в) у уредничком послу. У јесен 1868. поново је постављен за професора Велике школе у Бгду. Тамо је до 1880. присталица Либералне странке и Ј. Ристића, затим напушта либерале, приступа групи интелектуалаца окупљених око листа „Видело“ и 1881. учествује у оснивању Радикалне странке; 1883. постаје члан њеног Главног одбора. У три маха је министар правде: у радикалском кабинету Саве Грујића 1887/88. и 1889/90. и у министарству Николе Пашића 1891/92. Један је од твораца устава од 1888. и закона који су на основу њега донети. У политици се залагао за уставност, парламентаризам и самоуправу. У спољној политици и као правни писац бранио је права народа на самоопредељење. Од 1889. до 1894. и од 1901. до 1907. члан је Државног савета, од 1901. до 1903. и сенатор. Професор Велике школе је поново од 1894. до 1899. Пензионисан је 1907. Био је редован члан најпре Српског ученог друштва (1869), потом и Српске академије наука (1890). Поред десетак већих радова, објавио је и око сто огледа, расправа и чланака из правне струке и политичке публицистике. Сарађивао је у „Србском дневнику“, „Застави“, „Гласнику Српског ученог друштва“, „Гласу Академије“, „Раду“, „Делу“, „Ратнику“, „Виделу“, „Вили“, „Отаџбини“, „Самоуправи“ и другим листовима и часописима. У млађим г. штампано му је више прилога из књижевности и уметности у ЛМС и „Матици“. Заједно са Лазом Костићем (в) и Јованом Андрејевићем Јолесом (в) организовао је у НСаду 1864. прославу 300-годишњице Шекспировог рођења, на којој је одржао беседу о животу и раду великога драмског песника. У својим стручним радовима расправља о систему римског приватног права, о повратној сили закона, о природи државине и њеној правној заштити, о савременом дипломатском и конзуларном праву, о царинским савезима у теорији и пракси итд. Расправу Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и Острва Кипра објавио је 1893. Недовршен му је рад Светозар Милетић – Успомене и рефлексије о његову животу и раду (1901); треба споменути и његов мемоарски спис После педесет година – Успомене и рефлексије о српском покрету год. 1848 (1912). Бавио се и преводилачким радом. СНП је у његовом преводу приказало Шољу теја  Ш. Л. Нитера и Ж. Дерлеја (са немачког превода В. Дроста; изведена 1872) и Шекспировог Отела (прва четири чина превео Г., пети чин А. Хаџић – са немачког превода Волфа фон Баудисина, у редакцији Лудвига Тика; изведено 1886).

БИБЛ: Споменик тристагодишњице Шекспирове светковане у Новом Саду на Ђурђев-дан 1864, НСад 1864; Сеоба Србаља, драмат у пет делова од Ђорђа Јакшића (критичка расправа), Матица, 1865, бр. 1, 3-9; с. 12-17, 60-66, 106-110, 127-130, 154-158, 177-180, 199-203; Нешто о трагичном осећању (оглед), Матица, 1866, бр. 10-12, 14, 17, 18; с. 231-233, 254-257, 277-281, 327-331, 401-403, 420-421; В. Шекспир, Отело, трагедија у пет чинова, превели Г. Гершић и А. Хаџић, НСад 1886.

ЛИТ: П., Глиша Гершић, Босанска вила, 1901, бр. 8, с. 141-145; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, 38, Бгд 1907, с. 110; В. Стајић, Новосадске биографије, I, НСад 1936, с. 134; и III, НСад 1938, с. 159; В. Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, НСад 1951, с. 331; М. Савић, Из прошлости – Наши стари – Гига Гершић и „Застава“, Књижевност, 1962, књ. 34, св. 6, с. 550-552; С. Цветковић,  Репертоар Народног позоришта у Београду 1868-1965, Бгд 1966, с. 42, 50, 69; Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка 1860-1885, I, Сремски Карловци 1968, с. 218, 268, 290, 311; (Група аутора), Уједињена омладина српска – Зборник радова, НСад 1968, с. 92, 113, 118, 125, 198, 202, 203; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, НСад 1968, с. 42;  П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, НСад, 1974, бр. 9, с. 79.

Л. Д.

ГЕСТЛ Фран (Fran Goestl) – словеначки књижевник и преводилац (Градец, Аустрија, 27. IX 1864 – Љубљана, 28. I 1945). По занимању је био лекар. Савременик Модерне, у младим данима је у „Весни“, „Јединству“ и „Љубљанском звону“ објављивао есеје и књижевне и позоришне критике. За Словенско дежелно гледалишче превео је Ибзенове Авети, Непријатеља народа и Стубове друштва. Заједно са А. Фунтеком (в) написао је либрето за Пармину оперу Ксенија, која је у СНП изведена 1909.

В. В.

ГЕТЕ Јохан Волфганг фон (Johann Wolfgang von Goethe) – немачки песник (Франкфурт на Мајни, 28. VIII 1749 – Вајмар, 22. III 1832). Највећи представник немачке класичне књижевности, рођен у патрицијској породици града Франкфурта, још у детињству је научио италијански, француски, енглески, јеврејски, грчки и латински, студирао права најпре у Лајпцигу (1765-1768), а завршио их у Штразбургу (1771), где се упознао са Хердером, који је својим поетским и теоретским радовима у знатној мери утицао на младу генерацију писаца „штурм и дранга“. Пошто је кратко време био адвокат у родном месту (1771) и практикант врховног царевинског суда у Вецлару (Wetzlar, 1772), и поново у Франкфурту, по позиву војводе Карла Аугуста од Заксен-Вајмара у јесен 1775. долази у Вајмар, где затиче познатог писца Кристофа Мартина Виланда (Wieland, 1733-1813); идуће, 1776, у Вајмар стиже Јохан Готфрид Хердер (1745-1803), две  деценије касније Фридрих Шилер (в) и тако се крајем XVIII века у Вајмару за извесно време нађу на окупу готово сви великани немачке класичне књижевности. У Вајмару, где је остао до краја живота, током прве деценије боравка обављао је низ високих државничких функција којих се добрим делом ослободио после двогодишњег боравка у Италији (1786-1788). Са армијом европске реакције учествовао је у неславном походу против револуционарне Француске (1792/93) и сагледао неминовност друштвених промена. Од Наполеона је добио највише француско одликовање – Легију части (1808). Његов књижевни рад је веома обиман; светску славу донео му је роман Вертер (Die Leiden des jungen Werthers, 1774) и ту славу ће потврдити Фауст (1808). Од раног детињства интересовао се за позориште, најпре за луткарско; од почетка свог књижевног рада писао је драме, од којих су најпознатије: Гец фон Берлихинген (Götz von Berlichingen, 1773), Клавиго (Clavigo, 1774), Ифигенија на Тавриди (Iphigenie auf Tauris, штампана 1787), Торквато Тасо (Torquato Tasso, 1790), Фауст (штампан 1808; други део објављен после смрти) итд. Од 1791. до 1816. био је управник позоришта у Вајмару, повремено је и сам глумио, био је драматург и редитељ. Велике су његове заслуге за нашу књижевност. Препевом Хасанагинице, објављеним у првој свесци Хердерове збирке Народних песама (1778), увео је нашу народну поезију у немачку и светску књижевност. У свом часопису „О уметности и старини“ („Über Kunst und Altertum“, 1816-1832) објављивао је преводе наших народних песама на немачки (Гримов превод Диобе Јакшића, 1824) и у периоду од 1824. до 1828. неколико својих чланака о нашој народној поезији (један о Сими Милутиновићу), веома хвалећи нашу народну лирику. Вук Караџић га је у два маха (1823. и 1824) посетио и свој први боравак у Вајмару, када га је примила и велика војвоткиња, назвао „најславнијим данима свога живота“. Посредно и непосредно подстицао је Вука на превођење наших народних песама на немачки. С друге стране, његова дела су много превођена код нас. Први преводилац био је Јован Пачић (1771-1849) у чијој збирци Сочиненија пјеснословска (1827) налазимо Г. песму Bundeslied под насловом Дружбы. Од тада па до најновијег доба знатан број наших истакнутих писаца преводио је његова дела: Василије Суботић, Јован Хаџић, Змај, Војислав Илић, Алекса Шантић, Лаза Костић, Вељко Петровић, Исидора Секулић и многи други. Први наш потпуни превод првог дела Фауста настао је у вези са радом СНП; преводилац је био Милан Савић, чији се превод, по оцени А. Хаџића, „делимице доближио“ оригиналу. Фауст је уједно и једино његово дело изведено на сцени СНП, први пут 8. IV 1886. Савићев превод и премијера у СНП временски се уклапају у почетке рада Гетеовог друштва (Goethe-Gesellschaft), конституисаног у Вајмару 21. VI 1885.

БИБЛ: Фауст, I део, прев. Милан Савић, НСад 1885.

ЛИТ: М. Тривунац, Гетеов „Фауст“, Бгд 1921; М. Тривунац, Гетеов „Егмонт“, Бгд 1914; М. Тривунац, Гете. Гетеово дело. Гетеова  личност – Гете и Југословени, Бгд 1931; М. Тривунац, Гете у српскохрватској књижевности, ЛМС, 1932, књ. 332, св. 1-3; М. Тривунац, Goethe und die serbokroatische Literatur, Germanoslavica I, Goetheheft, 1932, с. 463-480; С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, Споменица СНП 1861-1961, с.190-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbisches Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Koturn, Wien, 1962, бр. 3-4, с. 247-284; Д. Перишиц, Goethe bei den Serben, München 1968 (Slavistische Beitrage, Bd. 17 – са библиографијом); L. Krakar, Goethe in Slovenien, München 1970.

С. К. К.

ГЕЦ Јован – драмски глумац и редитељ (Пирот, 3. I 1894 – Београд, 9. I 1962). Његов отац, др Фрања, био је ветеринар; мати Стана рођена је сестра глумца Светислава Ђурђевића (в), чије је презиме Г. повремено додавао своме. Основну школу завршио је у Пироту, а шест разреда гимназије учио у неколико места у Србији где му је отац службовао. После тога је кратко време радио у једној апотеци да би изучио за апотекарског помоћника. С путујућом позоришном дружином Љубомира Рајичића Чврге (в), у којој је почео у Скопљу глумачку каријеру 9. XII 1909, пропутовао је Македонију и Србију, а из ње прелази у трупу Миливоја-Мике Стојковића (в) и с њом гостује по западним крајевима Хрватске и Далмације, и у Трсту. Затим је, за кратко време, променио још неколико путујућих позоришта, да би 1912/13. био члан позоришне дружине „Тоша Јовановић“, коју је водио Михаило Лазић. Потом је, 1913, провео неколико месеци на глумачким студијама у Минхену, а 1913/14. је глумац у НП Бгд. Учествовао је у Првом светском рату, био двапут рањен, па заробљен и одведен у Ашах (Горња Аустрија) у заробљенички логор, где је наступао у логорском позоришту. Побегавши из логора, извесно време живео је у Бечу; слом Аустроугарске монархије дочекао је у Згбу. После Првог светског рата био је глумац: 1919-1921. у СНП, а 1921/22. у НП Сарајево; 1922/23. је у НК Сплит, 1923/24. непуну сезону је глумац и секретар трупе ДСНП, а извесно време проводи код М. Рајнхарта на глумачком семинару у Бечу; 1924/25. је глумац и редитељ НК Сплит, а затим је наредне две сезоне, 1925/26. и 1926/27, поново у НП у НСаду, а 1927/28. у НП Сарајево као глумац и редитељ. Од августа 1928. до краја јула 1931. члан је Драме ХНК у Згбу; 1931/32. је глумац, редитељ и помоћник управника НПЗб на Цетињу; од 1932. до 1935. је глумац и редитељ НП Скопље, где је 6. III 1934. прославио 25-огодишњицу уметничког рада као Лика Скутару у Јунаку дана од Сан-Георгијуа, а од 30. IV 1935. до августа 1936. поново је у НПЗб на Цетињу, као редитељ и управник. Од сезоне 1936/37. члан је Драме НП Бгд, у којем до 1942. повремено и режира. Био је шеф и редитељ Радио-драмског студија у Бгду 1946-1947. Пензионисан је 31. XII 1950. Веома често је наступао и у веселим вечерима и радио-драмским емисијама Радио Бгда, у хумористичким серијама ТВ Бгд и у главним улогама у неколико филмова (Госпођа министарка, Поп Ћира и поп Спира и др.). У Првом светском рату и између два рата одликован је Златном медаљом Милоша Обилића за храброст, Орденом Југословенске круне IV реда и Орденом Св. Саве IV реда, а после Другог светског рата Орденом рада II реда. У СНП је радио као глумац, а за време другог ангажмана и као редитељ. Као глумац тумачио је улоге такорећи свих „фахова“ – драмске, салонске, психолошке, карактерне и комичне – и у њима је испољио велику сналажљивост и сценску окретност. Крупне, маркантне појаве и са веома чистом дикцијом, он је у улогама које је тумачио више полагао на унутарњу трансформацију своје глумачке личности, него на спољну, и успевао да оствари јасно обележене, у карактеру добро изграђене занимљиве ликове. Наступао је и у оперети, у певачким улогама. Као редитељ, крајем двадесетих г. тражио је и неретко налазио нове изражајне форме и неконвенционални мизансцен, али се доцније задовољавао упрошћеним решењима која су, најчешће, водила у шаблон. Писао је и драмске текстове. Прву драму, Стаза, написао је 1923. Са В. Мијушковићем (в) написао је комедију Моји ђетићи, коју му је НПДб извело 1940. Комедију Црни и бели Цигани, коју је написао по Ж. Вукадиновићу (в), приказало је НПДбС 1940, а лакрдију Деда на продају локализовао је према тексту немачког писца А. Хамика; тај комад сценски је реализовало ДНП 1944. После Другог светског рата Хумористичко позориште у Бгду изводило му је комедију Бесни Теофило, 1951. На сцени су му извођени још и Казанова, На силу ћерка, Маскота, Чукур-чесма и други комади. С немачког је превео већи број драма, међу њима и Слепу богињу Е. Толера и Пред залазак сунца Г. Хауптмана; оба превода играна су у НП у Скопљу. Њему као писцу је превасходни циљ био да својим комедијама придобије најшире слојеве публике, да изазива смех јефтиним вицем и грубом лакрдијом и да гледаоцима пружи лаку забаву, не водећи много рачуна о плиткости и површности такве разоноде; ипак, у њима се може наћи и понеки добро погођен тип и, местимично, понешто од праве комике и животног хумора. Пре Другог светског рата сарађивао је и у „Ошишаном јежу“. Портретисали су га Владо Војновић (цртеж оловком, 1953) и Béla Pechan (цртеж оловком, 1955).

РЕЖИЈЕ: Пожар страсти, Гардист, Прича о господину Соњкину, Еквиноцио, Ана Карењина, Скамполо, Рођака из Варшаве, Војвода Брана, Хасанагиница, Госпођа са сунцокретом, Идеали, Потера, Деведесет трећа, Јазавац пред судом, Земља, Војвода Дечански, Свадба Кречинског, Искушење, Свадбени марш и др.

УЛОГЕ: Мајор Шато-Жиби (Мамзел Нитуш), Петар Драгутин (Циганска љубав), Б. Бернини (Скамполо), Тодос (Војвода Брана), Јованче (Лазарево васкрсење), Стојан (Коштана), Глумац (Гардист), Владимир (Идеали), Гроф Кефелд (Кин), Хасанага (Хасанагиница), Познишев (Кројцерова соната),  Полишинел (Господин Полишинел), Роберт Журдан (Искушење), Ада (Пожар страсти), Војвода Блињи (Господар ковница), Пузис (Прича о господину Соњкину), Перела (Човек, животиња и врлина), Матар (Осма жена), Алекса (Лажа и паралажа), Крашемски (Госпођа са сунцокретом), Поседник Грем (Земља) и др.

ЛИТ: л., Граничари, Невен, Суботица 1920, бр. 261, с. 2-3; А-м, У сезони реприза, Нови Сад, 1925, бр. 20, с. 3, (П.) Кр(стоношић), „Пожар страсти“ (премијера), Застава, 22. IX 1925; О. С(уботи)ћ, Господар ковнице, Застава, 10. XI 1925; Крит, „Крајцерова соната“ (премијера), Застава, 15. VI 1926; К. Атанасијевић, Књижевник Мијушковић и глумац Гец написали комад којим желе да докажу да је Црногорац у „Путу око света“ измишљен, Време, 1939, бр. 6198, с. 5; А-м, „Моји ђетићи“ од Геца и Мијушковића, Политика, 1939, бр. 11.114, с. 22; К. Атанасијевић, Мијушковић-Гец: „Моји ђетићи“, Време, 1939, бр. 6216, с. 8; М. Ж. Ракочевић, „Моји ђетићи“ од В. Мијушковића и Ј. Геца, Зета, Цетиње 1939, бр. 49,  с. 3 и бр. 50,  с. 3-4; Р. М. В(еснић), Глумци драмски аутори. Од славног српског боема Јоакима Вујића до Љубинке Бобић, Нови свет, 1940, бр. 17, с. 6-7; А-м, Биографије наших уметника – Драма. Г. Јован Гец, Српска сцена, 1942, бр. 12, с. 375-377.

Л. Д.

ГЕЦ Курт (Kurt Goetz) – немачки писац и глумац (Мајнц, 17. XI 1888 – Грабс, кантон Цирих, Швајцарска, 12. IX 1960). Гимназију је похађао у Халеу, а већ 1907. је наступао као глумац у Ростоку, затим од 1909. до 1911. у Нирнбергу, па целу деценију (1913-1922) у Лесинг-театру у Берлину; са супругом Валеријом фон Мертенс дуже време је провео на разним гостовањима. Због сукоба са нацистима отишао је, фебруара 1939, у емиграцију: до августа 1946. био је у САД, где је (у Холивуду) једно време писао сценарије и недалеко од Лос Анђелеса држао фарму живине. По повратку из емиграције настанио се у Швајцарској; последњу деценију живота провео је у Лихтенштајну. Познат је пре свега као комедиограф, као писац ефектних једночинки. У његове најуспелије комаде спада гротеска Die tote Tante und andere Begebenheiten (1924). Писао је и за филм (Napoleon ist an allem schuld, 1938), а и нека његова позоришна дела снимљена су за филм, као на пример, чак у два маха – 1953. и 1966, Хокус покус (Hokuspokus, oder wan wollen wir spielen, прво извођење у Шћећину 1926), иначе пародија на Пиранделову драму Шест лица траже писца. Његова сабрана драмска дела издала је његова супруга, у 4 свеске (1963-1966). У СНП је 1929. изведен Хокус покус у преводу Жарка Васиљевића.

БИБЛ: Хокус-покус, превео Жарко Васиљевић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 534.

С. К. К.

ГЕЦ Мила рођ. Грујић – драмска глумица (Сомбор, 8. X 1904 – ?). Рођена је у занатлијској породици. Основну, грађанску и два разреда учитељске школе учила је у Сомбору. Од 1. X 1922. до 31. VIII 1923. била је запослена као писар окружног суда у Сомбору. Први пут је ступила на сцену после ослобођења 1918. као волонтер у Војничком позоришту 9. пешадијског пука који је тада био стациониран у Сомбору. После тога је наступала са сомборским дилетантима и у представама путујућих позоришта која су гостовала у Сомбору. Професионална глумица постала је 1. XII 1923. ступивши у ангажман у НП у НСаду, у којем је први пут наступила 27. XII 1923. у улози Евице у Трифковићевом Љубавном писму. У НСаду је остала до 31. VII 1925, а од 1. IX 1925. је једну сезону у НК у Сплиту; поново је у НСаду 1926/27 (тада се, 1927, удала за Јована Геца, в.), па опет у НК у Сплиту 1927/28; у ХНК у Згбу је од 7. X 1928. до јуна 1931, у хонорарном својству, као ученица тамошње Глумачке школе; потом је члан НПЗб Цетиње 1931/32, НП Скопље од 1932. до 1935, НПЗб Цетиње од 1935. до 1937, НП Бгд од 1937. до 1939. (у хонорарном својству), НПМб Ниш у сезони 1939/40, Хумористичког позоришта „Кишобранци“ Бгд 1940/41, Позоришта Удружења глумаца у Бгду 1941/42, Градског позоришта Бгд од 1942. до 1944, Позоришта Првог рејона 1946/47, Драмског ансамбла Радио Бгда од 1948. до 1952. и СНП у НСаду од 1. IX 1953. до 30. IX 1954, када је пензионисана. На почетку каријере, у НСаду, да се што боље снађе у глумачкој професији помогли су јој Д. Спасић (в), Д. Матејић (в) и Ж. Васиљевић (в). Доцније је на њен развој највише утицао Ј. Гец. У млађим г. играла је улоге наивки и љубавница, а наступала је и у оперети у мањим певачким улогама; у зрелијем добу тумачила је карактерне улоге и мајке. Са београдским НП била је 1937. на гостовању у Бугарској (Софија, Бургас, Варна, Пловдив).

УЛОГЕ: Наце (Пут око света), Клодета (Париска сиротиња), Гаља (Љубав, Потапенко), Љуба (Београд некад и сад, Стерија), Аница (Еквиноцио), Лујза (Две сиротице), Лепша Бранчић (У затишју), Мари (Узоран муж), Мира (Земља, Пеција), Кити (Ана Карењина), Лао-Сун (Мистер Ву), Лида (Свадба Кречинског), Труда (Ивањске ватре), Антигона (Антигона), Г-ђица од Андели (Свадбени марш), Шошот (Последњи валцер), Мастрила (Перикола), Мадлена (Адје, Мими), Франсина (Контролор вагона за спавање).

ЛИТ: Ми, Прослава 50-годишњице „Љубавног писма“ К. Трифковића, Застава, 30. XII 1923; О. С(уботи)ћ, Мистер Ву, Застава, 11. V 1924; Посматрач, Софокло: „Антигона“, Застава, 22. X 1924; Б. Ј., Ивањске ватре, Јединство, 7. VI 1925;  Р. Н., „Еквиноцијо“ од Војновића, Нови Сад, 1926, бр. 35, с. 6; K. A., Gruics Mila nagy sikere a „Két árva“, Délbácska, 5. X 1926; Критик, Вече шала, Застава, 26. III 1927; К. Николић, Свадбени марш, Нови Сад, 1927, бр. 19, с. 3-4.

Л. Д.

ГЕЦИ  Иштван (István Géczy) – мађарски драмски писац (Алшоабоњ, 11. V 1859 – Будимпешта, 8. I 1936). Потиче из старе племићке породице. Средњу школу завршио је у Будимпешти и Кошицама. У Будимпешти је студирао сликарство. Скоро две деценије био је професионални глумац, махом у путујућим трупама, без других прихода, упркос пореклу. Касно је почео да пише, али је комадом A gyimesi vadvirág (Ђимешки дивљи цвет, код нас преведено као Дивљуша) одмах постао познат у целој Мађарској добивши важну миленијумску награду Академије наука. Радио је као службеник у пештанским позориштима и секретар Земаљског позоришног друштва. Био је члан Петефијевог књижевног друштва. СНП је извело Дивљушу, позоришни комад из народног живота, са музиком Исидора Бајића, 4. IV 1906. у Сомбору. Дело је имало видног успеха и лепу популарност, мада су преводу, односно посрби, Љубена Грујића стављане крупније замерке. По рецензији Јована Грчића 1902. СНП прима у репертоар за „недељне представе“ његову драму Старо лане (A régi szerető) у преводу Димитрија Стефановића, али до реализације на сцени није дошло.

БИБЛ: Дивљуша, превод и посрба Љубена Грујића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 491; Старо лане, превод Димитрија Стефановића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1342.

Б. Кв.

ГИМЕРА Анхел (Angel Guimera) – каталонски драмски писац, песник и говорник (Санта Крус де Тенерифе, Канарска острва, 6. V 1845 – Барселона, 18. VII 1924). Као седмогодишњак дошао је са родитељима у једно село у Каталонији, одакле му је отац био родом. Као четрнаестогодишњак је кренуо у школу у Барселони, али се после три г. вратио у село да би оболелом оцу био од помоћи. У селу је остао до очеве смрти (1872). Тада је дефинитивно прешао у Барселону, коју више није напустио. У Барселони је постао уредник „Ренесансе“ („La Renaixenca“), новина које је у сарадњи са више других писаца претворио у часопис. Истовремено је био ревностан такмичар на покрајинским песничким натецањима. Придружио се 1874. Младој Каталонији (Jova Catalunya), покрету који је тежио обнављању регионалног језика и духа. У току четрдесетак г. књижевне делатности написао је тридесет и седам позоришних дела која су имала великог успеха и од којих је већина превођена и играна у иностранству. Овај неоспорно највећи каталонски драматичар најпре је, под утицајем Шекспира и делом француских романтичара, писао историјске љубавне трагедије од којих су најпознатије Јудита од Велпа (Judith de Welp, 1883), Море и небо (Mar i cel, 1888), Краљ и калуђер (Rei i monjo, 1890) и Мртва душа (L᾽anima morta, 1892). Садржај првог од ових комада доста је типичан. Мати Карла Ћелавог супротставља се браку свога сина са Бернардовом ћерком, из простог разлога што је Бернардо његов стварни отац, а Бернардова кћи, према томе, његова полусестра. Затим је, под утицајем Скандинаваца, посебно Ибзена, напустио стих, окренувши се савременим реалистичким темама, укључујући и теме из живота радничке класе. Из ове групе комада су Марија Роза (Maria Rosa, 1890), Ратар (En pólvoro, 1893) и У долини (Terra baixa, 1896), који је Д᾽Алберу послужио за стварање опере и који је СНП приказало 1920. Тај последњи комад сматра се Гимериним ремек-делом. У њему је реч о деспотском земљопоседнику чија је љубавница кћи једног од његових наполичара. Желећи да се богато ожени, земљопоседник удаје љубавницу за сиромашног овчара горштака. Но, заљубивши се у мужа, напуштена љубавница упознаје супруга са својом прошлошћу. Овај изазива заводника, убија га и креће са женом пут планина. Идући за општим смеровима развоја тадашње европске књижевности, на почетку XX столећа, дубље се уносио и у психолошке побуде својих јунака. Отуда Данијела (La pecadora, 1902), један од најбољих његових комада, студија о даровитој певачици која се као жена није остварила. Но, убрзо се вратио првобитном интересовању за теме из прошлости. Андроника (Andrónica, 1905) је средњовековна трагедија у којој се једна калуђерица заљубљује у краља против којег је дигла буну, а у Путу сунца (El cami del sol, 1904) описује се јунаштво каталонских војника на Средњем истоку. До 1920. написао је још тринаест драма, међу којима су Свети трн (La santa espiña, 1907), Лазарево васкрсење (La resurrecció de Llatzer, 1907), Тужна шала (Sainet trist, 1910), Млада краљица (La reina jove, 1911) и Христов повратак (Jesús que torna, 1917). Био је велики каталонски драматичар, али и велики каталонски песник. Његови се стихови (Песме, 1887, 1920), одликују деликатношћу, страственошћу, топлим родољубљем, ширином и племенитошћу погледа. Његови патриотски говори сакупљени су и објављени 1906. у збирци под насловом Песме отаџбини. Био је велики пријатељ народа Србије. Као припадник једне мање, потиснуте, националне целине, имао је саосећања за страдања нашег народа, па је, у време Првог светског рата, испевао (1916) један катрен под насловом Србија (Serbia), чији ће превод заинтересовани читалац наћи у „Забавнику“, додатку 97. броју крфских „Српских новина“ (од 15. VIII 1917). Вредно је поменути да је он аутор и једне Поруке Србији (Missatge a Sérbia).

С. А. Ј.