ВУКОВИЋ Драгутин – преводилац. Специјализовао се за преводе оперетских либрета. Планирао је и каријеру оперетског певача: 1914. је примљен у Земаљско народно позориште у Сарајеву, али оно због атентата није ни отпочело са радом. СНП је извело три његова превода: Шубертове Три девојчице – либрето Х. Берте (превео заједно са Јозом Ивакићем), Калманов Јесењи маневар (по тексту К. Бакоњија) и Јарноову Шумареву Кристу (текст: Б. Бухбиндер).

В. В.

ВУКОВИЋ Зорица/Зорка – глумица (Београд, 10. VIII 1931 – ). У Бгду је завршила Филолошки факултет 1957. и Академију за позоришну уметност 1960. Од 1. X 1960. до 15. VIII 1961. је наступала у НК у Дубровнику, а од 16. VIII 1961. до 15. VIII 1964. у СНП, одакле је отишла у слободне уметнике. Образовану и радозналу, глума је није задовољила као крајњи домет, те се посветила сарадњи са преводиоцима и редитељима – тако је, као асистент преводиоца (Петар Вујичић) и редитеља (Јежи Јароцки), радила и на представи СНП Венчање В. Гомбровича 1981.

УЛОГЕ: Ирма (Варалица у Бечеју), Г-ђа Шанел (Осам жена), Уседелица (Доња Росита или Говор цвећа), Јуца (Вечити младожења), Злата (Пепељуга), Стана (Коштана), Љиљана (Интимне приче).

ЛИТ: В. Дубравчић, Зналачки али без страсти, Дневник, 21. V 1964; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд 1963, бр. 22, с. 44.

В. В.

ВУКОВИЋ Павао-Павле – оперски водитељ представа / инспицијент (Петроварадин, 22. XI 1914 – Петроварадин, 26. XI 1968). Завршио је два разреда Грађанске школе у Петроварадину 1926. Члан оперског хора у Осијеку био је од 5. IX 1941. до 31. VIII 1947. Од 1. IX 1947. до смрти био је ангажован у СНП као водитељ оперских представа, али је већ 1958. почео да побољева те је у последњој деценији његовог живота све време као оперски инспицијент био ангажован и Иринеј Тимко (в).

Ј. М.

ВУКОВИЋ Радован – бински мајстор-декоратер, ВКВ радник (Шњегатина, Бања Лука, 26. VI 1939 – Нови Сад, Институт у Сремској Каменици, 17. III 2012). Завршио је 8 разреда основне школе. У СНП је радио од 15. XI 1963. до пензионисања, 31. VIII 2004. Решењем стручне комисије унапређен је 1968. у звање ВКВ декоратера. Дошавши у СНП као млад и неквалификован радник, брзо се развио у одличног бинског мајстора. Супруга Госпава В. била је костимерка у СНП.

Р. Б.

ВУКОДЛАК (Der Werwolf) – весела игра у 3  чина. Написао: Ангело Кана (Рудолф Лотар). Превео: Јоза Ивакић. Прво извођење у Бечу, 1921, у нашој земљи 30. IX 1922. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 24. XII 1925. – Рд. Р. Веснић; И. Прегарц (Војвоткиња), Д. Петровићка (Камила), М. Васић (Елифас), С. Колашинац (Флоренцио), М. Ковачевић (Паоло), Ј. Гец (Виценте), Р. Кранчевићка (Нина), Ј. Матићка (Катарина), Л. Лазаревић (Жупник). – Изведено 7  пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Вукодлак“ – весела игра у 3  чина од Анџела Кана. – Премијера 26. XII о. г., Застава, 29. XII 1925; А-м, Позориште, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 7.

В. В.

ВУКОМАНОВИЋ  Хермина-Мина – драмска глумица (Сарајево, 19. XII 1900 – Београд, 22. III 1962). Супруга глумца Љубомира (в). Учила је основну женску школу у клостеру у Осијеку. Први пут је ступила на сцену 1918. у путујућем позоришту „Гундулић“ Љубомира Рајичића Чврге; од 1919. до 1920. је била у позоришној трупи „Заједница“ под управом Душана Кујунџића, од 1922. до 1923. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, од 1923. до 1924. у НП у НСаду, од 1925. до 1926. поново код Животића, од 1926. до 1927. поново у НСаду, од 1928. до 1929. у Градском позоришту у Битољу, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Нишу и од 1930. до 1934. у НП у Пожаревцу. У почетку је играла натурбурше, младе девојке; пошто је лепо певала, тумачила је певачке партије, па је прешла на карактерне улоге. Омањег раста, динамичне природе и полетна у игри, у натурбуршима је деловала врло природно и непосредно. У карактерним улогама истицала се брижљивом и занимљивом обрадом ликова и реалистичном одмереношћу у игри. Уз супруга, једног од најбољих српских комичара, изградила се у добру карактерну глумицу.

УЛОГЕ: Смиљанићка (Сеоска лола), Поте и Таска (Зона Замфирова), Љубица (Ђидо), Јулија Петар (Заједнички живот), Емилија Бернини (Скамполо).

ЛИТ: Ср., Позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 25. V 1924; М., Гостовање СНП у Тителу, Застава, 30. IX 1926.

Б. С. С.

ВУКОМАНОВИЋ Љубомир-Љуба – драмски глумац (Крагујевац, 24. IV 1884 – Крагујевац, 15. X 1932). Завршио је пет разреда основне школе и два разреда гимназије у родном граду. Први пут је ступио на сцену у сезони 1899/1900. у путујућој дружини Петра Крстоношића, од 1900. до 1903. је радио у позоришту „Србадија“ Димитрија Нишлића, од 1903. до 1905. у трупи Драгутина Крсмановића, од 1906. до 1907. у дружини Михаила Лазића Чичка, од 1908. до 1909. код Димитрија Гинића и Јоце Стојчевића, од 1910. до 1912. у „Заједници“ Симе Бунића, од 1912. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“, од 1913. до 1914. у путујућој дружини Петра Христилића; у току рата је био у заробљеничком логору у Нежидеру, где је повремено наступао као глумац; од 1918. до 1919. је био ангажован у позоришту „Гундулић“ у београдском хотелу „Таково“ под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1919. до 1920. у „Заједници“ Душана Кујунџића, од 1923. до 1924. у НП у НСаду, од 1924. до 1926. у Градском позоришту у Битољу, од 1926. до 1927. поново у НСаду и од 1928. до 1929. у Градском позоришту у Нишу. Комичан глумац по јаком стваралачком нагону, увек занимљив и изворан у уметничком изразу, способан за изражавање и срдачне, народске и више, сложеније комике, В. је стварао са лакоћом, сасвим природно и ненаметљиво. Његове карактеризације ликова биле су свестране и занимљиве психолошке и глумачке студије и по садржини и по облику.

УЛОГЕ: Максим (Ђидо), Митке (Коштана), Манулаћ (Зона Замфирова), Смук (Ивкова слава), Министар (Протекција), Лука Андрејич (Трули дом), Диперон (Покојни Тупинел), Дарданел (Заједнички живот), Шапелер (Женидба на пробу), Каколе (Трикош и Каколе), Муж (Жена сатана).

ЛИТ: А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; А-м, У недељу је игран Веселиновићев „Ђидо“, Ново време, Стари Бечеј 17. II 1924; А-м, „Жена сатана“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 13. IV 1924; А. Ш., „Трикош и Каколе“ од Мејака и Халевија, Радикалски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 36, с. 3; М., Гостовање СНП-а у Тителу, Застава, 30. IX 1926; М. Ст., „Нервозне жене“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 14. V 1927.

Б. С. С.

ВУКОСАВЉЕВИЋ  Вера – глумица (Чачак, 17. XI 1933 – ). Пошто је завршила глуму на Државној позоришној школи у НСаду, неко време је статирала и играла у неименованим улогама у представама СНП. Од 1. IX 1954. је чланица НП у Ваљеву.

В. В.

ВУЦИ И ОВЦЕ (Волки и овцы) – комедија у 5 чинова Написао: Александар Николајевич Островски. Прво извођење 8. XII 1875. у Петрограду.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 5. I 1949. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Ракитин,  сц. Б. Дежелић, к. М. Бабић-Јовановић, к. г.; А. Мајценовић (Мурзавецка), Ф. Живни, С. Шалајић (Аполон), Љ. Раваси (Глафира), М. Коџић (Купавина), Б. Белић, М. Миладиновић (Анфиса), Б. Татић (Лињајев), С. Душановић (Беркутов), В. Милин (Чугунов), Б. Микоњић (Горецки), М. Цвејанов (Паун), Д. Лазић (Влас), В. Апић, А. Војтов (Корнелије), Д. Невидовчић (Лакеј), Д. Обрадовић (Стропилин), Р. Тришић (Први сељак), И. Слијепчевић (Други сељак), М. Тасић (Трећи сељак), Б. Стојановић (Четврти сељак). – Изведено 17 пута, глед. 8854.

БИБЛ: Изабране комедије и драме, превео Кирил Тарановски, Бгд 1946.

ЛИТ: В. Поповић, „Вуци и овце“ комедија од Островског, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 172; А-м, А. Н. Островски, СВ, 1949, бр. 1307, с. 2.

М. М.

ВУЧЕНОВ Димитрије – књижевни и позоришни историчар и критичар, преводилац (Вуковар, 30. X 1911 – Београд, 13. I 1986). Гимназију је завршио у родном граду 1930, Филозофски факултет у Згбу 1935, а докторирао на Филолошком факултету у Бгду 1954. Најпре је био запослен као средњошколски професор, а од 1961. до 1969. је био професор и декан београдског Филолошког факултета; од 1971. до 1975. био је председник Просветног савета Србије и истовремено, 1974/75, управник Коларчевог народног универзитета. Уређивао је часописе „Књижевност и језик“, Годишњак града Београда (од 1954), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (од 1965) и ЛМС (од 1974). У својим књижевноисторијским проучавањима био је усредсређен превасходно на епоху српског реализма, а посебно се бавио личношћу и делом најзначајнијег сатиричара српске књижевности Радоја Домановића, о којем је издао монографију и први приредио његова комплетна и потпуна Сабрана дела у три књиге (1964). Аутор је и есејистичких текстова о Вуку, Стерији, Глишићу, Лазаревићу, Веселиновићу, Сремцу, Ранковићу, Кочићу, Б. Станковићу и др. Са Р. Димитријевићем писао је читанке из књижевности за средње школе, које су доживеле више издања. За споменицу Српском народном позоришту 1861-1986, коју је СНП објавило поводом своје 125-огодишњице, приредио је прилог о седморици српских драмских писаца (М. Јовановић Морски, Д. Илијћ, М. Ђорђевић Призренац, М. Поповић, И. Округић Сремац, М. Савић, М. Калић) и о њиховој заступљености у репертоару СНП.

БИБЛ: Комедиограф Стерија, предговор књизи Комедије Јована Стерије Поповића, НСад 1956; Радоје Домановић, Бгд 1959; О српским реалистима и њиховим претходницима, Бгд 1970; Занемарени драмски писци и њихов допринос репертоару СНП (1861-1914), у: Српском народном позоришту 1861-1986, НСад 1986, с. 47-66.

В. В.