ВУКАСОВИЋ Бранислав – оперски певач, баритон (Сремски Карловци, 17. V 1951 – Мишелук, Сремска Каменица, 22. XI 2021). Учитељску школу је завршио у Ср. Карловцима (1971.) и радио у просвети до 1979. године. Певање је учио код Теодора Дињашког, а потом студирао на Академији уметности у НСаду у класи проф. Октава Енигарескуа. Од 1980. до пензионисања (2012.) био је члан Опере СНП-а. Лепе сценске појаве, технички добро постављеног гласа са сигурним и убедљивим високим регистром, на почетку каријере, успешно је остварио више улога из лирског баритонског фаха: Силвиa (Пајаци), Папагенa (Чаробна фрула), Робертa (Јоланта), Марселa (Боеми), а један од најпопуларнијих ликова оперске литературе, Росинијевог берберина из Севиље (Фигара), тумачио је више од сто пута. Сценски окретан и допадљив био је и у комичним, оперско-оперетским улогама: Белкоре (Љубавни напитак), Пинг (Турандот), Скула (Кнез Игор), Бискрома (Вива ла Мама), Јован (Покондирена тиква), млинар Сима (Еро с онога свијета), Фалке (Слепи миш), Хомонаи (Барон циганин), Бамбора (Јабука). У последњој деценији прошлог века, био је један од носилаца оперског репертоара када је, поред осталих, реализовао и низ великих Вердијевих ликова: Жермонa ( Травијата), грофa Луну (Трубадур), Дон Карлоса (Моћ судбине), Родрига (Дон Карлос) и Риголета (Риголето). За насловну улогу Риголета, добио је Годишњу награду СНП (2004), а исту награду је раније добио и за висока уметничка остварења улога Марсела (1988.) и Фалкеа (1997). Највише признање СНП, Златнa медаљa ,,Јован Ђорђевић“, уручена му је 2012. године. Значајан је био и његов допринос програмима и бројним концертима Камерног музичког друштва (КМД) из НСада, чији је члан био од оснивања (2007), у промоцији српске вокалне баштине.

ОСТАЛЕ УЛОГЕ: Енрико (Лучија од Ламермура), Силвано (Бал под Маскама), Бретињи (Манон), Алфио (Кавалерија рустикана), Шарплес (Мадам Батерфлај), Оњегин (Евгеније Оњегин), Крушина (Продана невеста), Мортке (Виолиниста на крову), Маруло и Монтероне (Риголето), Калењик (Мајска ноћ), Санчо Панса (Човек од ла Манче), Валентин (Фауст), Јохан (Вертер), Ескамиљо (Кармен), Васо (Сутон).

ЛИТ: Б. Хложан, Диплома на сцени, Дневник, 1. III 1983; Е. Гвоздановић, Чар „Чаробне фруле“, Дневник, 22. XII 1983; Е. Гвоздановић, Априлско освежење, Дневник, 16. V 1984; Н. Савковић, Овације солистима „Јоланте“, Дневник, 11. III 1988; Прваци новосадске Опере гостују у Москви, Политика eкспрес, Београд, 14. XII 1988; П. Мирковић, Овације „Слепом мишу“, Политика експрес, 21. V 1987; В. Крчмар, Бранислав Вукасовић – добитник Годишње награде, Позориште, год. LV, 1987/88, мај 1988, бр. 9, стр. 18/19; Н. Туркаљ, Напици за публику, Вечерњи лист, Загреб, 29. ожујка 1988; Н. Савковић, Овације за „Мадам Батерфлај“, Дневник, 23. X 1988; Г. Д. „Евгениј Онегин“ со Новосадкаста опера, Скопје, Вечер, 12. V 1989; М. Адамов, Нове салве смеха – Вива ла мама, Дневник, 17. I 1992; В. Шале, Певање за памћење, Вечерње новости, Бгд. 9. XII 1996; С. Турлаков, Најзад успех – Покондирена тиква, Политика експрес, 7. VI 1993; С. Турлаков, „Сутон“ – поклон из Новог Сада, Политика експрес, 21. III 1994.

М. Д. М.

ВУКАСОВИЋ Миливој – глумац-волонтер (Нови Сад, 20. I 1919 – ?). Завршио је четири разреда гимназије и трговачку академију у НСаду. У СНП је наступао у сезони 1935/36.

ВУКАШИН – историјска драма у 5 чинова. Написао: Драгутин Ј. Илијћ. За позорницу удесио Антоније Хаџић. Прво извођење у 1. III 1881. у НП у Бгду.                                                           Прво извођење у СНП 4. IV 1890. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; М. Живковић (Урош V), Д. Ружићка (Јелена), С. Бакаловићка (Јелисавета), В. Миљковић (Вукашин), М. Ивковић (Угљеша), Д. Настасић (Гојко), К. Васиљевић (Драшко), М. Марковић (Боривоје, Гавран), С. Стефановић (Питоман), Ј. Стојчевић (Драгош, Јусуф), М. Димитријевић (Влатко), П. Добриновић (Нестор), Д. Ружић (Сава), А. Лукић (Кнез Лазар), К. Делини (Никола), Т. Илић (Мехмед везир, Врачар), С. Миљковићка (Мара), Д. Жанова (Паж). – Изведено приближно 10 пута.

БИБЛ: Краљ Вукашин, хисторијска драма у пет чинова, Бгд 1882;  (пре тога објављени делови: први чин у „Отаџбини“, Бгд 1880, с. 56; други чин у „Српским илустрованим новинама“, НСад 1881, бр. 29; трећи чин у „Србадији“, Бгд 1881, с. 433-443).

ЛИТ: А-м, О репертоару наших изворних комада, Застава, 1877, бр. 90, с. 2.

М. М.

ВУКДРАГОВИЋ Михаило – композитор и диригент (Окучани, Славонија, 8. IX 1900 – Београд, 14. III 1986). Студирао је на Државном конзерваторијуму у Прагу (1921-1925): композицију код К. Б. Јирака и В. Новака а дириговање код В. Талиха. У Прагу је провео још две г. на усавршавању. Од 1927. до 1937.  био је професор у средњој музичкој школи „Станковић“ у Бгду, од 1935. до 1937. и њен директор, а истовремено и диригент хора и оркестра „Станковић“. Од 1937. до 1940, када је изабран и за ванредног професора дириговања на београдској Музичкој академији, и поново од 1945. до 1948. био је шеф музичког програма и шеф симфонијског оркестра Радио Бгда. За редовног професора Музичке академије изабран је 1947. и до 1952. био јој је и ректор, а од 1957. до 1959. први ректор Уметничке академије у Бгду. Дописни члан САНУ постао је 1950, а 1961. редовни. Био је активан и у друштвено-музичким организацијама: генерални секретар Савеза композитора Југославије (1953-1962), председник Савеза културно-просветних друштава Србије (1948-1956) и председник Савеза музичких друштава Србије (1956). Носилац је Ордена рада са црвеном заставом, Вукове награде (1965), Седмојулске награде (1971) и Награде АВНОЈ-а (1981). Компоновао је кантате (Везиља слободе, Светли гробови, Србија, Славонија), симфонијске поеме (Пут у победу, Симфонијска медитација), гудачке квартете, Малу свиту за клавир, соло-песме (Успаванка, Облаци, Мајка), песме за мушке и мешовите хорове, масовне песме (Песма изградње), обраде народних мелодија и музику за позоришне комаде (Два идола, Зла жена, Млетачки трговац, Пут око света, Медеја) и за филмове (Језеро, Бесмртна младост). Бавио се и музичком публицистиком и објављивао чланке у „Музичком гласнику“, „Звуку“, „Ревији“, „Књижевним новинама“ и био дугогодишњи музички критичар „Борбе“. Са П. Милошевићем превео је са чешког Науку о музичким облицима К. Б. Јирака. „Стилска усмереност његових дела, у којима доминира лирска емотивност, креће се од сфере импресионизма чешког кова ка реализму оствареном умерено савременим изражајним средствима и оплемењеном повременим ослонцем на стилизоване елементе народног мелоса“ (В. Перичић). У СНП је, у част 35-огодишњице ЈНА, 21. XII 1976. изведена његова кантата Везиља слободе.

В. В.

ВУКИЋЕВИЋ Илија И. – књижевник и драмски писац (Београд, 3. VIII 1866 – Београд, 5. III 1899). Отац Иван, пореклом из Црне Горе, завршио је правне науке на Београдском лицеју и службовао као судија у више места у Србији. Мајка Софија, рођ. Димитријевић, Београђанка пореклом из Пожаревца. Имао је два млађа брата. Због честих службених премештања родитеља основну школу је похађао у више места. Ниже разреде гимназије завршио је у Шапцу, где је учио и да свира, наставио у Бгду и у Крагујевцу матурирао 1884. У Шапцу му је професор и директор гимназије био Јован Ђорђевић, оснивач СНП у НСаду и НП у Бгду. Уписао се 1884/85. на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Бгду; септембра 1888. је дипломирао и одмах постао предавач ниже школе у Врању; потом је, 14. X 1890, добио место предавача у Београдској нижој гимназији. Професорски испит је положио 1892, када је примљен за професора Друге београдске гимназије. Уз скромну државну помоћ 1894. је одсуство од г. дана искористио за усавршавање у Женеви. По повратку наставио је професуру у Другој београдској, а од 23. III 1895. добио је и хонорарно место наставника француског језика у Првој гиманзији. По потреби службе, 1. X 1895. је премештен за професора Српске реалке у Бгду. Послове надзорника школа обављао је у неколико наврата: у Врањском и Топличком округу од 16. V до 20. VII 1890, у Пожаревачком срезу 1892, у Гружанском срезу 1894/95. и у Јасеничком и Лепеничком срезу 1896. Јуна 1895. оженио се Јованком Чолак-Антић и са њоме имао сина Ивана. У првој половини 1897. се разболео и у душевној болници остао до смрти. Краћа хумористичка прича Патак објављена му је у „Београдском дневнику“, у подлистку (17. V 1885). Објављивао је у „Стражилову“, „Босанској вили“, „Јавору“, „Колу“, „Отаџбини“, „Бичу“, „Одјеку“, „Преодници“. Написао је и неколико драма: Срећа и људи, објављена у „Стражилову“ 1894, приказивана у београдском НП. У рукопису је оставио неколико драмских одломака, међу којима је шала Лепа була, која је играна после његове смрти. Био је покретач и уредник првог броја серијске публикације „Дело“, која се појавила јануара 1894. У СНП су извођене В. драме: Последњи идеал (1904), Срећа и људи (1904) и посрба Скрибове драме Први састанак (1866).

БИБЛ: Срећа и људи, шала у 1 чину, Стражилово, 1894, бр. 12, с. 178-180; бр. 13, с. 194-197; бр. 14, с. 210-212; бр. 15, с. 226-228; Срећа и људи, Бгд 1953; Лепа була, шала у 1 чину, НСад 1928; Последњи идеал, у: Целокупна дела, I и II, 1904, Бгд 1930.

ЛИТ: Љ. Јовановић, Илија И. Вукићевић, у: Људско срце, I, Бгд 1901, V-XLIII; Љ. Јовановић, Илија Вукићевић. Епоха реализма, 1966, с. 137-164; Д. Живковић, Један врањски  претеча дела Б. Станковића (Илија И. Вукићевић), у: Дело Боре Станковића, 1978, с. 37-44; М. Р. Николић, Илија И. Вукићевић, Зборник МС за књижевност и језик, 1980, бр. 28, с. 415-487.

Д. Н.

ВУКИЧЕВИЋ Ђорђе-Ђура, звани и Радушко – преводилац-посрбљивач, новинар и перовођа СНП (Сомбор, 2. XII 1838 – Нови Сад, 16. IV 1910). Нижу гимназију завршио је у Врбасу, вишу у Будиму. Студирао је права у Пешти. Као ђак и студент био је седам г. питомац Текелијанума учествујући у акцијама омладине, посебно у организовању јавних приредаба. Још пре дипломирања, априла 1861, призван је у НСад за помоћника Ј. Ђорђевићу, уреднику „Српског дневника“, чијим ангажовањем у СНП све више уредничких дужности  прелази на В., па је, јуна 1864, Ђорђевић тражио да В. постане главни уредник, али су власти молбу одбиле због В. политичке неподобности. Због његовог чланка Једна стара песма из Беча против њега и Ђорђевића је код војног суда покренут поступак за дело нарушавања јавног мира непријатељским држањем против државне владе. Привремено су искључени као уредници листа, па су се 5. VIII 1864. новине угасиле. Осуђени нису, јер је по слому Шмерлинговог  провизорија 1865. проглашена општа амнестија политичких и штампарских кривица. Завршивши у међувремену студије, 1863. отвара адвокатску канцеларију у НСаду. Као један од најбољих адвоката Срба, био је од 1864. до 1867. фискал МС, а једно време и члан УО, те члан Књижевног одељења 1864-1867. Члан ПО ДСНП постао је 11. VI 1862, а 1863. је био секретар УО. Као перовођа СНП замењивао је Јована Београдца, а као близак сарадник Ј. Ђорђевића помагао је у многим пословима око СНП. Понекад, као добар рецитатор, и сам је учествовао на приредбама. Тако је на забавној вечери СНП и концерту Николаја Свјечина 22. I 1862. рецитовао Змајеву песму Вила. У млађим г. био је ватрени присталица Милетићеве политике, али је, прво постепено, а од 1867. сасвим, прешао у конзервативни  та­бор, па је 1872. био изабран у Угарски сабор као противник Милетићеве Народне слободоумне странке. Од 1891. до смрти био је члан Патроната Новосадске гимназије. У младости је објављивао песме, своје и преведене (Хердер). Бавио се средњовековном историјом, али је најзначајније успехе имао као правни писац. МС је у два маха на анонимним конкурсима награђивала његове студије – 1865. рад Мисли о уређењу црквено-просветних одношаја Срба у Угарској, а 1868. рад Мисли о уставној држави и њеним  установама. ЛМС је објавио неколико његових расправа, а као посебне књиге штампана су му дела: О сродству као препони брака (НСад 1866) и Репрезентативна система (НСад 1867). Ђорђевић га је неколико пута капацитирао да преводи за СНП, али га је обиље послова у томе спречавало. Начинио је само један текст прерађујући, односно посрбљујући драму мађарског писца Лајоша Кевера Férjelv és női csel. Тако је настала популарна једночинка Мушки метод и женска мајсторија, која је, заједно са Лазаревићевим Пријатељима, играна као прва представа СНП 23. VII / 4. VIII 1861, да би, с прекидима, остала на репертоару до 1873. Постављена је и на сцени ХНК 1863, а НП у Бгду имало је премијеру 5. XI 1875. Као темељна прерада, ова једночинка је сматрана ауторским радом Ђ. В., али се он права власништва одрекао у корист СНП. Дело комедиографског лаког жанра, ова једночинка је имала знатног успеха код публике и утицаја на њено окупљање око СНП.

ЛИТ: В. Стајић, Новосадске биографије I, с. 134-140; о представама једночинке Мушки метод и женска мајсторија у СНП објављене су белешке и рецензије у „Српском дневнику“ 26. VII 1861; „Даници“ 1861, бр. 21; „Српском дневнику“  27. I 1862; „Јавору“ 1862, бр. 3; „Даници“ 1862, бр. и 1863, бр. 45.

Б. Кв.

ВУКОВ Иван – глумац (Тител, 14. VII 1924 – Вршац, 14. XI 2015). Основну и грађанску школу завршио је у Тителу. У СНП је био ангажован свега неколико месеци крајем 1944. и почетком 1945 (дошао је из Уметничке групе Пропагандног одељења Главног штаба Војводине). На партијском раду у Тителу је био од 1945. до 1947,  затим у НП у Панчеву у сезони 1947/48, па у Обласном народном позоришту у Приштини од 1948. до 1951; од 1951. до 1963. је био глумац у НП у Вршцу (од 1954. до 1959. и управник), од 1963. до 1965. у НП у Лесковцу, у сезонама 1965/66. и 1966/67. поново у Приштини и од 1967. до пензионисања, 1974, опет у НП у Вршцу.

Ј. М.

ВУКОВ Павле – глумац; 1863. је, по препоруци песника проте Васе Живковића, из панчевачког дилетантског друштва као привремени члан дошао у СНП и у њему остао до 1864. Играо је епизодне улоге.

ВУКОВИЋ Винко – главни каширер-моделар, висококвалификовани радник (Петроварадин, 19. I 1898 – ?). Пре Првог светског рата радио је као каширер и моделар код приватних мајстора у Будимпешти, а затим у МС и Војвођанском музеју у НСаду, у Авала-филму, Гипсарско–фасадном предузећу и у Савету за науку и културу владе ФНРЈ у Бгду, одакле је дошао у СНП 19. IX 1949. и у њему остао до пензионисања, 31. XII 1958. Као каширер–моделар својим радом у СНП допринео је да се ова грана техничке опреме представе развије и да се уочи њена значајна улога.

Р. Б.

ВУКОВИЋ Геза (Géza Vukovics) – новинар, публициста и преводилац (Суботица, 12. XI 1928 – Нови Сад, 2. III 2007). У родном граду је завршио гимназију, а дипломирао на Вишој педагошкој школи у НСаду. У редакцији новосадског листа „Magyar Szó“ запослио се 1948. и у њој је као новинар радио непрекидно до пензионисања (1989). На функцији главног и одговорног уредника листа налазио се од 1967. до 1973. Бавио се претежно културном проблематиком, био је позоришни и музички критичар, као и уредник подлистка за уметност и књижевност. Велики ерудита и познавалац књижевности, музике и других области уметности, писао је лепим стилом и богатим језиком, а умео је да открива праве вредности у уметничким и књижевним делима. И његови позоришни прикази о представама СНП, суботичког НП и Новосадског позоришта имају такве одлике. Педесетих и шездесетих г. редовно је пратио драмске, оперске и балетске представе СНП и о њима објављивао приказе у листу „Magyar Szó“. Писао је аналитички о драмским делима, а износио је своје критичке импресије о режијској поставци и игри носилаца улога. Сарађивао је у „Дневнику“ и листовима на мађарском језику „7 Nap“, „Dolgozók“ и „Híd“. Превео је са српскохрватског на мађарски већи број књига из области белетристике и политике. Објавио је 1988. збирку сатиричних цртица Varázssam (Магично око), као и приручник зе новинаре-почетнике Újságíró kézikönyve (НСад 1989). Добио је Сентелекијеву награду за преводилаштво, новинарску награду „Светозар Марковић Тоза“ и 1987. Октобарску награду града НСада.

БИБЛ: Концерт Сенаши Кароља у НСаду, Дневник,18. II 1955; Речи критичара, Дневник, 19. XI 1961; Adatokvélemények Visszaérkezett a Szovjetunióbol a Szerb Népszínház együttese, Magyar Szó, 21. XII 1966.

Д. П-в