ВУЈИЋ Марко – глумац-почетник. Био је учитељ, а бавио се и превођењем. У СНП је био на пробном ангажману с јесени 1893.

ВУЈИЋ Михаило В. – преводилац (Београд, 26. X 1853 – Сушак, 1. III 1913). Основну школу, гимназију и филолошки факултет Велике школе завршио је у Бгду, а друштвене и филозофске науке наставио да студира у Берлину и Лајпцигу, где је 1879. промовисан за доктора филозофије. Радио је као професор политичке економије на Великој школи (1879-1887), министар финансија (1887-1897), посланик у Паризу (1900), министар спољних послова (1901-1902), посланик у Бечу (1903), Берлину (1906-1907) и Риму (1909). Због неуспелог ивањданског атентата на Милана Обреновића морао је да емигрира из Србије (1899), а због сукоба са Николом Пашићем пензионисан је 1907. Објавио је велик број књига, чланака и расправа из филозофије и економије. За члана Академије наука изабран је 1903. Као ученик Велике школе, заједно са Живком Шокорцем (в), превео је драму Ф. Шилера Разбојници, коју је СНП приказало 1870. у Панчеву; у НСаду је приказана 27. II 1872.

ЛИТ: А-м, Михаило В. Вујић, Босанска вила, 1900, бр. 2, с. 17-19; А-м, Михаило В. Вујић, Економист, 1913, књ. 2, с. 97-99.

С. В.

ВУЈИЋ Софија – драмска глумица (Овсеница, 6. VIII 1851 – Нови Сад, 5. IV 1921), најмлађе од шесторо деце свештеника Луке Поповића (в) из Иванде, која су се посветила глумачком позиву. Основну школу завршила је у Иванди, а у родитељском дому употпунила образовање. Веома рано је стасала и сазрела, тако да је већ у 13. г. изгледала као одрасла девојка. Први пут се појавила на сцени у СНП 19. VIII 1861. као Анчица у Покондиреној  тикви. После сукоба између Д. Коларовића и Л. Телечког у Осијеку, којем је непосредни повод била она, 4. V 1863. иступа из СНП са сестром Љубицом и зетом Коларовићем и извесно време наступа у Коларовићевој путујућој позоришној дружини, а од октобра 1863. живи у Згбу, где су јој сестра и зет добили ангажман. Априла 1864. поново се враћа у СНП. Г. 1867. удаје се за композитора и позоришног капелника Аксентија Максимовића, с којим у браку има кћер Милицу-Милку (доцније удату Марковић), будућу знамениту глумицу. После смрти мужа (1873) остаје у СНП до 1879, а потом га напушта због удаје за Петра Вујића, поседника и трговца у Осијеку; 1884. поново остаје удовица и те г. у три маха гостује у НП у Бгду. Јула 1885. враћа се у СНП и у њему остаје до 29. XII 1905, када је одлуком Скупштине ДСНП пензионисана са месечном припомоћи од 70 круна. Г. 1894. упознала се у Будимпешти са неколико креација велике италијанске трагеткиње Елеоноре Дузе. Последњи пут је наступила на сцени СНП 4. III 1906. у Сомбору као Грофица Сремска у Чикијевој Мајци; пре представе од ње се на отвореној сцени, у име сомборске публике, опростио песник Лаза Костић. Била је талентована глумица, уздржаног темперамента и раскошне лепоте, импозантне спољашњости, отменог држања и меког, топлог и пријатног гласа. Даровитошћу, изванредно лепом сценском појавом, стрпљењем и савесним, упорним, студиозним радом успела је да у ансамблу СНП заузме једно од водећих места. Њен пут до врха није био лак: седамдесетих г. XIX века имала је да издржи конкуренцију Јелене Маринковић и Иване Сајевић, а осамдесетих Ленке Хаџић и Марије Рајковић. На почетку каријере тумачила је наивке и лаковерне девојке, а доцније трагичне ликове, херојске  мајке и старије салонске даме и у тим улогама имала је највише успеха. У тумачење ликова из драмског и карактерног фаха понекад је уносила и иронично-сатиричне призвуке. Наступала је и у певачким ролама. Њену разноврсну употребљивост доказују и све три женске улоге које је интерпретирала у Максиму Црнојевићу – Анђелија, Филета и Јевросима. Пензионисана је у 55. г., дакле још у снази, јер је „на теразијама Вујићкине уметничке судбине превагнула замерка да је у дружини, мало-помало, остала без занимања, те дакле постала излишна и – скупа!“ (Ј. Грчић). Од пензионисања до смрти живи у НСаду, потпуно повучена у мир и тишину, окружена бригом своје кћери Милке, од публике и јавности скоро заборављена, иако је осамдесетих и деведесетих г. XIX века била једна од најомиљенијих српских глумица. Сахрањена је на новосадском Алмашком гробљу.

УЛОГЕ: Јула (Војнички бегунац), Агата (Робијашева ћерка), Јаквинта (Јаквинта), Љубица (Мејрима), Фани (Златан мајдан), Ирина (Градиња и син му Немања), Јелка (Злочинчева марама), Краљица Марија Палеологова (Цар Душан Силни), Царица Милица (Задужбина цара Лазара), Фаустина Левенбергова (Наши робови), Мери (Нови племић), Краљица Бојана (Немања, М. Цветић), Мара Бранковић (Милош Обилић, Суботић), Грофица Воронска (Психе), Катарина (Стеван, последњи босански краљ), Џејн (Ловудска сиротица), Марија (Смрт Стефана Дечанског), Марија (Марија Стјуарт), Краљица (Хамлет), Ебигајла, Краљица Ана (Чаша воде), Дона Консепсион (Мрља која чисти), Емилија (Отело), Дебора (Дебора), Федора (Федора), Клара Болије (Господар ковница), Глафира Николајевна (Епидемија), Војвоткиња од Бервајка (Лепеза).

ЛИТ: -ст-, Марија Стјуартова од Шилера, Јавор, 1879,  бр. 18, с. 574-576; (Ј.) Г(рчић), Ловудска сиротица, Позориште, НСад 1879,  бр. 24, с. 94-95 и бр. 25, с. 98-99; К. Р., Злочинчева марама, Јавор, 1879,  бр. 9, с. 285-286; М. С(ави)ћ, Градиња и син му Немања, Браник, 16. II 1886; М. С(ави)ћ, Отело, Браник, 20. III 1886; Г., „Јаквинта“, историјска драма у 5 чинова од Драгутина Ј. Илијћа, Браник, 26. XI 1891; (Ј.) Г(рчић), Психе, Позориште, НСад 1898, бр. 7, с. 38-39; Ј. Хр(аниловић), Хамлет, Позориште, НСад 1898, бр. 31, с. 134-135; А-м, 25. јануара приказан је први пут комад „Мрља која чисти“, Застава, 27. I 1900; А-м, У четвртак 29. новембра гледасмо први пут: „Епидемија“, Застава, 2. XII 1901; Ј. Грчић, Софија Вујићка, Позориште, НСад 1906, бр. 3, с. 17-19; А-м, Опроштајно вече г-ђе Вујићке, Застава, 1. III 1906; Л. Дотлић, Белешка о Софији Вујић, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 13.

Л. Д.

ВУЈИЧИЋ Јелена-Ленка – глумица (Београд, 1875 – Београд, ?). У Бгду је похађала девојачку школу, а глумачку каријеру отпочела је у београдском НП 1896. У СНП је прешла 28. IX 1897, када је оно гостовало у Сремској Митровици, и у њему остала до децембра 1902. Вратила се затим у НП Бгд, да би убрзо потом била чланица путујућих дружина Драгутина Крсмановића и Михаила Лазића Чичка и још једном се, 1906, накратко обрела у СНП. Била је добра драмска и карактерна глумица, дубоко се уживљавала у игру и доживљавала је емотивно, а њен алт је био изразито употребљив у певачким улогама.

УЛОГЕ: Хилда (Психе), Мара (Карлова тетка), Мања (Двеста хиљада), Анка (Циганин), Валтазар (Млетачки трговац), Јованка (Девојачка клетва), Станка (Иво кнез од Семберије), Златија (Гордана), Пела (Сеоска лола), Катијалена (Црвени талар).

ЛИТ: А-м, Народно позориште у Вршцу, Будућност, 1899, бр. 1, с. 2-3; А-м, У петак 11. фебруара гледасмо „Карлову тетку“, Застава, 1900, бр. 33, с. 2; С., Циганин, Позориште, НСад 1900, бр. 34, с. 134; А-м, Српско народно позориште, Родољуб, Вршац 1901, бр. 1, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Нитуш, Позориште, НСад 1901, бр. 43, с. 226-227; Модошанин, Српско народно позориште у Модошу, Браник, 1902, бр. 100, с. 3.

В. В.

ВУЈИЧИЋ Петар – преводилац (Бољевци, Срем, 27. VI 1924 – Нови Сад, 4. XII 1993). Завршио је Филозофски факултет у Бгду. Био је запослен као библиотекар и професионални преводилац са пољског, чешког и руског језика. Уз мноштво романа, препевао је и приредио збирку Савремена пољска поезија (1964). На пољски је препевао Изабране песме М. Павловића, издате под насловом Sobowtóry (Варшава 1965). СНП је приказало његове преводе позоришних комада: Смрт губернатора Л. Кручковског (1962), Анђео на станици Ј. Абрамова (1966), Симпозијум или О љубави М. Кундере (1970), Добри војник Швејк Ј. Хашека – А. Фенцла (1972) и Венчање В. Гомбровича (1981).

В. В.

ВУЈКОВИЋ Светозар – глумац (? – ?). У сезони 1877/78. примљен је за привременог члана СНП. На Годишњој скупштини ДСНП 31. V / 12. VI 1879. констатовано је да је напустио СНП. „Играо је мање улоге различите врсте“ (Томандл).

УЛОГЕ: Тома (Два наредника), Вук (Црногорци), Дворски фурир (Рукавица и лепеза), Раде (Добрила и Миленко).

ЛИТ: Ж., Ст. Бечеј 26. јуна. Писма из Бечеја, Застава, 1879, бр. 89, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1881, бр. 1, с. 1-2.

В. В.

ВУЈНОВИЋ Милан – драмски глумац (Јурјево крај Сења, 13. V 1901 – Загреб, 6. I 1973). Након завршетка глумачке школе у Згбу, гдје је наступио први пут 19. I 1922. као Четврти болесник у Чеховљевој Соби број 6, наступао је неко вријеме у Згбу, затим је 1925. отишао на четири г. у Сарајево, 1930-1932. играо је у Скопљу, 1933-1935. у НСаду, 1935-1938. у Нишу, 1938-1940. у Сплиту и након тога приступио је ХНК у Згбу. Овдје се убрзо повезао с напредним члановима ХНК који су дјеловали под вођством Комунистичке партије Хрватске. На позив Партије група загребачких казалишних умјетника (Вјеко Афрић, Јожа и Ивка Рутић, Салко Репак, Жорж Скригин), међу којима се налазио и В., отишла је 22. IV 1942. на ослобођено подручје. Та је група сачињавала језгро првог партизанског театра – Казалишта народног ослобођења Југославије. В. је касније прешао у Казалиште народног ослобођења Хрватске с којим је 1945. стигао у ослобођени Згб. У ХНК је остао до 1950, потом играо у загребачком казалишту „Комедија“ 1951-1955, наредних пет г. дјеловао је у Бгду (НП, БДП, ЈДП) и од 1960. до 1964. у Сарајеву, гдје је и завршио каријеру. Као умировљеник живио је у Задру. Смрт га је затекла на лијечењу у Згбу. Први је загребачки умјетник који је сахрањен уз војне почасти.

УЛОГЕ: Др Хелд (Пољубац пред огледалом), Макс (Трафика њене екселенције), Брент (Пег, срце моје), Др Петровић (Ожалошћена породица), Хари (Оно што се зове љубав), Јан Падвицки (Зар Жералдина није анђео?), Ибер (Осма жена), Кнез Карењин (Ана Карењина), Станислав (Балтазар), Лодовико (Урошева женидба), Јован (Сеоска лола), Владимир (Господски дом), Сопственик „Народног гласа“ (Продавница ваздуха), Детектив, Бен Мохарем  (Пут око света), Др Нинковић (Госпођа министарка).

ЛИТ: (hj), Antigone, Napló, 1. X 1933; А-м, Српско народно позориште даје потпуно успеле представе, Слога, 8. X 1933; А-м, Премијера духовите комедије „Трафика њене екселенције“ од Л. Буш Фекете, Нови Сад, 27. XII 1933; А-м, Српско народно позориште у Суботици, Народна реч, 1934,  бр. 1, с. 2; А-м, На гостовању у Србобрану СНП је постигло велики успех, Србобрански гласник, 1934, бр. 9, с. 2; Б. Смирнов, Новосадско СНП у Новој Паланци, Југословенска стража, 29. IV 1934; Г. Р., „Пег, срце моје“, Југословенски дневник, 1934, бр. 241, с. 4; А-м, „Зар Жералдина није анђео?“, Југословенски дневник, 1935, бр. 24, с. 10; С. Д., „Осма жена“ од Савоара, Југословенски дневник, 1935, бр. 28, с. 10, бр. 30, с. 6; А-м, Народно позориште у Петровграду, Дан, 1935,  бр. 15, с. 7; С. Радоњић Рас, Милан Вујновић, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 58-59.

П. Ц.

ВУЈОВИЋ Петар – глумац (Добрско Село, Цетиње, 26. VI 1908 – Титоград, 16. XI 1981). Завршио је Учитељску школу у Скопљу. Службовао је у Лознанима и Дихову у битољском срезу од 1930. до 1941, када је заробљен као резервни официр; у офлазима у Либеку, Нирнбергу и Оснабрику био је члан логорских позоришта. У НП на Цетињу је наступао од 1945. до 1950. У СНП је члан Драме био од 1. X 1950. до 30. IX 1952, затим је радио у ЦНП у Титограду као глумац и управник до пензионисања, 1966. Одиграо је око 200 улога широм Југославије, имао 15-ак улога у филмовима, бавио се и режијом, сценографијом и драматизацијама. Био је карактерни глумац широког образовања.

УЛОГЕ: Сент-Елије (Ливница), Тимић (Избирачица), Видоња (Дугоња, Видоња и Трбоња), Хаџи-Тома (Коштана), Један кратковиди господин (Дивља патка), Госпар Пало (Дубровачка трилогија), Џон (Робинзон Крусо), Кузман (Ивкова слава), Управник казнионице (Број 72), Дужде од Млетака (Максим Црнојевић), Петрушин (Живи леш), Теча Јаков (Госпођа министарка), Арист (Учене жене).

ЛИТ: С. Бајић, Две премијере „Ливнице“ Ота Бихаљи-Мерина, НС, 1950, бр. 12, с. 1; С. Бајић, Трифковићева „Избирачица“ на новосадској сцени, НС, 1951, бр. 14, с. 2; А-м, Обновљена „Коштана“ на новосадској сцени, НС, 1951, бр. 14, с. 4; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 21, с. 2; А-м, Друга драмска премијера у Новом Саду, НС, 1951, бр. 29-30, с. 3; П. С. Петровић, „Максим Црнојевић“ на новосадској позорници, НС, 1952, бр. 33, с. 2; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952.

Ј. М.

ВУК БУБАЛО – весела игра у 5 слика. Написао: Бранко Ћопић.

Прво извођење у СНП 2. I 1962. у Врбасу, 6. I 1962. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска, сц. В. Ребезов, к. г., к. С. Јатић, пом. рд. И. Слијепчевић; С. Душановић (Ђед Вук), Р. Комненовић (Баба), И. Слијепчевић (Голуб), Д. Колесар (Ибро), В. Матић (Каран), А. Веснић (Дара), Т. Јовановић (Стојан), Р. Којадиновић (Кувар), И. Хајтл (Свети Петар), С. Шалајић (Дежурни ђаво). – Изведено 74 пута, глед. 24.401.

БИБЛ: Вук Бубало, весела игра у 5 слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 996.

ЛИТ: М. Г(рчић), Весела игра хумористичких сцена, Дневник, 5. I 1962; М. Кујунџић, Као стрма поледица – „Вук Бубало“ Бранка Ћопића  у режији Боре Ханауске, Дневник, 9. I 1962.

М. Р.

ВУКАДИНОВИЋ Живојин-Бата – драмски писац и преводилац (Ћуприја, 29. IX 1902 – Београд, 15. VII 1949). После завршене гимназије у Бгду студирао је светску књижевност и германистику у Бечу и Берлину а затим на Филозофском факултету у Бгду. Био је ожењен глумицом Софијом, рођ. Новаковић. Радни век је провео као новинар „Политике“, у којој је 1930. увео додатак – „Политику за децу“. Подстицао је књижевност за децу и едицијама „Златна књига“ и „Плава птица“, којима је био оснивач и уредник, а издавач је био Геца Кон. Са ћерком Б. Нушића Гитом и њеним мужем М. Предићем основао је октобра 1937. Родино позориште, за које је написао више комада и скечева; у њему је наступала и В. ћерка Зора. Рат је провео као лектор и коректор у Издавачко-просветној задрузи, а после рата је предавао сценски говор на Високој филмској школи у Бгду. СНП је 1940. извело његове Црне и беле Цигане у преради Јована Геца и Пепељугу 1963, као и његов превод Ибзенове Норе (1955).

БИБЛ: Невероватни цилиндар Њ. В. краља Кристијана, Бгд 1923; Пепељуга, Бгд 1940; Три мале сестре и велики везир, Бгд 1940; Српски у 100 часова – за Србе који воле свој матерњи језик, Бгд 1940.

ЛИТ: С. Пауновић, Смрт Живојина-Бате Вукадиновића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 180-181; Б. Ковачевић, Подсећање – Живојин Бата Вукадиновић, Политика, 13. VII 1979; З. Вукадиновић, Родино позориште, Бгд 1996.

В. В.