ВРХОВЕЦ Магда – балетска играчица (Љубљана, 29. VI 1939 – ). Завршила је 8 разреда гимназије и Средњу балетску школу у Љубљани 1958. Ученица је Н. Мурасове, Л. Висијак и Пије и Пина Млакара. Добитник је стипендије Лављег клуба у Гетеборгу 1966. Од 1. IX 1957. до 31. VIII 1960. члан је ансамбла СНГ у Љубљани. Балетском ансамблу СНП припадала је од 1. IX 1960. до 31. VIII 1962. у статусу солисте. Од 1. IX 1962. до 31. VIII 1964. поново је радила у СНГ у Љубљани, такође у статусу солисте. Затим је била примабалерина у „Store Teatern“ у Гетеборгу од 1964. до 1970, у Балету „Cullberg“ у Стокхолму од 1970. до 1972. и у СНГ у Љубљани од 1. IX 1972. У СНП се први пут појавила у солистичкој улози 1961. као Модел у балету На лепом плавом Дунаву. Сигурне класичне технике, са осећањем за стил, она је успешно тумачила улоге како класичног и деми-карактерног, тако и модерног израза. Добитник је Награде балетских критичара (Trions tack) у Гетеборгу 1965. и Жупанчичеве награде у Љубљани 1975.

УЛОГЕ: Одета (Лабудово језеро), Биљана (Охридска легенда), Жизела (Жизела).

ЛИТ: С. Ђурић-Клајн, Гостовање новосадске опере у Београду, Политика, 23. I 1961; М. Г., „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“. Разговор са кореографом Г. Македонским и носиоцима главних улога, Дневник, 25. III 1961; Н. Грба, „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“, Дневник, 28. III 1961; Ј. Шулхоф, „Охридска легенда“, Дневник, 22. XI 1961; М. Малетић, „Жизела“, Дневник, 9. III 1962; М. Зајцев-Дорић, „Жизела“. Премијера новосадског Балета, кореографија Георги Македонски, насловна улога Магда Врховец, декор и костими Душко Ристић, Борба, 11.  III 1962; Ј. Шулхоф, „Жизела“. Поводом премијере Адамовог балета у Српском народном позоришту у Новом Саду, Дневник, 14. III 1962.

Љ. М.

ВРЧЕВИЋ-БУТА Мирјана – оперска певачица, мецосопран (Жомбоља, код Темишвара, 18. V 1922 – Нови Сад / Институт Сремска Каменица, 24. XI 1991). Супруга диригента Лазара Буте (в); син Бошко уредник у редакцији озбиљне музике Радио НСада. Гимназију је завршила у Зрењанину 1940. и посветила се певачким студијама – приватно код Е. Маријашеца па код Р. Ертла. Као службеник била је запослена: од 1. VIII 1945. до 30. IV 1946. у Војвођанском народном млекарству у НСаду, од 1. I 1947. до 31. X 1947. у „Житопромету“ у Вршцу и НСаду и од 1. XI 1947. до 1. VII 1948. у новосадском „Месопромету“. Од 1. VII 1948. до пензионисања, 15. VIII 1975, била је солисткиња Опере СНП (са изузетком сезоне 1955/56, коју је, као државни стипендист, провела на специјализацији на Музичкој академији у Бечу). Најдаровитији мецосопран СНП, уз то висока, стасита и визуелно маркантна, певала је узорном дикцијом, са лепим осећањем музичке фразе, јасним подвлачењем смисла текста и посвећујући велику пажњу глумачкој страни својих улога. Влада Поповић је о њеном гласу написао: „Глас јој је био седефасто сребрн, густ, звучан и продоран – јасни, светли мецосопран, уједначен у целом регистру до мере на којој су јој могли позавидети и неки од славних мецосопрана с великих оперских сцена. Нарочито јој је високи центар био украшен дивном сребрном облином. Често ми се чинило да је њен јасни и чисти глас озрачен неком тананом, флуидном, оплемењујућом плавом нијансом, коју дуго нисам успевао да формулишем. Тек касније, када ни она ни ја нисмо више припадали оперској сцени, јавила ми се слика горског потока који је изронивши на осунчани пропланак понео у својој као суза бистрој води одсев небеског плаветнила. Истог тренутка учинило ми се да сам открио природу плаве нијансе у тембру њеног гласа.“ Носилац је Ордена рада са сребрним венцем (1961), Октобарске награде града НСада (1973) и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1989).

УЛОГЕ: Грофица Чепрано (Риголето), Један пастир (Тоска), Марселина (Севиљски берберин), Мадалена (Риголето), Ацучена (Трубадур), Сузуки (Мадам Батерфлај), Берси (Андре Шеније), Шарлота (Вертер), Лола, Лучија (Кавалерија рустикана), Марта (Фауст), Говедарка (Морана), Олга (Евгеније Оњегин), xxx (Амелија иде на бал), Амнерис (Аида), Хиврја (Сорочински сајам), Кончаковна (Кнез Игор), Павлина (Пикова дама), Госпођа Флора (Медијум), Марта врачара (Женидба Милошева), Марина Мнишек (Борис Годунов), Флора (Травијата), Јеле (Еквиноцио), Кнегиња Еболи (Дон Карлос), Дома (Еро с онога свијета), Јевросима (Кнез од Зете), Лудмила (Продана невеста), Шјора Петрунила (Мала Флорами), Кармен (Кармен), Госпа Дара (Власт и Аналфабета), Леонора (Фаворита), Терезија (Госпођица Жужи).

ЛИТ: Н. Петин, Опера „Тоска“  у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; Н. Петин, Поводом премијере „Мадам Батерфлај“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Грба, „Вертер“ на сцени Новосадске опере, СВ, 7. VI 1952; Н. Петин, Алтернације у опери „Кармен“, Дневник, 7. I 1953; М. Ивановић, Последња оперска премијера у Н. Саду, НС, 1953, бр. 55-56, с.2; Ј. Путник, Драма о вечно људском, Дневник, 16. X 1953; Н. Петин, Опера „Морана“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2; Д. С., Новосађани наступили са „Отелом“ и „Балом под маскама“, Дневник, 6. VII 1954; Н. Грба, „Евгеније Оњегин“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 15. III 1955; Др А. М., Концерт чланова Опере из Новог Сада, Зрењанин, 7. V 1955; Н. Грба, „Аида“ на сцени новосадске Опере, Дневник, 20. XI 1955; А-м, Чланица Опере М. Врчевић одлази на усавршавање у Беч, Дневник, 25. XI 1955; М. Б(абинк)а, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 14. XII 1956; Б. Драгутиновић, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Н. Грба, „Андре Шеније“, Дневник, 14. II 1957; Др А. М., Заслужени реноме, Зрењанин, 1. VI 1957; С. Ст(анић), „Пикова дама“, Дневник, 3. II 1959; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени Новосадске опере, НС, 1959, бр. 141, с. 3; Н. Грба, „Борис Годунов“, Дневник, 22. XI 1960; М. М-Ш., Два гостовања у Новосадској опери, Дневник, 20. II 1963; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Ј. Шулхоф, Уверљив утисак, Дневник, 18. II 1965; Л. В., Премијера „Трубадура“ уз помоћ гостију?, Дневник, 15. XII 1966; А-м, Уочи додељивања октобарских награда Новог Сада. Предложени кандидати, Дневник, 15. X 1967; В. Поповић, Мирјана Врчевић-Бута, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 12; В. П(оповић), Разговор пред премијеру „Ђоконде“, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 3 и 9; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 124; А-м, Високо признање члановима СНП-а, Позориште, НСад 1973, бр. 3, с. 1-2; М. Кујунџић, In memoriam. Најславнија новосадска Кармен, Дневник, 26. XI 1991; А-м, Преминула Мирјана Врчевић-Бута, Политика експрес, 1. XII 1991.

В. В.

ВСЕВОЛОЖСКИЈ Иван Александрович (Иван Александрович Всеволожский) – руски позоришни радник (Петроград, 1835 – Петроград, 1909). Из племићске породице (унук кнеза И. Д. Трубецког), универзитет је завршио у родном граду и пошто је женидбом са кнегињом Јекатерином Волконском постао веома близак двору, одмах се запослио у дипломатској служби. Од 1881. је био директор царских позоришта: до 1886. петроградских и московских, а од 1886. до 1899. само петроградских. Од 1899. до смрти је био на челу Императорског Ермитажа. Проводећи живот у отменим круговима, естески перфекциониста, радо и често је приређивао костимиране балове. Подржавајући укус аристократских кругова, учинио је све да позоришним представама дâ што већи сјај, те се њему приписује раскош руских балетских спектакала (за неколико десетина балетских представа сâм је креирао сцену и костим). Он је такође повећао број чланова хора и оркестра у извођењима опера. Пошто га је највише занимало оперско-балетско стваралаштво, поручивао је партитуре од великих композитора за које је сâм писао либрета. Био је прилично нетрпељив према руским драмским писцима, чије је напредовање кочио; нарочито се сукобљавао са Островским, док се коначно није замерио и Групи петорице. Написао је либрето за Успавану лепотицу П. И. Чајковског, која је извођена и у СНП 1971.

Б. Р.

ВУАЗАН Жилбер де (Gilbert de Voisins) – либретиста. У СНП је 1963. изведен балет Паукова гозба (Le Festin de L’Araigneé / The Spider’s Banquet) по његовом либрету а на музику Албера Русела.

Љ. М.

ВУГРИНЧИЋ-ХАРИТОНОВИЋ Хијацинта Цинта – драмска глумица, оперска и оперетска певачица (Крижевци, Хрватска, 28. I 1889 – Крушевац, 5. IX 1942). Учила је препарандију у клостеру „Свети Винко“ у Згбу, али је из њега иступила 1908. и почела да учи глуму код Адама Мандровића, Андрије Фијана, Милице Михичић и Николе Андрића, повремено наступајући у ХНК. Паралелно је учила певање у Глазбеном заводу у Згбу. Две сезоне је играла у Љубљани, понекад и на немачком језику, а затим је провела краће време у аустријским позориштима. После Првог светског рата била је чланица НК у Осијеку, где се истицала даровитошћу и образовањем (говорила је неколико страних језика). Од 1924. до 1926. је радила у НП у Битољу, од 1927. до 1932. у Трупи ДСНП у НСаду, од 1933. до 1935. у НП у Пожаревцу, од 1935. до 1938. у НП на Цетињу и од 1939. до 1940. у НП Моравске бановине у Нишу, где је и пензионисана. „Х. је била интелигентна, лепо образована и даровита глумица широког стваралачког дијапазона, јер се подједнако успешно огледала у драмском, комичном и карактерном фаху и у улогама с певањем. У  младости и у зрелијим г. тумачила је врло озбиљне драмске улоге са изразитом осећајношћу и срдачном непосредношћу у модерном реалистичком стилу. У карактерним и комичним улогама је била брижљиво студиозна и одмерена, способна да увек динамичну игру зачини разноврсним појединостима у гесту, у изразу, у варијацији интонације, у дикцији. Музички образована, са добро постављеним гласом већег изражајног волумена и сигурне технике, тумачила је велики број певачких улога у операма, оперетама и комадима с певањем.“ (Боривоје С. Стојковић). Супруг јој је био глумац Јован Харитоновић (в).

УЛОГЕ: Риђокоса (Риђокоса), Антонија (Антонија), Дидије (Он), Јелена Николајевна (Љубомора), Фема (Покондирена тиква), Олга  (Игра смрћу), Стара Циганка (Ускочница), Коштана (Коштана), Анжелика (Жорж Данден), Лукреција (Лукреција Борџија), Мушкатовица (Лилиом), Јулишка (Пут око света), Пуковниковица (Пуковник Јелић), Српска девојка (Војвода Брана), Крчмарица (Код белог коња), Лина (Олимпија), Госпођа Кон (Трипут венчани), Леонтина (Мис чоколада), Луција Гризи (Три девојчице), Сестра Вејланд (Свети пламен), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Врачара (Шокица), Ела (Габријел Боркман), Маца (На угледу), Живана (Ђидо), Сораја (Вештица).

ЛИТ: Ж. М., „Љубомора“, драма од М. Арцибашева, Народни радикалски гласник, Панчево 3. II 1928; К. Николић, „Покондирена тиква“, Нови Сад, 1928, бр. 36, с. 6; А-м, „Игра смрћу“, Застава, 12. X 1928; Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 27. V 1929; А-м, „Трипут венчани“, Југословенски дневник, 1930, бр. 285, с. 5; А-м, „Три девојчице“, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2;  А-м, „Пут око света“, Југословенски дневник, 1931, бр. 3, с. 4; А-м,  Реприза Округићеве „Шокице“, Југословенски дневник, 1932, бр. 58, с. 3; А-м, Премијера комада „Габријел Боркман“ од Х. Ибзена, Југословенски дневник, 1932, бр. 88, с. 5.

В. В.

ВУЈА-НЕДЕЉКОВИЋ Мара (? – ?) – глумица и певачица, сопран. Била је музички образована. Више пута је певала и свирала на беседама и на забавама дилетаната у родном (?) Панчеву. У представама СНП, углавном у комадима с певањем, наступала је 1894. и 1895, када је оно гостовало у Панчеву. Требало је да се представи и новосадској публици 31. III и 6. IV 1895. у Сеоској лоли и Јабуци, али због њене болести ово гостовање није реализовано.

В. В.

ВУЈАЧИЋ Војислав – солист Опере, тенор (Нови Сад, 1932 – ). Гимназију је завршио у НСаду, а певање студирао код Зденке Зикове у Бгду. Члан хора Уметничког ансамбла Дома ЈНА у Бгду био је 1955. Солист у Опери НП у Сарајеву је од 1. IX 1958. до 31. VIII 1961, а од 1. IX 1961. до 30. IV 1962. у ХНК у Згбу, одакле је у априлу 1962. два пута гостовао у СНП као Алфред у Травијати. У СНП је солист Опере од 7. V 1962. до краја сезоне 1962/63, када одлази у иностранство. Певао је као члан опера и оперета у Франкфурту, Хагену и другим градовима. Пред новосадском публиком тумачио је више пута као гост Каварадосија у Тоски. В. је певач лепог гласа, привлачне сценске појаве, глумачки веома талентован.

УЛОГЕ: Алфред (Травијата), Каварадоси (Тоска), Родолфо (Боеми).

ЛИТ: А-м, Три госта у „Тоски“, Дневник, 8. VI 1979.

Ј. М.

ВУЈИЋ Димитрије – глумац; био је члан СНП у сезони 1874/75.

ВУЈИЋ Јелка – драмска глумица (Даљ, Хрватска, 1. VII 1910 – ?). Завршила је 6 разреда гимназије у Осијеку. Глуму је усавршавала у Прагу 1937. У току школовања повремено је наступала на сцени НК у Осијеку 1924/25. Члан НК у Осијеку па у Н-Оп била је од 1926. до 1940, а затим је радила у НП у Бгду од 1940. до пензионисања, 31. V 1961. На сцени осјечког театра играла је лирске и драмске јунакиње у класичном репертоару, а доцније је наступала претежно у главним оперетским улогама.

УЛОГЕ: Госпођа Другалска (Пољачка крв), Лидија (Мамзел Нитуш), Нами (Гејша), Грофица Чепе (Књегиња чардаша), Фрау фон дер Таубе (Госпођа са сунцокретом).

ЛИТ: А-м, Јелка Вујић, Нови Сад, 1928, бр. 45, с. 4; А-м, „Лаж“ од В. К. Виниченка, Застава, 5. I 1929; Др Г., „Квадратура круга“, Нови Сад, 1931, бр. 43, с. 3; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 276, с. 5.

С. Ј.

ВУЈИЋ Јоаким – књижевник, позоришни стваралац (Баја, Мађарска, 20. IX 1772 – Београд, 20. XI 1847). Отац Глигорије био је сапунџија и трговац. Славјанску православну и фрањевачку школу учио је у Баји, малу и велику гимназију у НСаду, Калачу и Сегедину. У Евангеличком лицеју у Пожуну почео је 1782. да студира права, али се 1795. вратио у Бају. У Трст је пошао 1796, али се стигавши до Карловаца запослио у српској општини, која га је послала у Згб на адвокатску праксу. У Сомбору је 1797. похађао курс педагошке „норме“ Аврама Мразовића, школског педагога, па је постављен за учитеља у Футогу, а затим у Бечеју, где је радио до 1801. У Трсту је боравио до 1805. радећи као приватни учитељ; путовао је по Италији и преводио позоришне комаде. Прву књигу, француску граматику, издао је 1805. Краће време је 1806. боравио у Будиму, а потом је као учитељ службовао у Градишки, па у Земуну, све време пишући и објављујући књиге. Због сумње да је у вези са Србијом, 1809. је ухапшен и протеран у родно место. У Пешти је био учитељ страних језика и учитељ првог разреда у Сентандреји, али га нису примили за професора у Препарандији, иако је добио царско одликовање. Прву српску аматерску позоришну представу у Пешти приредио је 12/24. VIII 1813, и то Крешталицу, сопствену прераду Коцебуове драме Der Papagei. Боравећи у Сентандреји бавио се превођењем и прерадама комада за српску публику, а иза себе је оставио око 30 таквих дела. У Баји представља Фердинанда и Јарику 1815, а затим у Сегедину и НСаду забрањеног Карађорђа. У Србију, код кнеза Милоша , путовао је1823, а при повратку је приређивао представе у Сентандреји и Земуну, затим у Темишвару, Араду и Панчеву – како би зарадио за издавање Новијешех земљописанија, које је штампао 1825. Вративши се у Србију 1826, по налогу кнеза Милоша путовао је широм земље. Најдуже је боравио у Крагујевцу. Написао је Путешествије по Сербији. По повратку у Сентандреју наставио је да пише и два пута је путовао у Беч, где је 1832. тражио пензију коју није добио; штампао је Животоописаније без цензуралне дозволе и песме о руским   владарима које су изазвале негодовање власти. Стога се упустио у интензивно путовање из места у место и редовно давао представе. Од 1834. до 1836. био је директор Књажевско-сербског театра у Крагујевцу, који је лични књажев театар, а приказивани су комади које је В. превео и прерадио. Велику популарност имали су комади о пропасти Србије у време цара Лазара и њеној обнови под књазом Милошем. Поново је предузео путујуће позоришно представљање живећи у Бгду, Земуну, Панчеву, Сремским Карловцима, манастиру Раковац и НСаду, одакле је 1840. накратко отишао у Бају, а затим у Русију. У манастиру Хржавка у Бесарабији провео је скоро две г. По повратку писао је у миру манастира Бешеново, а затим отишао у Бгд, где је живео у сиромаштву до смрти. Написао је велик број књига драме, поезије, путописа, популарних научних књига, моралистичке прозе. Његова дела имају углавном историјску вредност. Говорио је неколико језика. Називан је „оцем српског позоришта“ јер је стварао аматерске позоришне трупе по разним српским местима и тако развијао позоришну свест међу Србима. У СНП је 1973. играно његово Награжденије и наказаније.

БИБЛ: Награжденије и наказаније, Будим 1805; Награжденије и наказаније, СНП, сигн. 1769; Љубовнаја завист чрез једне ципеле, Будим 1805; Фердинанд и Јарика, Будим 1805; Слепи миш, Будим 1809; Крешталица (прев. из Коцебуа), Будим 1814; Путешествија по Сербији, Будим 1828; Излишнаја љубов Ирине и Филандра, Бгд 1847; Сербски вожд Георгиј Петрович иначе наречени Црни, Будим 1814; Шнајдерски калфа, Бгд 1960.

ЛИТ: Ј. Ердељан, Предговор Вујићевој књизи Путешествије по Србији, Бгд 1901; П. Поповић, Из живота Јоакима Вујића, ЛМС, 1907-1908, књ. 246, 247, 251; Р. Младеновић, Наш први позоришни чергар Јоаким Вујић, Бгд 1935; В. Стајић, Новосадске биографије, I, НСад 1936, с. 129-133; М. Кићовић, Младост Јоакима Вујића, Зборник МС за књижевност и језик, 1954, 1955, књ. II и III; А. Ујес, Позоришно стварање и трајање Јоакима Вујића, Крагујевац 1985; В. Милинчевић, Вујићев допринос српској драми и позоришту, у: Српска драма до Нушића, Бгд 1985.

М. Л.