ВРБАНИЋ Анка, рођ. Шијачки – глумица (Карловац, Хрватска, 28. XI 1892 – Загреб, 28. I 1982). Малолетна се удала за хрватског књижевника Милана Врбанића, али је убрзо остала удовица и као двадесетогодишњакиња посветила се глуми обучавајући се у Бечу, Прагу и Берлину. Први пут је наступила на сцени у театру на немачком језику у близини Прага (Литомержице). Играла је потом у Немачкој (Ханау код Франкфурта, Вајмар и Кенигзберг). У СНП је била члан од 16. I до 16. II 1913, за које време није успела да наступи на сцени. Отишла је у НП у Бгду, где је остала до пензионисања (педесетих г.), са прекидом за време Првог светског рата, када је играла у Немачкој, и 1923, када је била чланица загребачког ХНК. „Образована у традицијама немачке театарске школе ослоњене на студију и наглашени спољни израз, од првих дана је, успешно тумачећи велике драмске и трагичне улоге из класичног и модерног репертоара, заузела запажено место на сцени. Тридесетих г. се посветила готово искључиво карактерној комици и креирала галерију ексцентричних и смешних маркиза, војвоткиња и дама из високог друштва у енглеској комедији (Вајлд, Шо, Голсворти, Мом), те занесених и ’учених’ жена, газдарица и грађанки у комедијама Молијера, Батаја, Нушића и др. Њене глумачке креације представљале су ватромет духа, потврду смисла за стилизацију и сведочанство великог комичарског инстинкта“ (Олга Марковић у Српској енциклопедији).

В. В.

ВРБАЊАЦ Драгутин – оперски певач, солист, тенор (? – Осијек, 2. XII 1925). Члан Опере НП у НСаду је од 1. IX 1921. до 30. VI 1925, када се, тешко оболео, повукао у родни (?) Осијек. Чланови СНП су, у сезони 1924/25, уприличили неколико представа-корисница да би прикупили новац за његово лечење. За четири г. боравка у НСаду учествовао је готово у свим оперским и оперетским представама и био, као веома пријатан лирски тенор, изразито омиљен код публике.

УЛОГЕ: Јењик (Продана невеста), Граф (Граф Луксембург), Сполето (Тоска), Барон Шобер (Три девојчице), xxx (Моцартов Requiem), Алфред (Травијата), Војвода од Мантове (Риголето), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Отокар (Барон Циганин), Хофман (Хофманове приче), Манрико (Трубадур), Жан Гренише (Корневиљска звона), Гроф Алмавива (Севиљски берберин), Парис (Лепа Јелена), Орфеј (Орфеј у паклу).

ЛИТ: П. Г. Дидски, „Тоска“, Јединство, 20. X 1921; К. И., „Три девојчице“, Јединство, 3. II 1922; А-м, Моцартов „Requiem“, Слобода, 1922, бр. 7, с. 3; А-м, Traviata, Délbácska, 28. VI 1922; О. С(уботи)ћ, „Травијата“, Застава, 30. VI 1922; Б. П., „Риголето“, Застава, 9. II 1923; О. С(уботи)ћ, „Продана невеста“, Застава, 23. XI 1923; А-м, Опроштајно вече наших уметника у корист оболелог друга Драгутина Врбањца, Застава, 2. II 1924; Renault, Мадам Батерфлај, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 3, с. 6; А-м, Traviata, Bácsmégyei Napló, 14. II 1924; А-м, Cigány báró, Bácsmégyei Napló, 21. II 1924; О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 27. II 1924; О. С(уботи)ћ, „Корневиљска звона“, Застава, 15. X 1924; А-м, „A sevillai borbély“, Délbácska, 31. X 1924; А-м, Завеса је пала, Нови Сад, 1925, бр. 13, с. 2; О. С(уботи)ћ, Смрт Драгутина Врбањца, Застава, 4. XII 1925; А-м, Meghalt Vrbanjac Dragutin, Délbácska, 5. XII 1925.

В. В.

ВРБАШКИ Светлана – преводилац (Будимпешта, 29. IX 1947 – ). Гимназију је завршила у Бечеју, вишу туристичку школу у Дубровнику и високу школу за преводиоце у Франкфурту. Запослила се у туризму, најпре у Франкфурту, па у Монтреалу, а потом у Бгду у представништву швајцарске авио-компаније „Swiss-air“. Преводи са немачког и енглеског. Њен превод Крецовог комада Мушке ствари изведен је у СНП 1981, наслова промењеног у Мушка ствар без сагласности В., чак уз њено накнадно жестоко негодовање.

БИБЛ: Франц Ксавер Крец, Мушка ствар. Превод: Светлана Врбашки, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2035.

В. В.

ВРГА Милан – глумац-почетник. Отац му је био свештеник. Завршио је шест разреда реалне гимназије и два течаја препарандије у Згбу, али је школовање прекинуо због очеве смрти. У СНП је дошао као почетник на препоруку Стевана Дескашева („Има врло леп лиричан високи баритон“), нарочито за потребе извођења комада с певањем, и у њему остао од 1. II 1887. до 15. VII 1888. Уз велик распон гласовних могућности, умео је да чита ноте, што је тада била права реткост.

УЛОГЕ: Слуга (Све за сина), Гласник (Смрт Стевана Дечанског), Хелм (Распикућа), Дворанин (Владислав), Блашко (Сеоба Србаља), Иван Косанчић (Цар Лазар), Петар (Црна пега), Дик (Пит и Фокс), Андраш (Мехурићи), Жермен (Фуршамболови).

ЛИТ: -н, „Фуршамболови“, Позориште, НСад 1887, бр. 48, с. 215.

В. В.

ВРГОВИЋ Стеван – члан хора и глумац-епизодист (Нови Сад, 18. V 1914 – Нови Сад, 15. V 2003). Завршио је стаклобрусачки занат (и радио у стаклари „Алба“), а после рата Вишу економско-комерцијалну школу у Суботици. Док је од 1938. до 1941. био у служби у градској Пореској управи, истовремено је био хонорарни члан НПДб. Певао је у хору у свим комадима с певањем (Ђидо, Граничари, Сеоска лола, Каплар Милоје) и у оперетама (Мамзел Нитуш, Гејша, Лепа Јелена) и играо мале драмске улоге. Током Другог светског рата мађарски окупатори су га отпремили на принудни рад, одакле је пребегао совјетским партизанима и укључио се у Прву југословенску бригаду оформљену у СССР, те учествовао у завршним борбама за ослобођење наше земље. Иако је природом своје струке био запослен у привредним предузећима и институцијама (покрајинска Инспекција рада, Фабрика алатних машина, „Југоалат“, Новинско-издавачко предузеће „Дневник“), пасионирано се бавио историјом родног града, нарочито „старим српским крајем“ – Подбаром, Салајком и Видовданским насељем, где је, као певач, хоровођа и тамбураш, био и аниматор аматерских и школских музичких активности. Седамдесетих и осамдесетих г. је посвећено помагао Редакцији Енциклопедије СНП да реконструише састав предратног позоришног хора.

УЛОГЕ: Трећи лекар (Бела болест), Шегрт (Три бекрије).

БИБЛ: Импровизације,  Позориште, НСад 1974, бр. 9, с. 12.

В. В.

ВРЗИНО КОЛО – љубавна комедија у 4 чина с прологом и епилогом. Написао: Јозо Ивакић. Прво извођење 19. IX 1931. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 25. XII 1931. у Сплиту. – Рд. А. Гавриловић, сц. Ђ. Петровић; Ј. Мартинчевић (Женскар), Ј. Вујићка (Пуштеница), М. Гавриловићка (Намигуша), Т. Стојковић (Матори Тутљо), Н. Аћимовић (Кочоперни Цико), Р. Кранчевићка (Офркуша), И. Ракарић (Стари рогоња), И. Веселиновићка (Конобарица), Стојан Јовановић (Хармоникаш), М. Ајваз (Дидак), М. Ракарићка (Бака), С. Косова (Прва девојка), В. Долинај (Друга девојка), М. Ганза (Први момак), А. Алигер (Други момак), И. Лајтнер (Трећи момак). – Изведено 18 пута.

ЛИТ: А-м, „Врзино коло“, Југословенски дневник, 1932, бр. 230 и 232, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Југословенски дневник, 1932, бр. 254 и 255, с. 5 и 6; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Глас народа, Сомбор 1933,  бр. 34, с. 3.

В. В.

ВРСАЈКОВ Љубица – оперска певачица, мецосопран (Деспотово, 24. I 1926 – Београд,  13. XI 2009). У сезони 1946/47. похађала је Драмски студио Војводине, који је основан при СНП, и за то време певала у хору у СНП. Завршила је соло-певање на Музичкој академији у Бгду 1952. и отада је ангажована у Београдској опери.

В. В.

ВРТИПРАШКИ Васа – драмски глумац (Јаша Томић, 1. XII 1946 – ). Син је глумца Петра В. (в). Основну школу завршио је у НСаду 1961. Био је ученик гимназије „Јован Јовановић Змај“ и Драмског студија СНП у НСаду. Члан СНП је био од 16. VIII 1966. до 30. IX 1969. и, после одслужења војног рока у Мостару, поново од 13. II 1971. до пензионисања, 30. XII 2011. В. је био најдаровитији и најпопуларнији новосадски глумац своје генерације. Маркантне сценске појаве и узорне преданости позиву, он је недостатке из сфере сценског говора надокнађивао емоционалношћу, способношћу концентрације и зрачењем особеног сценског шарма. На сцени СНП успешно је остварио мноштво улога у жанровски наглашено разноврсном репертоару. Носилац је трију награда: Награде пунолетства НСада за улогу Пипла (Халелуја) – 1964, Награде Удружења драмских уметника Србије за улогу Јоце Шкокића (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша) – 1972. и прве награде на Сусретима војвођанских позоришта за улогу Ђоке Глађеновића (Долња земља) – 1981.

УЛОГЕ: Пипл (Халелуја), Џек Клидеро (Плуг и звезде), Хал (Пљачка), Тибалт (Ромео и Јулија), Јоца Шкокић (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Миле (Беле ракете лете на Амстердам), Џиџа (Каплар и цар), Камиј Шендебиз (Буба у уху), Миша (Фројлајн Ана), Василије (Покондирена тиква), Милорад (Др), Васка Пепел (На дну), Николетина (Николетина Бурсаћ), Натан (Кревет за три особе), Лаза Поповић (Љубавно писмо), Иван Шатов (Зли дуси), Вукашин (Медаља), Кики (Политичко вјенчање), Хепи (Смрт трговачког путника), Шаца (Поп Ћира и поп Спира), Бата (Преноћиште), Зилов (Лов на дивље патке), Рудин и Максим (Слике жалосних доживљаја), Ђока Глађеновић (Долња земља), ххх (Хајд’ у парк кабаре), Шмиц (Бидерман и паликуће), Николај Иванович (Платонов), Комшија Бата (Светислав и Милева), Младен Ђурић (Протекција), Тата, Јоже Малек (Мој тата социјалистички кулак), Август (Љубинко и Десанка), Сорокин (Роман о Лондону), Балукин (Луда игра), Миле (Покојник), Краљ Француске (Краљ Лир), Влах Алија (Бановић Страхиња), Кузњецов (Ковачи) и др.

ЛИТ: С. Селенић, О животу и смрти, Борба, 24. XI 1964; С. Станић, Да ли нам је Шекспир досадан, Борба, 30. III 1972; С. Божовић, Комплименти редитељу – замерке глумцима, Вечерње новости, 29. X 1973; М. Мирковић, Блиско о странкињи,  Политика експрес, 20. XII 1973; Д. Поповић, „Покондирена тиква“ или живот комедије, Сцена, 1975, бр. 3-4, с. 117-127; К. Савић, Не смем се опустити, бићу нокаутиран, у: Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 103-105; П. Марјановић, Успео уметнички почетак, Политика, 5. IV 1981; Д. Клаић, Носталгични  медаљони, НИН, 5. IV 1981.

П. М.

ВРТИПРАШКИ Петар – глумац (Јаша Томић, 8. II 1914 – Нови Сад, 26. VIII 1993). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију је учио у Великом Бечкереку (Зрењанин). У шестом разреду је напустио гимназију због материјалних тешкоћа и вратио се код родитеља да обрађује земљу. На школским приредбама је показао таленат за глуму, па је по повратку из школе 1935. почео да игра у Аматерском друштву „Јаша Томић“. Живот глумца-аматера и земљорадника водио је до 1947, када је на Покрајинској аматерској смотри представа Женидба победила, а његова улога Поткољесина оцењена као професионална. Та оцена је била пресудна да 15. X 1947. буде ангажован у ХНК у Суботици, у којем је остао до 31. VIII 1953. Од 1. IX 1953. до 31. VIII 1959. био је члан зрењанинског Позоришта, а од 1. IX 1959. до пензионисања, 15. II 1969, првак Драме СНП. Глумац широког спектра, велике глумачке снаге и раскошне изражајности, тумачио је различите улоге од херојских, преко карактерних до комичних. Поседовао је невероватан дар трансформације лика. Добитник је више награда и признања: Првомајска награда драмских уметника Србије 1962; за глумачко остварење на 13. сусрету војвођанских позоришта и Стеријина награда за улогу Николе Петровића у Интимним причама 1962; Похвала и Повеља за улогу Јулија Цезара поводом 400-годишњице од рођења Шекспира 1964; Награда листа „Дневник“ за улогу Зероа у Халелуји на Стеријином позорју 1965; Орден рада са сребрним венцем 1967. Овај изразито талентовани глумац је због болести срца напустио сцену у најзрелијем стваралачком добу, на врхунцу своје глумачке каријере. Син Васа (в) је такође био глумац СНП и стигао је да наступи са њим у својој првој улози у представи Викторија, која је његовом оцу била последњи глумачки задатак.

УЛОГЕ: Трећи (Дванаест гневних људи), Спартански изасланик (Лисистрата), Поп (Женидба председника кућног савета), Пера Сегединац (Пера Сегединац), Тимић (Избирачица), Серђук (Иркутска прича), Марцело (Хамлет), Варалица (Варалица у Бечеју), Старац (Вучјак), Посланик (Оптужена комедија), Губернатор (Смрт губернатора), Никола Петровић (Интимне приче), Хедерер (Прљаве руке), Непознати (Кристифор Колумбо), Софроније Кирић (Вечити младожења), Јулије Цезар (Јулије Цезар), Хаџи Тома (Коштана), Зеро (Халелуја), Феранпот (Три сестре), Поп Спира (Поп Ћира и поп Спира), Доменико (Филумена Мартурано), Софра Кирић (Фамилија Софронија А. Кирића), Теча Панта (Госпођа министарка), Келнер и Франц (Анатолове љубави), Зелман Левентал (Викторија).

ЛИТ: М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959; Ћ. Н., „Пера Сегединац“ и на телевизији, Дневник, 7. V 1960; Ј. Замуровић, Волимо тај град, Зрењанин, 25. XI 1961; М. Кујунџић, Занимљив путоказ, Дневник, 2. XII 1961; М. Кујунџић, Губернатор: човек и власт, Дневник, 9. X 1962; В. Дубравчић, Зналачки али без страсти, Дневник, 21. V 1964; М. Радоњић, Прве премијере. Прича о Филумени Наполитанки, Сцена, 1966, бр. 1, с. 87-88; М. Радоњић, Горки хир уместо монотоне туге, Сцена, 1966, бр. 6, с. 403; В. Поповић, Петар Вртипрашки (Белешка за портрет), Позориште, НСад 1969, бр. 8, с. 8;  В. Поповић, Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 56-58; М. Татић, Петар Вртипрашки – „Где ја стадох ти продужи“, Позориште, НСад 1973, бр. 3, с. 9; К. Савић, Увређени и болесни губернатор, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 101-103; Л. Кљаић, Петар Вртипрашки, НСад 2007.

М. Л.

ВРТЛОГ – драма у 3 чина. Написао: Владимир Велмар-Јанковић.

Прво извођење у НП 27. XI 1925. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; С. Колашинац (Милошевић), Љ. Јовановићка (Милошевићка), Д. Петровићка (Гордана), Н. Дивјак (Стеван), Ј. Гец (Керблер), М. Ковачевић (Војин). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Вртлог“; драма у 3 чина. Написао В. Јанковић. Премијера 27. XI о. г., Застава, 29. XI 1925; Б. П., „Вртлог“, Јединство, 6. XII 1925.

В. В.