ВОЛФ-ФЕРАРИ Ермано (Ermano Wolf-Ferrari) – италијански композитор немачког порекла (Венеција, 12. I 1876 – Венеција, 21. I 1948). Студирао је на Конзерваторијуму у Минхену. Од 1902. био је директор лицеја „Марћело Бенедето“ у Венецији. Почев од 1912. предавао је на „Моцартеуму“ у Салцбургу. Од 1939. је боравио у Минхену, а затим поново живео у Венецији. Истакао се као композитор опера комичне садржине. Цртао је личности и догађаје старе Венеције Голдонијевог доба, при чему је велику пажњу поклањао духовитој обради детаља. Сем опера, којих има 13, писао је и симфонијске и камерне композиције и опсежне вокалне радове типа ораторијума и кантата. Важнија су му дела: Четири грубијана (I quatro lusteghi), Богородичин накит (I gioielli della Madonna), Радознале жене (Le donne curiose), Сузанина  тајна (Il secreto di Susanna), Љубав као лекар (L’Amor medico), Лукава удовица (La vedova scaltra), Кампиело (Il campiello) и др. Сва оперска дела му се одликују зналачким постављањем ликова и вођењем сценске радње. Био је композитор истанчаног укуса и мере, у чему је видљиво спајање италијанске и немачке музичке баштине. На сцени СНП извођене су његове опере: Сузанина тајна и Четири грубијана.

М. Х.

ВОЛЦОГЕН Ернст (Ernst Ludwig Freiherr von Wolzogen) – немачки новелист, романсијер, драматичар и преводилац (Бреслава, данас Вроцлав, 23. IV 1855 – Минхен, 30. VIII 1934). Син интенданта дворског позоришта у Шверину, студирао је германистику, филозофију, историју уметности и биологију у Штразбургу и Лајпцигу. Живео је потом у Вајмару (1879-1881), Берлину (1882), Минхену (1893-1899), Берлину (1899), путовао по средњој и северној Европи и 1905. се преселио у Дармштат; као капетан учествовао је у Првом светском рату, а од 1918. живео је у Пуплингу код Минхена. Целог живота се бавио само књижевношћу, било као слободан писац, као преводилац или лектор издавачких кућа. Највећи део његовог књижевног рада чине приповетке и романи, већином забавног карактера, у којима је, међутим, било критичких запажања на рачун немачког друштва с почетка XX века. За историју немачког позоришта вредан је помена његов покушај оснивања и устаљивања литерарног кабареа (Überbrettl, 1900) у Берлину; узор су му били париски кабареи „Chat Noir“ и „Le Mirliton“, али је пруска цензура угушила овај облик сатире на рачун ондашњег културног и јавног живота. Неколико В. драмских дела одликују се оштрим запажањима друштвених прилика и неприлика; у трагикомедији Das Lumpengesindel (1892) дао је своје виђење боемског живота. Својевремено су на сценама немачког језичког подручја доста извођене његове веселе игре Der letzte Zopf (1884), Ein unbeschriebenes Blatt (1896), Unjamwewe (1897), Der Adamsapfel (1917) итд. Одабрана дела изишла су му у шест књига (почев од 1923). У СНП приказан је Неисписани лист (Ein unbeschriebenes Blatt) 3. X 1903, у преводу Милке Марковић.

С. К. К.

ВОРНИ-НАДВОРНИК Нада (право име: Јозефина Матић) – глумица (Сарајево, 5. X 1900 – Сарајево, 1954). Почела је у трупи будућег супруга Емила Надворника (в) и Леона Финција 1919. у Сарајеву. Од 1920. до 1922. је у НП у НСаду, од 1922. до 1925. у НП у Пожаревцу, у сезони 1925/26. у НП у Сарајеву, 1927/28. поново у НП у НСаду, 1929/30. у НК у Сплиту, од 1930. до 1936. поново у НП у Сарајеву, од 1936. до 1938. у НП на Цетињу, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1940. у НПДб у НСаду и од 1940. до смрти опет у НП у Сарајеву. Историчари позоришта су у њеном сценском наступу запажали различите особине: „Тумачи улоге опорих и оштрих карактера, помало сурових и бездушних, оних што носе своје емоције затомљене и ријетко их показују, али кад једном избију, тад доносе зло и уништење… У комедијама игра жене хладнокрвне и тврдоглаве у својим животним ставовима, увек у складу са околином“ (Ј. Лешић). Или: „Била је глумица изузетно лепе, танане осећајности, дубока и искрена у доживљају, са снажним драмским изразом, свестрано студиозна, изнијансирана у психолошкој анализи, чисте, правилне, пријатне дикције“ (Б. С. Стојковић).

УЛОГЕ: Титанија (Сан летње ноћи), Теа Елфстед (Хеда Габлер), Соња (Љубомора), Дездемона (Отело), Етел Епел (Пег, срце моје), Јулија (Ромео и Јулија), Катарина Ивановна (Браћа Карамазови), Јелисавета Александровна (Живи леш), Анриета (Буцов), Нерина (Господин од Пурсоњака), Марија (Уметници), Доња Лусиа Д’Алвадорес (Карлова тетка).

ЛИТ: А-м, Ромео и Јулија, Истина, НСад 1922, бр. л, с. 12; Д. Б-ћ, „Отело“, Јединство, 2. II 1922; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10; Ј. Лешић, Сарајевско позориште између два рата, II, Сарајево 1976, с. 178.

В. В.

ВОТЕЛ Клеман (Clément–Henri Vautel) – француски новинар, позоришни писац и романсијер (Турнеј, Белгија, 31. I 1876 – Париз, 27. XII 1954). Право му је име Клеман-Анри Воле (Cléement-Henri Volet). Сарађивао је у листовима „Charivari“ („Русвај“), „Evénement“ („Догађај“), „Matin“ („Јутро“), „Journal“ („Дневник“), „La Presse“ („Штампа“) и „La Liberté“ („Слобода“). У овом последњем је у току петнаест г. сваког дана објављивао по један чланак. Био је велики непријатељ снобизама и уопште претеривања свих врста. За себе је говорио да је „страшан буржуј“. Али, у сржи, његова је сатира без злоће. Писао је позоришне комаде и романе. На драмском плану сарадник му је био Лео Марше. Са њим је покушао да за позорницу адаптира Волтеровог Кандида. Највећи успех му је роман Наш попа код богатих (Mon curé chez les riches), који је имао неколико стотина хиљада члталаца. Андре де Лорд и Пјер Шен су 1925. овај роман драматизовали. Њихову драматизацију, која је у Паризу играна преко две хиљаде пута, СНП је приказало 1931.

БИБЛ: Наш попа код богатих. С француског превео Миодраг Ђорђевић. Бгд б. г. (1927).

ЛИТ: Д. Ј. Мандић, Наш попа код богаташа. Написао Клеман Вотел. С француског превео Мио(драг) Ђорђевић, Глас цркве, 1928, бр. 8-9, с. 184-192; Ж. М. Маринковић, Clément Vautel: Mon curé chez les riches (Наш попа код богаташа) у преводу Миодрага Ђорђевића…, Весник Српске цркве, 1928, бр. 7-8, с. 567-573; А-м, Наш попа код богатих, Позоришни лист, НСад 1931, бр. 5, с. 3-4; А-м, „Наш попа код богатих“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 22, с. 3; Ј. С. Т., К. Вотел: „Наш попа код богатих“, Дан, 1935, бр. 165, с. 4.

С. А. Ј.

ВРАГОЛАНКА (La fille mal gardée) – балет у 3 чина. Музика: Луј-Жозеф-Фердинан Еролд. Либрето: Жан Добервал. Прво извођење 17. XI 1828. у Паризу.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 20. IV 1973. у НСаду. – К-граф и рд. И. Отрин, дир. М. Фајдига, к. г., сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић; Б. Максић (Лизет), В. Јелкић (Мама Симон), Ф. Валкаи, к. г. (Колен), О. Рис (Колен, Сеоски нотар), П. Јерант (Томас), Ж. Новков (Ален), М. Матић-Миленковић (Колет), Ј. Прокић (Нинет), И. Игњатовић (Петао, Момак), М. Игњатовић, Е. Матлас, М. Суботички, Ђ. Горец (Кокошке), Н. Бикицки, М. Девић, С. Ђурковић, И. Грња (Девојке), Н. Антић, Љ. Марковић, И. Урошевић, М. Гиковски, И. Фетаховић, А. Христидис, Р. Варга, Б. Курунци, А. Пундов, В. Поповић (Сељанке и момци). – Изведено 15 пута, глед. 5560.

Премијера у СНП 13. V 1986. у НСаду. – К-граф и рд. И. Отрин, дир. И. Топлак, сц. Б. Максимовић, к. М. Стојановић-Маурич; Б. Његован, Г. Станковић (Лиза), В. Халаку, Б. Курунци (Мајка Симона), М. Бабушка, З. Панић, Р. Варга (Колен), А. Христидис (Томас), Р. Варга, Н. Узелац, Д. Влалукин (Ален), В. Чебски, Д. Влалукин (Петао), Г. Теглаши, Е. Курунци, С. Феле, А. Петрић, Д. Крстић, Ј. Јојкић, Ј. Сремац (Кокошке), Л. Милер-Христидис, Н. Игрић, Д. Крстић, М. Безмаревић, Р. Несторовић, М. Рушкуц (Пријатељице), З. Радојчић, М. Петровић, П. Марић, И. Фетаховић, Н. Узелац, В. Чебски, Д. Влалукин, В. Халаку, Б. Курунци, В. Мандић (Момци), Н. Бикицки, Т. Пандуровић, И. Грња, М. Гиковски, А. Кетиг, И. Матаруга, М. Милер, Б. Тешановић, Ђ. Нађ, Н. Слатки, М. Шарчевић (Девојке), Д. Томан, Б. Ковинчић, Д. Галечић, З. Драгин, М. Ненадовић, Г. Селеш (Сељаци, статисти). – Изведено 2 пута, глед. 772.

ЛИТ: М. Хаднађев, Враголанка, Позориште, НСад 1973, бр. 8, с. 5; М. Сујић-Виторовић: Премијера у Српском народном позоришту / Старински балет, Политика, 19. V 1986; М. Зајцев: Допадљива игра, Борба, 20. V 1986; С. Кошничар: Балет с израженим драматуршким луком, Позориште, НСад 1985/1986, бр. 9, с. 6-7.

Љ. М.

ВРАНЕШЕВИЋ браћа: Предраг-Пеђа (Нови Сад,  27. V 1946 – Нови Сад, 6. II 2022) и Младен-Бата (Нови Сад, 21. X 1947 – Нови Сад, 15. VII 2006) – композитори и извођачи забавне, филмске, телевизијске и сценске музике. Од 1978. су водећи чланови популарне музичке групе „Лабораторија звука“. Сарађивали су као аутори сценске музике са многим југословенским театрима: у Бгду (НП, Београдско драмско позориште, Мало позориште „Душко Радовић“), Скопљу, Сарајеву, Ријеци, Титограду, Новој Горици, Сомбору, Крагујевцу и Лесковцу. У СНП су музички опремили драмске представе: Гастарбајтер опера (1977), Смрт трговачког путника (1977), Олуја (1979), Преноћиште (1979), Капетан Џон Пиплфокс (1982), Голубњача (1982), Обешењак (1982), Сан летње ноћи (1983), Протекција (1984) и Владајућа класа (1985).

ЛИТ: Ж. Поповић и И. Проданов-Крајишник, Улаз слободан. Позоришна музика Предрага Вранешевића (књига и компакт-диск), НСад 2014.

В. В.

ВРАНИЋ Милутин – преводилац (? – Нови Сад, 31. I 1982). Био је запослен као виши финансијски инспектор у НСаду. У СНП је 1940. игран његов превод драме Јукенак Ханса Рефиша.

ВРАЧАРА – слика из српског живота у 3 чина, с певањем. Написао: Веља Миљковић. Музика: Емануел Пихерт.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1891. у Белој Цркви. Подела узета са плаката представе одржане 17. XI 1891. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Милан Петковић), Ј. Добриновићка (Јевђа), С. Миљковићка (Пејка), С. Бакаловићка (Златка), Д. Ружићка (Баба Анђа), Д. Спасић (Раде), Л. Рајковић (Пера), С. Стефановић (Јоца), П. Добриновић (Света), К. Васиљевић (Поп Добрић), Т. Лукићка (Митра), Т. Ловренчићева (Јагода), Д. Васиљевићка (Здравка), М. Марковићка (Вида), В. Миљковић (Миле Деспинић), М. Марковић (Лазар), Ђ. Бакаловић (Паја). – Изведено 59 пута.

ЛИТ: Т. О(стојић), „Врачара“, слика из српског живота у 3 чина од Веље М. Миљковића, Браник, 1891, бр. 139, с. 3-4; □, Српско народно позориште, Застава, 20. XI 1891; Т. О(стојић), Врачара, Позориште, НСад 1891, бр. 23, с. 94-95; бр. 24, с. 98-99; Побратим, Српско народно позориште  у Суботици, Браник, 1892, бр. 51, с. 3; Ј. Храниловић, „Врачара“ од глумца Српског народног позоришта Веље Миљковића, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1901, бр. 41, с. 3.

В. В.

ВРАЧАРА (Babǎ hîrcǎ) – чаробна шаљива оперета из румунског живота у 3 чина. Написао: Матеј Мило. Музика: Даворин Јенко. Прво извођење 21. IV 1882. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1899. у Осијеку. Превео: Васа Живановић. Подела узета са плаката представе одржане 25. XII 1899. у НСаду. – Рд. М. Х. Динић; М. Марковић (Ласку), Т. Лукићка (Баба Хрка), Л. Поповић (Шкиља), М. Николић (Гижу), Д. Спасићка (Виорика), М. Марковићка (Анђео), Ђ. Бакаловић (Брзу), Ј. Тодосић (Кмет цигански), Ј. Душановић (Сељак), Д. Васиљевићка (Прва чергарица), Л. Вујичићева (Друга чергарица), Д. Туцаковићева (Трећа чергарица), М. Тодосићка (Прва сељанка), Љ. Душановићка (Друга сељанка), М. Радошевићева (Трећа сељанка), С. Стефановић (Први сељак), А. Стојановић (Други сељак), А. Ботић (Трећи сељак). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 20. XI 1909. у НСаду. – Рд. М. Марковић; Д. Кранчевић (Ласку), Т. Лукићка (Баба Хрка), П. Добриновић (Шкиља), М. Николић (Гижу), Д. Матејићка (Вијорика), М. Јосићева (Анђео чувар), С. Стефановић (Брзу), Д. Васиљевићка (Прва чергарица), К. Виловчевица (Друга чергарица), Д. Николићка (Прва сељанка), Р. Кранчевићка (Друга сељанка), О. Освалдова (Трећа сељанка), М. Матејић (Први сељанин), Ј. Антонијевић (Други сељанин), Б. Савић (Трећи сељанин). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: (Ј) Г(рчић), Врачара, Позориште, НСад 1899,  бр. 15,  с. 104; П., Врачара, Позориште, НСад 1900, бр. 11, с. 42-43; А-м, Прошле недеље 11. о. м. приказана је „Врачара“, шаљива оперета у 3 чина, написао М. Мило, Грађанин, Панчево 1901, бр. 8, с. 2; А-м, „Врачара“, шаљива оперета од М. Милоа, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; -Вић, Синоћ, у четвртак, приказана је „Врачара“, Застава, 10. XI 1901; (Ј) Г(рчић), Врачара, Позориште, НСад 1901, бр. 20, с. 134-135,  Ј. Хр(аниловић), Врачара, Позориште, НСад 1905, бр. 5, с. 18-19; А-м, На други дан ускрса о. г. приказана је румунска оперета „Врачара“, Слога, Сомбор 1906,  бр. 15,  с. 6; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1907, бр. 11, с. 318; А-м, Врачара, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 9, с. 34; Л. (Марковић) М(ргу)д, Извештај са представа, Трговачке новине, 1909,  бр. 47, с. 373-374.

В. В.

ВРАЧАРЕВИЋ-БЕРНДОРФЕР Дара в. БЕРНДОРФЕР-ВРАЧАРЕВИЋ Дара