ВОЈНИЋ – глумац-почетник (Бела Црква, 1924 – ?). У СНП је у сезони 1930/31. наступао у дечјим улогама када је оно гостовало у Белој Цркви. Познато је да је играо у комаду Преко мртвих.

ВОЈНИЋ Мирко – шаптач. У НП у НСаду ангажован је 1. XI 1925. за оперско-оперетског шаптача.

ВОЈНИЧКИ БЕГУНАЦ (A szökött katona) – позоришна игра у 3 одељења, с певањем. Написао: Еде Сиглигети. Прво извођење 25. XI 1843. у Пешти.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. X 1862. у НСаду. Посрбио: Радивој Стратимировић. – Рд. Л. Телечки; Л. Телечки (Гроф Монти), М. Цветковић (Драгиња), М. Рашићка (Мекићка), Н. Недељковић (Рајко), Д. Марковић (Грујица, Стаја, Свирач), Д. Данкулова (Јула), П. Маринковић (Несиговић), Н. Рашић (Цветко), Н. Паовац (Миљко), Ж. Клаваговић (Колотер, Марко, Други војник, Варошки комесар), М. Петровић (Монтијев тајник, Доловићев слуга, Жан), М. Недељковићка (Ружа), К. Хаџић (Ћира, Први војник), Б. Хаџић (Одрпаница).  – Изведено око 60 пута.

Премијера у СНП 20. II 1872. у НСаду. – Рд. А. Хаџић; П. Брани (Гроф Монти), Ј. Маринковићка (Драгиња), Н.Зорић (Доловић), М. Станчић (Монтијев тајник), К. Хаџић (Сен Жеран), М. Недељковићка (Ружа), Ј. Поповићка (Мекићка), Н. Недељковић (Рајко), Н. Рашић (Грујица), Л. Хаџићева (Јула), М. Суботић (Несиговић), Ђ. Соколовић (Цветко), К. Живковић (Миљко), Г. Пешић (Колотер), А. Лукић (Варошки комесар). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 2. IV 1890. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; А. Лукић (Гроф Монти), Д. Ружићка (Драгиња), В. Миљковић (Доловић), К. Васиљевић (Монтијев тајник), К. Делини (Сен Жеран), Д. Жанова (Ружа), Ј. Добриновићка (Мекићка), М. Марковић (Рајко), М. Димитријевић (Грујица), М. Марковићка (Јула), Д. Ружић (Несиговић, Стаја), П. Добриновић (Цветко), Ђ. Бакаловић (Миљко), Ј. Стојчевић (Варошки комесар), С. Миљковићева (Ћајаџија). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 27. IV 1923. – Рд.  Б. Цветковић; К. Васиљевић (Гроф Монти), Љ. Јовановић (Драгиња), Д. Матејићка (Мекићка), В. Ивановић (Рајко), М.Душановић (Грујица), М. Авировић (Јула), Р. Алмажановић (Неситовић), С. Савић (Цветко), Л. Лазаревић (Миљко, Одрпанац), В. Виловац (Колотер, Стаја), М. Пашко (Антонио, Жан), Ј. Стојчевић (Доловић), М. Вебле (Сен Жеран), Стеван Јовановић (Роберто, Комесар), В. Јовановићка (Ружа), Ј. Силајџић (Први каплар, Војник), О. Кожај (Други каплар), Г. Миковић (Посилни), Д. Бајић (Ађутант), М. Оливијери (Ћајаџија). – Изведено 8 пута.

БИБЛ: Војнички бегунац, позоришна игра у три чина с певањем, написао Е. Сиглигети, превео Радивој пл. Стратимировић, НСад 1891.

ЛИТ: А-м, У Панчеву 12. нов., Србски дневник, 1862, бр. 116, с. 4; А-м, У понедељак, 1. априла: „Војнички бегунац“, Јавор, 1863, бр. 10, с. 159; (Ј) Г(рчић), Српско народно позориште у НСаду, Застава, 1869, бр. 135, с. 3; М., „Војнички бегунац“, Позориште, НСад 1886, бр. 10, с. 38-39; Ј. Хр(аниловић), „Војнички бегунац“, позоришна игра у 3 чина, од Сиглигетија, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; -ид, „Војни бегунац“, Народно позориште, Застава, 3. V 1923; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859-1875, НСад 1973, с. 39, 42, 66-77.

М. М.

ВОЈНОВИЋ Иво – књижевник и драмски писац (Дубровник, 9. X 1857 – Београд, 30. VIII 1929). Потиче из угледне дубровачке породице: отац Коста био је правник и политичар; мати му је била Италијанка из фјорентинске породице Сераљи. Школовао се у Сплиту, а пошто се 1874. породица преселила у Згб – тамо је дипломирао на правном факултету. У Згбу је радио као чиновник у суду, па прешао за котарског поглавара у Супетар, где је због „антидржавног деловања“ 1907. отпуштен из службе. Од 1907. до 1911. био је драматург ХНК у Згбу. Почетком Првог светског рата ухапшен је у Дубровнику и депортован у затвор у Шибенику, одакле је пуштен због тешке болести очију. На лечењу у Згбу је несрећним случајем сломио кук и крај рата дочекао је у болници. Од 1919. до 1922. лечио се у Француској, затим се настанио у Дубровнику, а 1929. је, готово слеп, отишао на лечење у Бгд, где је и умро (сахрањен је у Дубровнику). Књижевни рад је започео прозом и поезијом (збирка приповедака Пером и оловком, 1884, збирка песама Лападски сонети), а прославио се као драмски писац. У СНП су изведене скоро све његове драме: Психе 1897, Смрт мајке Југовића 1908, 1910.  и 1921, Лазарево васкрсење 1919, Госпођа са сунцокретом 1920, Еквиноцио 1926. и 1953, Машкарате испод купља 1928. и 1957, Дубровачка трилогија 1929. и 1951, као и два превода: Флорентинска трагедија О. Вајлда 1920. и (са Станком Копач) Елга Г. Хауптмана 1930.

БИБЛ: Psyche, Згб 1884; Еквиноциј, Згб 1895; Дубровачка трилогија, Згб 1902; Смрт мајке Југовића, Згб 1907; Госпођа са сунцокретом, Згб 1912; Лазарево васкрсење, Дубровник 1913; Акорди, Згб 1917; Стари гријеси, Згб 1919; Машкарате испод купља, Згб 1922; Како су постале „Машкарате испод купља“, Comoedia, 1924, бр. 24, с. 9-10; Пролог ненаписане драме, Бгд 1925; Сутон, Бгд б. г.

ЛИТ: (М. Дежман) Иванов, Ivo conte Vojnović, Живот, 1900, бр. 4; А. Г. Матош, „Госпођа са сунцокретом“, Савременик, 1912, бр. 6; М. Ибровац, Иво Војновић, Париз 1917; Д. Прохаска, О пјеснику слободе, Осијек 1918; В. Глигорић, Лица и маске, Бгд 1927; Ј. Кулунџић, Иво Војновић, Књижевност, 1957, бр. 12, с. 560-563; И. Секулић, Ива Војновића Орсат Велики, НС, 1958, бр. 132-133, с. 12-13; А-м, Библиографија радова о Иви Војновићу, НС, 1958, бр. 132-133, с. 28, бр. 133-134, с. 6; В. Павлетић, Војновићеве драме, Могућности, 1962, бр. 1, с. 74-87, бр. 2, с. 160-178, бр. 3, с. 273-289; М. Матковић, Иво Војновић, Форум, 1964, бр. 2, с. 820-841; Р. В. Јовановић, Иво Војновић, Бгд 1974; М. Жежељ, Госпар Иво, Згб 1977.

В. В.

ВОЈТЈЕХОВСКИ  Јарослав – диригент (Нова Вес, Чехословачка, 6. IV 1902 – Нови Сад, 3. X 1979). Музичке студије и дириговање завршио је у Прагу. У НСаду је најпре, од 1928. до 1941, радио као повремени диригент оркестра новосадских позоришта и као хоровођа. У СНП је 1930. изводио оперету Мис чоколада Б. Грина и сценски приказ Три девојчице на музику Ф. Шуберта. После ослобођења био је прво диригент војног оркестра КНОЈ-а, а затим, 1949, поново долази у НСад за диригента радио-оркестра. На тој дужности остаје до пензионисања, 1965. Као диригент оркестра Радио НСада бавио се и писањем успелих аранжмана за разне оркестарске саставе – народни, забавни, дувачки, симфонијски, те је и дириговао музику најразличитијег жанра: од народне и забавне до симфонијске. Поред оркестра Радио НСада повремено је наступао и као диригент Новосадске филхармоније, с којом је имао око 80  концерата и јавних наступа. За своју уметничку делатност одликован је Орденом рада II реда са златним венцем.

ДИРИГОВАЊА: Кнегиња чардаша, Мис чоколада, Три девојчице, Сеоска лола.

ЛИТ: А-м, „Три девојчице“, музика Франца Шуберта у облику оперете, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 123.

Н. П.

ВОЛК Петар – позоришни критичар (Босански Петровац, 9. XI 1931 – ). Основну школу и гимназију завршио је у Бањој Луци. Студирао је на Филозофском факултету у Згбу (Група за југославенску књижевност) и дипломирао 1954. Докторирао је на Карловом универзитету у Прагу 1968. из области филмске естетике (Естетика модерне анимације). Био је уредник и критичар у више листова, часописа, радио-станица и новинских агенција, директор Фестивала југословенског филма (1966-1972), директор Музеја позоришне уметности СР Србије (1972-1978), управник Југословенског драмског позоришта (1978-1981). У оквиру Музеја позоришне уметности Србије покренуо је „Театрон“, публикацију за позоришну историју и театрологију, и био његов главни и одговорни уредник од 1974. до 1979, као и Позоришни годишњак Србије. Из области позоришне уметности објавио је књиге: Раша (1975), Миливоје Живановић (1977), Позориште без маске (1977), Позоришне критике (1978), Београдске сцене (1978) и Пера Добриновић, у издању СНП (1986). Бавио се и педагошким радом. На Факултету драмских уметности у Бгду предавао је историју филма (за доцента је изабран 1973, за ванредног професора 1974, а за редовног професора 1979). Позоришном критиком, есејистиком, теоријом и историјом бавио се од средине педесетих г. Традиционалист с наглашеном вером у континуитете развоја, он се, иако без маркантније изграђеног сопственог естетског и театарског становишта, супротстављао радикалном субјективизму и потпуном релативизовању савременог израза. Са разумевањем је подржао неколико значајних представа СНП (Страдија Домановића-Михајловића Михиза, Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, Чежња под брестовима О’Нила).

БИБЛ: Ђорђе Лебовић: Халелуја, Књижевне новине, 6. III 1965; Богдан Чиплић: Трактат о слушкињама, Књижевне новине, 26. XI 1966; Зоран Мишић: Слово светлости, Књижевне новине, 4. III 1967; Ђорђе Лебовић: Викторија, Књижевне новине, 16. III 1968; Реч и илузија (Поводом XIII југословенских позоришних игара), Књижевне новине, 10. IV 1971; Нове речи (Овогодишње Стеријино позорје и текстови домаћих аутора), Књижевне новине, 16. V 1974; Мирослав Крлежа: Вучјак, Књижевне новине, 1. VI 1974.

ЛИТ: О. Милановић, Монографија о Раши Плаовићу, Сцена, 1976, бр. 2, с. 99-102; Д. Влатковић, Изразит глумачки темперамент, Сцена, 1977, бр. 6, с. 55-56; М. Мисаиловић, Неискоришћене могућности, Сцена, 1979, бр. 6, с. 135-137; Б. Стојковић, Позоришна монографија прва у својој врсти, студија Петра Волка о Раши Плаовићу, Политика, 1. IV 1976; М. Станисављевић, Гранање живота, Вечерње новости, 5. IV 1976: Р. Путник, Петар Волк: Миливоје  Живановић, Поља, фебруар 1977.

П. М.

ВОЛКОВ Николај Дмитријевич (Николай Дмитриевич Вольков) – совјетски позоришни критичар и драматург (Москва, 10. XII 1894 – Москва, 3. IV 1965). Завршио је Московски универзитет и у јавности се појавио као позоришни критичар („Известија“, „Труд“). Аутор је већег броја балетских либрета, а бавио се и теоријом театра и превођењем. Први либрето је написао 1932; био је то Пламен Париза, затим Бахчисарајску фонтану (1934), Кавкаског заробљеника (1938) за композитора Асафјева, Пепељугу за Прокофјева (1945) и Спартака за Хачатуријана (1957). У СНП је извођена Бахчисарајска фонтана.

Б. Р.

ВОЛПОНЕ (Volpone, or the Foxe) – комедија у 5 чинова. Написао: Бен Џонсон, прерадио: Штефан Цвајг. Прво извођење вероватно 1605. у Лондону, у нашој земљи 19. I 1929. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у Н-Оп 23. IX 1933. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 9 пута.

Прво извођење у НПДб 7. XI 1936. у НСаду. Превела Нина Вавра. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; Т. Танхофер (Волпоне), Б. Јовановић (Моска), М. Мирковић (Волторе), М. Ајваз (Корбаћо), Ј. Петричић (Корвино), С. Бурја (Леоне), И. Јовановић (Коломба), Љ. Мартинчевић-Драгић (Канина), П. Милосављевић (Судија), С. Савић (Старешина жбира), В. Савић (Први слуга), Ц. Јакелић (Други слуга), П. Петровић (Трећи слуга). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 1. III 1950. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, пом. рд. О. Новаковић, сц. и к. Б. Дежелић, сликарски радови В. Маренић, сценска музика В. Илић; С. Душановић (Волпоне), С. Симић (Моска), С. Јовановић (Корвино), Д. Животић (Корбаћо), Б. Татић (Волторе), М. Тошић (Леоне), Ј. Бјели, Н. Хет (Коломба), Љ. Раваси (Канина), В. Милин (Судија), Н. Митић (Старешина жбира), И. Слијепчевић (Први слуга), Б. Стојановић (Други слуга), А. Војтов (Слуга Корбаћов), И. Кнежевић (Гондолијер) – Изведено 14 пута, глед. 67.541.

БИБЛ: Волпоне, превод с немачког, НСад, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 415.

ЛИТ: А-м, Бен Џонсон и његов „Волпоне“, Позориште, НСад 1936, бр. 1, с. 11;  М. Хћ., Бен Џонсон: Волпоне, Суботичке новине, Суботица 1937,  бр. 16, с. 4; А-м, Гостовање Народног позоришта у Суботици, Невен, Суботица 1937, бр. 14, с. 3; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 324-329.

А. К.

ВОЛФ Људевит-Лучика – електричар, мајстор сценског светла (Нови Сад, 23. X 1923 – Нови Сад, 9. IV 2002). У Бгду је завршио Државну средњу техничку школу – електротехнички одсек. У СНП се запослио 1. V 1945. и у њему остао до пензионисања, 30. X 1982. Како је сценску расвету у СНП довео до мајсторског, креативног нивоа, именован је на плакатима уз остале ствараоце представе. Као шеф одељења обучио је све електричаре и расветљиваче, а редитељи и сценографи су се у раду потпуно ослањали на њега, неретко га и консултовали. За изванредне заслуге СНП га је новчано наградило у два наврата: 1949. и 1950. и јавно похвалило 1952; носилац је Ордена рада са сребрним венцем (1961), а 1990. му је СНП доделило Медаљу „Јован Ђорђевић“.

В. В.

ВОЛФ Пијус Александер (Pius Alexander Wolff) – немачки глумац и драматичар (Аугзбург, 3. V 1782 – Вајмар, 28. VIII 1828). Рођен је у трговачкој породици, ишао у школу код језуита и потом у Берлину постао ученик у трговини, али је убрзо прешао у позориште. Већ 1803. Гете је запазио његов таленат и ангажовао га за улоге хероја у Вајмарском позоришту, где је касније постао комичар; као глумац В. је био Гетеов миљеник. Од 1816. је био члан Краљевског позоришта у Берлину. Био је ожењен даровитом глумицом Амалијом Малколми (Malcolmi, 1783-1851), која је још као дете ступила на вајмарску сцену и под непосредним Гетеовим и Шилеровим руководством израсла у врсну уметницу. В. је издавао позоришни часопис „Dramatisches Wochenblatt“ и написао неколико песама у народњачком тону, а међу њима и Es blinken so lustig die Sterne (Тако весело трепте звезде), која се пева у опери Прециоза (Preziosa, 1810). Поред Прециозе, коју је 1811. компоновао Вебер, написао је лакрдију Der Hund des Aubry (1818) и др. У СНП су му изведени комади: Прециоза 5. IX 1904. у Новом Бечеју, а 6. XI 1904. у НСаду, у преводу М. Живковића, и Школа за љубавнике, 1. VI 1926, у преводу непознатог преводиоца.

С. К. К.