ВИХЕР Миран – виолинист, концертмајстор (Шентјанж, Словенија, 22. II 1919 – Сент Луис, САД,  24. VI 2002).Дипломирао је на Музичкој академији у Згбу у класи В. Хумла (1940) и добио награду Хрватског глазбеног завода. До 1952. је био члан оркестара и камерних ансамбала и наставник виолине у Бгду, НСаду (1949. кратко време концертмајстор у Оркестру СНП), Згбу, Ријеци и Љубљани, од 1952. до 1956. у Минхену, а од 1956. је живео у Сент Луису у САД, где је скоро до смрти деловао као педагог и оркестрални музичар.

В. П.

ВИХЕРТ Ернст (Ernst Wichert) – немачки драматичар и приповедач (Инстербург, код Гонбина, СССР, 11. III 1831 – Берлин, 27. I 1902). У Кенигзбергу (Санкт Петербургу) студирао је права и тамо у правној – судској струци службовао до 1887, када је премештен у Берлин, где је пензионисан као саветник апелационог суда (1896). Брзо су заборављени његови романи и приповетке, а написао их је и издао више свезака. Нешто дуже су се одржале његове драме (Unser General York, 1858; Der Withing von Samland, 1860; Licht und Schatten, 1861; Der Narr des Glücks, Die Frau der Welt, Der geheime Sekretär, 1881; Die Bekenntnisse einer armen Seele, 1885). Његова драма изведена у СНП спада у најпознатији део његовог драмског стваралаштва, које ипак није заузело трајно место у репертоарима немачких позоришта. Код нас је објављена његова једночинка Као вереници препоручују се (Als Verlobte empfehlen sich, 1866), у преводу Марије Ђ. Поповић, НСад, Браћа М. Поповић, б. г. СНП је приказало његов Корак у страну (Ein Schritt vom Wege, 1869), 1896. у Кикинди, а 4. VI 1898. у НСаду, у преводу Јована Грчића.

С. К. К.

ВИХОЂИЛ Ладислав (Ladislav Vychodil) – чехословачки сценограф (Хачки, Литовел на Морави, Чехословачка, 28. II 1920 – Братислава, 20. VIII 2005). После матуре (1938) започео је студије на Високој школи архитектуре у Прагу, које је прекинуо због рата. Све ратне г. провео је као физички радник у фабрици цемента. По ослобођењу (1945) именован је за руководиоца сценске опреме Словачког народног позоришта у Братислави. Од 1951. радио је као педагог на Високој музичкој школи – професор на Катедри за сценско ликовно стваралаштво. Многи његови студенти данас су успешни сценографи и костимографи у чехословачким позориштима. Као сценограф гостовао је широм Европе (Краков, Софија, Саратов, Лајпциг, Берлин, Стокхолм, Малме, Антверпен, Будимпешта), те у САД (Санта Барбара). У Југославији, осим у НСаду, гостовао је у Згбу и Љубљани. Као сценограф, узгред и повремено и костимограф, В. има опус од преко 300 опрема представа савремених чехословачких и иностраних драма, класика светске драмске литературе, те опере, балета и осталих музичко-сценских жанрова. За свој уметнички и педагошки рад добио је многобројна признања: Државна награда (1951), звање Народног уметника (1975) и Орден рада (1980). За сценографију драме Коме откуцава часовник на 29. сусрету војвођанских позоришта (Вршац, 1979) заслужио је специјално признање. На сцени СНП први пут је гостовао у словачкој опери Крутњава (1968), већ 1970. радио је сцену и костим за Милеров Поглед с моста и оперу Тајни брак. Одмах затим, почетком 1971, дао је сценографска решења за драму Наш град Т. Вајлдера и оперу Лучија ди Ламермур, 1972. поново две сценографије – Белинијева Норма и Хашеков Добри војник Швејк; коначно, после дуже паузе, појавио се осми пут на новосадској сцени у драми Коме откуцава часовник савременог словачког писца Освалда Захрадника. В. је био водећи словачки сценограф и са Свободом из Прага главни представник у Европи признате чехословачке сценографске школе; његова сценографија се одликује поетском ширином и лирском ме­коћом у транспозицији сценског простора; на најбољи начин следио је основне идеје дела и режијског концепта, неуморно трагао за новим материјалима и њиховој примени у обликовању простора; као одличан зналац технологије сцене постизао је завидне визуелне ефекте у ритмичким променама волумена простора или финог амбијентирања малих целина. Те особине нарочито је испољио у својим решењима за Наш град, Лучију ди Ламермур и Норму.

ЛИТ: Б. Рушкуц, Талас свежине, Дневник, 20. X 1968;  О. Панди, Évadnytas a siker vegyében, Magyar Szó, 22. X 1968; Б. Рушкуц, Добар избор, добро остварење, Дневник, 11. I 1970; Е. Гвоздановић, О комичној опери и….осталом уз премијеру „Тајног брака“, Позориште, НСад 1970,  бр. 4; М. Кујунџић, Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; С. Божовић, Гледа се лако – памти дуго, Вечерње новости, 19. I 1971; Л. Геролд, Szerelem, házasság halál, Magyar Szó, 20. I 1971; М. Кујунџић, Живот и умирање у једном Пејтону, Дневник, 27. I 1971; М. Милорадовић, Идиличне слике и млада гарда, Политика, 9. III 1971; Б. Рушкуц, Два добра потеза, Дневник, 7. II 1971; М. Кујунџић, Љупко и хуморно, Дневник, 6. II 1972; С. Божовић, Између комедије и сатире, Вечерње новости, 8. II 1972; И. Рацков, Норма Винченца Белинија, Руковет, Суботица 1972, књ. 35, св. 3-4, с. 203-204; М. Кујунџић, Лифт-бој и остали, Дневник, 18. I 1979; В. Мићуновић, Прича о генерацијама, Политика, 18. I 1979.

Д. В.

ВИШЊЕВСКИ Всеволод Витаљевич (Всеволод Витальевич Вишневский) – совјетски драмски писац (Петроград, 21. XII 1900 – Москва, 28. II 1951). Био је учесник Октобарске револуције и активни борац у великом отаџбинском рату Совјетског Савеза. Та борба „одредила“ га је и као драмског писца и приповедача; сам је о себи рекао: „Ја сам писац-борац“. Познат је још као писац филмских сценарија (нпр. Ми из Кронштата, 1933). Најпознатији је по драмским делима: Прва коњичка (1929), Оптимистичка трагедија (1933), Последњи одважни (1931), У зидинама Лењинграда (1944). Основна тема свих његових драмских дела је револуција. Појава Оптимистичке трагедије тридесетих г. изазвала је бурне расправе о питању: да ли је трагедија као жанр могућа у социјализму? В. је одговорио да је трагедија могућа, али није на њено постојање гледао једнострано, него у свој проблемској величини која се састојала у љубави према раду, али и у тешкоћама борбе за социјализам. „Мене узбуђује рат – говорио је – мене узбуђује трагичност живота… Живот без трагизма ја не видим и не схватам“. Омиљени његов писац био је Мајаковски, чији је утицај преживљавао. У СНП је изведена његова Оптимистичка трагедија (1957).

В. Кл.

ВИШЊИК (Вишнёвый сад) – комедија у 4 чина. Написао: Антон Павлович Чехов. Прво извођење у Москви (МХАТ), 17. I 1904, у нашој земљи 18. III 1916. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 10. VI 1950. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Љ. Ракитин, к. г., сц. Б. Дежелић, к. М. Бабић-Јовановић, сликарски радови В. Маренић, пом. рд. М. Васиљевић; Љ. Раваси (Рањевска), Р. Улманска (Ања), Љ. Секулић (Варја), Љ. Иличић (Гајев), М. Тошић (Лопахин), С. Шалајић (Трофимов), Н. Митић (Симеон-Пишчин), М. Коџић (Шарлота), Ф. Живни (Епиходов), М. Миладиновић, Х. Татић (Дуњаша), Л. Лазаревић, к. г. (Фирс), Р. Шобота (Јаша), Д. Обрадовић (Пролазник), С. Молеров, Р. Симић (Шеф станице). – Изведено 13 пута, глед. 5408.

БИБЛ: Антон Павлович Чехов, Вишњик, комедија у четири чина, прев. Јован Максимовић, Београд б. г.

ЛИТ: М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; А-м, Подељене су награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; А-м, Портрети, НС, 1950, бр. 2-3, с. 4; Д. Л., Изјава управника Јована Коњовића, НС, 1950, бр. 4-5, с. 3; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, св. 3, с. 241; В. Поповић, Фестивал војвођанских позоришта у Зрењанину, ЛМС, 1950, књ. 366, св. 4, с. 313.

Ј. М.

ВЛАДАЈУЋА КЛАСА (The Ruling Class) —  комедија. Написао: Питер Барнс. Прво извођење у Nottingham Playhouse 1968.

Прво извођење у СНП 11. V 1985.

Превео: Млађа Веселиновић. – Рд. П. Зец, ас. рд и к-граф. Л. Стефановић, сц. М. Тепавац, к. Л. Цвијановић, музика: М. Вранешевић, избор музике: П. Зец и П. Луковић, лектор: Ж. Ружић, драматург: Ј. Њаради; Т. Станић (13. Ерл од Гернија, 14. Ерл од Гернија), В. Каћански (Даниел Такер), Б. Јајчанин (Сер Чарлс Герни), З. Кримшамхалов (Леди Клер Герни), М. Петковић (Др Пол Хердер), Р. Виги (Грејс Шели), Д. Шокица (Госпођа Тредвел), С. Стипић (Госпођа Пигот Џонс), Д. Пешић (Динсдејл Герни), М. Петроње (Бискуп Лемптон, Мекајл, Други лорд), М. Плескоњић (Церемонијал мајстор, Трускор, Брокет, Први лорд), В. Попов (Метју Пик, Фрејзер, Трећи лорд). – Изведено 17 пута, глед. 4839.

БИБЛ: Питер Барнс, Владајућа класа, ркп. У Библиотеци СНП, сигн. 2186.

ЛИТ:Миодраг Кујунџић, Право на лудило, Дневник, 21. V 1985; Јован Ћирилов, Наглашена фарсичност, Политика, 30. V 1985; Јасмина Њаради, Паучина традиционалног морала, Позориште, НСад 30. VI 1985.

Ј. М.

ВЛАДИМИР И КОСАРА – драма у 3 чина. Написао: Лазар Лазаревић. Први пут у извођењу ђака-дилетаната окупљених око учитеља Јована Милошевића у НСаду 1836.

Прво извођење у СНП 1. X 1861. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружић (Владимир), Д. Поповићева (Косара), Т. Марковић (Самуило), Н. Зорић (Асењ), Н. Недељковић (Љубивој). – Изведено 14 пута.

БИБЛ: Л. Лазаревић, Владимир и Косара, Будим 1829.

ЛИТ: А-м, У недељу 1. окт. – „Владимир и Косара“, драма од Л. Лазаревића, Србски дневник, 8. X 1861; А-м, Србско народно позориште (Карловци, 22. II 1862. „Владимир и Косара“), Даница, 1862, бр. 6, с. 99; А-м, Србско народно позориште, Суботица, 26. IV 1862. г. „Владимир и Косара“, Даница, 1862, бр. 14, с. 234.

В. В.

ВЛАДИСЛАВ КРАЉ БУГАРСКИ – драма у 5 чинова. Написао: Јован Стерија Поповић. Прво извођење 15. II 1842. у Театру на ђумруку у Бгду.

Прво извођење у СНП 30. VII 1861. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружић (Владислав), Д. Марковић (Ивица), Д. Поповићева (Смиљка), Н. Зорић (Владимир). – Изведено 9 пута.

Обновљено као премијера у СНП 8. IV 1887. у НСаду. – А. Мандровић, к. г. (Владислав), А. Лукић (Владимир), С. Вујићка (Косара), Л. Хаџићева (Смиљка), А. Милојевић (Бранислав), К. Васиљевић (Несторица), С. Лазић (Зарица), М. Димитријевић (Ивица), М. Врга (Дворанин). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Јоан С. Попович, Владислав, Бгд 1843.

ЛИТ: А-м, У недељу 30. јулија.– „Владислав“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 2. VIII 1861; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 36, с. 578; А-м, У понедељак 18. јун: „Владислав“, драма од Ј. С. Поповића, Јавор, 1862, бр. 18, с. 144; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 18. VI 1862. г. „Владислав“, Даница, 1862, бр. 17, с. 283; А-м, Србско народно позориште, Сомбор, 24. XI 1863. „Владислав“, Даница, 1863, бр. 51, с. 814; А-м, У недељу 12. јануара даван је „Владислав“, драма од Ј. Поповића, Напредак, НСад 1864, бр. 7, с. 4; А-м, У недељу 12. јан. „Владислав, краљ бугарски“, Србски дневник, 1864, бр. 7, с. 6.

В. В.

ВЛАЈИН Милан – композитор и мелограф (Темишвар, 25. X 1912 – Београд, 21. X 1976). Музику је учио најпре на Темишварском конзерваторијуму (проф. С. Драгој), а затим у музичкој школи „Станковић“ у Бгду. Дипломирао је 1947. композицију на Музичкој академији у Бгду (проф. др М. Милојевић и М. Живковић). Поред композиције, студирао је на Академији и виолину (проф. П. Стојановић). Пред рат је радио као хоровођа певачког друштва „Бранко“ у Подгорици (1939) и као наставник црквене Музичке школе у Вршцу; 1947. је руководио хором Централног дома ЈНА у Бгду, а затим је постављен за професора теоријских предмета у музичкој школи „Станковић“. Као композитор углавном се ослањао на југословенски и румунски фолклор – Румунске игре, Шиптарске народне песме, Пет румунских песама, Шест руковети за мешовити хор. Сакупио је четири збирке хорова за румунску народност у Банату, на основу својих мелографских записа. Од осталих дела треба споменути: свиту Балкан, три гудачка квартета и песме за дечје хорове различитог састава, под заједничким насловом Дечји свет. Превео је на српски језик текст дечје опере Бенџамина Бритна Мачак у чизмама, чија је премијера била у СНП 1973.

ЛИТ: Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969.

Н. П.

ВЛАЈКОВИЋ – глумац; члан СНП је био 1869. Отпуштен је 15. IX 1869. због инцидента начињеног на гостовању СНП у Сремској Митровици.

УЛОГЕ: Сир Раул (Нелска кула), Слуга (Гвоздена образина).