ВАЈЛД Оскар (Oscar Wilde, право име: Oscar Fingall O’Flahertie Wills) – енглески драмски писац и романописац (Даблин, 16. X 1854 – Париз, 30. XI 1900). Син ирског лекара; студирао је у Даблину и Оксфорду. Након студија водио је снобовски живот и био осуђен на две г. затвора због сексуалних преступа. Након издржане казне отишао је у Париз и тамо се кретао у друштву генијалног сликара Тулуз-Лотрека. Умро је у великој немаштини већ у 46. г. Најпознатији му је роман Слика Доријана Греја (The Picture of Dorian Gray, 1891). У својим друштвеним комедијама црта високо енглеско друштво са доста ироније и духовитог парадокса са жељом да своју публику забави и развесели. Након неуспешног комада Војвоткиња од Падове (The Duchess of Padua, 1883, изведено 1891), који је писао по угледу на Шекспира, В. се потпуно окреће друштвеној комедији угледајући се на француске комедиографе. Најпознатија су му дела: Лепеза леди Виндермир (Lady Windermere´s Fan, 1893), Идеалан муж (The Ideal Husband, 1895), Флорентинска трагедија (A Florentine Tragedy, 1895), Важно је звати се Ернест (The Importance of Being Ernest, 1895). За драму у једном чину Салома (Salomé, 1893), коју је написао под утицајем француских симболиста, Рихард Штраус је написао музику и тако је настала у свету позната истоимена опера. У СНП су изведена следећа В. дела: Лепеза (1903), Флорентинске ноћи (1920) и Салома (1925).

БИБЛ: Салома. Драма у једном чину, прев. Радивоје Драгић, Бгд 1932; Салома, прев. Радмило Јовановић, Библиотека младост, Бгд б. г.

ЛИТ: Д. Сувин, Klizač kroz kaos. Jedan pogled na djelo Oscara Wildea, Кругови, Згб 1953, св. 2, с. 805-809; Р. Мошић, Драме Оскара Вајлда, Сусрети, 1958, г. VI, бр. 1, с. 97-102; Ј. Видмар, Литерарни есеји, Љубљана 1966, с. 203-249; М. Црњански, Есеји, Бгд-НСад 1966, с. 150-160; А. Жид, Границе уметности, Бгд 1967, с. 121-144; П. С. Кохан, Историја западноевропске књижевности, књ. 3, Сарајево 1967, с. 209-232; И. Хергешић, Oscar Wilde, у: O. Wilde, Slika Doriana Graya, Згб 1969, с. 224-230; А. Г. Матош, О страним књижевностима, Згб 1976.

Д. Р.

ВАЈЛДЕР Торнтон (Thornton Wilder) – амерички драматичар и романописац (Медисон, Висконсин, САД, 17. IV 1897 – Њу Хевн, Кентаки, САД, 7. XII 1975). Син америчког дипломате. После повратка родитеља из Кине, студирао је на универзитетима Јејл и Принстон, затим на америчкој Академији у Риму. Једно време је био лектор за књижевност на универзитету у Чикагу. Добитник је Пулицерове награде за роман (1942). Г. 1938. ступио је у јавност као драмски писац и својим првим комадом Наш град (Our Town, 1938) почео да осваја позорнице широм Америке и Европе. В. се убраја међу најистакнутије савремене драматичаре у својој земљи. Није изгубио веру у човека, мада у својим драмама често описује његову усамљеност у друштву. Психолошко-филозофским путем покушава да посредује између реалистичког приказивања и маштовитог обликовања. Снагом своје песничке инспирације В. нас озбиљно упозорава на комплексност времена у којем живимо служећи се формама и финесама које су на измаку експресионизма изгледале сензационалне. Уз Наш град његове најпознатије драме су: Јонкерски трговац (The Merchant of Yonkers, 1939), За длаку (The Skin of Our Teeth, 1942), Алкестија (Alkestiade, 1955). У СНП је 1971. изведен Наш град.

БИБЛ: Мост светога краља Луја, прев. Ј. Марковић, Бгд 1951; Кабала, прев. Б. Глишић, Суботица 1957; Мартовске иде, прев. Б. Недић, Бгд 1958.

ЛИТ: Страни писци, Згб 1968, с. 785-786.

Д. Р.

ВАЈС-БЕЛОЖАНСКИ Јелена – балетска играчица и кореограф (Кијев, 1. IV 1903 – Београд, 22. XII 1983). Супруга сценографа Станислава Беложанског (в). У Кијеву је завршила гимназију са великом матуром и балетску школу. Затим је усавршавала балет у Москви, Каунасу (Литванија), Лондону и Ници. Први пут је наступила на сцени 1920. у Каунасу. Од 1938. је живела у Бгду и радила под уметничким вођством Смиљане Мандукић. Од 1. XII 1944. до 1. IV 1952. била је члан НП у Бгду. У Београдској комедији је радила као кореограф и шеф Балета од 31.  XII 1953. до 31. VIII 1957. Од 1. IX 1957.  је била кореограф у Балету СНП до пензионисања, 31. XII 1959. Потом се преселила у Бгд, где је живела до смрти.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Кнез Игор, Силвија, Хофманове приче, Фантастични дућан, Велеградске варијације, Шпански капричо, Три балета и драмска представа Машкарате испод купља.

ЛИТ: С., Премијера „Силвије“ Леа Делиба, Дневник, 5. VI 1958; С. Савић, Наши кореографи, Позориште, НСад 1971, бр. 7, с. 6-7.

Љ. М. и В. В.

ВАЈТХЕД Тед (Ted Whitehead) – енглески драмски писац (Ливерпул, 3. IV 1933 – ). Студије је завршио у Кембриџу 1955. Од 1971. бави се писањем драмских комада: Четворо (1972), Алфабета (1972), Плутање (1975), Стара љубав (1976), Казна (1976), Мека (1977). У СНП је 1980. изведено његово Плутање.

В. В.

ВАЛ Антон (Anton Wall, право име Кристијан Леберехт Хајне – Christian Leberecht Heyne) – немачки правник и писац комедија (Лојбен, код Мајсена, Немачка, 1751 – Хиршберг у Тирингији, Немачка, 13. I 1821). Син имућних родитеља, студирао је у Лајпцигу права, политичке науке и историју, али никада није био у некој служби, него се посветио литератури. Рано се код њега појавила хипохондрија; 1787. био је у Халеу, од 1788. до 1790. у Берлину, па се ускоро повукао из литерарног света и усамљен живео у Хиршбергу, где је и умро. Писао је приповетке и шаљиве игре које нису увек биле и оригиналне. Тако је и шаљива игра изведена код нас рађена према Les deux billets Ж. П. К. Флоријана (Jean-Pierre Claris de Florian), француског писца и члана Француске академије, иначе Русоовог следбеника и Волтеровог унука по женској линији. В. је доста брзо заборављен као драмски писац и данас га не спомињу ни они најобимнији уџбеници историје немачке књижевности. Под псеудонимом Вал се најчешће спомиње у иначе сасвим оскудној литератури о њему. У СНП је 19. III 1884. изведен његов комад Две цедуље (Die beiden Billets, 1790) у преводу и преради Јована Грчића.

БИБЛ: Две цедуље (Die beiden Billets), прев. и прерадио Јован Грчић, Јавор, 1880, с. 1035-1039; 1066-1071; 1095-1102.

С. К. К.

ВАЛАБРЕГ Албен-Исак (Albin-Isaac Valabrègue) – француски драмски писац (Карпантрас, 17. XII 1853 – Париз, 27. I 1937). У позоришту се први пут јавио 1879. комедијом Удовица Шапизо (La Veuve Chapizot), која је имала успеха. Затим је, сам или у сарадњи, дао велик број комедија, драма, комедија-водвиља, водвиља, оперета, комедија-буфо, оперета-буфо. Сарадници су му били Пол Ферије, Енкен, Пол Декурсел, Феликс Коен, Даврил, А. Силвестр. Изврстан је био у буфонерији. СНП је приказало три његова комада: Диран и Диран (Durand et Durand, 1887), написан у сарадњи са Морисом Ордоноом, Брачна срећа (Le Bonheur conjugal, 1886) и Булинарови (Les Boulinards, 1890), написан са Морисом Ордоноом и Анријем Керулом. Први је изведен 1891, други 1893. и трећи 1896. Бавио се и позоришном критиком.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 10,  с. 2; Рад. (Р. Врховац), Брачна срећа, Позориште, НСад 1891, бр. 23, с. 93-94; бр. 24, с. 97-98; бр. 25, с. 101-102; бр. 26, с. 106; Ј. Храниловић, „Диран и Диран“, шала у 3 чина, написали: А. Валабрег и Ордоно, превео Г., Јавор, 1892, бр. 6, с. 90-91; М. Д., „Диран и Диран“ од Велбрека и Ордоноа, шала у 3 чина; са француског превео Г., Весник, Панчево 1893, бр. 2, с. 2; А-м, О премијери шаљиве игре „Брачна срећа“, Стража, НСад 1895, бр. 20, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Брачна срећа, Позориште, НСад 1895, бр. 23, с. 91; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1895, бр. 33, с. 2; (Ј.) Г(рчић), „Брачна срећа“ – шаљива игра у три чина од Албина Валабрега, прев. с француског С. Матавуљ, Позориште, НСад 1895, бр. 23, с. 91; Ј. Хр(аниловић), Булинарови, Позориште, НСад 1896, бр. 10, с. 38-39; Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, комедија водвиљ у три чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри  Керул, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 51, с. 1; А-м, У суботу 5. априла  приказана је шаљива игра „Диран и Диран“, Слога, Сомбор 1908, бр. 15, с. 10; Зд., „Диран и Диран“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1922, бр. 101, с. 1.

С. А. Ј.

ВАЛАС Едгар (Edgar Richard Horatio Wallace) – енглески писац (Гринвич, 1. IV 1875 – Холивуд, 10. II 1932). В. је бурно проводио своје дечачке дане, углавном као продавац новина. Учествовао је у Бурским ратовима у Африци, затим постао дописник листа „Daily Mail“ из јужне Африке. Убрзо је почео да пише романе са великим успехом. В. је један од најпопуларнијих писаца криминалистичких романа. Писао је веома много, а дела му се знатно разликују по вредности. Велика радна способност, изразито жива машта, натчулност и вешто вођење заплета у криминалистичкој причи су одлике његовог дела. Писао је и приче из Африке, а неке своје романе је сам драматизовао. СНП у НСаду играло је његову драматизацију Чаробњак (The Ringer) 1930.

Д. Р.

ВАЛЕНСКА СВАДБА (Die Hochzeit von Valeni) – драма у 4 чина. Написали: Лудвиг Гангхофер и Марко Броцинер. Прво извођење у Бечу, 1888, у нашој земљи 28. I 1893. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 28. IV 1905. у Панчеву. Превео: Бенко С. Давичо. Подела узета са плаката: 5. XI 1905. у Осијеку. – Рд. А. Лукић; Ј. Душановић (Димитрије Фортунат), Д. Васиљевићка (Адела), М. Матејић (Јонел), Б. Николић (Аристид Нотара), М. Марковић (Михаило Богдан), К. Виловчевица (Зоја), М. Козловићева (Пија), Д. Ружић (Панта Чуку), А. Стојановић (Василије Горова), К. Васиљевић (Рем Алдеану), Д. Матејићка (Лидија), Д. Кранчевић (Ницети), Р. Спиридоновлћ (Олеску), Ђ. Бакаловић (Мориц Гриншпехт), А. Лукић (Барбу), М. Марковићка (Санда), Ј. Стојановићка (Парашкица), Ђ. Маџарић (Велик), В. Виловац (Константин), С. Стефановић (Драгош), С. Лијанка (Алекса, Моруци), С. Ранковићева (Јованка). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 22, с. 701; А-м, У четвртак 23. феб. представљена је драма „Валенска свадба“, Слога, Сомбор, 1906, бр. 5, с. 5; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Валенска свадба“, драма у четири чина, написали Л. Гангхофер и Марко Броцинер, с немачког превео Б. С. Давичо, Браник, 1908, бр. 12, с. 3.

В. В.

ВАЛЕЧИЋ Винко – солист оперског оркестра, позауна (Стражанац код Дарувара, Хрватска, 28. I 1930 – Нови Сад, 17. III 2007). Завршио је средњу музичку школу у НСаду 1958, а Музичку академију у Бгду 1964. Од 1. VII 1956. до 31. VIII 1959. је најпре члан, а затим солист оперског оркестра СНП. Од 1. IX 1959. је био професор у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду, а од 1963. до 1966. редовно наступао хонорарно у оперским и балетским представама СНП. За редовног професора тромбона на београдској Музичкој академији изабран је 1979. Исти инструмент предавао је и на новосадској Академији уметности од 1990. до 1999. Његовим наступима тромбон је уведен и на концертне подијуме.

В. В.

ВАЛЕЧИЋ Катица – шеф рачуноводства (Нови Сад, 26. I 1934 – ). Завршила је средњу економску школу и положила стручни испит за звање рачуновође у НСаду. Пре доласка у СНП радила је у предузећима „Путник“, „Стотекс“ и „Избор“ у НСаду као финансијски књиговођа, у ком својству је и почела у СНП 1. III 1956. Г. 1968. распоређена је на радно место шефа рачуноводства и у СНП остала до 30. XI 1971. Рођена сестра Јулкица Недељковић (в) била је дугогодишњи маскер-фризер-власуљар СНП, а супруг Винко Валечић (в) солист оперског оркестра СНП.

Р. Б.