БУШАРДИ Жозеф (Jozeph Bouchardy) – француски драмски писац (Париз, Француска, марта 1810 – Шатене, Француска, 28. V 1870). Одрастао и васпитан у породици уметника, требало је да се посвети дуборезачкој уметности, али се убрзо окренуо позоришту. У почетку је писао водвиље и друге комаде заједно са Еженом Делињијем, а доцније се потпуно осамосталио. Један је од многих мелодраматичара свог времена, аутор позоришта суза и крви; али, у исти мах, према законима мелодраме, позоришта утехе и правде. Нико као он није умео да саставља мелодраме с таквим и тако замршеним интригама. Он је главне ефекте тражио у општој патетичности сцене, особито у комадима са социјалним темама (Нахочад, Сиротице из Анвера). Међутим, волео је да обрађује и историјске теме, али му оне, на жалост, нису полазиле за руком. Знатно се иначе разликује од осталих мелодраматичара по томе што, после разиласка са Делињијем, ради самостално, без уобичајене двоструке или вишеструке колаборације. Од његових позоришних комада ваља споменути: Звонар Павловске цркве у Лондону (Le Sonneur de Saint-Paul, 1838), Кристоф Швеђанин (Christophe le Suédois, 1839), Пастир Лазар (Lazare le pâtre, 1840), Нахочад (Le Fils du Bravo, 1843), Сиротице из Анвера (Les Orphelines d’ Anvers, 1840), Мазгарева сестра (La Sæur du muletier, 1845), Бертрам морнар (Bertram le matelot, 1847), Крст св. Жака (La Croix de Saint-Jacques, 1849), Таљигаш Жан (Jean le cocher, 1852), Каваљерска тајна (Le Secret des cavaliers, 1856), Пушкар из Сантјага (L’Armurier de Santiago, 1868). Романтични Ђ. Малетић хвали његовог Бертрама морнара: „Не зна човек шта је ту лепше, да ли замисао или вештина, како је ова замисао изведена, да ли карактери или заплет, да ли осећање или ефект. Гледаоцу се чини као какав чаробан мајски дан после рђавог времена“ („Бертрам морнар“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 943-948). Истина, и он примећује да су многе ствари код Б. невероватне, али закључује да нам „таква романтика није чудна, што смо се већ привикли на њу у драмама француским“. На нашим сценама, међутим, Б. није много приказиван. СНП је приказало његове комаде Звонар Павловске цркве у Лондону и Бертрам морнар.

Ж. П.

БУШИНЕ Алфред (Alfred Bouchinet) – француски драмски писац (Куломије, Сена и Марна, Француска, 2. IV 1862 – Париз, 23. IX 1944). Јавио се 1887. поемом коју је наградила Француска академија. Имао је успеха са комадима Доктор Маскариљ (Le Docteur Mascarille, 1890), Гертруда (Gertrude, 1903) и Отац (Son père, 1907), написан у сарадњи са Албером Гиноном (Albert Guinon). Био је и романсијер. Одликовао се коректношћу и солидношћу форме која је досезала до савршенства. СНП је 1911. приказало његовог Оца.

С. А. Ј.

БУШРОН Максим (Maxime Boucheron) – француски либретист, водвиљист, новинар, романописац и театролог (Париз, 9. III 1846 – Париз, 10. XI 1896). Најпре је био чиновник префектуре за област Сене; потом је, после успеха у својству драмског писца, уредник у листу „Фигаро“. За његово се име први пут чуло 1878, када је написао либрето за дело Л. Васера (L. Vasseur) Господарево право (Le Droit du seigneur). Музичари А. Мартине, Е. Одран, Л. Варнеј и Ф. Тулмуш затражили су такође од њега да им спреми одговарајућа либрета. Поред комедије-водвиља Кокар и Бикоке (Cocard et Bicoquet, 1888), који је СНП приказало исте г. када и Париз, и коју је написао у сарадњи са Иполитом Рeјмоном (в), познат је и по комадима Породица Попенкур (Le Ménage Propincourt, 1880) и Ходочашће (Le Pélerinage, 1894), као и по једном роману и једној студији из области позоришне уметности.

ЛИТ: Г., Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 7, с. 222.

С. А. Ј.

ВАВРА–БАХ Нина – глумица и преводилац (Крижевци, 5. I 1879 – Загреб, 21. IX 1942). Од 1896. до 1898. полазила је Милетићеву глумачку школу и наступала у школским продукцијама. Ангажирана је у ХНК од 1899. до 1942, изузевши сезону 1921/22, коју је провела у Сплиту. У ранијим г. објављује књижевне радове под псеудонимом Ylajali; 1907. приказивана је њена драма Долазак Хрвата; од 1908. удата је за редатеља и директора Драме Јосипа Баха. Владајући мајсторски дикцијом и чистим књижевним језиком развила се у умјетницу најширега капацитета. Њен се репертоар састојао од монументалних ликова у класичној трагедији, реалистичних карактерних фигура и потресних трагичних мајки, а такођер и комичних малограђанки. У класичном репертоару биле су јој главне креације Есхилова Касандра (Орестија), затим насловне улоге у Софокловој Електри и Антигони, те Еурипидова Андромака (Тројанке), у дјелима Шекспира Гертруда (Хамлет), Реган (Краљ Лир) и Валерија (Кориолан) и у Расиновој Федри. Судјеловала је у афирмацији домаћег репертоара интерпретирајући ликове Гундулића, Шеное, Војновића (Јеле у Еквиноцију), Огризовића (Хасанагиница), Косора, Крлеже (Ева у Вучјаку), Пеције Петровића, Кулунџића и др. Неколико одличних ликова дала је у Нушићевим комедијама. Истицала се у дјелима Шилера, Грилпарцера, Хебла, Ибзена, Стриндберга, Хауптмана, Шенхера и Пирандела, а напосе Горкога и Андрејева. Гостовала је у многим југославенским казалиштима, а 1904. у Прагу. За ХНК је превела око 80 комада с њемачког и чешког (Бихнер, Зудерман, Ведекинд, Шницлер, Цвајг, Ибзен, Стриндберг, Пшибишевски, Молнар, Ански, Лангер, Синек, Свобода). Одликована је Орденом Св. Саве IV реда. Пријеводи изведени у СНП, НП и Н-Оп: Анатол (А. Шницлер, 1924); Мистер Ву (А. М. Вернон и Х. Овен, 1928); Американски двобој (К. Свобода, 1929); Нисмо ли то сви (Ф. Лонздејл, 1930); Волпоне (Б. Џонсон и Ш. Цвајг, 1933); Пролеће се буди (Ф. Ведекинд, 1934).

ЛИТ: М. Нехајев, Нина Вавра, Јутарњи лист, Згб 1924, бр. 4569; А-м (А. Барац), Нина Вавра, Југославенска њива, Згб 1924, бр. 10, с. 390; М. Беговић, Нина Вавра, Вечер, Згб 1924, бр. 1200; А-м, Нина Вавра, Јутарњи лист, Згб 1931, бр. 6845; А-м, Јубилеј Нине Вавре, Вечер, Згб 1934, бр. 3926; А-м (С. Батушић), Јубилеј Нине Вавре, Комедија, Згб 1939, бр. 39, с. 11-14; К. Домазетовић, Четрдесетогодишњица уметничког рада највеће хрватске уметнице Нине Вавре, Време, Бгд 1939, бр. 6398; Б. Ловрић, Нина Вавра, Нова Хрватска, Згб 1942, бр. 224; А-м, Нина Вавра, некролог, Хрватска позорница, Згб 1942-43, бр. 1, с. 1 и бр. 3, с. 6-7; Б. Ливадић, Нина Вавра, Хрватска ревија, Згб 1942, бр. 11, с. 597-599; Б. Гавела, Хрватско глумиште, Згб 1953, с. 93-95.

С. Б.

ВАГНЕР Рихард (Richard Wagner) – немачки композитор и диригент (Лајпциг, 22. V 1813 – Венеција, 13. II 1883). Музичку наобразбу стиче у Лајпцигу у Школи Светог Томе. После краћег диригентског деловања у Вирцбургу, Магдебургу, Кенигзбергу и Риги, преко Лондона одлази у Париз. Касније је позван за диригента у Дрезден. Г. 1843, као учесник мајске револуције, принуђен је да привремено напусти Немачку, те одлази у Швајцарску. У Минхен се враћа 1864, а после поновног двогодишњег боравка у Швајцарској, у Луцерну, одлази у Бајројт, где организује изградњу позоришне и концертне дворане Bayreuther Festspielhaus, која је отворена премијером циклуса опера Прстен Нибелунга (Der Ring des Nibelungen). На лечењу у Венецији умире од срчане капи. У доба В. композиторске делатности оперска уметност је била у опадању. Имајући негативан став према тзв. „херојској опери“ и техници опере са нумерама росинијевског типа, В. пише низ расправа и студија о уметничкој проблематици, нарочито о проблемима оперског позоришта (Уметност и револуција, 1849/50; Уметничко дело „будућности“, 1850; Опера и драма, 1851), у којима излаже своја начела залажући се за реформу опере. Долази у сукоб са јавношћу не само због својих естетских, него и социјално-политичких гледишта, на основу којих закључује да права драмска уметност не може постојати у друштву у којем је новац једино мерило вредности а новчана моћ одлучујућа у одређивању естетских смерница. У оваквим идејама видљив је утицај струјања пред револуцију 1848. Пошавши од драме као примарног елемента у опери, В. је тежио и успео да оствари потпуно стапање свих конструктивних елемената музичко-сценског дела, речи, музике и сцене. Главни конструктивни елементи Вагнерове опере, по којима се толико разликује од савремене тзв. велике опере, могу се свести на три основна: подела опере на призоре, увођење лајтмотива (водећег мотива) и давање посебног значаја оркестру. В. се определио за призоре који омогућују спонтано и искрено стварање, јер је по његовом мишљењу за форму једино одлучујући ток радње. Увођењем лајтмотива В. постиже јединствену заокруженост, која његовим операма даје сличност са симфонијском музиком, јер преплитање лајтмотива одговара сукобу тема у симфонији. Оркестру В. поклања посебну пажњу, третирајући га као носиоца необично важне улоге у једном музичко-сценском делу. Кроз широко разрађене предигре В. уводи слушаоца у језгро драмске радње, коментарише догађаје и душевна стања главних јунака, и уз помоћ лајтмотива везује поједине делове опере, остварујући оно што се у његовим делима назива бескрајном мелодијом. Први и ако не потпуно изграђени пример вагнеријанске опере је Холанђанин луталица. Важнија дела: музичке драме – Риенци, Холанђанин луталица, Танхојзер, Лоенгрин, тетралогија Прстен Нибелунга (Рајнско злато, Валкира, Зигфрид, Сумрак богова), Тристан и Изолда, Мајстори певачи, Парсифал, Фауст увертира (прерада). У развоју европске опере из друге половине XIX века В. је централна уметничка појава. Он је то не само по уметничкој вредности својих дела, далекосежној реформи коју је спровео на подручју опере, погледима које је изложио и развио у многобројним списима, вишеструкој надарености која се истовремено испољавала у музици, поезији и филозофији, него и одјеком који је његово стваралаштво изазвало у свету. На сцени СНП изведена је једна од његових најпопуларнијих опера – Холанђанин луталица, те једночини балет Ласла Петеа по избору из В. музике под насловом Вагнеријана.

М. Х.

ВАГНЕРИЈАНА (Wagneriana) – балет у једном делу. Музика: Рихард Вагнер.

Праизвођење у СНП 27. XI 1982. (у оквиру Вече балета, в.). – Рд. и к-граф Л. Пете к. г., сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић; Ј. Дутина, Д. Новков (Живот), Л. Милер-Христидис, Г. Теглаши (Смрт), З. Радојчић, Р. Варга, З. Панић (Лоенгрин), А. Петрић, М. Гиковски, Г. Теглаши, Е. Курунци, М. Божовић, И. Грња, С. Феле, С. Николић (Девојке), Р. Варга, А. Христидис (Тристан), Н. Антић, Г. Теглаши (Изолда), М. Рушкуц, И. Грња, Ђ. Лукић, Г. Тот (Две девојке), С. Стојадиновић, А. Кетиг (Венус), М. Петровић, Е. Л. Сирбу, В. Халаку, Б. Шрот, А. Христидис (Младић). – Изведено 8 пута, глед. 3302.

ЛИТ: Н. С(имин), „Вагнеријана“  по Вагнеру, „Оксиген” по Бручију, „Цезар“ по Респигију у кореографији Ласла Петеа, Дневник, 25. XI 1982; С. Савић, Премијера у балету СНП / Представа играча / праизведба): „Вагнеријане“, „Оксигена” и „Цезара“ у кореографији Ласла Петеа, Дневник, 30. XI 1982.

Љ. М.

ВАЕЦ Густав (Gustave Woëz).  Заједно са А. Ројером (в), по

Ежену Скрибу (в) написао је либрето за оперу Фаворита Гаетана Доницетија (в), која је у СНП изведена 1965.

ВАЈИ Жил Огистен де (Jules-Augustin de Wailly) – француски драмски писац (Париз, 11. IX 1806 – Париз, 12. VII 1866). Шеф позоришног одељења у Министарству унутрашњих послова. Написао је више од тридесет комада који су са успехом играни на главним париским сценама. Неки су се дуго задржали на позоришним репертоарима. Један од њих је и комад Муж на селу (Le Mari à la campagne), који је, написан у сарадњи са Жаном Бајаром, Француска комедија ставила на репертоар 1844. СНП је овај комад, у преводу Персиде Пинтеровић, приказало 1875. Не треба га мешати са његовим сином Жилом де Вајијем (1832-1875), романсијером и приповедачем, који је аутор само једне, врло успеле, једночинке, игране 1865. (Сусетка – La Voisine).

ЛИТ: А-м, Муж на селу, Позориште, НСад 1875, бр. 25, с. 99.

С. А. Ј.

ВАЈЛ Курт (Kurt Julian Weill) – немачко-амерички композитор (Десау, Саксонија, 2. III 1900 – Њујорк, 3. IV 1950). У јеврејском кварту родног града, где му је отац био појац у синагоги, у раном детињству је научио да свира клавир и већ као тринаестогодишњак компоновао је једну јеврејску свадбену песму. Од 15. г. живота похађао је часове клавира, композиције, дириговања и музичке теорије у школи позоришног диригента Алберта Бинга и са 18 г. је дипломирао (све време је као пијаниста наступао самостално или као пратња певачима). Школовање је наставио на Високој музичкој школи у Берлину. После Првог светског рата породица је запала у финансијске потешкоће и вратила се у Десау, где се В. запослио као корепетитор у „Фридрих-театру“ све време компонујући симфонијске поеме, сонгове и разне кратке форме. Уз помоћ пријатеља са студија у Берлину Ингелберта Хампердинка, децембра 1919. примљен је у новоосновани „Stadttheater“ у Лиденшајду за диригента и композитора оперета и комада с музиком. Неколико месеци 1920. провео је у Лајпцигу, где му је отац радио као управник сиротишта, и тада је написао фантазију за сопран, женски хор и оркестар „Sulamith“. Од децембра 1920. наставио је студије музике на Уметничкој академији у Берлину, најпре код чувеног Ферућа Бузонија па код Филипа Јарнаха паралелно зарађујући као кафански пијаниста да би помагао осиромашеној породици. Удруживши се са неколицином музичара, која је веома успешно наступала под називом „Новембарска група“, компоновао је и своје прве једночине опере; значајан за његову каријеру био је и брак са глумицом и певачицом Лоте Ленија (са којом се венчавао два пута). За позориште и радио компоновао је више стотина „ревија“ али и „не-сценских“ дела, углавном под утицајем Густава Малера, Арнолда Шенберга и Игора Стравинског (гудачки квартети, виолински концерти). Ипак, највећу славу је доживео кроз сарадњу са Бертолтом Брехтом (в): 1928. појавила се њихова Опера за три гроша са чувеном аријом „Die Moritat von Mackie Messer“. Када су марта 1933. у Немачкој на власт дошли нацисти живот му је постао неподношљив јер је В. био веома популаран и убрзо постао мета прогањања. Преселио се у Париз, где је са Брехтом наставио сарадњу – на балету Седам смртних грехова. Г. 1935. се преселио у Лондон, одмах ступивши у везу са моћном америчком јеврејском заједницом, која је и њему и супрузи омогућила честе и дуготрајне наступе у Њујоршкој опери; за америчко тржиште је много компоновао и популарну и сценску музику, такође и филмску (за Фрица Ланга), а за своју „уличну“ музику освојио је награду „Тони“ за најоригиналнији подухват. Добио је држављанство САД 27. VIII 1943. и у Њујорку је живео до смрти (од инфаркта срца) уважаван, славан и имућан. Осим Опере за три гроша (Dreigroschenoper), која је у СНП 1964. у преводу Тодора Манојловића изведена под насловом Просјачка опера, на текстове Б. Брехта компоновао је: баладу за соло бас и дуваче Смрт у шуми (Vom Tod im Wald, 1927); кантату за соло тенора, соло баса, мушки хор и дуваче Берлински реквијем (Das Berliner Requiem, 1928); песму за соло вокал и клавир или мушки хор без инструменталне пратње У Потсдаму под храстовим дрвећем (Zu Potsdam unter den Eichen, 1928); кантату за соло тенора, баритона и баса, хор и оркестар Линдбергов лет (Der Lindberghflug, 1929) и баладу за вокал и клавир И шта је послато војниковој жени? (Und was bekam des Soldaten Weib?, 1942).

В. В.

ВАЈЛ(ЕН) Јозеф фон (Joseph Ritter von Weil-Weilen) – аустријски писац (Тетин, код Прага, Чехословачка, 28. XII 1828 – Беч, 3. VII 1889). Син сиромашних Јевреја, после завршене хуманистичке гимназије ступио је у једну путујућу позоришну дружину с којом је, поред осталих места, наступао и у Љубљани, где је иначе изведен његов комад Die Revolution des 24. Februar oder Ludwig Philippp von Frankreich. Почетком 1848. пошао је на студије у Беч, где је убрзо избила револуција, па је као обичан војник уврштен у једну пешадијску регименту која се управо налазила у Мађарској. Како се истицао знањем и радом, већ у децембру 1849. стекао је официрски чин, служио потом у разним гарнизонима Мађарске, стално учећи и употпуњујући своја знања; 1852. постао је наставник кадетске школе у Хајнбургу (Аустрија), две г. касније професор историје на академији у Знојму (у Моравској), где је тада на школовању био Димитрије, син Вука Караџића, а 1861. премештен је за скриптора дворске библиотеке и истовремено именован за професора војне академије за немачку литературу. При конзерваторијуму у Бечу основао је 1873. глумачку школу која је својевремено била од значаја. За заслуге на културном и уметничком пољу добио је 1874. Орден гвоздене круне и с њим повезано племство (када је своје презиме Вајл променио у Вајлен). Књижевни рад је почео лирским и епским песмама, па и романсама (Phantasien und Lieder, 1853; Die Männer vom Schwert, 1853; Gedichte, 1863), касније је написао два романа (Uhersetzlich, 1879, Daniela, 1884), али је својевремено био много познатији као драматичар. Прославила га је романтична трагедија Тристан (1860), која је извођена готово на свим немачким позорницама. Његове остале драме су: Heinrich von der Aue (1860), Graf Horn (1871), Der neue Achilles (1871), Dolores (1874), Aus dem Stegreif (поводом стогодишњице Бургтеатра, 1876), König Erich (1880), а драма изведена код нас штампана је у збирци његових драмских радова (Dramatische Dichtungen, I—III, 1868-1870). Као драматичар В. се сматра наследником Фридриха Халма (в), а унеколико и Хајнриха Лаубеа (в). Дуго је био председник „Конкордије“, удружења бечких новинара и писаца, а поверена му је редакција збирке Аустријска монархија у слици и речи (Die österreichische Monarchie in Wort und Bild), коју је покренуо престолонаследник Рудолф. В. драму Edda превео је на словеначки Ј. Цимперман (Љубљана, 1882). О В. доносе податке аустријски и немачки лексикони, али о њему нема неке значајније монографије. У СНП је изведен његов комад Драгомира или Крст и некрст (Drahomira) 18. IV 1874, у преводу и преради Александра Сандића (в).

С. К. К.