БУЛГАКОВ Михаил Афанасјевич (Михаил Афанасьевич Булгаков) – совјетски приповедач, романсијер и драмски писац (Кијев, 14. V 1891 – Москва, 10. III 1940). Један је од најдаровитијих и најоригиналнијих, који је своју праву вредност, актуелност и утицај добио у време после завршеног Другог светског рата. У роману Бела гарда (1925), који је драматизовао под насловом Дани Турбиних (1926), Б. је, на широкој основи и улазећи у дубље анализе, приказао пропадање белогардејске армије. Истом тематиком бавио се и у драми Бекство (1928). Нарочито су позната његова дела Молијер (1936), Последњи дани (1940) и Мајстор и Маргарита, у којима је на изузетно имагинативан начин писао о улози и личности уметника и њиховог односа према стварности. Тај однос се заснива колико на продубљеном разумевању животних околности у којима уметник делује, толико и на фантастичним прожимањима збиље и маште, која доводе до једног необичног стваралачког споја стварности и алегорије, реалних и замишљених прилика. Због тога је Б. необично занимљив за истраживање, као писац чије је дело загонетно и нејасно, препуно тајних и не увек лако објашњивих идеја, оних мисли за које је тешко поуздано тврдити да су тачно оно што се на први поглед чини и оних алегорија у чијој суштини има много фантазама, које је врло проблематично тумачити као пуки одраз одређене стварности Совјетског Савеза 30-их г., а не и као једну врсту метафизике. Зато је Б. писац врло актуелан и данас, и то у многим врстама уметности (на позорници, на филму, као још сасвим неоткривен и непознат приповедач и романсијер; г. 1980. објављена је код нас његова књига досад необјављених приповедака Стоглава). Име Б., као даровитог писца који тенденцију у књижевном делу није схватао површно и политички прагматично, среће се у нашој књижевности у књижевним и идеолошким сукобима крајем тридесетих г., кад га М. Крлежа помиње као уметника изузетно даровитог и борца против књижевних шаблона. Његове драме су код нас извођене нарочито у последње време, а у СНП игране су: Нови дом (1936) и Бела гарда (1940).

В. Кл.

БУЛИНАРОВИ (Les Boulinards) – комедија-водвиљ у 3 чина. Написали: Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул. Прво извођење у Паризу, 1890, у нашој земљи 10. X 1895. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 16. I 1896. у НСаду. Превела: Станка Ђ. Глишићева. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Булинар), Лука Поповић (Пол Годар), Ј. Тодосић (Пол Бодар), К. Васиљевић (Бриникел), Ђ. Бакаловић (Емил), Т. Илић (Дитијел), Ј. Душановић (Дебушо), С. Стефановић (Лувето), М. Николић (Буленгрен), С. Иваштанин (Беноа), С. Филиповић (Стални гост у гостионици), Ј. Добриновићка (Памела), З. Ђуришићева (Цецилија), Д. Туцаковићева (Агата), Д. Весићева (Августина), С. Бајин (Жозеф). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, комедија водвиљ у три чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Булинарови, Позориште, НСад 1896, бр. 10, с. 38-39; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 51, с. 1.

В. В.

БУЛИЋ Карло – драмски глумац (Трст, 12. V 1910 – Београд, 19. X 1986). Учио је основну школу у Трсту и гимназију у Бреши, Италија, а по завршеној војној школи радио је у војном ваздухопловству у Петроварадину крај НСада од 1930. до 1935. Глумачку каријеру је започео у путујућој трупи под управом Стјепана Писека 1935, наступајући и у другим путујућим дружинама до рата. Затим је био члан Државног казалишта у Бањој Луци 1941/42. и Државног казалишта  у Дубровнику од 1942. до 1944. Крајем 1944. пришао је партизанима ступивши у Казалиште народног ослобођења Дубровника, а почетком 1945. у Казалиште народног ослобођења Далмације, које је исте г. спојено са Казалиштем народног ослобођења Хрватске. После рата је глумио у ХНК у Згбу 1945/46, НК у Сплиту 1946/47. и од 1947. у ЈДП у Бгду, у којем је касније стекао статус доживотног почасног члана. Са великим могућностима трансформације и смислом за карактерисање или типизирање ликова, стилова и епоха током целе каријере се огледао у свим драмским родовима – до оперете. Његов Дундо (Дундо Мароје), Учитељ мачевања (Грађанин племић), Корбаћо (Волпоне), Monsieur (Талац Б. Бијена) само су неке од многобројних и високо цењених креација. Познат као мајстор маске, коју је самоуко упознавао и  усавршавао, дао је пројекте маски за представе у ЈДП, затим у театрима у земљи, а као гост СНП у НСаду за извођење Пере Сегединца 1960. Био је наставник маске и шминке на Академији за позоришну уметност у Бгду од 1949. до 1962. Многобројним признањима за његову уметност глуме  припадају и Савезна награда за улогу Дунда 1949. и Стеријина награда на ЈПИ НСаду за улогу Бискупа (Глорија Р. Маринковића) 1957. Портретисали су га Милорад Ћирић (темпера) и Едо Муртић (три цртежа креоном, 1974).

С. Ј.

БУЉАН Мирослава-Мира – писац и преводилац (Ниш, 10. II 1931 – Загреб, 2. IV 2019). Основну школу је до почетка Другог светског рата похађала у Нишу, а затим наставила у Згбу, где је 1950. завршила и гимназију а потом и студије енглеског језика и књижевности 1954. Била је новинарка у загребачкој редакцији Борбе (1956/57), бавила се превођењем у Северној Ирској (1960/61), преводила је и радила у библиотеци у СР Немачкој (1964–67). Била је члан Друштва књижевника Хрватске и Друштва хрватских књижевних преводилаца. Писала је новеле и другу кратку прозу претежно везане уз модерни градски амбијент и судбину албанске жене. Од 1949. радове је објављивала у листовима “Извор”, “Хоризонт”, “Литература”, “Кругови”, “Република”, “Treshold” (Белфаст), “Belfast Telegraf”, “Могућности”, “Pest Megyei Hírlap” (Будимпешта), “Kulturní tvorba” (Праг), “Náš koutek”, “Форум”, “Живот” и др. Потписивала се John Checvez. Преводила је с енглескога и немачког. Проза јој је превођена на више језика. Писала је сценарије за кратке и документарне филмове, радио-драме, а радијске и телевизијске драме извођене су јој и у иностранству. Књижевну награду часописа “Извор” добила је 1949. и 1950, а Гранд при за радио-драму у Охриду 1972. У СНП је 1985. изведен њен превод (с немачког) Стриндбергових Пријатеља.

БИБЛ: Невјеста из Бинча, Згб 1952; Записи из Ирске, Згб 1961; Вртуљак, Згб 1964;  Мађарски дневник, Згб 1964; Кошута Јесен, Згб 1967.

ЛИТ: Буљан, Мирјана; Хрватска енциклопедија, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, интернет издање 2021.

М. Л.

БУЉОВСКИ Лила, рођ. Силађи (Lilla Bulyovszky Szilágyi) – мађарска глумица и књижевница (Коложвар, данас Клуж, у Румунији, 25. V 1833 – Грац, Аустрија, 11. XII 1909). Отац јој је био познат глумац, па је већ као тринаестогодишњакиња доспела на позорницу. Две г. доцније удала се за познатог публицисту Ђулу Буљовског. После десетак г. напустила је мађарске позорнице и након једногодишњих студија са успехом наступала у позориштима великих немачких градова. Г. 1875. вратила се у Мађарску и настанила се у Будимпешти, али више није глумила. Веома имућна, материјално је помагала позоришни живот. Писала је приповетке, а велик број страних драмских дела у њеним преводима или прерадама игран је на мађарским сценама. Такав њен посао је и шаљива игра у једном чину Tiszaháti libácska, рађена по Бајару и Лемоену, коју је за СНП посрбио Јован Ђорђевић под насловом Гушче буковачко. Премијера је била 19. I 1873. у НСаду.

БИБЛ: Гушче буковачко, шаљива игра у једном чину, с францускког превео Јован Ђорђевић, Позоришна библиотека књижаре „Славија“, бр. 2, НСад 1923; II издање, НСад – Скопље б. г.

Б. Кв.

БУЉОВЧИЋ Иван – професор музичког образовања, помоћник и в. д. директора Опере СНП (Суботица, 27. XII 1936 – Суботица, 10. I 2004). Отац Стипан био је службеник, а мати Вероника рођ. Хорват кројачица. После основног и средњошколског образовања у Суботици, 1956. се уписао на наставнички одсек Музичке академије у Бгду. Професори су му били М. Вукдраговић, Н. Херцигоња, С. Ђурић-Клајн, П. Бингулац, Д. Сковран. Дипломирао је 1960. и одмах се запослио у гимназији у Сомбору. Од 1961. до 1966. предавао је у Учитељској школи, три г. потом у Културном центру и од 1969. до 1971. поново у Учитељској школи (све у Сомбору). Од 1971. живео је у Бачкој Паланци, где је предавао у Школи за основно музичко образовање „Стеван Христић“. За помоћника Опере СНП дошао је 1. XI 1975; 31. XII 1977. је именован за в. д. директора Опере, а 31. V 1978. напустио је СНП јер је примио дужност директора Средње музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду, на којем месту је остао до 1992. Иако је кратко био у СНП, као помоћник директора Опере Еугена Гвоздановића (в), испољио је изузетну преданост и посвећеност послу (чак се одмах уписао на ФДУ, на катедру за организацију, како би што стручније обављао руководеће послове), али се убрзо вратио педагошком послу, за који је имао више склоности. Од најраније младости се бавио шахом и стигао је до титуле интернационалног мајстора. Био је члан суботичког „Спартака“ и новосадског НШК, а неколико пута и члан југословенске шаховске репрезентације.

В. В.

БУНИЋ Јосиф – позоришни техничар и иноватор и драмски глумац и имитатор (рођен је средином XIX века – умро после 1894). Играо је у СНП у НСаду од 1. III 1869. до 1. VI 1877, углавном мање комичне улоге, а радио истовремено и као позоришни стројилац и цртач. Иако способан комични глумац, није успео да се пробије у први уметнички план новосадске сцене. Напустивши СНП, отишао је у Беч и тамо се убрзо истакао као вешт приказивач тзв. мајмунских улога. „Наш скромни Бунић, до преклане члан наше позоришне дружине, који је као стројилац на нашој позорници грмио, ведрио и облачио, слави се сада по туђем свету као мимичар и приказивач мајмунских улога“ („Позориште“, 1879). Он је те мајмунске улоге тумачио са посебном мајмунском маском и карактеристичним покретима. „И маска, и кретање, и цео изглед му тако вара, да човек мисли да види правог мајмуна чимпанза“ („Позориште“, 1879). Тада се у туђини појављивао под именом Џон Џексон. Од 1880. је радио у Немачкој и као позоришни мајстор-машиниста. После непуних седам г. таквог рада изумео је један позоришни, у ствари бински механизам (1887): то је била минијатурна макета модерне позорнице са свим потребним техничким елементима на неколико спратова, са посебним механизмом за најразноврсније техничке радње и ефекте на сцени. Тај механизам-макету излагао је по градовима у Аустрији, Немачкој, Холандији и Белгији, а 1894. и у сали хотела код „Царице Јелисавете“ у НСаду; исте г. је до смрти радио на ентеријеру новосаграђеног „Дунђерсковог позоришта“, али је ауторство унутрашњег уређења у потпуности себи приписао његов сарадник у том послу сликар из Будимпеште Шпанкрафт. Б. је играо мајмунске улоге тако што је обично трчао четвороношке, верао се и уопште чинио покрете и крикове као мајмун. Тако је играо мајмуна у комаду Мајмун и младожења Јохана Нестроја 1879. У позоришту је тумачио комичне и карактерне улоге.

УЛОГЕ: Келнер (Саћурица и шубара), Прва маска (Максим Црнојевић), Крајишник (Јелисавета кнегиња црногорска), Бошко Југовић (Милош Обилић), Мирко (Добрила и Миленко), Сељак (Шаран), Послужитељ (Разбојници), Илија (Потурица), Тубал (Млетачки трговац), Гласник (Ђурађ Бранковић), Шпицер (Вампир и чизмар), Иван Косанчић (Зидање Раванице), Јосиф (Министар и свилар), Капетан придворске страже (Катарина Хауардова), Јован (Карташ), Судија (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Џон (Кин), Доминик (Госпођа од Сен-Тропеза), Штитарац (Српске  цвети), Аврам (Ромео и Јулија), Стеван (Стари каплар), Пандур (Тера опозицију), Иван (Проводаџија).

ЛИТ: А-м, Јосиф Бунић, Позориште, НСад, 1879, бр. 21, с. 83; -Тр-, Џексонов (Бунићев) позоришни модел, Браник, 1888, бр. 16, с. 1; А-м, Изложба позоришног модела у Новом Саду, Позориште, НСад, 1894, бр. 9, с. 42.

Б. С. С.

БУНИЋ Сима – драмски глумац, позоришни сликар и драмски писац (Лесковац, 26. II / 10. III 1882 – Београд, 14/28. VI 1914). Основну школу и два разреда гимназије завршио је у Лесковцу и почео да учи терзијски занат код свог оца Јована. Убрзо је напустио очеву кућу и прешао у Бгд да што више научи у занату и постане што бољи мајстор. Тамо је стално одлазио у позориште, упознавао се с позоришним људима и чешће статирао у представама. У сезони 1898/99. био је помоћник гардеробера НП Бгд и помагао у сликарској радионици, пошто се бавио и сликарством. Већ крајем 1899. напустио је НП Бгд и отишао у путујуће позориште. У Позоришту „Србадија“ Д. Нишлића 1903. био је глумац и сликар декора; сезону 1907/08. провео је у позоришној дружини Љубомира Рајичића Чврге; после 1908. је, заједно са својом женом Кајом, наступао у путујућем позоришту „Тоша Јовановић“, које је водио Михаило Лазић Чичко, а крајем 1909. у позоришту „Заједница“, чији су управници били Д. Гинић и Јован Стојчевић. Почетком 1910. ова се дружина растурила; августа 1910, међутим, глумци Радомир Павићевић, Никола Тодоровић и Б. су поново основали позоришну путујућу дружину, такође под именом „Заједница“. Од маја 1911. Б. је био управник ове „Заједнице“, која се 1912. спојила са нишким „Синђелићем“ и добила име Повлашћено путујуће позориште „Коста Трифковић“. Неколико месеци пред смрт су га, због болести, у управничким пословима замењивали глумци Драгутин Жабарац и Пера Јовановић. Позориште „Коста Трифковић“ је почетком јула 1914. поново узело име „Синђелић“. Б. је био интелигентан и свестрано надарен млад човек, одушевљен театром и дубоко му одан. Употребљив глумац, довитљив сценограф и позоришни сликар, амбициозан али не вешт драмски писац, прилично спретан драматизатор и добар организатор разноструких театарских послова, он је у многим овим областима, које су захтевале и веће образовање и више спреме, остао на пола пута, недоречен. Да је имао могућности да се редовно школује и темељно образује вероватно би могао дати више и неупоредиво боље. Написао је оригиналне комаде: пригодну сценску слику Дочек краља Милана у Лесковцу; позоришну игру Статус кво, са извесним политичким алузијама; патриотски интонираног Војводу Брану, са много слика и много лица; идиличан Крвави јаглук; комедију Једна ноћ у харему и Војводу Глигора, по духу и тенденцији сличног Војводи Брани. Списку његових оригиналних дела треба додати и две једночинке: Незвани гост и Нишлика. Б. је аутор и три драматизације: Зона Замфирова, по приповеци Стевана Сремца, Горски цар, по роману Светолика Ранковића (текст није сачуван), и Хајдук Станко, по роману Јанка Веселиновића. Прерадио је комад Дин Зејнел-Стојковића Николе Т. Ђурића. Оригинални Б. драмски радови су слаби; немају ни књижевне ни позоришне вредности. Од драматизација свакако му је  најбоља Зона Замфирова, иако је, оптерећена многим недостацима, знатно испод вредности Сремчевог текста; ипак, и таква, задржала се у репертоару многих наших позоришта још и десетак г. после Другог светског рата. Новосадска позоришта изводила су његову драматизацију Зоне Замфирове: Трупа ДСНП (1922), НП (1924), НПДб (1936) и СНП (1947), затим Војводу Брану НП (1925) и Дин Зејнел-Стојковића у његовој преради под насловом Војвода Дечански НП (1927) и Трупа ДСНП (1927).

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936,  с. 236; Ф. Фазловски, Сима Бунић као драмски писац, Лесковачки зборник, књ. V, Лесковац 1965, с. 115-118 (и сепарат); Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, 5, Бгд 1976. с. 47.

Л. Д.

БУЊЕВКА – слика из буњевачког живота у 3 чина с певањем и играњем. Написао: Веља М. Миљковић. Музика: Ференц Гал.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 1888. у Великој Кикинди. Подела узета са плаката представе одржане 4. II 1890. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; А. Лукић (Ага Божић), Д. Ружићка (Марга), М. Марковићка (Мара, Маћа), Ј. Добриновићка (Павка), К. Делини (Јоца Бабијан),  К. Васиљевић (Стипе), П. Добриновић (Вецо), Ј. Стојчевић (Томе), С. Стефановић (Иво), С. Бакаловићка (Јања), Т. Лукићка (Естера), С. Миљковићка (Ђула), Д. Жанова (Марга), В. Миљковић (Блашко), М. Живковић (Шиме), Ђ. Бакаловић (Андре). – Изведено приближно 16 пута (играно и под називом Липа Буњевка).

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Буњевка од Миљковића, Браник, 1890, бр. 15, с. 4 ; -н, Буњевка, Позориште, НСад 1891, бр. 41, с. 167; А-м, Српска народна позоришна дружина, Невен, Суботица 1901, бр. 7, с. 103.

М. М.

БУРА У ЧАШИ ВОДЕ (Sturm im Wasserglas) – комедија у 3 чина. Написао: Бруно Франк. Прво извођење у Дрездену, 1930, у нашој земљи 10. IV 1931. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 18. X 1932. у Тителу. Превео: Владимир Велмар-Јанковић. Подела узета са плаката представе одржане 3. I 1933. у Вршцу. – Рд. П. Матић; Д. Левак (Др Конрад Тос), Љ. Левак (Викторија), Г. Николић (Франц Бурдах), Ђ. Козомара (Квилинг), З. Николићка (Лиза), Н. Динић (Пфафенцелер), Л. Лазаревић (Унцелман), П. Слука (Госпођа Фогл), П. Матић (Председник суда), М. Миљуш (Државни тужилац), Л. Јовановић (Први поротник), Ж. Моачанин (Други поротник), С. Савић (Служитељ у суду), Ј. Јевтићева (Бети). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А. П., Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1933, бр. 28, с. 1.

В. В.