БУГАРИУ Јулијан – преводилац (Ечка, 24. II 1932 – ). Основну школу завршио је у Ечки, Учитељску школу у Вршцу, Вишу педагошку, српскохрватски и румунски језик, у Зрењанину. Новинар у Радио НСаду је од 1950. до 1956, наставник румунског језика у Вршцу од 1956. до 1966, просветни саветник у Педагошком заводу Војводине од 1966. до 1974, уредник у Заводу за издавање уџбеника у НСаду од 1974. За СНП је превео Општи интерес Аурела Баранге и био преводилац при сусретима делегација румунских и војвођанских позоришта.

Ј. М.

БУДАК Перо – глумац, редитељ, песник и драмски писац (Требиње, 21. VI 1917 –  Загреб, 4. XII 2008). Једанаесто од укупно тринаесторо деце породице Б., пореклом из Лике. Основну школу похађао је у Никшићу, Ловинцу и Згбу, у којем је и матурирао (1938). Од 1938. до 1941. студирао је и апсолвирао медицину, а у међувремену (1939-1942) завршио је и Глумачку школу у Згбу. Од 1940. до 1950, са краћим прекидима – од 1943. до 1944, када је ступио у Народноослободилачку војску и био додељен на рад партизанском позоришту – члан је ХНК у Згбу. Остварио је већи број улога, пре свега хероја и љубавника: Лисандар (Сан летње ноћи), Касио (Отело), Клеонт (Тартиф) и др. Г. 1944. оженио се Соњом Решетар, унуком Милана Решетара, односно праунуком Ватрослава Јагића. Био је уметнички директор политичко-сатиричног „Керемпуховог казалишта“, затим редитељ Градског казалишта „Комедија“ (1950-1953) и дугогодишњи директор Загребачког драмског казалишта (данас Драмско казалиште „Gavella“). Од 1957. до 1981. био је члан Главног одбора Стеријиног позорја. Још у школским данима објављивао је у ђачком часопису „Младост“. Међутим, као драмски писац Б. привлачи пажњу наше позоришне јавности драмама: Мећава (праизведба 1952, ХНК Згб), Клупко (1953, ГК „Комедија“ Згб), Заборављени (1954, Аматерско казалиште Нашице), Потез кистом (1955, НК Шибеник), Свјетионик (1956, ЗДК), На трну и камену (1959, ХНК Згб), Тишина! Снимамо! (1960, ЗДК), Прољећа без љета или Суза у радосном свитању (1962, Загребачко пионирско казалиште), Жедан камен на студенцу (1969, НК Осијек) и др. Дела су му извођена широм земље и у иностранству, а преведена су и на скоро све језике наших народа и народности. У СНП изведена су ова Б. драмска дела: Мећава (19. XII 1952, у режији Б. Ханауске), Свјетионик (30. III 1957, у режији Р. Веснића) и Клупко (12. XII 1959, у режији М. Васиљевића). Мећава и Свјетионик, иако драме истог аутора, толико су различите у прилазу, поступку и начину обраде теме да тек само неке претанке нити сличности (пре свега у фабули) упозоравају да је у питању исти писац. Различите по мотиву, оне су различите и по резултатима. Мећава, иначе Б. драмски првенац, тематски се надовезује на стваралаштво оних наших драматичара који су инспирацију црпели из живота села. На тај начин, ова наша прва послератна драма из сеоског живота припада сфери књижевно-сценског интересовања којом су, својевремено, били заокупљени Пеција, Ивакић или Косор. Личанин пореклом, драмски уметник по опредељењу, Б. је имао све предиспозиције да од виђеног и доживљеног створи допадљив и игрив комад. Он је Мећавом у томе и успео. Вешто и домишљато он је од елемената натурализма, наивности и необичности сачинио сценску игру, која већ од експозиције слути трагедију, што невременом и мећавом расте, бацајући протагонисте у сметове живота. Прецизна до документарности у фиксирању реалистичког, зачињена фолклором и хепиендом, Мећава има и аутентичност, и боју, и суру, врлетну амбијентност личког поднебља, али не и изузетан уметнички домет. Том низу сцена, које једна за другом навиру у наносима, недостаје, пре свега, онај нужни и неопходни логичко-драмски везник без којег драмска ситуација постаје немотивисана, а сукоб неуверљив. Чак ни жив дијалог, без дугих исповести, обојен јарким личким колоритом, чак ни пластична профилираност појединих ликова не могу да потисну ово осећање, пред којим се Мећава разлаже само у низ слика драматског паноптикума. С обзиром на време настанка, могло се очекивати да ће Свјетионик означити квалитативно нову фазу Б. књижевно-сценског рада. Утолико пре што интересовањем прелази регионалне омеђености и пажњу усмерава ка разматрању општих и свевремених тема. Међутим, то је, пре свега, књишки исфорсирано дело, крцато конструкцијама и романтичарски апстрактно. Развучени четвороугао супарника које на акцију нагоне алкохол и еротоманија. Личности примораца, помораца и морских вукова који говоре као да су похађали школу мелодрамске реторике. Квазипсихолошка драма чије су сцене повезане сасвим непотребним објашњењима коментатора од којег је Б. начинио spiritus agens-а радње и савест протагониста. Захваљујући свему томе један привлачан драмски мотив, ношен стихијношћу давно превазиђених изражајних средстава, на крају се сасвим распао, бар: као бродић из завршне сцене Свјетионика. Клупко, пак, можда више но и једно Б. дело, припада оним многобројним народским комадима које је сам аутор подвео под појам пучког театра. Због тога су, природно, његове преокупације и подређене једној јединој идеји: не бирајући пута и начина, уз помоћ домишљатости и расположивих средстава учинити све како би гледалиштем зацарио раздраган смех, онај што се у таласима преноси од партера до галерије, смех од којег се истовремено плаче и осећа бол у грлу. Али, то је и смех који, тако схваћен, самом себи постаје сврха. Хумор већ давно проверен на домаћим и иностраним узорима. Лака и површна, сва у служби интриге, која не нуди баш увек нова решења, осочена и запапрена рудиментарним, горштачким доскочицама, Клупко је комедија из живота малог личког трговишта, која због претеране фриволности и ласцивности постаје веома блиска бурлески. Међутим, аутору се мора признати умешност у изналажењу низа комичних ситуација, које ће се током прва два чина заплести до немогућег. А онда, док се очекује потпуно другачији крај, Б. одједном изналази разрешење у романтичној мелодраматичности, у венчавању малтене свакога са сваким, у здравици и колу, у крају ради краја, јер се и комедија некако мора завршити. Но, занемари ли се тај увек несрећни трећи чин као и чињеница да се радња дешава око 1930, онда као основне вредности овог текста остају вешто смишљени заплет, динамичност радње и, ипак и изнад свега, изворни подвелебитски говор јунака, шалџија и шићарџија, који кују мале преваре, држе здравице и, уз црвењење, изјављују љубав.

БИБЛ: Перо Будак, Мећава, Згб 1954; Перо Будак, Клупко, Згб 1955; Перо Будак, Свјетионик, Згб 1959.

ЛИТ: С. Берберски, „Мећава“ Пере Будака на сцени Новосадског позоришта, СВ, 30. XII 1952; О. Новаковић, Перо Будак: „Мећава“ на сцени у Новом Саду, НС, 1953, бр. 53, с. 2; Б. Ч(иплић), Будакова „Мећава“ у Новом Саду, Стражилово, 1953, бр. 9-10, с. 7; Е. Финци, Перо Будак: „Клупко“, Политика, 19. VI 1954; П. Броз, Перо Будак: „Клупко“, Борба, 20. VI 1954; С. Бајић, „Клупко“, Књижевне новине, 24. VI 1954; С. Ст(анић), „Клупко“ – љути горштачки хумор, Дневник, 11. XII 1959; М. Кујунџић, „Клупко“, Дневник, 15. XII 1959; М. Бабинка, „Свјетионик“ Пере Будака, Дневник, 30. III 1957; М. Бабинка, Бродови не питају за срца, Дневник, 2. IV 1957; А. Стипчевић, Пет домаћих драма, Театар, Згб 1957, бр. 1-2, с. 6-12; О. Новаковић, Један репертоарски троугао, НС, мај-јун 1957, бр. 124-125, с. 4.

М. Р.

БУДИМИРОВИЋ Душан – драматург, редитељ и секретар ДСНП (Загреб, 30. I 1890 – Београд, 6. X 1959). Отац Кузман био је пуковник. Основну школу завршио је у Згбу а гимназију у НСаду. У Згбу се уписао најпре на правни факултет, али се убрзо преместио на филозофски, где је студирао славистику и германистику, а код проф. Мусића учио и позоришну уметност. Пошто је у Дрездену и Берлину студирао драматургију и режију, докторирао је у Згбу 1913. Исте г. кратко је радио у осјечком ХНК, а од септембра 1913. је наставник у Штипу, где је основао Градско позориште и био му управник (у оквиру овог театра, заједно са наставником музике Сергијем Михајловим, основао је и музичку школу, која није била дугог века). Пред Први светски рат запослио се у сарајевском Земаљском народном позоришту, које због атентата 28. VI 1914. није ни отпочело са представама. У НП у НСаду је ангажован као драматург и редитељ од 1. VIII 1921. до 31. VII 1922. У сезони 1924/25. је управник у битољском позоришту. На седници УО ДСНП 22. VI 1926. изабран је за секретара Друштва уместо Каменка Суботића (в). Већ на седници 14. IX 1926. чланови УО ДСНП су против њега покренули дисциплински поступак због изостајања, неажурности и прекомерног трошења новца ДСНП; сутрадан је суспендован, а на седници од 23. IX 1926. уважена му је оставка и напустио је НСад. Живео је у Бгду и радио као редитељ и предавач на филмској академији. После рата је кратко био у НП у Пожаревцу (1951) и у НП „Стерија“ у Вршцу 1952. Текстовима о позоришту сарађивао је у Српском књижевном гласнику, „Бранику“, ЛМС, „Народним новинама“, „Застави“, „Јединству“, Гласнику Историјског друштва и другде. Опробао се и као драмски писац – са Славком Петковићем је написао народну игру с певањем у 3 чина Македонка, која је са великим успехом изведена у Штипу 1924.

РЕЖИЈЕ: Женидба, Царство мрака.

БИБЛ: Редитељ и режија, Јединство, 29. I 1922.

ЛИТ: А-м, Нов секретар, Застава, 25. VI 1926; А-м, Пред новом сезоном и турнејом, Застава, 31. VIII 1926; А-м, Из Друштва за Српско народно позориште, Застава, 25. IX 1926; А-м, Др Душан Будимировић, Политика, 1959, бр. 16.594, с. 15.

В. В.

БУДИСАВЉЕВИЋ Милан – професор, писац, преводилац, члан УО ДСНП (Врело код Коренице, 12. III 1874 – Сремски Карловци, 21. II 1928). После студија класичне филозофије у Згбу (1894-1899) службовао је као учитељ у Горњем Карловцу и Госпићу, да би 1903. постао професор гимназије у Сремским Карловцима, где је остао до смрти. Писао је приповетке, књижевне приказе, радове о филолошким питањима и компаративне расправе. Са грчког је превео Еурипидову Медеју. Са Пером Марковићем Адамовим је 1905-1906. уређивао „Бранково коло“ а од 1906. до 1912. самостално. Био је члан Књижевног одељења МС, а за члана УО ДСНП изабран је 16. IX 1920.

В. В.

БУДИШИН Владимир – инспицијент (Ново Милошево, Банат, 26. II 1914 – Нови Сад, 17. II 1967). Основну школу завршио је у родном месту, а 6 разреда гимназије у Новом Бечеју. До Другог светског рата био је чиновник у приватној трговини, а после рата службеник у друштвеном сектору. У Драми СНП је радио од 1. VIII 1951. до смрти. Сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду. Као инспицијент, способан и савестан сарадник редитеља и глумаца.

Л. Д.

БУКИНАЦ Стеван – глумац-волонтер; наступао је у представама СНП 1936. и 1937. када је оно гостовало у Панчеву.

БУКОВЕЦ Вилма – оперска певачица, сопран (Требње на Долењскем, Словенија, 27. II 1920 – Љубљана 7. XII 2016). Певање је учила у Средњој музичкој школи у Љубљани. Била је солисткиња Опере СНГ у Љубљани; са великим успехом наступала је широм Југославије и у Белгији, Француској, Италији, Шпанији, Грчкој, Египту, Кини, Аустрији и Совјетском Савезу. У СНП је гостовала 11. VI 1973. као Тоска у истоименој Пучинијевој опери. Приказала се као уметница високих и хармонично усклађених гласовних, музичких и глумачких квалитета.

В. П.

БУКОВИНАЦ Нада – глумица; члан СНП у сезони 1913/14.

БУЛАЈИЋ Душан – драмски глумац (Чачак, 6. III 1932 – Београд, 3. VI 1995). Гимназију је завршио у Нишу, где је студирао југословенску књижевност на Вишој педагошкој школи и од 1949. глумио као аматер у КУД „Светозар Марковић“. Члан НП у Нишу био је од 1951. до 1957, НК у Задру од 1957. до 1960. и 1961/62, НК „Иван Зајц“ на Ријеци у сезони 1960/61, Београдског драмског позоришта 1962, НК у Сплиту 1963/64, СНП у НСаду од 1964. до 1966. Деловао је као слободан филмски уметник је 1966. до 1969, а затим је био члан НП у Бгду. Остварио је велик број драмских и карактерно-комичних улога у позоришту и на филму. Добитник је првомајских награда за глуму у Задру 1958. и 1960. и Почасне награде (Prix d´Honeur) на Међународном филмском фестивалу у Пном Пену (Камбоџа) 1968. Био је у браку са познатом београдском глумицом Оливером Марковић.

УЛОГЕ: Шаца (Поп Ћира и поп Спира), Етјен (Позабави се Амелијом), Чеда Урошевић (Госпођа министарка), Сипка (Халелуја).

ЛИТ: Др Б. Новаковић, Између карикатуре и сатире, Дневник, 21. III 1965; Р. М., Душан Булајић (1932-1995), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 150.

С. Ј.

БУЛАТОВИЋ–ШИЈАЧКИ Милена — в. ШИЈАЧКИ-БУЛАТОВИЋ Милена