БРОДИ Шандор (Sándor Bródy) – мађарски књижевник (Егер, Мађарска, 23. VII 1863 – Будимпешта, 12. VIII 1924). После школовања у Будимпешти радио је као новинар у ердељским, па у престоничким листовима. Први у мађарској литератури иступа са натуралистичким програмом и почетком XX века постаје најутицајнија личност и вођа младе, напредне генерације писаца. Издаје часопис који од корица до корица сам попуњава. Око његовог дела стално теку контроверзе и полемике између конзервативаца и напредних литерарних снага. У време мађарске револуције 1919. исказује симпатије према њој. Иако није активан учесник револуције, после њенога слома мора у емиграцију на извесно време. Својим делима, попут Герхарда Хауптмана, Б. покушава да синтетизује настојања натурализма и извесне елементе романтичарске традиције. Његова дела, с почетка покушаји разобличавања феудалног и буржоаског друштва, постепено губе убојну снагу постајући помодна. Веома плодан, он није сва своја дела радио с једнаком пажњом и енергијом, па су им вредности изразито неуједначене. Писао је приповетке, међу којима је најзначајнија збирка Rembrandt, и романе од којих се A nap lovagja (Сунчани јахач), Hófehérke (Снежана) и Az ezüst kecske (Сребрна кожа) убрајају међу трајна дела мађарског књижевног наслеђа. Његове драме, у почетку са јаким примесама романтичног, доцније добијају видљиве натуралистичке карактеристике. Најснажније су му драме критичког реализма којима одлучно открива и тешке прилике мађарског села и суровости капиталистичких односа у велеграду. Међу њима највише домете имају драме A dada (Дадиља), Медикус и Учитељица (A tanítónő). Читав низ мађарских писаца између два рата углéдао се на њега. У драмској литератури Жигмунд Мориц, Деже Сомору и Ференц Молнар настављају и усавршавају његове модерне, новаторске концепције. Осим садржајно, стилски и уметнички, Б. је и језички оплодио позоришну уметност своје земље. Дела, и романи и драме, превођени су на читав низ европских језика. СНП је уврстило у свој репертоар и извело 1910. једно од његових најбољих драмских дела, слику из сеоског живота у три чина Учитељица. (Ово дело је, неколико г. доцније, извело и ХНК у преводу др Лулића).

БИБЛ: Учитељица, прев. М. Димитријевић,  ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 865.

Б. Кв.

БРОЈ 72 (Dvaasedmdesátka) – драма у 2 дела (16 слика). Написао: Франтишек Лангер. Прво извођење у Прагу, 1937, у нашој земљи 30. VI 1938. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 8. XI 1951. у НСаду. Превео: Милан Стојановић. – Рд. Ј. Коњовић, сц. Ђ. Табаковић, сликарски радови В. Маренић, пом. рд. О. Новаковић; М. Спасојевић (Надзорник затвора), Б. Татић, М. Поповић Мавид (Мелихар), П. Вујовић (Управник казнионице), Ј. Бјели (Харлова), Б. Глазер (Лекар), С. Комненовић (Свештеник), Ј. Силајџић (Један господин), Л. Лазаревић (Поротник), Д. Милосављевић, В. Животић (Судија), С. Јовановић (Колбен, Адолф), Љ. Волф (Електричар), М. Коџић, Д. Брковић (Марта), Ф. Живни (Кнез), Л. Богдановић (Фабрикант), В. Савић (Машек), Р. Комненовић (Јулча), С. Шалајић (Будициус), Л. Богдановић (Лудвиг), О. Новаковић, С. Нотарош (Судија), В. Апић (Чиновник), С. Нотарош, О. Новаковић (Адвокат), М. Спасојевић (Први стражар), С. Молеров (Други стражар), Ф. Тапавички (Келнер). – Изведено 12 пута, глед. 2130.

БИБЛ: Франтишек Лангер, Број 72, игра у два дела с предигром и епилогом у 11 слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 114.

ЛИТ: А-м, Друга драмска премијера у Н. Саду, НС, 1951, бр. 29-30, с. 3.

Ј. М.

БРОЧИНЕР Марко (Marco Brociner) – аустријски журналист и писац (Јаши, Молдавија – Румунија, 24. XII или 20. X 1852 – Беч, 12. IV 1942). Пореклом из источне Румуније и одрастао у румунској средини, студије у Лајпцигу, Минхену, Берлину је завршио докторатом филозофије у Хајделбергу (1879), а од 1888. живео је као новинар у Бечу, где је и умро у дубокој старости. Његово литерарно стваралаштво обухвата две културне зоне: немачку, односно аустријску и румунску. Писао је приповетке, новеле, романе и драме (Die Sügndflut, 1892); Zwei Welten, 1897; Hinter dem Vorhang, 1910); код нас приказивану драму писао је заједно са Лудвигом Гангхофером (в), који је као књижевник био знатно истакнутији. Данас у немачком језичком подручју Б. спада у заборављене писце и о његовом књижевном раду нема значајније литературе. У СНП је изведена његова и Гангхоферова Валенска свадба (Die Hochzeit von Valeni, 1891), 28. IV 1905. у преводу Бенка С. Давича.

С. К. К.

БРУЧИ Олга – оперска певачица (Прелог, Међимурје, 12. I 1923 – Пореч, 6. VII 2008). Гимназију је завршила у Згбу. За време рата у Вараждину је текстилна радница од почетка маја 1942. до краја априла 1944. Завршила је средњи одсек Музичке академије у Бгду у класи Николе Цвејића, а сезону 1954/55. провела је на допунским студијама у бечкој Akademie für Muzik und darstellende Kunst. У НСаду је радила са педагогом Теодором Дињашким. У Радио Бгду је од 1. I 1948, а солист Уметничког ансамбла ЈНА у Бгду од 1. X 1943. до 1. XI 1950. У Опери СНП делује као једна од првакиња солистичког ансамбла од 1. II 1951. до пензионисања, 15. I 1974. На сцени СНП остварила је 29 улога у фаху колоратурног, лирског и драмског сопрана у делима Вердија, Пучинија, Доницетија, Моцарта, Д´Албера, Ј. Штрауса, Росинија, Офенбаха, Леонкавала, Сухоња, Ибера, Волф-Ферарија и других. Наступала је и концертно као солист у Хајдновом ораторијуму Годишња доба, у Бетовеновој Деветој симфонији и у кантатама М. Вукдраговића Везиља слободе и Р. Бручија Војводина. Обдарена светлим и гипким гласом, велике звучне носивости и обимног регистра, бујним сценским темпераментом и лепом сценском појавом, с успехом је тумачила улоге различитих младих жена и девојака. Из круга таквих ликова привидно наивних а стварно лукавих и довитљивих, или пркосно тврдоглавих, предузимљиво енергичних, импулзивних, кликтаво и раздрагано веселих, у посебном сећању остала је њена Мизета. Током другог и трећег чина кокетна, и обесна, и безобзирна, сва у раскошној бујности и расипности испољавања, та Мизета се у трагичном финалу опере стишавала у болу и саучешћу, у искреној потресености израженој уметнички суптилно и уздржано, мада с истинским сузама које се саме отимају, а од публике скривају. Очаравајуће су њене улоге Адела, па Анжелика – полетне, неисцрпно живахне и лепршаве. Највише домете и највишу синтезу своје обдарености остварила је у драмским и трагичним улогама попут Лучије и Абигаиле, у улогама изузетно сложеним и тешким, и певачки и глумачки. У улози Лучије успела је да донесе лик несрећне девојке у њеној уздржаности и очајању, па и да велику сцену лудила оствари колико потресно толико и уметнички одмерено. Знатан дијапазон драмског изражавања, од робусне суровости до смирености у покајању, испољила је и у улози Абигаиле. Неке од најбољих њених представа у овим, као и у неким другим улогама, свакако се могу уврстити међу највише домете остварене на сцени Опере СНП. Одликована је Орденом рада са сребрним венцем и носилац је Октобарске награде града Новог Сада (1965).

УЛОГЕ: Адела (Слепи миш), Пепа (У долини), Амор (Орфеј), Лучија од Ламермура, Оскар (Бал под маскама), Мизета (Боеми), Керубин (Фигарова женидба), Ђилда (Риголето), Олимпија (Хофманове приче), Анжелика, Розина  (Севиљски берберин), Дона Елвира (Дон Жуан), Норина (Дон Пасквале), Констанца (Отмица из сераја), Лакме, Виолета (Травијата),  Феличе (Четири грубијана), Неда, Коломбина (Пајаци), Инес (Фаворита), Абигаила (Набуко), Нинабела (Чаробна виолина), Есмералда (Продана невеста), Леонора (Трубадур), Габријела (Париски живот), Марија (Симон Боканегра), Мери (Земља смешка), Прециозила (Моћ судбине), Катрена (Крутњава), Елизета (Тајни брак).

ЛИТ: Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Грба, Д´Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 24. I 1952;  А-м, Оперски час пред премијеру „Орфеја“, СВ, 20. III 1952; Н. Грба, „Орфеј“ на сцени новосадске Опере, СВ, 25. III 1952; Н. Петин, Глуков „Орфеј“ на новосадској позорници, НС, 1952,  бр. 39-40, с. 2; М. Ивановић, Оперска премијера, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; А-м, Обнова „Риголета“, НС, 1954, бр. 73-74, с. 6; М. И(ванови)ћ, Београдски деби новосадских оперских уметника, Дневник, 8. IV 1954; М. Кујунџић, Бал под маскама, НС, 1954, бр. 77, с. 2; А-м, Нови чланови ансамбла, Дневник, 6. IX 1955;  М. М-ћ, „Фигарова женидба“, Дневник, 6. I 1956; Н. Грба, „Фигарова женидба“, Дневник, 10. I 1956; Н. Грба, „Дон Хуан“ на сцени новосадске Опере, Дневник, 1. XII 1961; Ј. Шулхоф, У модернијем стилу, Дневник, 8. II 1963; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. II 1964; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Ј. Шулхоф, Уверљив утисак, Дневник, 18. II 1965; Г. Д(ивљак)-А(рок), Прво извођење на Балкану, Дневник, 15. III 1966; А-м, Смотра у Веселом театру, Вечерње новости, 11. IX 1969; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 53; В. Поповић, Олга Бручи, Позориште, НСад 1974,  бр. 1, с. 17.

В. П.

БРУЧИ Рудолф – виолинист, композитор и музички педагог (Загреб, 30. III 1917 – Нови Сад, 30. X 2002). Детињство је провео у Крижевцима, где је започео опште и музичко школовање, које је наставио у Вараждину, Копривници и Згбу. После завршене средње музичке школе „Ватрослав Лисински“ у Згбу (код проф. Ренате Шенштајн) уписао је виолину на загребачкој Музичкој академији у класи Марије Шен. Још као студент постао је члан Загребачког гудачког квартета, а почео је и да компонује. Своје прво дело већег обима написао је 1940: оперета Прва љубав по либрету Норберта Најгербауера (било је предвиђено да главне улоге певају Нада Штерле и Б. будућа супруга Олга Игрец). За време Другог светског рата био је наставник и диригент у Вараждину. Од 1945. је као виолиниста ангажован у Уметничком ансамблу Дома ЈНА у Бгду, а 1946. наставља прекинуте музичке студије. На одсеку композиције Музичке академије у Бгду студира код П. Бингулца, М. Тајчевића и К. Барановића. Пошто је дипломирао (1952), одлази на специјализацију у Беч (Akademie für Musik und darstellende Kunst) код професора Алфреда Ула. Од 21. II 1951. до 31. VIII 1955. је корепетитор и шеф оперског хора СНП. Од 1. IX 1955. је директор Средње музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду све до 1974, а у исто време је, од 1. II 1962. до 15. I 1964, хонорарни в. д. директора Опере СНП. Оснивањем Академије уметности у НСаду (1974) постаје њен први декан; 1978. се враћа у СНП, где оснива Музички центар Војводине, који његовим одласком у пензију 1983. престаје да постоји. Дописни члан Војвођанске академије наука постао је 4. XII 1979, а редовни 22. XI 1984. Његов обимни стваралачки опус обухвата вокално-инструментална, симфонијска и музичко-сценска дела: кантате Србија (1960), Човек је видик без краја (1961) и Војводина (1970), ораторијуми Salut au monde (1967) и Сви смо ми једна партија (1979), Симфонија, Rondo giocoso, Sinfonietta I, концерти за виолину и оркестар, за кларинет и оркестар, за тромбон и оркестар, за фагот и оркестар, свита Маскал, Simfonia lesta, Трећа симфонија, Интрада, балети Сусрети (1963), Демон злата (1965), Кирка (1967), Ноћ на прузи (1972), Катарина Измајлова (1977 – супруга и син су после Б. смрти музику за овај балет уступили СНП). Добитник је Октобарске награде НСада (1961), награде „Мир и пријатељство“ у Прагу (1961), Награде ослобођења Војводине (1973), Ордена рада са црвеном заставом (1974), француског ордена „Order national du mérité“ (1977) и Седмојулске награде (1985). У СНП су извођене његове кантате Војводина (1971) и Човек је видик без краја (1977), ораторијум Сви смо ми једна партија (1979) и балети Демон злата (1966) и Ноћ на прузи (1970).

ЛИТ: И. М. К., Трећи концерт Новосадске филхармоније, СВ, 18. I 1952; M. Vogelnikova, Novosadsčani s pripovedno varianto, Delo, Љубљана 14. VI 1966; В. М(иросављевић), Нова премијера у СНП. НОБ у Балету, Дневник, 8. III 1970; А. Вачић, Смрт поред пруге, Вечерње новости, 10. III 1970; А-м, О музици у паузи. Наш гост Рудолф Бручи, композитор, Дневник, 7. V 1970; Ђ. Г., Нови балет, Вечерње новости, 16. V 1970; С. Савић, Пет балета за пет година, Дневник, 17. VI 1970; Р. П(оповић), Прво извођење балета „Ноћ на прузи“, Политика, 19. VI 1970; Б. Рушкуц, Поводом премијере новосадског Балета. На пола пута, Дневник, 21. VI 1970; Р. Ђ., „Ноћ на прузи“ Рудолфа Бручија, Политика, 9. VII 1970; А-м, Концерт на киши, Борба, 9. VII 1970; Р. Поповић, Балет отпутовао на турнеју у Холандију и Белгију, Политика, 22. X 1970; Д. П-ћ, Кантата „Војводина“, Дневник, 10. III 1971; Р. Поповић, Ново дело Рудолфа Бручија – кантата „Војводина“, Политика, 24. IV 1971; И. Рацков, Опера и Балет Српског народног позоришта из Новог Сада, Руковет, Суботица 1971, св. 11-12, с. 518-519; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 14; С. Савић, Југословенски балет данас, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 4, бр. 6, с. 6, бр. 7, с. 5, бр. 8, с. 12, бр. 9, с. 10, бр. 10, с. 19; Д. Плавша, Маестро Рудолф Бручи, Позориште, НСад 1979, бр. 1-2, с. 6; М. Адамов, Рудолф Бручи (1917-2002), Алманах позоришта Војводине, 2006, бр. 37, с. 195-196.

В. В.

БУБА У УХУ (La puce à l´oreille) – комедија у 2 дела. Написао: Жорж Фејдо. Прво извођење у Паризу, 1906, у нашој земљи 7. VI 1971. у Југословенском драмском позоришту у Бгду.

Прво извођење у СНП 25. X 1973. у НСаду. Превела: Иванка Марковић. – Рд. С. Салетовић, сц. Т. Лалицки, к. г., к. Ј. Петровић, лектор Ж. Ружић; С. Шалајић (Виктор-Емануел Шандебиз, Пош), В. Вртипрашки (Камиј Шандебиз), М. Петковић (Ромен Турнел), М. Лончар, В. Животић (Доктор Финаш), С. Гардиновачки (Карлос Хоменидес де Хистангва), И. Хајтл (Огистен Ферајон), Р. Којадиновић (Етјен), Ф. Тапавички, Т. Јовановић (Рагби), М. Милићевић, П. Петковић, Т. Плескоњић, С. Ђорђевић, В. Стојановић (Батистен), Драгиша Шокица (Рејмонд Шандебиз), С. Јосић, М. Гардиновачки (Лисјен Хоменидес де Хистангва), М. Шијачки-Булатовић, А. Веснић-Васиљевић (Антоанет), И. Сувачар, М. Шијачки-Булатовић (Ежени). – Изведено 139 пута, глед. 39.685.

БИБЛ: Жорж Фејдо, Буба у уху, водвиљ у три чина, прев. Иванка Марковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1830.

ЛИТ: П. Марјановић, Врсни комедиографски дует, Позориште, НСад 1973, бр. 9, с. 7; С. Салетовић, Комедиограф Жорж Фејдо. Реч редитеља, Позориште, НСад 1973, бр. 2, с. 10.

Ј. М.

БУБАЛОВИЋ Коста – глумац и шаптач (Велика Кикинда, 1842 – Велика Кикинда, 1893). Радио је као писар Кикиндског дистрикта и заслужан је за очување варошке и дистриктске архиве. Као младић укључио се у позоришни дилетантизам. Г. 1883. основао је Српску занатлијску позоришну дружину, у којој је читаву деценију био редитељ и организатор. Преводио је драмска дела са немачког језика, сакупљао народне изреке и сарађивао у листовима „Орао“ и „Садашњост“. У СНП је наступао као шаптач и глумац хонорарно 1879. када је оно гостовало у Великог Кикинди и када је замењивао болешљивог Пају Степића (в).

УЛОГЕ: Богдан (Владимир и Косара).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште (извештај о раду 1879-1881), Позориште, НСад 1881, бр. 1, с. 1-3.

В. В.

БУБУРОШ (Boubouroche) – комедија у 2 чина. По Гију де Мопасану написао Жорж Куртелин. Прво извођење у Паризу, 27. IV 1893, у нашој земљи 8. VI 1904. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 10. III 1923. у НСаду. Превео: Душан Л. Ђокић. Подела узета са плаката представе одржане 20. XI 1923. у Великој Кикинди. – Рд. М. Аћимовић; М. Аћимовић (Бубурош), Р. Павићевић (Један стари господин), В. Ђорђевић (Андре), М. Јелић (Потас), М. Андрић (Рот), Љ. Вукомановић (Футар), Д. Павићевићка (Адела), П. Спајић (Келнер). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, У уторак је даван „Бубурош“, превод с француског, Ново време, Стари Бечеј 1924, бр. 7, с. 2; А-м, „Бубурош“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 14, с. 2.

В. В.

БУГАРИН Душан – оперски певач, баритон (Ђир, Румунија, 27. XI 1931 – Сарајево, 13. XI 2017). Српску мешовиту гимназију завршио је у Темишвару 1950. На Музичкој академији „Ћипријан Порумбеску“, у класи проф. Петре Штефанеску-Гоанга, дипломирао је 1955, када је и ангажован у Државној оперети у Букурешту, на чијој сцени је остварио преко 100 улога у оперетама и комичним операма. Од 1. IX 1971. до 31. VIII 1974. члан је солистичког ансамбла Опере СНП. Од 1. IX 1974. припадао је Сарајевској опери, где је прославио 35 и 50 година уметничког рада улогама Јупитера у Орфеју у подземљу (1990) и Бартолта у Фигаровој женидби (2005). Б. је певач лепо обојеног, звонког гласа, технички веома добро школованог, уједначеног у целокупном регистру. Музикалан и глумачки окретан, са успехом тумачи веома разноврсне улоге у опери и оперети.

УЛОГЕ: Валентин (Фауст), Жермон (Травијата), Риголето (Риголето), Скула и Игор (Кнез Игор), Арса (Власт), Бил Клоун и Лученцо (Пољуби ме, Кети), Роб (Мачак у чизмама), Диње (Госпођица Жужи), Хомонаи (Циганин барон).

ЛИТ: А-м, Наш нови баритон, Позориште, НСад 1971, бр. 2, с. 16; (П. А.), „Фауст“ у Новосадској опери, Борба, Бгд 28. X 1971.

В. П.

БУГАРИНОВИЋ Меланија – оперска певачица, мецосопран (Бела Црква, 29. VI 1905 – Београд, 8. V 1986). Певање је учила у Темишвару. Од 1930. је члан Београдске опере све до 1961, са прекидом од 1938. до 1941, када је била у Државној опери у Бечу. Два пута је учествовала на фестивалу у Бајројту, гостовала у Берлину, Прагу, Москви, Лењинграду, Милану, Каиру, Александрији, Барселони итд. Остварила је значајан низ главних мецосопранских улога у делима Вердија, Вагнера, Бизеа, Мусоргског, Јаначека, Чајковског и др. Наступала је под дириговањем Р. Штрауса, А. Клитенса, Фуртвенглера, К. Крауса и других великих диригената. Добитник је Октобарске награде Бгда, Grand prix du disque за оперу Иван Сусањин и др. Снимала је за домаће и стране радио-станице, за телевизију (Беч, Париз, Москва) и за велике грамофонске фирме (Decca и His Master´s Voice). Обдарена гласом племените тамне боје, раскошне звучности и великог опсега, Б. је остварила певачку каријеру међународног значаја. У СНП је гостовала као Ацучена у Трубадуру 18. I 1951. и 24. III 1959, као Амнерис у Аиди и као Сузуки у Мадам Батерфлај јануара 1960. Граду НСаду је, у спомен на рано преминулу ћерку, такође оперску певачицу, оставила легат за формирање фонда за школовање талентованих певача.

ЛИТ: А-м, Прослава Вердијеве недеље у Новом Саду, НС, 1951, бр. 5, с. 3; К., Сто пута као Ацучена, Дневник, 26. III 1959.

В. П. и В. В.