БРЕГУН Ђорђе – главни реквизитар, висококвалификовани радник (Равно село, 29. IV 1924 – ?). До доласка у СНП радио је у „Пољопромету“, ПК КПЈ, Војно-трговачком предузећу и Главном извршном одбору Народне скупштине АПВ, све у НСаду. У СНП је ступио 1. VI 1953, где је радио до пензионисања, 26. VII 1978. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП прогласила га је 1956. квалификованим радником, а 1965. висококвалификованим реквизитаром.

Р. Б.

БРЕЖОВСКИ Максим – учитељ, свештеник и позоришни делатник (Нови Сад, 1809 – Деспотово, Бачка, 10/22. I 1890). Отац Андрија био је ћурчија. Основну школу и нижу гимназију завршио је у НСаду, а затим гимназију похађао у Суботици, Сегедину и Сремским Карловцима и Лицеј у Шарошпатаку. Потом је завршио препарандију у Сомбору. Кратко је радио као учитељ у Сечују, па је у Вршцу завршио богословију и вратио се у НСад, где је 1837/38. био учитељски заменик. До 1841. је учитељ у Бегечу, потом у Деспотову (тада Деспот Сентиван) до 1844. најпре учитељ, па ђакон и учитељ (двојна дужност) до 1851, када је рукоположен за свештеника и до смрти је остао парох у овом селу. Још као младић (1828) играо је у новосадској аматерској позоришној дружини Константина Поповића Комораша (в) и Атанасија Николића (в). На подстицај Јоакима Вујића основано је 1838. „Србско дилетант содружество“, касније познато као „Летеће дилетантско друштво“, којем се Б. придружио. Позориште је играло у НСаду, Панчеву и Земуну, а 1840. десеторо његових чланова потписало је уговор са Илирском читаоницом у Згбу – да тамо наступају. Б. је (под презименом Падовски) у Згбу одиграо неколико епизодних улога: Блаж (Јуран и Софија Ивана Кукуљевића Сакцинског), Трговац (Хрватска вијерност Димитрија Деметра), Мурат (Милош Обилић Јована Стерије Поповића) и Монгол (Стјепко Шубић по Коцебуу И. Кукуљевић Сакцински). После месец дана напустио је трупу – пошто се није исказао као глумац већег формата, а и у НСаду га је чекала породица (тада је већ имао двоје деце). Позоришту се више није враћао. О њему је касније настала легенда заснована на нетачним подацима (да је био оснивач и управник Летећег дилетантског позоришта и велик глумац), чему је вероватно допринео његов чланак Прилог за грађу историје српског позоришта објављен 1874. у „Позоришту“, заснован на непоузданим сећањима и субјективним проценама, чиме су се помели трагови и измешале чињенице са нетачностима.

ЛИТ: А-м, Максим Брежовски, Позориште, НСад 1890, бр. 21, с. 83.

Б. Кв.

БРЕМЕР Фредрика (Fredrika Bremer) – шведска књижевница (Туорла, у Финској, 17. VIII 1801 – Арсте, пољско добро код Стокхолма, 31. XII 1865). Пореклом је из имућне породице: отац јој је био трговац и власник рудника. Б. је једно време била учитељица девојачког института у Стокхолму, па је потом пропутовала Немачку, Швајцарску, Италију, Енглеску, САД, Кубу и оријент. Није се удавала и сва се посветила књижевном стваралаштву, а спада у истакнуте шведске списатељице. Њени романи и приповетке су на шведском језику много и често издавани, а превођени су на немачки, енглески, француски, холандски и друге језике. Није писала за позориште. Од њених многобројних прозних дела најпознатији су јој романи: Породица X. (1833), Председникове кћерке (1834) и Суседи (Grannarna, 1837); овај последњи је са превода на немачки језик, а под насловом Мати и син (Mutter und Sohn), драматизовала Шарлота Бирх-Пфајфер (в) – у СНП изведено 1872.

С. К. К.

БРЕХТ Бертолт (Bertolt Brecht) – немачки писац (Аугзбург, 10. III 1898 – Берлин, НДР, 14. VIII 1956). Као истакнути антифашистички борац, бурно је провео живот. Син намештеника и каснијег директора фабрике папира, Б. је после матуре (1917) почео медицинске студије које није наставио; за време Првог светског рата радио је у једној ратној болници у месту рођења, где је истовремено сарађивао у левичарским новинама „Volkswillen“. После рата прешао је у Минхен, где је радио као драматург Камерног позоришта и пријатељевао са истакнутим писцима онога доба (Лион Фојхтвангер и др.). Већ 1922. добио је Клајстову награду; од 1924. до 1926. био је редитељ и драматург Немачког позоришта у Берлину. Своје експерименте изводио је од 1928. до 1933. у Берлину, на сцени Theater am Schiffbauerdamm. Одмах по доласку нациста на власт отишао је у емиграцију – у Праг, Беч, Цирих, па у Париз, Данску, Лондон (1934). Са Л. Фојхтвангером и Вилијем Бределом у Москви уређује немачки месечник „Das Wort“ (1936-1939), а 8. VI 1936. одузето му је немачко држављанство. У мају 1941. отишао је у САД, у Калифорнију, где је уско сарађивао са немачком емиграцијом и где је остао до свршетка рата. Крајем 1947. дошао је у Цирих, а у октобру 1948. прешао у Берлин (НДР), где је постао генерални директор Немачког позоришта; са својом супругом Хеленом Вајгл (Helene Weigel) у септембру 1949. је основао Берлински ансамбл (Berliner Ensembles), који од 1954. ради у згради Theater am Schiffbauerdamm. Б. је од 1950. аустријски држављанин. Био је члан Немачке академије наука у Берлину (НДР), а 1951. је добио Националну награду НДР и награду за мир СССР. Његов књижевни рад је заиста обиман и о њему је на немачком језику писано много, као о мало којем немачком писцу прве половине столећа. Писао је песме и приповетке, али је у првом реду познат као драмски писац – не само као аутор многобројних комада, него и као творац епског театра. Његове драме се изводе од 1922. (Trommel in der Nacht, Минхен 1922) и до данас се налазе на сценама целе немачке језичке територије, али и изван ње; готово у свим земљама у којима је развијен позоришни живот зна се за његове драме Dreigroschenoper (1928), Aufstieg und Fall der Stadt Mahagony (1930), Die Gewehre der Frau Carrar (1937), Furcht und Elend des III. Reiches (1938), Der gute Mensch von Sezuan (1943), Leben des Galilei (1943), Der Kaukasische Kreidekreis (1948), Herr Puntila und sein Khecht Matti (1948), Der aufhaltsame Aufstieg des Arturo Ui (праизведба у Штутгарту, 1958) итд. Једва се могу прегледати немачка издања појединачних његових дела, а више пута су штампана његова сабрана позоришна дела. Код нас је Б. доста превођен. Бошко Петровић је превео Календарске приче (НСад 1958, Бгд 1969), Дијалектику у театру је превео и предговор написао Дарко Сувин (Бгд 1960), Послове господина Јулија Цезара превео је Лео Држић (Згб 1976), Пушке госпође Карар изишле су у анонимном преводу (Згб 1946. и Сарајево 1952) итд. На нашем језику написан је знатан број прилога о Б. Још 1937. у Љубљани је изведена Опера за три гроша, а после рата Б. није био редак гост на сценама у Згбу, Бгду, Марибору, Сарајеву, Осијеку итд. У СНП су изведени: Просјачка опера (Dreigroschenoper, 1928), 16. IV 1964, у преводу Т. Манојловића, и Мајка Храброст и њена деца (Mutter Courage und ihre Kinder, премијера у Цириху, 1941, штампано 1949), 22. X 1967, такође у преводу Т. Манојловића, и Човек је човек (Mann ist Mann) 6. III 1984. у преводу Слободана Глумца.

БИБЛ: Просјачка опера – Опера за три гроша. Комад са музиком у 11 слика. По Просјачкој опери од Џона Геа написао Берт Брехт. Музика Курт Вејла. Са немачког прев. Тодор Манојловић  (1953), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1159; Опера за три гроша, прев. Марко Фотез, Згб 1964; Мајка Храброст и њена деца, прев. Тодор Манојловић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1483.

ЛИТ: Д. Сувин, Увод у Brechta, Згб 1970; Д. Рњак, Bertolt Brecht in Jugoslawien, Марбург 1972; Универзални Брехт, Бгд, Центар за културу и уметност Радничког универзитета „Ђуро Салај“, 1973; П. Костић, Драма и позориште Бертолта Brechta, Сарајево 1976.

С. К. К.

БРЕЦНЕР Кристијан Фридрих (Cristian Friedrich Bretzner) – немачки композитор и либретиста (Лајпциг, 10. IX 1748 – Лајпциг, 31. VIII 1807). Трговац по занимању, успут је писао и за позориште. Његова комедија У пијанству (1786) дуго је била на репертоару немачких театара. Б. је био један од најпопуларнијих немачких либретиста (опере и кантате) између 1780. и 1820. У СНП је извођена Моцартова опера Отмица из сераја са његовим либретом.

Б. Р.

БРЕШАН Иво – драматичар (Водице крај Шибеника, 27. V 1936 – Загреб, 3. I 2017). Гимназију је полазио у Шибенику, а у Згбу студирао и дипломирао на Филозофском факултету, група југославенске књижевности (1955-1960). У Шибенику, гдје стално живи, ради као професор од 1960. до 1983, а затим је стручни сурадник у Центру за културу. Б. занимање за казалиште и књижевност датира још из његових младеначких дана, кад у „Шибенској ревији“ 1955. објављује приповијетке, односно кад је глумац-аматер у драмској дружини „Коло“ и кад игра мање улоге у професионалном шибенском казалишту. Писао је и есеје, али се с временом посве опредјељује за драмско и сценаристичко стварање. Први драмски текст, Четири подземне ријеке, објелодањује 1970, а слиједеће г. доживљује и прву изведбу једног свог дјела. Загребачки Театар ИТД приказује његову гротескну трагедију Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња. Сучељавајући у овом свом остварењу Шекспировог Хамлета и збиљу Далматинске Загоре, гдје мјештани по фронтовском задатку увјежбавају, али и по својој мјери прекрајају гласовито Шекспирово дјело,  Б. остварује гротескну парафразу предлошка идентификацијом Шекспировог макро-свијета и сељачког микро-свијета Доње Мрдуше, те исказује непоновљиву особну осуду догматске власти и примитивизма. Као и у својем најзначајнијем остварењу, у Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња, тако и у свим осталима након њега, Б. беспоштедно разобличава моралне и идејне девијације сувременог човјека и друштва. У моралитету Нечастиви на филозофском факултету (Местно гледалишче, Љубљана 1982), он то чини дајући Фаустов пандан у данашњем интелектуалцу, свеучилишном предавачу марксизма, те супротстављајући традиционално догматске и догматско примитивистичко-каријеристичке изданке клера и власти, док се у бурлесци Смрт предсједника кућног савјета (Драмско казалиште Gavella, Згб 1979) комедиографски поиграва с хипертрофира­ним доживљавањем и узурпирањем повјерене власти. У сценској игри пак Свечана вечера у погребном подузећу (Народен театар, Битола 1980), парафразира Гогоља и исмијава изопачено покрајинско друштво. Досљедан себи, Б. наставља своју полемику с изокренутом стварношћу полазећи од књижевних предложака и у тродијелном комаду Археолошка искапања у селу Диљ (Глумачка дружина Хистрион, Брибирска Главица 1981), те крлежијански успоређује два повијесна доба, античко и сувремено, и негира могућност постојања Платонове „идеалне државе“, као и у драми Анера (Казалиште „Марин Држић“, Дубровник 1984), гдје индивидуално модифицира вишекратно обрађивану тему о порочној љубави и судбини Федре. Б. драмска дјела нису играна само на многим позорницама у земљи него и у иноземству. Осим у Пољској, гдје се увелико изводе, приказивана су и у Бугарској, Совјетском Савезу, Мађарској, Аустрији, Њемачкој и Енглеској, а штампана су на пољском, чешком, руском, мађарском, њемачком и румуњском језику. Б. је такођер адаптирао и локализирао у средњедалматинско село и Пиранделово драмско дјело Лиола, играно у загребачкој Комедији под насловом Лулин (1892), те је с редатељем Крстом Папићем написао сценариј за филмове Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња (1973) и Избавитељ (1976), а с Папићем и Иваном Кушаном сценариј за филм Тајна Николе Тесле (1980). За своја драмска дјела Б. је добио Гавелину награду за 1972. и 1979, те Стеријину награду за 1972.  У СНП су изведени његови комади Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша (1972) и Археолошка искапања код села Диљ (1986).

БИБЛ: Четири подземне ријеке, Видик, Сплит 1971, бр. 34; Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, Коло, Згб 1971, бр. 7; Нечастиви на филозофском факултету, Пролог, Згб 1975, бр. 26; Смрт предсједника кућног савјета, Пролог, Згб 1978, бр. 38; Гротескне трагедије (Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, Нечастиви на филозофском факултету, Смрт предсједника кућног савјета, Свечана вечера у погребном подузећу), Библиотека Пролог, Згб 1971; Археолошка  искапања код села Диљ, Пролог, Згб 1981, бр. 17; Анера, Пролог, Згб 1983, бр. 57.

ЛИТ: З. Мркоњић, Преобразба фарсе, Пролог, 1975, бр. 26; В. Е. Марковић, Раскол између речи и игре, Градина, Бгд 1977, с. 143-173; З. Мркоњић, Драмске мијене, Пролог, 1978, бр. 38; З. Мркоњић, Нечастиви у трагедији, Пролог, 1979, бр. 41/42; Б. Донат, Од трагедије до мимуса, Пролог, 1980, бр. 44/45; И. Мрдуљаш, Драмски водич, Згб 1984, с. 129-136.

Б. Х.

БРЗАК Драгомир – драмски писац и преводилац (Београд, 21. II 1851 – Београд, 4/17. III 1904). Гимназију је завршио у Бгду а у Бечу поштанско-телеграфски курс и потом цео радни век провео у телеграфском одељењу Министарства народне привреде у Бгду; пензионисан је као инспектор телеграфа. Био је активан у Београдском певачком друштву и са њиме гостовао у Цариграду 1895. Уређивао је политички лист „Слога“ (1902-1903). Од ране младости је писао поезију, углавном родољубиву – по узору на Ђуру Јакшића (Синђелићев гроб, Рајић, Хајдук Вељко, На Чегру, Босна, Маћедонија и др.), а касније и приповетке (Зулејка, У комисији), комедије (Паланачке новине, Олуја, Мило за драго, Кроза зид, Мика практикант, Колера, Опклада) и путописе. Комедије су му извођене једнократно и кратко; на позорници се задржао само комад с певањем Ђидо, који је написао са Јанком Веселиновићем (в), а песме из овог комада (Даворина Јенка (в) певале су се и независно, ван сцене. Текст Ђида је инспирисао и Петра Коњовића (в) да компонује народну оперу Сељаци (1964). Са немачког је превео Шекспиров Сан летње ноћи и либрета за Гејшу, Лутку и Кармен. Боем и познат у друштву, помињан је у полемикама („Видело“, „Одјек“) и анегдотама („Политика“, „Веселе новине“, „Кића“, „Криминална библиотека“). Написао је и Апотеозу Јовану Стерији Поповићу.

БИБЛ: Са Авале на Босфор, Бгд 1897; У комисији, I-IV, Мостар 1899-1902; Ђидо, Бгд 1908.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, Драгомир Брзак, „У комисији“, ЛМС,  1902, књ. 214, с. 115-116; М. Петровић, Из живота српских књижевника, Београдске новине, 1917, бр. 351; С. С(ремац), Драгомир Брзак, Самоуправа 1904, бр. 54.

В. В.

БРЗИЋ-МАРЈАШ Ержебет-Ерика — в. МАРЈАШ-БРЗИЋ Ержебет-Ерика

БРИЗБАР Едуар (Edouard Brisebarre) – француски драмски писац

(Париз, 12. II 1818 – Париз, 18. XII 1871). Отац му је бло банкарски чиновник. Почео је као писар код једног бележника; затим је био глумац; најзад је постао драмски писац. Већ му је први рад (1835) био тријумф, са госпођицом Дежазе (Dejazet) као тумачем главне улоге. У једном тренутку био је директор једног булеварског позоришта. Написао је велик број водвиља, комедија, драма. Сарадници су му били: Ш. Потје (Ch. Potier), Ежен Нис (Eugène Nus), Ф. Денери (Ph. Dennery), Анисе-Буржоа (Anicet-Bourgeois), Теодор Баријер (Theodore Barrière) и други. У СНП је 1861. приказан његов комад Париска сиротиња (Les Pauvres de Paris, 1856), који је написао у сарадњи са Еженом Нисом (в).

ЛИТ: К. Т., „Париска сиротиња“, Позориште, НСад 1872, бр. 27-28,  с. 110-111 и 115; С. М., „Париска сиротиња“, Позориште, НСад 1879, бр. 15, с. 59; Вер., „Париска сиротиња“ – Народно позориште, Застава, 1. V 1924; Сведин, Премијера „Париске сиротиње“ од Бризбара и Ниса, Југословенски дневник, 1934, бр. 224, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Србобрански гласник, 1937, бр. 6, с.1.

С. А. Ј.

БРИЈЕ Ежен (Eugène Brieux) – француски драмски писац (Париз, 19. I 1858 – Ница, 6. XII 1932). Син радника ебенисте. У четрнаестој г. живота прекинуо је школовање да би могао да се издржава. Почео је као трговачки помоћник, али је, жељан науке, у вечерњим школама наставио да се образује. Затим је био новинар у Руану и успут писао позоришне комаде. Антоан му је помогао да избије на површину приказавши му 1890. један, а 1892. други комад. Овај други, Бланшета по наслову, нарочито је значајан. Од њега почиње Б. успон као мислиоца и позоришног писца. Ако није његов ученик, Б. је настављач Александра Диме Сина. Њега интересују само друштвени проблеми, лица и наличја друштва у којем је живео. „Ви сте – рекао му је маркиз де Сегир примајући га  1910. у Француску академију – желели као дете да идете у дивље пределе и да дивљаке учите јеванђељу, али сте убрзо схватили да дивљака нема више ни у Азији, ни у Аустралији, али да их има врло много у Француској“. И он се, одиста, са мисионарском приљежношћу прихватио да своје земљаке убеди у све што код њих не ваља, а и више: да их приволи на исправљање свега што је лоше. А лоши су односи у породици, између радника и послодаваца, наука је често на погрешном путу, бракови се рђаво склапају, разводи бракова су велико зло јер грешке родитеља плаћају недужна деца, деца се препуштају сумњивим васпитачима, судство није на висини, сифилис хара… итд. Све је то писано са убеђењем, искреношћу, жељом да се помогне. Резултати су били различити, али су изазивали дискусије, доприносили измени нарави, чак закона. Оспораван му је уметнички инстинкт, али су се сви приклањали пред његовом честитошћу и хуманошћу. СНП је приказало четири његова комада, од којих су прва два међу најборбенијима, а друга два међу можда најбољима. То су Црвени талар (La robe rouge, 1900), онај у којем се строгом испиту подвргава француско правосуђе, и Страдалници (Les Avariés, 1901), у којем је реч о сифилису – с једне, и Драгана (La Petite amie, 1902), пледоаје у корист сиромашне а честите сапутнице са првих животних корака, и Симона (Simone, 1908), успела реплика А. Дими Сину који се није устручавао да предложи убијање неверних жена – са друге стране. Први од ових комада приказан је 1902, други 1921, трећи 1925. и четврти 1927.

БИБЛ: Страдаоци, позоришни комад у три чина, превео Исо Великановић, Згб б. г.; Страдалници, позоришни комад у три чина, превео Војислав Михаиловић, Бгд 1921.

ЛИТ: = , Српско народно позориште у Вршцу, Родољуб, Вршац 1903, бр. 26, с. 1-2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 3. X 1903; -в-, Драма француског академика (Brieux, Страдаоци, прев. Исо Великановић), Хрват, 1921, бр. 11, с. 2-3; Д-р, Д-р (М. Иванић), Академик Брие, Радикал, Бгд 1921, бр. 13, с. 2; А-м, „Страдалници“ у Новом Саду, Јединство, 26. X 1921; А-м, „Страдалници“, Застава, 31. X 1921; Д. Ф. С(имић), Страдалници, позоришни комад у три чина… с француског превео Војислав Михаиловић, Демократија, Бгд 1922, бр. 825(826), с. 2; А-м, „Драгана“ од Евжена Бријеа, Застава, 4. VI 1925; А-м, Премијере нашег најстаријег позоришта, Comoedia, 1925, бр. 43, с. 10; С. Зубац, „Драгана“, драма у четири чина, написао Е. Брије, премијера 6. јула, редитељ Добрица Милутиновић, Видовдан, НСад 14. VII 1925; Св. Петровић, У позоришту, Бгд 1928; А-м, Смрт Евжена Бриеа, Српски књижевни гласник, НСад 1933, књ. XXXVIII, св. 1, с. 80; С. А. Јовановић, Француска и енглеска идејна драма (1850-1914), Бгд 1968, с. 44-49, 137-155.

С. А. Ј.