ЧАЈКОВСКИ Петар/Пјотр Иљич (Пётр Ильич Чайковский) – руски композитор (Камаско-Воткинс, на Уралу, 7. V 1840 – Петроград, 6. XI 1893). У Петрограду је најпре студирао права а затим музику. Наставник композиције био му је Антон Рубинштајн. По завршетку студија (1865) примио је место наставника на Конзерваторијуму у Москви. У то време дошао је у додир са члановима „Петорице“. Мада није у потпуности одобравао њихов став и није постао члан групе, Ч. је неке од њих веома ценио. Због слабог здравља и тежње за самосталним стварањем напустио је педагошки рад. Материјално независан живот омогућила му је богата приврженица музике Надежда фон Мек. Духовна веза са њоме значила му је моралну потпору и подстицај за стварање. Потпуно слободан, често је путовао, особито зими, у Италију, Француску и Швајцарску. Г. 1885. настанио се недалеко од Клина у дворцу Мајданово, а касније, 1892, у самом Клину, где се бавио искључиво компоновањем. Углавном је наступао и као диригент својих дела. Велику европску турнеју (Праг, Берлин, Лајпциг, Женева, Париз, Лондон) предузео је 1888/89, а 1891. је гостовао и у Северној Америци. На врхунцу славе умро је изненада од колере. У његовој музичкој заоставштини налазе се дела из многих подручја: опере, балети, симфоније, симфонијски радови програмског карактера, концерти, свите, клавирске и камерне композиције и соло-песме. Важнија су му дела: Шеста симфонија, симфонија Манфред, концерти за виолину и за клавир, Рококо варијације за виолончело, Серенада за гудаче; фантазије увертире: Ромео и Јулија, Хамлет, Франческа да Римини, 1812, Италијански капричо; два гудачка квартета, клавирски трио, клавирске кпмпозиције (Годишња доба); соло-песме и коначно три балета и десет опера. Скупину у којој се стваралачки портрет Ч. најпотпуније оцртава представљају свакако његове симфоније. Као оперски композитор реалистички је гледао на улогу музичко-сценског дела, радњу у њему и протагонисте. Он је тежиште опере усмеравао ка изношењу интимне драме, која се рађа из унутарњих сукоба. За њега је карактеристичан тип лирске опере, која се у другој половини XIX столећа и у Западној Европи све чешће појављује и све јасније оцртава. Опера, међутим, није једина форма музичког позоришта која га је привлачила. Ч. се много бавио и писањем балетске музике, али је у њој тежиште постављао на фантастичну причу и легенду. У историји руске музике њему припада истакнуто место. Уз „Петорицу“ он је највећи руски композитор XIX века, први који је успео да срећно стопи тековине западноевропске културе са духом и особеностима руске музичке уметности и први чија су дела и изван домовине постигла велику популарност. Многе његове композиције убрајају се међу највреднија и најпопуларнија остварења музичког романтизма. У СНП су изведена његова дела: опере – Евгеније Оњегин 1955. и 1969, Пикова дама 1959. и Јоланта 1987; балети – Франческа да Римини 1953, Лабудово језеро 1956, 1960, одломци у оквиру представе Балетске ципелице причају 1965, 1968, 1985, 1992, „Адађо ружа“ из Успаване лепотице у оквиру колажа Балет не познаје границе 1969, Успавана лепотица 1971, Ромео и Јулија 1978, Шчелкунчик 1968. и 1995, Плава птица и Концерт за клавир и оркестар у б-молу у оквиру Балетске свечаности 1967, Серенада 1993.

М. Х.

ЧАКАРЕВИЋ Ђурђевка – оперска певачица, мецосопран (Гај код Ковина, 8. IV 1923 – Београд, 2. I 2006). Студије соло-певања завршила је 1957. на Музичкој академији у Бгду. Од 1952. до 1957. била је члан београдског позоришта „Комедија“, а од 1957. првакиња Опере НП у Бгду. Гостовала је у Италији, Швајцарској, Холандији, Белгији, Немачкој, Уједињеној арапској републици, Пољској, Енглеској, Аустрији, Чехословачкој, Француској, Куби, Мађарској, Совјетском Савезу, Норвешкој и Јужној Америци, а наступала је и на многим југословенским и страним фестивалима (Дубровник, Берген, Визбаден). На интернационалном конкурсу певача у Вервијеу 1961. освојила је прве три награде. Ч. је лепим гласовним могућностима и сценском изражајношћу припадала елитном кругу југословенских оперских певача. У СНП је гостовала као Амнерис у Аиди 31. I 1964. и четири пута као Ацучена у Трубадуру: 20. XII 1966, 15. И 1967, 13. X 1967. и 10. III 1970.

ЛИТ: Л. Л., Око „Трубадура“, Суботичке новине, 13. III 1970; В. П(оповић), Три госта у „Трубадуру“, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 7.

В. П. и В. В.

ЧАЛЕНИЋ Даринка Дара – глумица (Нови Сад, 18. VII 1934 – Београд, 12. III 2021). Потиче из занатлијске породице; отац Лазар и мајка Кристина рођ. Златић. Веома рано је почела да показује интересовање за глуму па је са пет г. играла у дечјој групи, а после ослобођења се учланила у пионирско позориште које је водио Милан Ајваз (в), а нешто касније Милан Тошић (в). Завршила је малу матуру и две г. Глумачке школе при СНП. Први глумачки ангажман имала је у НП у Краљеву, где је провела сезону 1950/51, а потом је била члан НП у Ужицу од 1. II 1952. до 1. VIII 1953, па у НП у Сомбору од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. У СНП је дошла 1. IV 1955. и у њему остала до 31. I 1959. После одласка из НСада играла је у Савременом позоришту у Бгду од 1960. до 1963, када је прешла у Југословенско драмско позориште и у њему остала до 1972. Позориште је напустила због одласка у САД, где је њен супруг Владимир Петрић (в) предавао на Харвардском универзитету. Током своје позоришне каријере остварила је велик број (око 50) жанровски разноврсних улога. Играла је и у тв-серијама и драмама, као и на филму: Госпођа министарка 1958, Рафал у небо 1958, Ветар је стао пред зору 1959, Мачак под шлемом 1962, Пут око света 1964, Кад будем мртав и бео 1967, Нож 1967, Силом отац 1969, Сирома сам ал’ сам бесан 1970, Живот је масовна појава 1970, Чувар плаже у зимском периоду 1976, Луде године 1977, Љубав и бијес 1980, Авантуре Боривоја Шурдуловића 1980, Дошло доба да се љубав проба 1980, Срећна нородица 1980, Љуби, љуби, ал’ главу не губи 1981, Тајна манастирске ракије 1988. У САД је тумачила једну улогу, Миранда, на српском језику у представи Бура В. Шекспира, која је одржана на Нијагариним водопадима. Добитник је више награда и признања: Златна арена у Пули за улогу Сиде у филму Ветар је стао пред зору 1959;  Стеријина награда за улогу Ижоте у драми Савонарола и његови пријатељи 1965; Награда Филмског фестивала у Нишу за епизодну улогу у филму Чувар плаже у зимском периоду 1976; Златна плакета Стеријиног позорја 2007. и многе друге. На 49. Стеријином позорју 2004. на њену иницијативу установљене су две специјалне награде које се у вредности од по хиљаду америчких долара додељују из фонда „Дара Чаленић“  најбољим младим глумицама до 30 г. старости.
УЛОГЕ: Друга девојка (Крвава свадба), Коломбина (Лек за жене), Исмена (Антигона), Маникирка (Коломба), Варинка (Велика Катарина), Девојка (Догађај у месту Гот), Лизи (Обзирна блудница), Старица (Кројцерова соната), Никол (Да се насмејемо), Млада дама (Седам година зазубица), Лао-Ки (Пут око света), ххх (Војводина), Изабела (Хајде да се играмо), Други дух (Љубав дон Перлимплина), Пук и Враголан (Сан летње ноћи), Друга госпођа дубровачка (Машкарате испод купља), Жијета и Ежени (За Лукрецију), Анчица (Покондирена тиква), Алисон Портер (Осврни се у гневу), Минуш (Бобо), Флора (Тетовирана ружа), Ана (Кула Вавилонска).
ЛИТ: В. Дубравчић, Не о царевима, Дневник, 18. X 1955; А-м, Отворена Мала сцена, Дневник, 9. I 1956; Д. Поповић, Жан-Пол Сартр: Обзирна блудница, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 277; Д. Поповић, Арман Салакру: Да се насмејемо, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 392; О. Новаковић, Обзирна представа Сартрова „Обзирна блудница“, НС, 1956, бр. 110, с. 5; М. Б(абинк)а, Коначно Мала сцена, Дневник, 5. I 1957; М. Бабинка, Сусрет поезије и цинизма, Дневник, 13. I 1957; Ј. В(илова)ц, „Кула Вавилонска“ Душана Роксандића, Дневник, 16. XI 1958; А-м, „Обичан човек“ Соје Јовановић, Позориште, Тузла 1969, бр. 5-6, с. 712; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 895; С. Стефановић, Кад је трамвај јурио до Салајке, Блиц, 4. VI 2007; Т. Петровић, Увек сам играла плућима, Глорија, 20. VI 2007.

М. Л.

ЧАНГАЛОВИЋ Мирослав – оперски певач, бас (Гламоч, 3. IV 1921 – Београд, 1. X 1999). Одмах после рата певао је у омладинском Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“ у Бгду и упоредо учио соло-певање код Зденке Зикове (в). Од 1947. био је стални члан Београдске опере. Гостовао је у свим европским земљама, а такође и у САД, Јужној Америци, Јапану и Уједињеној арапској републици. Награђен је Октобарском наградом града Бгда 1955, Седмојулском наградом 1966, а Наградом АВНОЈ-а 1973. Својом импресивном сценском појавом, изразитом музикалношћу, особеним гласовним тембром у којем су се мужевна рескост и опорост здруживале са мекоћом и топлином, интелигентном глумом снажног интензитета, изузетно пластичном у ставу и гесту, Ч. је био један од најистакнутијих, водећих југословенских оперских уметника свога времена. У СНП је к. г. наступио као Мефисто у Фаусту 13. II 1960. и 8. I 1972, којом приликом му је уручена Златна медаља „Јован Ђорђевић“, као Борис Годунов у истоименој опери М. Мусоргског 17. II 1961, 24. II 1961. и 2. III 1962, Филип у Дон Карлосу 28. IV 1965. и Кончак и Галицки у Кнезу Игору у НСаду и Каиру 1975.

ЛИТ: Н. Грба, Упечатљива креација, Дневник, 21. II 1961; Љ. Станојевић, Сусрет с умјетником, Казалиште, Осијек, 1971, бр. 4, с. 10-11; М. П., Чангаловић на сцени СНП-а, Дневник, 5. I 1972; А-м, Чангаловићу аплаузи и златна медаља, Дневник, 10. I 1972; А-м, Вести из Опере, Позориште, НСад, 1972, бр. 5, с. 10; В. Поповић, Гостовање у новосадској Опери, Позориште, НСад, 1975, бр. 7, с. 5; В. Јовановић, Мирослав Чангаловић, художественик оперског театра, Позориште, НСад, 1999, бр. 1-4, с. 73; М. Одавић, Мирослав Чангаловић (1921-1999), Бгд 2002.

В. П. и В. В.

ЧАНКОЛИЗИ (Pogodzeni z losem) – комедија у 5 чинова. Написао: Едуард Љубовски. Прво извођење у Варшави, 7. II 1878.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 12. III 1896. у НСаду. Превео: Рајко Никола Манојловић. – Рд. А. Лукић; М. Стојковић (Казимир Ланицки), С. Бакаловићка (Марија), З. Ђуришићева (Леонка), Д. Спасић (Ђорђе Ланицки), А. Лукић (Кнез), Ј. Душановић (Барон Роман Пришницки), Ј. Тодосић (Гроф Слизгарски), К. Васиљевић (Чајицки), С. Филиповић (Фишбиновић), Т. Лукићка (Фифшбиновићка), М. Марковић (Др Сенци), Ђ. Бакаловић (Астолф), Л. Поповић (Баздорф), С. Стефановић (Први гост), М. Миловановић (Други гост), С. Бајин (Слуга код Казимира), С. Иваштанин (Слуга код Кнеза). – Изведено 1 пут.
ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Чанколизи, Позориште, НСад 1896, бр. 41, с. 162-163; W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Краков 1962, с. 80–81.

В. Кт

ЧАПЕК Карел – чешки драмски писац, приповедач, романсијер, есејист, путописац и новинар (Мале Сватоновице, код Упица, 9. I 1890 – Праг, 25. XII 1938). После студија у Прагу, Берлину и Паризу, докторирао је 1915. на филозофији тезом о прагматизму. У почетку се бавио новинарством, а од 1921. до 1923. био је драматург и редитељ Градског позоришта у Прагу. Са братом Јозефом написао је једночинку Љубавна игра (1910). Заједнички су, касније, написали још две комедије. Прву самосталну, лирску комедију Разбојник написао је 1920. у Паризу. У периоду између два рата био је истакнути поборник и тумач Масарикових идеја. Писао је романе (Хордубал, Метеор, Обичан живот, Фабрика апсолутног, Кракатит), приповетке (Распеће, Мучне приповетке, Приповетке из једног џепа и Приповетке из другог џепа), путописе (Писма из Италије, Писма из Енглеске, Излет у Шпанију, Пут на север), фељтоне (Критика речи, О најближим стварима) и козерије. Филозофске и политичке ставове изнео је у делима Разговори са Т. Г. Масариком и Ћутања са Т. Г. Масариком. Најпознатије драме су му: Розумови универзални роботи – Р. У. Р. (1920), Из живота инсеката (1921), Случај Макропулос (1922), а посебно Бела болест (1937) и Мати (1939), којима је стекао велику међународну популарност због доследног демократско-хуманистичког става о борби против надирућег фашизма и потребе организованог одбрамбеног рата. Белу болест, ту беспоштедну сатиру о диктатури, најпре је премијерно извело НПДбС на гостовању у Крагујевцу, 11. I 1938, у режији Александра Верешчагина. После само четири представе драма је скинута са репертоара због полицијске забране. У НСаду Бела болест је први пут приказана 25. I 1938, у режији Ферда Делака. Одмах након премијере представа је полицијски забрањена а редитељу Делаку наређено је да напусти НСад. На основу Делакових сећања и забележака представа Беле болести била је „темпирана“ на актуелне догађаје у свету и њихове рефлексије на унутрашњеполитичку ситуацију у нашој земљи тог времена. Текстове, између сцена, које су говорили спикери неутралне радио-станице, фашистичке радио-станице и краткоталасне ЦО-23 (антифашистичке) станице, као и текстове за дијапозитиве, који су коришћени у представи, написао је, на молбу редитеља, Урош Чобанов, новинар из НСада. Др Марко Малетин, тада управник НПДб, чинио је код ондашњих власти све што је било у његовој моћи да оправда овај редитељски и репертоарски чин и скине забрану са представе, али без икаквог успеха. Мајку, драму о дубоким унутрашњим сукобима мајчинске љубави са грађанском свешћу и патриотским дужностима, СНП је премијерно извело 12. IV 1945. у режији Синише Равасија.
БИБЛ: Bílá nemoc, Praha 1937; Matka, Praha 1938; Бела болест, драма у три чина и четрнаест слика, прев. са чешког Радован М. Лалић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 116; Мати, комад у три чина, прев. са чешког др Крешимир Георгијевић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 118.
ЛИТ: У. Чоб(анов), Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 27. I 1938; А-м, „Fehér betegség“ – Szenzaciós rendezéseben adták elö Noviszádon Capek modern drámáját, Reggeli Ujság, 27. I 1938; М. Шербан, Инсценацiја Чапекове „Беле болести“ (репродукција), Војвођански зборник, НСад 1938, с. 155; К. Георгијевић, Карел Чапек, Српски књижевни гласник, 1938, књ. LIV (нова серија), с. 258–276; М. Лесковац, „Мати“ Карела Чапека, СВ, 14. IV 1945; Ф. Делак, Чапекова „Бела болест“ у Новом Саду, у: Споменица СНП 1861–1961, НСад 1961, с. 417–420.

М. Р.

ЧАР ВАЛЦЕРА (Ein Walzertraum) – оперета у 3 чина. Музика: Оскар Штраус. Либрето: Феликс Дерман и Леополд Јакобсон. Прво извођење у Бечу, 2. III 1907, у нашој земљи 23. XI 1907. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 2. XII 1909. у НСаду. Превео: Ђуро Девић; корекција превода: Љубица Динић и Милош Хаџи-Динић. – Рд. М. Марковић; П. Добриновић (Јоаким XIII), О. Освалдова (Јелена), М. Хаџи-Динић (Лотар), Д. Кранчевић (Никица), М. Марковић (Мончика), К. Васиљевић (Вендолин), М. Николић (Сигизмунд), Д. Матејићка (Фридерика), Л. Јовановићка (Францика), Љ. Динићка (Фифика), Р. Кранчевићка (Мицика), М. Јосићева (Реза), К. Виловчевица (Лиза). – Изведено 36 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 5. I 1923. – Рд. Д. Кранчевић, дир. К. Стреха; М. Оџић (Јоаким XIII), Ј. Лукина (Јелена), С. Добрић (Лотар), Д. Кранчевић (Ники), Д. Врбањац (Мончи), О. Кожај (Венделин), М. Пашко (Сигизмунд), М. Добрић (Фридерика), М. Оливијери (Франци), Д. Матејићка (Фифика), Ј. Равскаја (Аница), О. Тургењева (Мицика), М. Шевченко (Реза), Н. Липсицкаја (Лиза). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, У среду, 2. децембра оперета Оскара Штрауса „Чар валцера“, Застава, 3. XII 1909; (Ј.) Г(рчић), Чар валцера, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 21, с. 82-83; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор, 14. II 1910; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1910, бр. 6, с. 43; А-м, У уторак је дата нашој публици позната О. Штрауса оперета „Чар валцера“, Слога, Сомбор, 26. II 1912; -Л-, „Чар валцера“ оперета од Штрауса, Браник, 1913, бр. 225, с. 3; Memphis, „Чар валцера“ – Нар. позориште, Застава, 11. И 1923; (m), Ein Walzertraum, Deutsches Volksblatt, 13. I 1923.

В. П.

ЧАРЛИ (Charly) – комедија у 3 чина. Написали: Валентина и Андре Јагершмит. Прво извођење у нашој земљи 11. IV 1924. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 9. X 1928. у Сомбору. Превео: Јулије Бенешић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Т. Танхофер, сц. В. Уљанишчев; И. Танхофер-Бранковић (Чарли), В. Хладић (Пол Сервијер), Ј. Мартинчевић (Лисјен Рибјер). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: К. Николић, „Чарли“, комедија у 3 чина од Јагершмита, превео Ј. Бенешић, Нови Сад, 1928, бр. 47, с. 5; А-м, Народно позориште новосадско-осјечко одпочело је у недељу, 2. децембра, своје гостовање, Видовдан, 1928, бр. 484, с. 3.

В. В.

ЧАРОБНА ВИОЛИНА (Die Zaubergeige) – опера-бајка у 3 чина (6 слика). Музика и либрето (по Францу Почију, у сарадњи са Лудвигом Андерсеном): Вернер Ек. Прво извођење у Франкфурту, 22. V 1935.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 15. III 1966. у НСаду. Превео: Душан Миладиновић. – Рд. Д. Фишер, к. г., дир. М. Фајдига, сц. Б. Максимовић, к. Љ. Драговић, к. г., к-граф И. Отрин, соло-виолина К. Сенаши, хор спремио Е. Гвоздановић, пом. рд. М. Марцикић; Д. Балтић (Гаспар), З. Николић (Гретл), Б. Богданов (Газда), О. Бручи (Нинабела), Л. Манцин (Амандус), М. Хаднађев (Гуликеса), Р. Немет (Куперус), Б. Грубач (Крадљивац), Ф. Пухар (Грабљивац), Ј. Пока (Градоначелник), Ф. Кнебл (Судија, Први лакеј), Ђ. Молдовановић (Други лакеј), К. Марцикић (Официр). – Изведено 6 пута, глед. 2373.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Прво извођење на Балкану, Дневник, 15. III 1966.

В. П.

ЧАРОБНА ФРУЛА (Zauberflöte) – у 2 чина. Музика: Волфганг Амадеус Моцарт. Либрето: Емануел Ј. Шиканедер. Прво извођење у Бечу, 30. IX 1791, у нашој земљи 15. II 1899. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 27. XI 1983. у НСаду. Превод певаног текста: Станислав Бинички, превод говорног текста: Светозар Дракулић. – Рд. К. Спаић, к. г., дир. М. Јагушт, к. г., сц. З. Шулер, к. г., к. М. Жарак, к. г., пом. рд. Ј. Ферик, пом. дир. Р. Граховац, сценски покрет Ј. Бјегојевић, к. г.; С. Дракулић, Б. Јатић (Сарастро, велики свештеник), С. Коцић, к. г., Ј. Рељин, к. г. (Тамино, принц), П. Петковић-Лазин, к. г. (Памина, кћи Краљице ноћи), О. Вулић, к. г., Ј. Шајновић, к. г. (Краљица ноћи), Ј. Бисак-Хартиг (Прва краљичина дама), Б. Окљеша (Друга краљичина дама), И. Кантор,  к. г. (Трећа краљичина дама), М. Милановић (Говорник), Б. Вукасовић (Папагено), Г. Којадиновић (Стара жена – Папагена), Ј. Рељин, к. г., С. Коцић, к. г. (Моностатос), Ђ. Кечи , Ј. Бисак (Први оклопник), Б. Јатић, С. Дракулић (Други оклопник), Б. Ђукић, Р. Старовић, Ј. Бенка, М. Алексић, Н. Чонкић, Е. Кочи (Дечаци). – Изведено 7 пута, глед. 5208.

ЛИТ: G. Juhász, Varázsfuvola, Magyar Szó, 15. XI 1983; Н. Симин, „Чаробна фрула“ као првенац, Дневник, 25. XI 1983; G. Juhász,  A bátor gyözött, Magyar Szó, 4. XII 1983; Gy. Fülöp, Orszefogással a sikerét, Magyar szo, 8. XII 1983; L. Dormán, A varázslat elmaradt, Magyar szó, 14. XII 1983; Е. Гвоздановић,  Чар „Чаробне фруле“, Дневник, 22. XII 1983; Ј. Њаради, Опера о моћи музике, Позориште, НСад, 1983, бр. 1-2, с. 4-5; З. Л(азин), Краљица ноћи – краљица висина, Позориште, НСад, 1983, бр. 1-2, с. 12; Е. Гвоздановић,  На измаку оперске сезоне, Позориште, НСад, 1984, бр. 9-10, с. 4-5.

В. В.