ЦВЕЈАНОВ Милан– глумац (Зрењанин, 12. X1906 – Београд, 26. IV 1993). Гимназију је завршио у Зрењанину, где се аматерски бавио глумом од 1928. до 1941. После ослобођења ангажован је у НП у Зрењанину (1945-1948, 1951/52, 1956/57); са супругом Јулијаном био је члан СНП у сезони 1948/49, а у наредној сезони је повремено наступао као гост; затим је радио у ЦНП у Титограду (1952-1955), у НП у Крагујевцу (1955/56), у НП у Суботици (1957-1962) и у НП у Зеници (1962-1964), где је пензионисан. Похваљен је на 5. Сусрету позоришта Војводине и од Удружења драмских уметника БиХ.
УЛОГЕ: Оштијер (Дундо Мароје), Паун (Вуци и овце), Поп Ћира (Поп Ћира и попСпира) и Крафт (Острво мира).
ЛИТ: В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“ у Војвођанском народнон позоришту, ЛМС, 1949, св. 6, с. 380.
Ј. М.

ЦВЕЈАНОВИЋ Лазар – секретар СНП (Раковац, Срем, 15. V 1912 – ?). Завршио је осам разреда гимназије са великом матуром. Радио је у Дому студената у НСаду, одакле је  15. XII 1958. дошао у СНП за администратора; 1. I 1960. именован је за секретара СНП и на том положају остао до 20. IV 1963, када је прешао на дужност секретара Пољопривредног архива Војводине у НСаду. Уз редован рад певао је у хору Културно-уметничког друштва „Светозар Марковић“ у НСаду.

Р. Б.

ЦВЕЈАНОВИЋ Милан – члан оперског хора (Раковац, Срем, 17. V 1908 – Нови Сад, 5. II 1979). Основну школу је завршио у Раковцу, четири разреда гимназије у НСаду, а двогодишњу Поштанску школу у Бгду. Од 1926. до 1948. службовао је као поштански чиновник у НСаду, Сплиту и Шапцу и све то време певао у аматерским хоровима, а сеоским хором у Раковцу и хором поштара у НСаду извесно време је и дириговао. У СНП је био ангажован као члан оперског хора од 1. VIII 1948. до 1. VII 1963, када је пензионисан. Веома искусан хорски певач, здравог и звонког тенора са поузданим високим регистром, Ц. је био један од стубова тенорске групе одличног хора Опере СНП, а често је наступао и у епизодним солистичким улогама.

УЛОГЕ: Парпињел (Боеми), Берса (Риголето), Продавац (Еро с онога свијета), Трговац (Сорочински сајам).

В. П.

ЦВЕЈИЋ Бисерка – оперска певачица, мецосопран (Јесенице код Сплита, 5. XI 1923 – Београд, 7. I 2021). После основне завршила је средњу трговачку школу у Лијежу 1946, а Музичку академију у Бгду 1953. Још као студент била је ангажована у Београдској опери и у њој остала до 1960, када је постала чланица бечке Државне опере. Од 1961. је била сталан гост њујоршког „Метрополитена“, а гостовала је и у Паризу, Визбадену, Базелу, Цириху, Женеви, Бечу, Бриселу, Бајројту, Нирнбергу, Стокхолму, Токију, Москви итд. Ц. спада међу најистакнутије југословенске оперске уметнице у послератном времену. Одликовала се гласом светлог, углађеног и чистог сребрнасто драгуљског тембра, веома уједначеним у свим регистрима, као и музикалношћу и одмереном складношћу сценског израза. После силаска са сцене посветила се вокалној педагогији у Бгду и НСаду. У СНП је наступила као Амнерис у Аиди 25. XI 1969. Остварила је укупно 77 мецосопранских улога у 1.800 представа на сценама широм света. Одликована је највећим француским орденом Легија части 2001. Добељена јој је награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело 2014.

ЛИТ: А-м, Гостовање Бисерке Цвејић, Позориште, НСад, 1969, бр. 3, с. 5; А-м., Бисерки Цвејић награда “Доситеј Обрадовић” за животно дело, Блиц, 17. XI 2014; А-м., Умрла примадона Бисерка Цвејић, Блиц, 7. I 2021.

В. П. и М. Л.

ЦВЕЈИЋ Богдан – диригент (Шуљам, Срем, 12. VIII 1913 – Београд, 27. VI 1989). Завршио је дириговање на Музичкој академији у Бгду 1947. у класи Михаила Вукдраговића и Крешимира Барановића и апсолвирао композицију код Миленка Живковића и Јосипа Славенског. Члан СНП је био пре обнављања његове Опере, у сезони 1945/46: опремао је музичке тачке у драмским представама и њима дириговао. Касније је био диригент Градског оркестра у Зеници, кратко диригент Осјечке опере, Радио-Бгда и многих културно-уметничких друштава, са којима је гостовао у Грчкој, Мађарској, Румунији, Чехословачкој… Повремено је објављивао стручне чланке у „Политици“, „Раду“ и другде.

ДИРИГОВАЊА: Избирачица, Зона Замфирова, Фигарова женидба, Београд некад и сад, Сан летње ноћи.

ЛИТ: А-м, Концерт посвећен Титу у Војвођанском народном позоришту, СВ, 25. V 1945; А-м, Пред премијеру „Фигарове женидбе“, СВ, 27. IX 1945; А-м, Из Војвођанског народног позоришта одлазе неки чланови, ВС, 1946, бр. 3, с. 16.

В. В.

ЦВЕЈИЋ Владан – оперски солиста, тенор (Рума, 24. IX 1925 – Нови Сад, 21. II 1997). Отац Иван био је штампар и књижар, мати Савета рођ. Атанацковић. Учествовао је у Народноослободилачкој борби (1944–1945). Гимназију је завршио у Руми 1947. Од 1. II 1948. до 31. VIII 1951. био је запослен у Радио Бгду. Истовремено је студирао соло певање на Музичкој академији, у класи свога стрица Николе Цвејића. По завршетку средњег одсека Музичке академије ангажован је од 1. IX 1951. у Опери СНП, у којој је остао све до пензионисања, 31. VII 1980, носећи драмско-тенорски репертоар. Све време провео је у Опери СНП и постепено се развијао тумачећи мале и средње улоге освајајући све сложенији фах. Октобарску награду НСада добио је 1969. за улогу Ондреја у Крутњави словачког композитора Еугена Сухоња. СНП га је 1991. наградило својим највишим признањем – златном Медаљом „Јован Ђорђевић“. Са Опером СНП, али и са београдском Опером, или индивидуално гостовао је широм Југославије (Бгд, Згб, Љубљана, Сарајево, Ријека, Осијек) и у иностранству (Египат, СР Немачка, Мађарска, Енглеска, Чехословачка, Румунија, Бугарска). На београдској оперској сцени певао је као гост улогу Танхојзера у истоименој Вагнеровој опери и Димитрија Самозванца у Борису Годунову. „Веома одан своме позиву, студиозан, музикалан и даровит глумац, у току своје (скоро тридесетогодишње) каријере откривао све нове и нове могућности, испољивши се као један од најразноврснијих уметника наше оперске сцене. Запажен уметнички домет имале су његове креације у комичном фаху…, а ништа мање и његове улоге у фаху карактерном… Све и да се задржао у тим оквирима комичних и карактерних улога – за које се траже поуздана музикалност и изузетнији дар за гласовно и глумачко сликање разноврсних оперских ликова – Ц. би остварио лепу оперску каријеру. Чак ми се чини да би он баш у том фаху – важном и цењеном – могао најпотпуније испољити све своје способности, постићи највише и најскладније уметничке домете и доспети на оперске сцене веће од новосадске. Међутим, његове амбиције, врло природне и разумљиве, као и могућности његовог здравог, једрог и звучног гласа, водиле су га ка тешком, скупоценом, у нас увек тако дефицитарном фаху драмског тенора“ (В. Поповић). Снимао је за радијске куће у Бгду и НСаду.
УЛОГЕ: Нандо (У долини), Шмит (Вертер), Едгар (Лучија од Ламермура), Ленски (Евгеније Оњегин), Љубавник (Амелија иде на бал), Попче (Сорочински сајам), Инкредибиле (Андре Шеније), Принц (Заљубљен у три наранџе), Јожек (Дорица плеше), Јерошка (Кнез Игор), Панг (Турандот), Херман (Пикова дама), Кулин-бег (Кнез Иво од Семберије), Грабанцијаш (Женидба Милошева), Шујски (Борис Годунов), Туриду (Кавалерија рустикана), Човек с магарцем (Мудра девојка), Иво (Еквиноцијо), Рикардо (Четири грубијана), Дон Карлос (Дон Карлос), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Ерик (Холанђанин луталица), Мића (Еро с онога свијета), Милош Обренбеговић (Кнез од Зете), Манрико (Трубадур), Вашек, Јењик (Продана невеста), Габријел Адорно (Симон Боканегра), Алваро (Моћ судбине), Ондреј (Крутњава), Радамес (Аида), Доктор Фауст (Фауст), Каварадоси (Тоска), Дон Хозе (Кармен), Рикардо (Бал под маскама), Полионе (Норма), Самсон (Самсон и Далила).
ЛИТ: Н. Грба, Д’Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 7. VI 1952; А-м, Припрема се Бизеова „Кармен“, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10; Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; М. И(ванови)ћ, Београдски деби новосадских оперских уметника, Дневник, 8. IV 1954; М. М-ћ, „Фигарова женидба“, Дневник, 6. I 1956; Б. Драгутиновић, „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; М. Б(абинк)а, У знаку јубилеја Опере, Дневник, 22. IX 1957; Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; С. Ст(анић), „Пикова дама“, Дневник, 3. II 1959; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; М. Логар, „Кнез Иво од Семберије“, Дневник, 22. XI 1959; Др. А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 1959, бр. 351, с. 4; М. Г., Премијера „Дон Карлоса“, Дневник, 28. IV 1964; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Р. П(оповић), Поводом годишњице ослобођења. Додељене Октобарске награде Новог Сада, Политика, 22. X 1969; З. П(ашић) и В. У(рбан), Говоре добитници Октобарских награда. Најдража признања, Дневник, 22. X 1969; В. Поповић, Владан Цвејић, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 2; Н. Н., Панорама, Борба, 1970, бр. 91, с. 12; В. П(оповић), Разговор пред премијеру „Ђоконде“, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 3, 9; И. Рацков, „Трубадур“ од Ђ. Вердија, Руковет, Суботица 1970, март–април, с. 255; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 56; В. П(оповић), Чланови новосадске Опере на Мајским вечерима, Позориште, НСад 1973, бр. 10, с. 6;  В. Поповић, Владан Цвејић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 222–224; А-м, Преминуо Владан Цвејић, Дневник, 22. II 1997; А-м, Умро оперски првак Владан Цвејић, Политика, 22. II 1997; А-м, Преминуо Владан Цвејић, Наша Борба, 22. II 1997; В. Поповић, Владан Цвејић (1925–1997), Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 137–138.

В. В.

ЦВЕЈИЋ Жарко – оперски певач, бас (Баноштор, Срем, 5. III 1907 – Београд, 27. II 1994). Завршио је гимназију у Руми (1925), а Филозофски факултет (група југословенска књижевност и српскохрватски језик) у Бгду. Музичко-певачке способности развијао је уз оца свештеника, који је записивао и проучавао црквено појање у Сремским Карловцима, предавао музику и био хоровођа у Руми. У Бгду је наступао у Академском певачком друштву „Обилић“. Касније је певао и са хором „Мадригалиста“. Од 1926. је усавршавао соло-певање код Светозара Писаревића, па код корепетитора Александра Руча, а касније у неколико наврата (1936. и 1939) у Бечу. Сам је највише допринео техничком култивисању и развијању свог гласа слушајући певање са плоча великана Тита Руфа, Етора Бастијанина, Бењамина Ђиљија и Фјодора Шаљапина. У београдској Опери је дебитовао 1928. као Краљ Египта у Аиди; у ангажман је примљен 1. I 1930. и до пензионисања, 1970, у њој био носилац репертоара отпевавши око осамдесет великих рола, међу којима су најупечатљивије Скарпија у Тоски, Дон Базилио у Севиљском берберину, Мефисто у Фаусту, Борис и Варлаам у Борису Годуновом, Кецал у Проданој невести, Даланд у Холанђанину луталици, Филип у Дон Карлосу  и Хаџи Тома у Коњовићевој Коштани. У току уметничке каријере гостовао је на свим оперским сценама у Југославији, али и у Прагу, Брну, Братислави, Моравској Острави, Кошицама, Буђојевицама, Плзену, Бечу, Будимпешти, Венецији, Болоњи, Торину, Перуђи, Софији, Варшави, Гдањску, Познању, Букурешту, Атини, Паризу, Цириху, Лозани, Женеви, Минхену, Визбадену, Каиру и Единбургу. Новосадској публици се представио још у међуратном периоду концертно наступајући са београдским колегама. У СНП је наступио као Кецал у Проданој невести  7. XI 1948. и 8. XII 1967, Газда Марко у Ери с онога свијета 27. II 1948, 26. XII 1948. на прослави 200. годишњице града НСада и 24. XII 1970, Базилио у Севиљском берберину 26. VII 1949, Ферандо у Трубадуру 1. III 1951, Мефисто у Фаусту 24. IV 1954. у оквиру прославе свог јубилеја, Галицки у Кнезу Игору 26. I 1958. и Закарија у Набуку 28. XII 1968. Са Златом Сесардић је у НСаду певао и 4. VII 1953. као Лукас о ораторијуму Годишња доба. За познату издавачку кућу „Decca“ снимио је плочу изводећи главне улоге у операма Борис Годунов, Кнез Игор и Прича о цару Салтану. Снажним волуменом свог гласа успешно се потврдио и у озбиљним и у комичним операма, пре свега романтичарског репертоара. Његово остварење Варлаама у Борису Годуновом снимила је болоњска телевизија. Деловао је као професор музичке школе „Станковић“ у Бгду (1942–1944, 1946/47). Одликован је Споменицом града Бгда (1947) и Орденом рада II реда (1949). Републичку награду Србије добио је 1947, Савезну награду 1948. за Ивана Сусањина и 1949. за Галицког, награду Удружења музичких уметника Србије 1959. и Седмојулску награду за животно дело 1962.
ЛИТ: А-м, У програму новинарског кермеса поред г. Цвејића и г. Сенашија, учествоваће и гђа Евка Микулић, Дан, 1935, бр. 52, с. 12, бр. 53, с. 12; А-м, Биографије наших уметника – Опера – Жарко Цвејић, Српска сцена, 1942, бр. 8, с. 254-255; А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; А-м, „Еро с онога свијета“, ВС, 1948, бр. 15, с. 38; Н. Петин, „Еро с онога свијета“ на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; А-м, Ораторијум „Годишња доба“ у СНП-у, Дневник, 4. VII 1953; А-м, Јубилеј Жарка Цвејића, НС, 1954, бр. 77, с. 4.

В. В.

ЦВЕЈИЋ Младен – глумац, родом из Врањева. На позоришној сцени је почео да наступа 1859. у Протићевој па у Путићевој путујућој дружини. Кнежевићевој дружини се прикључио 1860. и нашао се међу деветоро њених глумаца који су 16. VII 1861. чинили први ансамбл новооснованог СНП. У сезони 1861/62. играо је епизодне улоге.

ЛИТ: Свечан говор подначеоника А. Хаџића о прослави 25-годишњице Српског народног позоришта, Позориште, НСад, 1887, бр. 14, с. 53-70.

В. В.

ЦВЕЈИЋ Никола – оперски певач, баритон (Добановци, Срем, 23. XII 1896 – Нови Сад, 6. II 1987, сахрањен у Руми). За време студија шумарства у Згбу певао је у Академском хору „Балкан“, а затим у оперском хору ХНК. Певање је учио код загребачких педагога и у Милану. Члан Љубљанске опере био је од 1921. до 1925, а од 1925. до 1927. био је ангажован у Опери ХНК у Згбу. Од 1927. до 1939. наступао је на иностраним сценама: као члан Опере у Брну (од 1930. стални члан) певао је у Бечу, Прагу, Варшави, Стокхолму, Копенхагену, Ослу… Од 1. I 1939. био је члан Београдске опере све до пензионисања, 1962. Од 1946. до 1970. предавао је соло-певање на Музичкој академији у Бгду. Неколико његових ученика (Радмила Бакочевић, Даница Мастиловић, Душан Поповић) остварило је значајну интернационалну певачку каријеру, а неки од њих заузимали су важно место у репертоару Опере СНП. Објавио је опсежну књигу Савремени белканто (Бгд 1980). Својим многостраним радом Ц. је заузимао истакнуто место у историји наше оперске уметности. Као певач одликовао се гласом мужевног племенитог тембра и великог опсега, изразитом музикалношћу и глумачком обдареношћу. У СНП је певао Скарпију у Тоски четири пута (15. III 1949, 9. X 1952, 25. I 1953. и 18. VI 1959), Ескамила у опери Кармен (3. III 1953), Газда-Марка у Ери с онога свијета (30. X 1952) и Мефиста у Фаусту (22. III 1956).

ЛИТ: А-м, Гостовање Николе Цвејића, НС, 1953, бр. 55-56, с. 8; А-м, Гостовање, НС, 1953, бр. 59-60, с. 6; В. Поповић, Никола Цвејић, Позориште, НСад, 1987, бр. 67, с. 43; М. Сујић-Виторовић, In memoriam Никола Цвејић, Политика, 9. II 1987.

В. П.

ЦВЕТИЋ Милош – глумац, редитељ и драмски писац (Чуруг, 26. VI 1845 – Београд, 16. XII 1905). Завршио је три разреда основне школе у Чуругу, два разреда немачке основне школе и три разреда гимназије, и био шегрт у трговини, коју је убрзо напустио. Први пут је ступио на сцену 30. I 1862. у трупи Јована Кнежевића у Великој Кикинди. У СНП је био примљен 8. X 1862. и у њему је остао до 9. I 1863; после тога је са Стеваном Чекићем формирао путујућу позоришну дружину, а крајем 1863. прешао је у једну приватну позоришну трупу у Шапцу, где је остао до марта 1864, а од тада до 29. IV 1865. био је члан драмског ансамбла Позоришног одбора у Бгду. Када је тој дружини укинута државна субвенција, она је наставила да ради као приватна трупа кратко време у Бгду и гостујући у другим местима; до 29. III 1866. у њој се, с времена на време, појављивао и Ц. Од јуна 1866. поново је био члан СНП, а 15. IX 1866. је ангажован у ХНК Згб, где је остао до краја марта 1869. као редован члан. У Згбу се, крајем 1868, оженио глумицом Маријом Голубић (Таубнер). За редовног члана НП у Бгду ангажован је 1. IV 1869; већ од пролећа 1871. Алекса Бачвански је почео да га уводи и у редитељске послове, али је тек 1. I 1875. био одређен да га замењује у свим дужностима редитеља и ту функцију је задржао до пензионисања. Статус сталног члана добио је 19. III 1879; пензионисан је 27. IV 1894. Од септембра 1894. поново је био члан (глумац и редитељ) ХНК у Згбу, у којем је 25. V 1895. последњи пут наступио пред публиком пре повратка у Бгд, где је реактивиран као члан НП 21. XII 1899: појављивао се на београдској сцени у насловној улози у Дон Цезару од Базана, а 1. VIII 1900. постављен је за главног редитеља и директора позорнице. По други пут је, дефинитивно, пензионисан 15. II 1901. У НП у Бгду је прославио два јубилеја: 25-огодишњицу 19. XII 1887. у своме Немањи и 40-огодишњицу глумачког, 25-огодишњицу редитељског и 15-огодишњицу књижевног рада 10. I 1902. трећим чином Немање и Тодором од Сталаћа. Живот је завршио трагично: подлегао је повредама задобијеним од запрежних кола која су на улици налетела на њега. Српска влада одликовала га је Орденом Светог Саве IV реда (1887), Орденом Белог орла V степена (1901) и Орденом Светог Саве III реда (1902). Ц. је још у два маха преговарао да пређе у СНП: крајем септембра 1867. нудио се Ј. Ђорђевићу за глумца, а почетком 1892. био се споразумео са УО ДСНП да дође за управитеља српске народне позоришне дружине, али је доцније од тога одустао. У представама СНП наступао је од 1884. више пута као гост. За време оба своја боравка у СНП, још сасвим на почетку каријере, играо је углавном мање улоге. Захваљујући Адаму Мандровићу и, нарочито, А. Бачванском, и својој амбициозности, великој марљивости и изузетној вредноћи, успео је да се током каријере образује, глумачки изгради и пробије у прве редове београдског глумачког ансамбла. Био је типичан представник романтичарске глуме, патетичне, ношене јаким осећањима и успламтелом захукталошћу. Тумачио је најпре улоге трагичних љубавника а доцније хероје, и драмске и комичне карактере. „Ц. је био одличан учитељ изговора, врло ваљан, управо најбољи, спреман и смишљен приказивач, али никада није био велики уметник“. Он је, дакле, „и без великог дара а са много воље, труда и интелигенције постигао врло велике успехе и знатно унапредио српску глуму“ (Павле Маринковић). „Ц. је био редитељ без маште. Све је у његову стварању на сцени надокнађивао стрпљењем и истрајношћу“ (Ж. Петровић). Написао је шест драма на теме из српске историје, по једну драму и комедију из грађанског живота и једну драмску алегорију; поред тога, објавио је једну приповетку, једну аутобиографску црту, један роман и неколико чланака о позоришту. У његовим драмама, прецењеним у своме времену, без књижевне вредности, присутни су одјеци тада већ превазиђеног романтизма: радња им је развучена, карактери нису до краја објашњени, сукоби недовољно мотивисани, а главна лица у њима говоре патетичне тираде, извештачено, срачунато да изазову утисак. У рукопису су му остали: драмска алегорија Три светла дана (написао заједно са Д. Брзаком, 1879), драма Родитељски греси (изведена 1898. у Згбу), две комедије преведене с немачког – једночинке Нема је А. Винтерфелда (1871) и Само не говорити К. Г. Штикса (1872). Роман Златно срце објављен му је у наставцима у подлистку „Београдских новина“, а чланци штампани у београдским и другим листовима и публикацијама. Драма Немања награђена је на натечају НП Бгд (1000 динара у златницима), а трагедије Душан и Лазар наградила је Коларчева задужбина. Немања му је преведен и игран у Чешкој и Пољској. У СНП су извођене две његове историјске драме: Немања (1887-1901) и Душан (под насловом Цар Душан Силни, 1902-1905).

УЛОГЕ: Владимир (Владимир и Косара), Милан Топлица (Милош Обилић, Стерија), Челебија (Ђурад Бранковић), Густав Мерфелд (Карло XII на острву Ригену), Лорд Мексвел (Она је луда), Октавије (Обрштар од 18 година); к. г.: Дон Цезар (Дон Цезар од Базана), Лудвиг XI (Лудвиг XI), Пјер Гренгоар (Гренгоар), Морис (Адријена Лекуврерова), Камуфле (Шоља теја), Мортимер (Марија Стјуартова), Немања (Немања, Цветић).

БИБЛ: Немања, драма, Бгд 1887; Душан, трагедија, Бгд 1889; Лазар, трагедија, Бгд 1889; О Гундулићевој прослави, Бгд 1893; Тодор од Сталаћа, трагедија, Бгд 1896; Браћа, комедија, Бгд 1899; Милош Велики, комад с песмом и свирком, Бгд 1901; Кара-Ђорђе, трагедија, Бгд 1904.

ЛИТ: А-м, Милош Цветић, у годишњаку Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XXXIX; А-м, Књижевно вече 13. јануара 1887, у годишњаку Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XLVII-LX; Д. Живаљевић, Немања, Стражилово, 1887, бр. 10, с. 155-158; (К. С.) Ар(аницки), Немања, историјска драма у пет чинова, Отаџбина, 1887, књ. 61, с. 147-167; Б. Д., Прослава 25-годишњице глумовања Милоша Цветића у Београду, Позориште, НСад, 1888, бр. 5, с. 18-20, бр. 6, с. 22-23; М. Јовановић, Лазар, Отаџбина, 1889, књ. 88, с. 717-724, књ. 89, с. 148-161; А-м, Поглед на Цветићевог „Лазара“, Коло, 1889, бр. 21-23, с. 342-344, 354-355, 368-369; Др В. (Ђорђевић), Душан, трагедија у пет чинова, Отаџбина, 1890, књ. 95, с. 450-461; М. Р. Димитријевић, Тодор. Кратка естетичка студија на пољу трагедије, Отаџбина, 1892, књ. 122-1233, с. 243-285, 445-467; А-м, Тридесетогодишњица Милоша Цветића, Српске новине, 1894, бр. 300; Ј. Грчић, Цар Душан, драма, ЛМС, 1894, књ. 180, с. 52; Spectator, Милош Цветић. Приликом тридесетогодишњице глумовања му, Позориште, НСад, 1894, бр. 6, с. 21-23; Јов., Милош Цветић, српски уметник и књижевник, Босанска вила, 1896, бр. 20, с. 313-315, А-м, Милош Цветић, глумац и књижевник, Застава, 1905, бр. 268, с. 3; А-м, († Милош Цветић), Позориште, НСад, бр. 34, с. 211-212; Ф. Иличић, Говор Фотија Ж. Иличића на гробу М. Цветића, Правда, 1905, бр. 288, с. 3; А-м, Милош Цветић, Бранково коло, 1905, с. 1583-1584; (Н) А(нтула), Милош Цветић, Српски књижевни гласник, 1906, књ. XVI, с. 80; А. Хаџић, Милош Цветић, ЛМС, 1906, књ. 235, с. 140-143; М. Богдановић, Случај Цветићевог „Немање“, Српски књижевни гласник, 1921, св. 7, с. 523-531; М. Ибровац, Један француски критичар Цветићевог „Немање“, Време, 1930, бр. 3181, с. 4; Ж. Петровић, Како је Милош Цветић постао редитељ, Српска сцена, 1943, бр. 19, с. 581-585; С. Душановић, Милош Цветић – глумац Српског народног позоришта, НС, 1959, бр. 144, с. 17.

Л. Д.