ХРАНИЛОВИЋ Јован

 ХРАНИЛОВИЋ Јован– новинар, позоришни критичар и књижевник (Кричке, Далмација. 18. XII 1855 – Нови Сад, 5. VIII 1924). Похађао је основну школу у Сошицама (1863/64) и Крижевцима (1864-1867), гимназију у загребачком унијатском училишту (1867-1874), а теологију је студирао у Згбу (1874-1876) и Бечу (1876-1878). Заредивши се 1878, био је гркокатолички жупник у Кашту (1878-1881) и Радатовићу (1881-1886), бискупски тајник у Крижевцима (1886/87), жупник у Сошицама (1887), затим у Бачкој – у Куцури (1888), Руском Крстуру (1889) и НСаду (1889-98), у који се, после краћег боравка у Згбу, вратио 1900. и у њему остао до смрти (1924). Још у гимназијским данима почео је да пише за часописе и новине. Први књижевни рад, баладу Јелка и Мирко, објавио је у „Буњевачкој и шокачкој вили“ 1873. Прославио се својим Жумберачким елегијама (1886). Од 1898. до 1900. професионално се бавио новинарством у Згбу као уредник „Обзора“ (1898) и „Виенца“ (1899-1900); потом се у НСаду вратио цркви као парох, а волонтерски је писао за новосадска гласила „Позориште“, „Јавор“, „Браник“, Летопис МС и др. Напустио је парохијску дужност 1924. и потпуно се посветио новинарству. У новосадском листу „Јединство“ (излазио од 1919. до 1925) био је главни уредник, који је диктирао основни тон овог гласила – „да у лист не уђе каква оштрија лична инсинуација, замерка или нападај“ (сарадник Жарко Огњановић), а чланци које је сâм писао, и кад су били опозиционо настројени, увек су били уздржљиви, пристојни и тактични. Како Огњановић коментарише, за новинара је био „пречедан“ и „недовољно лајав и политички безобразан“. Говорио је италијански, немачки, руски и француски а служио се и грчким и латинским. Преводио је Хагина, Мора, Платона, Ламартина, Лонгфелоа… Био је један од председника Народне скупштине ослобођења Војводине (1918/19). Одликован је орденом Светог Саве IV реда (1921). Одржавао је преписку са бискупом Штросмајером, Т. Смичикласом, А. Тресић-Павичићем, Ј. Ј. Змајем, С. Матавуљем, Ф. Рачким, С. Кранчевићем, В. Илићем, Л. Костићем, М. Полит-Десанчићем, А. Шеноом и другим познатим личностима. Представе СНП је пратио и приказивао редовно од 1890, најпре у новосадском „Позоришту“, па у „Јавору“, „Бранику“, „Летопису Матице српске“ и касније у „Јединству“, под пуним именом и презименом, али и као: Хр., Ј. Хр.

БИБЛ: Подвала, Позориште, НСад, 1891, бр. 12, с. 50-51; Радничка побуна, Позориште, 1891, бр. 13, с. 54-55; „Париска сиротиња“, Браник, 1891, бр. 136, с. 4; Париска сиротиња, Позориште, 1891, бр. 19, с. 78-79; „Ђаволове стене“, Браник, 1891, бр. 137, с. 4; Ђаволове стене, Позориште, 1891, бр. 20, с. 82;  „Александра“, Браник, 1891, бр. 149, с. 4; Ева, Позориште, 1891, бр. 27, с. 110-111, бр. 28, с. 114-115; Краљ Лир, Позориште, бр. 30, с. 122-123; Марија Стјуартова, Позориште, 1891, бр. 38, с. 154-155; „Марија Стјуартова“, Браник, 1892, бр. 3, с. 3; „Дојчин Петар“, Браник, 1892, бр. 7, с. 4; Дојчин Петар, Позориште, бр. 1, с. 2-3, бр. 2, с. 6-7; „Сабља Краљевића Марка“, „Милош Обилић у Латинима“, Браник, 1892, бр. 13, с. 4; „Диран и Диран“, Јавор, 1892, бр. 6, с. 90-91; Задужбина цара Лазара, Позориште, 1892, бр. 10, с. 38-39;  Репертоар у последњој позоришној сезони у Новом Саду, Јавор, 1892, бр. 6, с. 90-92; „Александра“, „Врачара“, „Ђаволове стене“, „Ева“, „Јаквинта“, „Неће варошанку“, „Париска сиротиња“, „Партија пикета“, „Распикућа“, „Сеоска лола“, „Три жене у један мах“, „Федора“, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; „Буњевка“, „Гроф Монте Христо“, „Краљ Лир“, „Максим Црнојевић“, „Милош Обилић“, „Мој џеп“, „Пркос“, „Риђокоса“, „Саћурица и шубара“, „Циганин“, „Челик човек“, Јавор, 1892, бр. 8, с. 121-124; „Војнички бегунац“, „Господар од ковница“, „Дојчин Петар“, „Звонар Богородичине цркве“, „Лудвиг XI“, „Мехурићи“, „Милош у Латинима“, „Пут око Земље за осамдесет дана“, „Сабља Краљевића Марка“, „Честитам“, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; „Наш пријатељ Некљужев“, Браник, 1892, бр. 14, с. 4; „Дон Цезар од Базана“, „Жене у уставном животу“, „Задужбина цара Лазара“, „Наш пријатељ Некљужев“, „Немања“, „Сељак милијонар“, „Стари бака и његов син хусар“, „Фауст“, Јавор, 1892, бр. 10, с. 153-156; Вечити закон, Позориште, 1895, бр. 5, с. 18-19; Досадан свет, Позориште, бр. 6, с. 22; Млетачки трговац, Позориште, 1895, бр. 16, с. 62-63; Чаша воде, Позориште, 1895, бр. 18, с. 70-71; Ђидо, Позориште, 1895, бр. 26, с. 102-103; Отело, Позориште, бр. 28, с. 110-111; За круну, Позориште, 1895, бр. 44, с. 177-179; „Златан мајдан“, Браник, 1896, бр. 7, с. 1; Војнички бегунац, Позориште, 1896, бр. 3, с. 10-11; „Булинарови“, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; Зец, Позориште, 1896, бр. 15, с. 58-59; „Нора“, Браник, 1896, бр. 19, с. 1; Роман сиромашног младића, Позориште, 1896, бр. 27, с. 106-107; „Цезаров тестамент“, Браник, 1896, бр. 28, с. 1; „Чикина кућа“, Браник, 1896, бр. 33, с. 1; Шокица, Позориште, 1896, бр. 36, с. 142-143; Кир Јања, Позориште, 1896, бр. 39, с. 154-155; Еманципована, Лепа Галатеја, Позориште, 1897, бр. 9, с. 46-47; Слободарка, Позориште, 1898, бр. 5, с. 30-31; Карлова тетка, Позориште, 1898, бр. 9, с. 46-47; Завет, Позориште, 1898, бр. 12, с. 58-59; Корак у страну, Позориште, 1898, бр. 19, с. 86-87; Лажни цар Димитрије, Позориште, 1898, бр. 24, с. 106-107; Јасмина и Ирена, 1898, бр. 26, с. 114-115; Хамлет, Позориште, 1898, бр. 31, с. 134-135;  Двадесетпетогодишњица Пере Добриновића, Браник, 1898, бр. 77, с. 1; Двадесетпетогодишњица А. Лукића, Браник, 1898, бр. 78, с. 1; Прибислав и Божана, Позориште, 1898, бр. 39, с. 172-173; Тако је морало бити, Позориште, 1901, бр. 17, с. 122-123; Као пиле у кучинама, Позориште, 1901, бр. 29, с. 170-171; Мадам Сан-Жен, Позориште, 1901, бр. 32, с. 182-183; Цар проводаџоја, Позориште, 1901, бр. 42, с. 222-223; Пучина, Позориште, 1902, бр. 9, с. 34-35; Горски вијенац, Позориште, 1902, бр. 17, с. 73-74; Цар Душан Силни, Позориште, 1904, бр. 16, с. 98-99; Код белог коња, Позориште, 1904, бр. 20, с. 114-115; Риђокоса, Позориште, 1904, бр. 43, с. 234-235; Распикућа, Позориште, 1905, бр. 7, с. 26-27; Лепеза, Позориште, 1905, бр. 18, с. 73-74; Краљ Лир, Позориште, 1905, бр. 23, с. 101; Госпођица Жозета моја жена, Позориште, 1907, бр. 22, с. 142-153; Сеоска лола, Позориште, 1907, бр. 24, с. 150-151; Барон Фрања Тренк, Позориште, 1907, бр. 26, с. 159; Округићева књижевна оставина, Браник, 1908, бр. 290, с. 7; Округићев нештампани еп о Дојчин Петру, ЛМС, 1909, књ. 257, с. 1; Сезона Српског народног позоришта (од новембра 1909. до 31. I 1910), ЛМС, 1910, књ. 263, с. 48, књ. 264, с. 38; Др Аугуст Харамбашић, ЛМС, 1911, књ. 281, с. 75; Из савремене хрватске књижевности, ЛМС, 1911, књ. 283, с. 10; Премијера опере „Кармен“, Јединство, 15. VII 1921; „Трубадур“ од Вердија, Јединство, 10. IX 1921; Опера „Зрињски“, Јединство, 29. XII 1921; „Три девојчице“ од Бертеа, Јединство, 31. I 1922; Прослава тридесетогодишњице уметничког рада г-ђе Данице Васиљевићке, Јединство, 19. III 1922; Премијера опере „Травијата“, Јединство, 1. VII 1922; „Трикош и Каколе“, Јединство, 20. IX 1922; Јесењи маневар, Јединство, 24. IX 1922; „Годенове кћери“, Јединство, 1. X 1922; „Крвна освета на Корзици“, Јединство, 8. X 1922; „Фаун“, Јединство, 25. XI 1922; „Анђео поноћи“, Јединство, 18. XII 1922.

ЛИТ: Л. Костић, Зимушње гостовање Српског народног позоришта у Новом Саду, Нада, Сарајево, 1895, бр. 20, с. 382-384, бр. 21, с. 401-402, 1896, бр. 2, с. 34-35; Ј. Чедомил, Јован Храниловић, Нада, Сарајево, 1901, св. VI, с. 21; В. Југовић, Прослава Јована Храниловића, ЛМС, 1925, књ. 306, св. 2-3, с. 205-206; Ј. Грчић, Новосадски рецензенти у Позоришту А. Хаџића, Југословенски дневник, 1931, бр. 233, с. 2; Ј. Грчић, Судбина Округићеве „Шокице“, Југословенски дневник, 1932, бр. 219, с. 4; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918-1941, НСад 1983.

В. В.

ХРВАЋАНИН-СРБЕНДИЋ Манојло

ХРВАЋАНИН-СРБЕНДИЋ Манојло – глумац, преводилац и политички радник (Дубица, 29. XII 1849 – Београд, 2. X 1909). Право презиме му је Хрваћанин; интимно зван Маша. Рођен је у имућној трговачкој породици. Основну школу похађао је у родном месту, четири разреда реалне гимназије у Раковцу (данас: у саставу Карловца), у Хрватској, а потпуно гимназијско школовање довршио у Српској великој гимназији новосадској. Под утицајем идеја Уједињене омладине српске ступио је 1867. у једно путујуће позоришно друштво, а поткрај 1868. дошао је у СНП и у њему остао до јесени 1871, када је напустио глумачку професију у којој, према оскудним подацима, није успео да се нарочито афирмише. Тада је био близак идејама Светозара Марковића (в). Крајем 1871. отишао је у Швајцарску, у Цирих, где је најпре студирао медицину, али се убрзо определио за политичке науке и, као непомирљиви противник Аустрије, прихватио револуционарни рад и у њему стекао искуства корисна за политичку борбу. У Цириху је, у пролеће 1872, преко руских револуционара ступио у везу са Михаилом А. Бакуњиним, који је за своју међународну револуционарну организацију успео да придобије и српске студенте. Бакуњин је најпре основао тајну групу „Словенска браћа“, коју је чинило девет чланова, међу њима и Х., „чију раденост, преданост и корисност препоручује и руским револуционарима“. Бакуњин је извесно време и становао код Х., а у свом дневнику је забележио да му је Х. долазио у Локарно 13. V 1872. и код њега остао четири дана, до 16. V, па га је затим он са писмом послао једноме од главних људи бакуњинске Интернационале – Џејмсу Гијому, у Нешател. Том приликом Х. је учествовао на конгресу Јурске федерације у Локлу, 19. V 1872. Мисли се да је Х. револуционарно конспиративно име било „Љермонтов“. По налогу Бакуњина, „Љермонтов“ је, са још двојицом руских револуционара, ступио „у посао са Словенима који се находе у Цириху, као елементом преко којег се могу ухватити везе са Србима, у Кнежевини, са Хрватима, Чесима и Србима из Војне границе“ (Ј. Скерлић). У лето 1872. створена је Словенска секција која има 12-15 чланова; међу њима је, изгледа, и Х. Све време он је био у вези и са другим истакнутим Бакуњиновим сарадницима – З. К. Ралијем, В. Голдштајном, А. Елзницом и Софијом Барђином. Почетком јула 1872. присуствовао је конгресу српских социјалиста у Цириху, у чијем су раду учествовали и Светозар Марковић и Бакуњин. Словенска секција, међутим, није била дугог века: током 1873. најактивнији Срби у њој напустили су Цирих и она је августа исте г. престала да постоји. Х. за Бакуњина нису везивали анархизам у његовом учењу и решеност да га примењује у политичкој борби, него идеја циришких анархо-социјалиста о рушењу аустријске империје и стварању словенске федерације. Одласком из Цириха он ће се потпуно окренути проблемима свога тла и посветити националном раду у својој средини. О боравку у Цириху и везама Х. са Бакуњиним и његовим следбеницима остало је доста трага у делима Џејмса Гијома, Емила де Лавлеја, Јурија Стјеклова, те у писмима и дневнику М. А. Бакуњина, а касније и у обимном делу Јана Мејера – о циришким револуционарима. Х. се из Цириха вратио у Дубицу и већ 1874. био је члан Главног одбора који је припремао босанско-херцеговачки устанак. Г. 1874. изабран је у костајничком срезу за посланика Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. За време устанка хапсиле су га аустријске власти. Од 1876. до 1882. најпре је као политички емигрант боравио у Швајцарској, а затим извесно време у Србији. После тога је две г. са братом Мојом Хрваћанином-Станчићем (в) скупљао лексикографску грађу за Српску академију наука. Г. 1884. учествовао је у покретању листа „Србобран“ у Згбу, у којем је и сарађивао. Настанивши се при крају живота у Бгду, бавио се новинарством. Још као ђак завршних разреда гимназије скупљао је у Дубици и Хрватској крајини народне загонетке и песме; већи број загонетака и девет народних песама објавио је у „Матици“ (1868, 1869). Сарађивао је још у „Вили“ Ст. Новаковића, доцније у „Народном гласнику“ (Темишвар), „Самоуправи“ и „Застави“. Бавио се и преводилачким радом. У његовом преводу извођени су комади: Париски кочијаш, позоришна игра у пет чинова у преради Ј. Хајмана (у СНП 1870, НП Бгд 1875); Посланички аташе, шаљива игра у три чина А. Мејака (у СНП 1870); Глумица, шаљива игра у једној радњи, по Н. Фурнијеу прерадио В. Фридрих (у СНП 1870); Маријана, позоришна игра у пет раздела А. Д’Енерија и Малијана, коју је Х. „за српску позорницу удесио“ – у ствари драматуршки приредио (у СНП 1872); У петак, шаљива игра у једној радњи З. Шлезингера (у НП Бгд 1871, СНП 1872); Прва седа влас, шаљива игра у једном чину О. Фејеа (у НП Бгд 1875), и После игранке, шаљива игра у једном чину А. Дикеа (у СНП 1877).

УЛОГЕ: Стеван (Ђурађ Бранковић), Мешем (Чаша воде), Митар (Саћурица и шубара), Омер (Нови племић).

ЛИТ: С., Српско народно позориште у Нов. Саду, Застава, 1869, бр. 135, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35, с. 708-711, 829-830; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 6, с. 2; Ј. Скерлић, Светозар Марковић, Бгд 1922, с. 75, 79-81; Б. Ковачевић, Из прошлости – Студенти у Цириху око године 1870 – први српски социјалисти, Књижевност, 1956, књ. XXII, с. 80-82; Ђ. Љубибратић, Матица – Садржај и предметни регистар, НСад 1976, с. 27, 28, 30-32; Н. Ђорђевић, Хрваћанин Манојло-Маша, Лексикон писаца Југославије, НСад 1979, књ. II, с. 413.

Л. Д.

ХРВАЋАНИН-СТАНЧИЋ Моја/Мојо

ХРВАЋАНИН-СТАНЧИЋ Моја/Мојо – новинар, преводилац, глумац и суфлер (Дубица, 21. II 1852 – Дубица, 24. III 1928). Брат му је био Манојло-Маша звани Србендић (в), а ћерка Јованка је била позната песникиња. Основну школу завршио је у родном месту, реалну гимназију у Раковцу код Карловца, а нижу гимназију у НСаду. Од септембра 1870. до августа 1875. био је члан СНП. Затим је радио као трговац у Дубици. Уз брата је учествовао у босанско-херцеговачком устанку. У велеиздајничком процесу у Згбу 1908. осуђен је на седмогодишњу робију. У балканском рату је, 1912, ишао за војском као дописник „Заставе“. Први светски рат провео је најпре у кућном притвору, а затим у затвору загребачког судбеног стола. После рата је за учешће у устанку одликован медаљом за војничке врлине, затим Карађорђевом звездом, орденом Белог орла и орденом Светог Саве. Сакупљао је народне песме и приповетке из свог краја и објављивао их у „Матици“ (1868-1869), а са братом Манојлом је, за Српску академију наука, саставио збирку речи из Дубице. Сарађивао је у листовима и часописима: „Позориште“, „Застава“, „Самоуправа“, „Дневни лист“, „Радикал“, „Српски гласник“, „Народни гласник“ и „Србија“. За СНП је превео с немачког Тражи се васпитач (1872) и Један се мора оженити (1874).

УЛОГЕ: Ђорђе (Максим Црнојевић), Милош (Саћурица и шубара), Станко (Шаран), Арагонски принц (Млетачки трговац), Иван Косанчић (Милош Обилић), Богдан (Добрила и Миленко), Стојан (Потурица), Дон Гастон (Дона Дијана), Херман (Разбојници), Шрусбери (Марија Стјуартова).

БИБЛ: Војвода Петар Мркоњић. Краљ Петар I. Успомена из босанско-херцеговачког устанка 1875. г., Бгд б. г.

ЛИТ: С., Марија Стјуартова, жалосна игра у 5 чинова, преведена с немачког, Народ, 1872, бр. 145, с. 4; Р. Јојић-Мићић, Мојо Ерваћанин. „Илир Серб из Хрватске“, Прилози, 1967, бр. 1-2, с. 74; Н. Ђорђевић, Хрваћанин Мојо, Мојица, Лексикон писаца Југославије, НСад 1979, књ. II, с. 413.

В. В.

ХРВОЈЕВИЋ Марија Мицика

ХРВОЈЕВИЋ Марија Мицика – глумица и певачица (рођена у Загребу 1882 – Београд, 1953). Сестра глумице Анке Цицварић; по Ј. Лешићу рођена је 1888. Презиме јој се јавља и у варијанти Хрвојић, а користила је и уметничко презиме Дравска; после удаје била је Николићка. На сцени је дебитовала у дечјим улогама 1900. у трупи Стипе Јурковића. У Сплиту се 1901. придружила путујућем позоришту Драгутина Фрајденрајха, наставила са трупом Петра Ћирића, а одатле прешла у шабачко НП. Члан ХНК у Осијеку постала је 1907. а децембра 1912. је као редован члан ангажована у СНП, у којем је остала до 28. VI 1914. Пред Први светски рат похађала је часове певања код Жарка Савића (в). Потом је прешла у Скопље, где ју је затекла бугарска окупација. После ослобођења најпре је била у осјечком ХНК (1918/19), па у путујућим дружинама Николе Хајдушковића и Радивоја Динуловића, са којима је пропутовала Босну и Херцеговину, Боку Которску и Црну Гору. Од 1920. до 1928. је наступала у НП у Сарајеву, где је, насловном улогом у Маскоти, 24. III 1925. прославила 25-огодишњицу уметничког рада. Г. 1929. каријеру је наставила у Београдској оперети. У сезони 1933/34. играла је у београдском театру-башти „Код Рибнице“. Субрета, поузданог и здравог сопрана, носила је главне улоге у оперетама и комадима из народног живота с певањем.
УЛОГЕ: Мици (Дротар), Анжела Дидије (Луксембуршки гроф), Мароши (Јесењи маневар).
ЛИТ: М. В., Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 183, с. 4; А-м, „Дротар“, Браник, 1913, бр. 235, с. 3; -Л-, „Луксембуршки гроф“ од Ф. Лехара, Браник, 1913, бр. 243, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, 1914, бр. 19, с. 2; Б. С. Минић, Двадесетпетогодишњица Мицике Хрвојић, чланице Народног позоришта у Сарајеву, Comoedia, 1925, бр. 30, с. 10–11; Ј. Лешић, Хрвојић Мицика, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 97.

В. В.

ХРИСТИДИС Апостол

ХРИСТИДИС Апостол – балетски играч (Нови Сад, 24. XII 1953 – Нови Сад, 6. IV 2016). Пошто је 6 г. учио код С. Илијћ, Балетску школу у НСаду је завршио 1973. у класи Љ. Мишић. Исте г. ступио је у балетски ансамбл СНП, чији је био стипендиста. Још као ученик учествовао је у балетским представама; кроз мања сола наговестио је свој фах. Прва његова соло партија била је у опери Фауст 1974. Као Конрад (Љубав за љубав, 1979) издвојио се као интерпретатор на IX бијеналу у Љубљани. Карактерни играч са даром за комику, брижљив у избору детаља у обликовању лика, развијеног осећаја за партнера, беспоговорне оданости задатку, често је био без алтернације, па је и подизао ниво представе (Лоренцо – Дон Кихот). Поуздан и студиозан играч, био је укључен у целокупни балетски репертоар СНП, на матичној сцени и на гостовањима. Учествовао је и у тв-продукцији балета Балада о месецу луталици.
УЛОГЕ: Дивљи коњи – мушки дует, Варварин (Теута), Американац (Прича са Западне стране), Конрад (Љубав за љубав), Субаша (Охридска легенда), Руска игра, Слуга Ротбарта, Принчев пријатељ (Лабудово језеро), Војвода од Курландије, Иларион (Жизела), Зафир (Стамена), Тристан (Вагнеријана), Младић (Оксиген), Пастири – дует (Силвија), Чардаш (Копелија), Отац (Пипи Дуга Чарапа), Лоренцо (Дон Кихот), Томас (Враголанка), Месец (Балада о месецу луталици).

Љ. М.

ХРИСТИЛИЋ Петар

ХРИСТИЛИЋ Петар – драмски глумац и редитељ (Београд, 15. VI 1880 – Иришки Венац, 6. VIII 1937). Завршио је четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 1897. у путујућем позоришту Владе Поповића у Смедереву. Од 1898. до 1899. био је у путујућој дружини Ђуре Протића, од 1899. до 1900. код Петра Крстоношића, од 1901. до 1906. у нишком позоришту „Синђелић“ с једним прекидом кад је био код Петра Ћирића, од 1907. до 1910. у НП у Бгду, од 1911. до 1912. водио је своје путујуће позориште, 1912. наступао је у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ под управом Симе Бунића, 1913. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића Чичка, а 1914. је поново водио сопствену трупу. За време Првог светског рата оснивао је заробљеничка позоришта у Хајнихзгрину у Аустрији и у Нађмеђеру у Мађарској и у њима играо и режирао. Од 1918. до 1919. опет је водио своје, овог пута хумористичко, позориште, од 1921. до 1922. био ангажован у НП у Скопљу, од 1927. до 1928. је са глумицом Олгом Илић управљао Градским позориштем у Лесковцу, од 1930. до 1931. био је у НП у Бгду, од 1931. до 1932. у СНП у НСаду, од 1932. до 1933. у НП у Нишу и од 1934. до 1935. поново у СНП у НСаду. Х. је био глумац великих и разноврсних стваралачких способности, подједнако драмски, карактерни и комични. Високе интелигенције и изузетне даровитости, врло емотиван и дубок у доживљају, маштовит у небаналној карактеризацији ликова са смислом за психолошка вајања и типичности, нарочито с правилном дикцијом дубоког регистра и широке изражајности. Био је глумац истинске уметничке снаге и упућен на веће уметничке креације, али су му прилично несређен боемски живот последње деценије живота и болест сметали да то и оствари у највишој мери. Деловао је и као редитељ-педагог и својим даром, искуством и знањем утицао на уметничко васпитавање и развијање младих глумаца.

РЕЖИЈЕ: Женидба и удадба, Домаћи учитељ, Деспот Ђурађ Бранковић.

УЛОГЕ: Дужд од Млетака (Максим Црнојевић), Павле Поповић (Сеоска лола), Штинол (Три девојчице), Пијаница (Путем искушења), Габријел Боркман (Габријел Боркман), Јаков Стојановић (Преко мртвих).

ЛИТ: А-м, Премијера комада „Габријел Боркман“ од Х. Ибзена, Југословенски дневник, 1932, бр. 88, с. 5; М., Драма Д. С. Николајевића „Преко мртвих“, Нови Сад, 1932, бр. 7, с. 2-3; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Вел. Кикинди, Кикиндска недеља, 1932, бр. 8, с. 1.

Б. С. С.

ХРИСТИЋ Зоран

ХРИСТИЋ Зоран – композитор (Београд, 30. VII 1938 – Београд, 12. XI 2019). Дипломирао је композицију 1963. на Музичкој академији у Бгду, у класи Станојла Рајичића. Г. 1966. запослио се као професор у музичкој школи „Мокрањац“ у Бгду, али је убрзо постао слободан уметник. Раним студентским радовима наговестио је опредељење за авангардистичко третирање текста – дипломски рад Наслови за хор и оркестар. Написао је велик број дела са ангажованом поетском тематиком, намењених извођењу на меморијалним свечаностима у отвореном простору: Опомена (1973), Цвет слободе (1974), Ватре јула (1975), Свијету на видику (1976), Сат срца (1978). За балетску сцену је компоновао балете Даринкин дар (1973) и Адам и Ева (1979, са електронским инструментима и удараљкама), као и „кореоторијум“ Корак (1980). Међу осталима, компоновао је и Кепадам за новоконструисани инструмент назван „иглатура“ (1969). Аутор је многих камерних и вокалних дела, а радо пише музику и за позориште, радио и телевизију. У СНП су са његовом музиком изведени драмски комади: Зона Замфирова 1969, Село Сакуле, а у Банату 1969, Беле ракете лете на Амстердам 1972. и Сентиментална представа 1974. Писао је и музику за филмове (Човек из храстове шуме, Лелејска гора, Дервиш и смрт, Ужичка република, Чувар плаже у зимском периоду, Пас који је волео возове…).
ЛИТ: В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969, с. 135–139.

В. В.