БОРМАН Хајнрих (Heinrich Bohrmann) – немачки и аустријски писац и позоришни радник (Сарбрикен, Немачка, 28. V 1840, по неким подацима 4. VI 1842 – Беч, 8. X 1908). Као дете је дошао у Берлин и убрзо у Беч, где се школовао; 1862. ступио је у службу књиговодства аустријских железница и од 1867. до 1871. био представник аустријске Јужне железнице у Паризу (1867/68. код Ротшилда). За време боравка у Бечу био је у ближем контакту са Грилпарцером (в), који је подстицао интересовање овог младог човека за позориште и упутио га да слуша предавања на Универзитету у Бечу. Већ 1866. иступио је првом драмом (Der letzte Babenberger, трагедија), која је била запажена; када је Лаубе (в) отворио Градско позориште у Бечу, Б. је постао генерални секретар, а када се Лаубе повукао (1874), Б. је напустио ово место да би преузео дирекцију Комичне опере и убрзо затим управу позоришта у Братислави (до 1880). У међувремену се спријатељио са писцем Ј. Н. фон Ст. Албино (Julius Nigri von St. Albino), који се јављао под псеудонимом Ј. Риген (J. Riegen, 1849-1895), и од 1876. њих двојица пишу под заједничким именом Борман-Риген (Bohrmann-Riegen). Иначе, Б. је од 1884. поново чиновник у централном књиговодству аустријске Јужне железнице и за то време је уређивао „Бечки алманах“ („Wiener Almanach“, 1893-1899) и „У будоару“ („Im Boudoir“, литерарни додатак „Бечке моде“ – „Wiener Mode“, 1900-1907). Сам или заједно са Ригеном написао је више од двадесет комедија, драма и трагедија, а уз то и многа оперска либрета. И драму изведену у СНП написао је заједно са Ригеном. У СНП је изведено Окаљано поштење (Verlorene Ehre, 1876) 30. XII 1881, у преводу Саве Рајковића.

С. К. К.

БОРОДИН Александар Порфирјевич (Александр Порфирьевич Бородин) – руски композитор (Петроград,  12. XI 1833 – Петроград, 27. II 1887). По професији лекар и хемичар, био је сарадник Мендељејева; завршио је Медицинско-хируршку академију 1856, а две г. касније стекао степен доктора медицине. Још у детињству, а затим и у младићском добу, забављао се компоновањем и свирањем на виолончелу, флаути и клавиру као љубитељ музике. Његова стваралачка, композиторска активност порасла је благодарећи познанству са Балакирјевим  и учешћу у раду кружока, касније познатог под именом Петорица, који је себи ставио у задатак да створи дела руске националне музике, независно од стила и облика западноевропских мајстора. Оригиналан мелодичар,  смеон у хармонији, са смислом за избор тонских боја које дају бљештаву  живописност његовим делима, Б. је националну колоритност своје музике остваривао складном синтезом изворне руске или источњачке мелодике и ритмике са романтичарском хармонијом и логиком у изградњи облика. Овај доследни поборник националног музичког правца оставио је мали број композиција, свега двадесетак. Важнија дела: 2 симфоније (трећа недовршена), симфонијска поема Скице из централне Азије, 2 гудачка квартета, 1 гудачки секстет, 2 клавирска квинтета, 1 трио за две виолине и виолончело, 18 соло-песама и опера Кнез Игор. Оперу је Б. писао пуне две деценије, али га је смрт омела да доврши своје најзначајније уметничко остварење. Довршили су је у многим деловима, а према ауторовим скицама, Римски-Корсаков и  Глазунов. Велику подршку Б. је за живота добио од Ф. Листа, са којим се  упознао у Вајмару 1877. Од тог доба дела му се изводе широм Европе и  Америке. У СНП је опера Кнез Игор била више пута премијерно извођена. Балет Половецке игре, иначе саставни део опере Кнез Игор, извођен је и самостално у оквиру Балетског дивертисмана.

М. Х.

БОРОТА Бранислав – правник, председник ДСНП (Стари Бечеј, 29. VIII 1888 – Нови Сад, 10. V 1945). Гимназију је завршио у Сегедину, право у Будимпешти 1911, а за доктора правних наука промовисан је 1914. Од 1912. до 1922. радио је као војни судија у Будимпешти, а од 1922. до 1924. као апелациони и касациони судија у НСаду; затим је био правни референт Новосадске берзе, па градоначелник НСада (до 1927) и председник Општине (до 1936). До 1941. бавио се адвокатуром. За време рата није радио; после рата је кратко време правни саветник Градске штедионице. Бавио се превођењем правне литературе. Оснивач је и дугогодишњи председник Удружења занатлија „Невен“. За члана УО ДСНП изабран је на седници Скупштине 23. XI 1924. Од 1927. је председник ДСНП до 24. IX 1933. Јуна 1932. поднео је оставку на ову функцију због презаузетости на радном месту, којом приликом је у записнику са седнице УО ДСНП од 18. VI 1932. забележено: „Управни одбор, истакавши своје  велико жаљење поводом ове оставке, пошто се за ових пет година, откада на челу Друштва стоји г. др Борота, уверио и у његову велику љубав према седамдесетогодишњој просветној установи и у свагдашњу спремност да за њу жртвује своје слободно време, као и велику тактичност и спретност у вођењу седница, узео је на знање ову оставку, с тим да ће о њој известити скупштину Друштва“. И оставка му није уважена.

ЛИТ: А-м, Отварање позоришне сезоне у Н. Саду, Нови Сад, 1929, бр. 38, с. 4; А-м, Рад Српског народног позоришта, Нови Сад, 1929, бр. 11, с. 4-5; Фигаро, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Нови Сад, 1930, бр. 36, с. 2; А-м, Годишња скупштина Друштва за Српско народно позориште, Југословенски дневник, 1931, бр. 222, с. 5; А-м, Тешкоће Српског народног позоришта, Југословенски дневник, 1932, бр. 243, с. 3; А-м, Представници Српског народног позоришта код бана Добрице Матеовића, Југословенски дневник, 1933, бр. 100, с. 5.

В. В.

БОРОШ Елемер (Elemér Boros) – мађарски књижевник (Будимпешта, 1910 – ?). После Другог светског рата  једно време је био секретар Савеза мађарских писаца, па секретар Удружења мађарских драмских писаца. У мађарској књижевности познат је претежно као песник, приповедач и романописац. Писао је о савременим друштвеним питањима. У време Хортијеве диктатуре сликао је поразан положај малог човека. Антифашистичка нота присутна је у већини његових дела. Пишући за сцену показује изврсно познавање драмске технике – дела му се често играју у Мађарској, а повремено и ван ње. СНП је дало премијеру Б. драме Слепи прозор (A vakablak) 19. XI 1935. НПДб је ово дело такође имало на репертоару 1937-1938. Да би се тематика драме боље видела, у неким приликама, на гостовањима, дело се изводило и под насловом Тамница. Код публике, а и код критике, представе Б. драме наишле су на добар пријем. Превод је веома успешно начинио Жарко Васиљевић (в).

Б. Кв.

БОРТОЛАЦИ Ета (Etta Bortolazzi) – драмска глумица (Сплит, 17. VII 1926 – Загреб, 30. XI 2000). Глумачку каријеру започела као члан Казалишта народног ослобођења Далмације, а потом и Казалишта народног ослобођења Хрватске, с којим 1945. долази у Згб и уписује Земаљску глумачку школу, коју завршава 1948. Након тога одлази на двогодишње усавршавање у Бгду (Академија за позоришну уметност). Затим су слиједили ангажмани на Цетињу (1951-1953), у НСаду (1. VIII 1952 – 31. VIII 1954), Суботици (1955) и Згбу: од 1955. до 1958. најпре дјелује као члан Загребачкога драмског казалишта, а од 1958. члан је ХНК. Опредијеливши се већ у почетку за карактерне улоге које су најбоље одговарале њезину гласу и појави, а посебице изванредној способности сценске трансформације, постигла је у тој домени врло значајне домете, особито као Williamsova Mae (Мачка на врућем лименом крову), Kesselringova Martha Brewster (Арсен и стара чипка), Крлежина Мадлен Петровна (У агонији), Пиранделова Фрола (Тако је, ако вам се чини), Будакова Маша и Манда (Мећава), Бабељева Нехама (Сумрак), Маринковићева Луда пијанистица (Киклоп), Крлежина Ксаверова жена (Голгота) и др.

УЛОГЕ: Ђове (Манде), Маша (Мећава), Аница (Еквиноцио), Фружина (Музички пајаци), Олга Станић (Ка новим обалама).

ЛИТ: О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Новаковић, „Мећава“ на сцени у Н. Саду, НС, 1953,  бр. 53,  с. 2; О. Новаковић, „Еквиноцио“, НС, 1953, бр. 59-60, с. 2; Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“ у СНП, НС, 1953,  бр. 67, с. 3; Ј. Путник, Премијера савремене домаће драме у Н. Саду, НС, 1953, бр. 68,  с. 2.

П. Ц.

БОРТФЕЛД Курт (Kurt Bortfeldt) – немачки драмски писац (Хамбург, 30. IV 1907 – ?). Живео је у Берлину, у Баварској, у Хамбургу и од 1958. у Берлин-Гринауу. Писао је песме, драме и комедије: Kinder auf Zeit, 1935; Sturz nach oben, 1936; Zwillingskomödie, 1936; Südseenärchen, 1948, A. Tömohen, 1949. Његов комад Смучање на суву (Trockenkursus, 1940) изведен је у београдском НП 2. XII 1941, а у ДНП 11. XI 1942, у преводу Вере Стојић.

С. К. К.

БОСАНЧИЋ-КОЗОМАРА Ђорђе — в. КОЗОМАРА-БОСАНЧИЋ Ђорђе

БОСИЋ Љубисав – глумац (рођен 1857); у представама СНП наступао је 1864. као ученик V разреда гимназије. Играо је епизодне улоге.

В. В.

БОСОНОГА ИГРАЧИЦА (Die Barfusstanzerin) – комична опера у 4 слике. Музика: Срећко Албини. Текст: Бела Јенбах. Прво извођење 1908. у Лајпцигу, у нашој земљи 13. V 1914. у НК у Осијеку.

Прво извођење у НП у НСаду 10. XI 1922. Превео: Ђуро Девић. – Рд. К. Клеменчић, дир. П. Колпиков; Д. Кранчевић (Жорж Фритон), М. Левова (Севира), М. Добрић (Сарабула), К. Клеменчић (Никс), Д. Врбањац (Јафар), М. Оџић (Хобс), Ј. Лукина (Колета Фрапар), Ј. Силајџић (Фронтак), М. Пашко (Дипра), Г. Миковић (Ксала), Н. Липсицкаја (Бланша), Ј.Равскаја (Амелија), М. Јанковићка (Рене), З. Душановићка (Дијана), Д. Белић (Гастон), О. Кожај (Баптист), С. Савић (Филип). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: Арбитар, „Босонога играчица“, Застава, 12. XI 1922; А-м, „A mezitlabas hölgy“, Delbácska, 12. XI 1922.

В. П.

БОТИЋ Андрија – драмски глумац (Стари Кер / Пашићево, 1876 – Панчево, 1953). У СНП је ступио 1898. најпре као кројач и гардеробер, али је убрзо почео и да игра мање улоге, те му је глума постала главно занимање. Остао је у  СНП до 1903, када је заувек напустио позориште и у Панчеву отворио кројачку радњу.

УЛОГЕ: Трећи сељак (Врачара), Желинер и Бриго (Мадам Сан–Жен), Лукић (Самртна замка), Соланио (Млетачки трговац), Ендрес (Две љубави), Спасоје (Девојачка клетва), Пл. Аулен (Крив), Милић (Иво кнез од Семберије), Јефто (Гордана), Ангол (Фернанда), Лука (Медвед), Дебразир (Мале руке), Јован (Сеоска лола), Јанко Ђурашковић (Горски вијенац), Дворанин (Васантасена), Вишкоцил (Мали људи), Молеон (Мраморна срца), Пепик (Једанаеста заповест), Драгонац (Пустињаково звоно), Папић (Добре воље), Капетан (Лир), Мајер (Златан паук), Девер (Циганин).

ЛИТ: С., Балканска царица, Позориште, НСад 1900, бр. 24, с. 94; А-м, У среду, 2. фебруара „Балканска царица“, Застава, 8. II 1900; -вић, У прошлу суботу је приказана шаљива игра „Медвед“, Застава, 4. XII 1901; (Ј) Г(рчић), Медвед, Позориште, НСад 1901, бр. 35, с. 194; Ј. Хр(аниловић), Крив, Позориште, НСад 1901, бр. 36, с. 198-199; А-м, Чехов на новосадској позорници, Позоришни лист, Бгд 1901, бр. 22, с. 444; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1902, бр. 2, с. 4; -р-, Стари бака и његов син хусар, Позориште, НСад 1902, бр. 11, с. 42-43; Н., СНП, Народни гласник, Велика Кикинда 1902, бр. 4, с. 3;  Ј. Грчић, Српско народно позориште, Згб 1922, с. 40; Л. Дотлић, Чехов на војвођанским позорницама, ВС, 1946, бр. 4, с. 5.

С. Ј. Д.