ЋОРОВИЋ Светозар – књижевник (Мостар, 29. V 1875 – Мостар, 17. IV 1919). Завршио је основну и трговачку школу у родном граду. Радећи уз оца у трговини, рано се посветио књижевном, културном, па и политичком деловању. Са Шантићем је покренуо књижевни часопис „Зора“ (1896); доцније је сарађивао и у политичким листовима. Као публициста био је доследан и жесток противник аустријске окупације БиХ. У време анексионе кризе избегао је у Италију. Вративши се, изабран је за народног посланика опозиције. За време Првог светског рата је најпре узет за таоца, потом интерниран, па мобилисан. Све то убрзало је опаку болест туберкулозу, која га је усмртила. Прве песме објавио је још као дечак у сомборском „Голубу“ и Змајевом „Невену“. Мада му је прва објављена књига била збирка атихова, Ћ. се у књижевности остварио првенствено као приповедач и романсијер. Лак на перу, објављивао је књигу за књигом, прихваћен на целокупном подручју српскохрватског језика. Припада за своје време већ помало традиционалном реалистичком методу, црпећи обилато књижевне садржаје из живота свог завичаја, препуног промена на преласку из турског патријархалног времена у европско капиталистичко друштво. Његово причање је лако и природно, скоро увек вешто компоновано, са много дијалога привлачних за читалачку публику, са добро одабраним мотивима, често анегдотског порекла, са радњом коју по правилу умешно и добро води. Но, причање му претежно остаје при површини збивања, доста схематизовано; мало када остварује дубље психолошке студије, чак ни у романима чија се фабула усредсређује на појединачне ликове какви су Мајчина султанија, Стојан Мутикаша, Јарани. Моралиста у добром смислу те речи, критичан је према животним околностима, па се успешно служи и хумором, понекад и сатиром усмереном против малограђанског духа чаршије. Као и његови другови Шантић, Дучић, Атанасије Шола и многи други национално и политички освешћени младићи Мостара, одушевљено је радио у певачко-просветном друштву „Гусле“ у чијој драмској секцији је већ 1889. почео да глуми, да би доцније остварио читав низ карактерних, посебно комичних улога у аматерском позоришту. Дуго је у Мостару по добру памћена његова улога Максима у Ђиди Ј. Веселиновића. Био је и драматург и лектор овог мостарског дилетантског позоришта. Његови рани драмски покушаји такође су везани за „Гусле“. Као шеснаестогодишњак написао је шалу у једном чину Љубомора, штампану у новосадском „Јавору“ 1891. Г. 1899. штампане су му Двије шаљиве игре: Поремећен план и Издаје се стан под кирију, претходно игране у друштву „Гусле“ 1887, односно 1889. Стана Ранковићева представљена је у Друштву 1901, а штампана 1900. За „Гусле“ је и преводио драмске текстове, посебно Чехова, али ти преводи нису сачувани. Рани период његовог повођења за Трифковићем убрзо је окончан; почео је да пише драме већих претензија и обима. Крвни мир је „слика из херцеговачког живота у 3 чина с пјевањем“, играна у београдском НП 1898. а штампана тек 1967. Ајиша, драма у три чина с певањем из 1907. изведена је исте г. у НП у Бгду, а штампана у издању Целокупних дела између два рата. Зулумћар је изведен 1911. у загребачком ХНК, 1912. у београдском НП, а штампан 1915. у Матици српској у Дубровнику. Као вихор, драма у четири чина, изведена је 1918. у ХНК у Згбу а штампана између два рста у Целокупним делима. Једночинкама је, ипак, био највише наклоњен. Из 1902. су три једночинке: Газда Јаков, неигран и нештампан, рукопис се чува у Рукописном одељењу Матице српске; Владика у Пољицама, слика из живота, играна у НП у Бгду 1903. и исте г. штампана у збирци У часовима одмора, I, као и једночинка Тутор, која је г. дана раније објављена и у часопису „Дубровник“. Он, слика у једном чину, играна је у НП у Бгду 1905, а штампана у часопису „Срђ“ 1904. Адембег, „слика у једном чину с пјевањем“, играна је у београдском НП 1905, а штампана у „Новој искри“ 1906. У истом часопису је 1907. објављена слика Птице у кавезу, коју је Ћ. послао београдском НП, али није стављена на репертоар. Повратак, драма у једном чину, представљена је у Бгду 1912, али није штампана, тако да је данас изгубљена. Наше позориште. Једна успомена, драма у једном чину, изведена је у НП у Бгду 1914, а штампана у Целокупним делима између два рата. Једночинка Сусрет никада није ни штампана ни изведена, али се данас чува у рукопису у ЈАЗУ. Низбрдица се сачувала као недовршен рукопис у НП у Мостару. Почетак драме у три чина У мраку штампао је „Српски књижевни гласник“ 1909, остало је изгубљено. Сасвим је изгубљена драма Ђерзелез Алија, написана за муслиманско културно друштво у Мостару, као и Заљубљени пјесник из 1896, чији рукопис је Ћ. послао СНП, а оно га није ни извело ни сачувало. У литератури о Ћ. помиње се и драма Покајница, о којој се сем наслова не зна ништа. Написао је и позоришну игру у једном чину Због крчага, штампану у публикацији „Споменак“ 1894. Мада су неке од њих биле веома популарне, а нарочито Зулумћар, Ћ. драме нису стекле висок глас у историји српске драмске књижевности јер су, мада веома игриве, пуне патетике, наглашено романтичне атмосфере, са ликовима недовољно психолошки продубљеним. Ипак, ваља рећи да је за позоришни репертоар на почетку XIX века Ћ. драмско дело било велика добит; он је један од често играних аутора и у НП у Бгду (10 наслова) и у ХНК у Згбу (5 наслова), а касније и у НП у Сарајеву (5 наслова). После Другог светског рата његове драме су махом препуштене дилетантској сцени, а професионална позоришта су их ретко стављала на репертоар. Према Ћ. драми Зулумћар начињена је музичка драма у три чина са музиком Петра Крстића, изведена у београдском НП 1927. Драматизацију његових романа У ћелијама начинио је Јосип Лешић за НП у Сарајеву (1967). По мотивима његових дела драматург Милисав Маринковић и редитељ Милош Лазин уприличили су веома успешну, нестереотипну представу Мајчина Султанија Светозара Ћоровића, коју је НП Мостар ставило на репертоар 1981. и с њом побрало југословенска признања. По Ћ. делима изведене су успешне представе Стојан Мутикаша, Ђердан, Пакао у граду М.; његов роман Стојан Мутикаша филмовао је Федор Ханжековић 1954, поверивши главне улоге Душану Јанићијевићу, Мири Ступици, Јовану Гецу, Салку Репаку. Више телевизијских програма начињено је према његовим делима, у чему се нарочито истицао редитељ Урош Ковачевић. На словачки језик преведена је Ајиша (1904), а на чешки Стана Ранковићева (1912). СНП је Зулумћара изводило 1911, па 1919, једночинку Он 1905, па 1928. и драму Ајша у трупи „Јован Ђорђевић“ 1922.

ЛИТ: Б. Милановић, Живот и дјело Светозара Ћоровића, у: Сабрана дјела, књ. X, Сарајево 1967, с. 9-138; Ј. Лешић, Светозар Ћоровић и фолклорна мелодрама. Светозар Ћоровић – животна и друштвена мелодрама. Шаљиве игре Светозара Ћоровића, у: Вријеме мелодраме, Сарајево 1939; Ј. Лешић, Драмско стваралаштво Светозара Ћоровића, Позориште, Тузла, 1969, бр. 1, с. 40-73.

Б. Кв

ЋОРТОШЕВ/ЌОРТОШЕВ Васил – оперски певач, буфо-тенор (Богданци код Ђевђелије, 7. I 1920 – Скопље, 3. II 1992). Певање је учио у Софији, код значајног бугарског педагога Х. Брмбарова. Из Скопља, где је од 1946. радио као управник Пословнице за културно-уметничке приредбе (касније Концертна агенција СР Македоније), дошао је у оперски ансамбл СНП 1. II 1951. у пробни ангажман (пошто је 18. I 1951. на аудиционој представи Продана невеста певао улогу Вашека). Како није било финансијских услова да се целој његовој породици обезбеди становање у НСаду, уговор је после три месеца, 1. VI 1951, споразумно раскинут. До краја боравка у СНП наступио је још само у улози Гороа у опери Мадам Батерфлај (у приказу премијере истичу се његове изванредне глумачке способности). Вративши се у Скопље наставио је да ради на челу Концертне агенције до 1957. Један је од  оснивача Скопске опере, у којој је остварио улоге Алфреда у Травијати, Педриља у Отмици из сераја, Туридуа у Кавалерији рустикани, Вашека у Проданој невести и Ленског у Евгенију Оњегину. Касније се, са успехом, посветио оперској режији (Медијум, Набуко, Травијата, Норма, Кармен и др.).

ЛИТ: Н. Петин, Поводом премијере „Мадам Батерфлај“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1.

В. В.

ЋОСИЋ Бора – књижевник и преводилац (Загреб, 5. IV 1932 – ). Са родитељима се 1937. преселио у Бгд, где је завршио Прву мушку гимназију и 1950. уписао филозофију на Филозовском факултету, на којем је положио све испите, али никада није дипломирао. Као студент 1952. постао је уредник листа „Млада култура“, а од 1962. до 1963. био је  сарадник часописа „Данас“. У раној младости преводио је песме Мајаковског и Клебникова, а писао је и дијалоге за филмове. Адаптирао је текст за мјузикл Коса који је постављен у „Атељеу 212“. Са Фадилом Хаџићеем написао је сценарио за филм Десант на Дрвар. Седамдесетих је био забрањени писац, а током распада Југославије преселио се у Ровињ, а потом у Берлин. Књижевни рад започео је објављивањем романа Кућа лопова 1956, а затим следе књиге Видљиви и невидљиви човек 1962, Содома и Гомора 1963, Приче о занатима 1966, Улога моје породице у светској револуцији 1969, Тутори 1978, Послови/сумње/снови Мирослава Крлеже 1983, Доктор Крлежа 1988, Дневник апатрида 1993, Добра владавина (и психопаталогија њеног свакодневља) 1995, Нови станар 1988, Царинска декларација 2000, Поглед малоумног 2001, Ткање 2001, Нулта земља 2002, Иренина соба (поезија) 2002, Изгнаници 2005, Консул у Београду 2007, Пут на Аљаску 2008, Западно од раја 2009, Кратко детињство у Аграму 2011, Доручак код Мажестика 2011. До сада је написао око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој. За свој књижевни рад награђен је НИН-овом наградом за роман Улога моје породице у свјетској револуцији 1969, Стеријином наградом за драму Улогу моје породице у светској револуцији 1971, Нолитовом наградом за роман Тутори 1978, Наградом Штефана Хајма 2001, Наградом за Еуропско разумијевање за аутобиографски есеј Царинска декларација 2002, Наградом Албатрос Задужбине Гинтера Граса 2008. и др. СНП је 1983. поставило балет Балада о месецу луталици, за који је он написао либрето (музика Душан Радић).

ЛИТ: М. Јовановић, Личност Данас: Бора Ћосић, Данас 30. XI 2008; В. Кнежевић, Рођен сам у Загребу, умро у Београду, живим у Берлину, Данас 4. III 2011; В. Рогановић, Мој живот: Бора Ћосић – Доручак код Мажестика, Политика 23. IV 2011.

М. Л.

ЋОСИЋ Бранимир – књижевник (Штитари, Мачва, 1. IX 1903 – Београд, 29. I 1934). Отац Драгомир и мати Даринка рођ. Лазаревић били су учитељи. После очеве смрти, 1905. преселио се са мајком у Бгд, где је завршио основну школу (1918) и гимназију (1922), у којој му је књижевност предавао Момчило Милошевић – касније га је описао у роману Покошено поље. Књижевношћу се почео бавити у ђачкој дружини Треће београдске гимназије „Јавор“, када се нашао и међу оснивачима књижевног клуба „Нови нараштај“. Студије права је прекинуо да би се уписао на књижевност и историју уметности на Филозофском факултету, али због болести није успео да дипломира. Г. 1928. боравио је на лечењу у Лозани (Швајцарска). По повратку у земљу радио је у редакцији „Правде“ разне послове: био је коректор, репортер, сарадник и уредник књижевне рубрике. Туберкулоза га је омела и у покретању часописа „За или против“, „Огледало“, „Бранково коло“… Маја 1933. је отишао у Сремске Карловце да би радио на роману, али је био приморан да 16. јула оде у Словенију, у санаторијум Тополшчица, где је коначно завршио роман Покошено поље. Уз књижевност, бавио се и новинарством. Прву причу, Убица сенке госпођице Марије, објавио је у часопису „Мисао“ (1922). Сарађивао је и у „Српском књижевном гласнику“ (1923), „Раскрсници“ (1923), „Будућности“ (1923), „Покрету“ (1924), „Буктињи“ (1926). Објавио је низ разговора са књижевницима у магазину „Реч и слика“ (1926, 1927), „Самоуправи“ (1927), „Књижевном полету“ (1929), ЛМС (1929), „Правди“ (1932, 1933). У рукопису су му остали фрагменти романа Туберкулоза А. Д. и комедија из београдског живота Опет то али мало другојачије (чува се у архиву београдског НП). Бавио се и сликарством и објавио неколико портрета („Реч и слика“, 1926). По његовом роману Покошено поље Мила Димић је написала драму у 9 слика Силе, која је у НП у Бгду изведена 5. III 1936, а у НПДб 20. IX 1936.

БИБЛ: Покошено поље, Бгд 1934, 1947, Згб 1949, 1953, Сарајево 1961, НСад 1962.

ЛИТ: А-м, Ћосић-Димић: „Силе“, Дан, 1936, бр. 302, с. 4, бр. 303, с. 8; С. Д(инчић), Искупљивање достојанства револверским мецима, Дан, 1936, бр. 304, с. 4; А-м, Позоришни живот. Неколико речи о комаду „Силе“, Нови Сад, 1937, бр. 5, с. 2.

В. В.

ЋОСИЋ Илеана – књижевни преводилац са енглеског и француског и са српскохрватског на енглески језик (Београд, 8. VII 1933 – ). Школовала се у родном граду. Дипломирала је на Филозофском факултету у Бгду 1955. До 1962. радила је као професор енглеског језика, а потом као професор конференцијског превођења у Институту за стране језике у Бгду и симултани конференцијски преводилац. Магистрирала је 1967, пошто је пре тога две г. у Кембриџу похађала летњи курс за професоре енглеског језика. На једногодишњим постдипломским студијама у Минесоти (САД) специјализовала је историју светске драме. Бавила се упоредо књижевним и симултаним превођењем и књижевном критиком. Преводила је махом модерне америчке драматичаре: Т. Вилијемса, Е. Олбија, М. Шизгала, Ј. О’Нила и друге. На сцени СНП приказано је пет Ћ. превода: Тетовирана ружа Тенесија Вилијемса 1958, Ко се боји Вирџиније Вулф Едварда Олбија 1964, Недеља у Њујорку Нормана Красне 1966, Љубав Мјуреја Шизгала 1966. и Све због баште Е. Олбија 1970.

БИБЛ: Т. Вилијемс, Тетовирана ружа, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 854; Е. Олби, Ко се боји Вирџиње Вулф, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1154; Н. Красна, Недеља у Њујорку, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1189; М. Шизгал, Љубав, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1227; Е. Олби, Све због баште, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1660.

Д. М.

ЋОСИЋ Небојша М. – преводилац, члан УО ДСНП. Био је срески начелник у Великом Бечкереку када је 1927. изабран за члана Управног одбора ДСНП. Бавио се и превођењем драмских дела са мађарског и немачког: Бура на екватору Едит Елис, Трафика његове екселенције Ласла Буш-Фекетеа (овај комад је под називом Трафика њене екселенције у СНП игран у преводу Жарка Васиљевића), те Признање немачког аутора Мартина Глезера (или можда Франка Мара), које је у Ћ. преводу изведено 1938. у НПДб.

ЋОСИЋ-ВЕСЕЛИНОВИЋ-АНДОНОВИЋ Бранка – в. ВЕСЕЛИНОВИЋ-ЋОСИЋ-АНДОНОВИЋ Бранка

ЋУРЧИЈА-ПРОДАНОВИЋ Нада – књижевни преводилац са енглеског и на енглески језик (Бања Лука ? – ). Основну и средњу школу завршила је у родном граду, а Музичку школу, којој је признат ранг Музичке академије, и Правни факултет у Бгду. Специјализовала се у Кембриџу. Цео радни век је провела као професор енглеског језика у Балетској школи „Лујо Давичо“ у Бгду. Један је од најплоднијих наших преводилаца. Поред осталог, аутор је и запажених књига као што су Yugoslav Folk-Tales, која је од 1957. штампана у Енглеској три пута и два пута у Америци, као и књига Heroes in Serbia (Лондон 1963), која је преведена и на јапански језик. Превела је много романа, драма, новела, и њена библиографија се бележи троцифреним бројевима. На сцени СНП приказано је шест успешних Ћ. превода: Дубоко плаво море Теренса Ретигена (1954), Обзирна блудница Жан-Пола Сартра (1956), Осврни се у гневу Џона Озборна (1958), Јунона и Паун и Приватно и јавно (изворно две једночинке: У поверењу и За јавност) Шона О’Кејсија (1962. и 1967) и Давно некад Харолда Пинтера (1972).

БИБЛ: Т. Ретиген, Дубоко плаво море, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 612; Џ. Озборн, Осврни се у гневу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 787; Х. Пинтер, Некада (Једном давно), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1744; Ш. О’Кејси, Јунона и Паун, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1033.

Д. М.

ЋУРЧИН Милан – књижевник, преводилац (Панчево, 14. XI 1880 – Загреб, 20. I 1960). Основну школу је завршио у родном граду а гимназију у НСаду, где му је приватни учитељ био Јован Грчић. У Бечу је завршио студије германистике и славистике и одбранио докторат „Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur“ („Српска народна поезија у немачкој литератури“, 1905). Од 1907. до 1914. био је доцент Београдског универзитета. За време Првог светског рата боравио је у Лондону као члан Југословенског одбора. Од 1920. је живео у Згбу, где је до 1941. издавао „Нову Европу“. Други светски рат провео је у Сплиту. Од 1950. је радио као редактор Лексикографског завода у Згбу, где је и уредио први „Српскохрватски алманах“ (1910), а други у Бгду 1911. Поезијом се почео бавити као студент. Прву песму, Вече у врту, објавио је 1900. у „Бранковом колу“. Доцније се песмама, књижевним студијама и критиком јављао у „Цариградском гласнику“ (1902, 1903), „Српском књижевном гласнику“ (1902-1908, 1912-1914), „Сриемским новинама“ (1903), „Штампи“ (1903), „Новом Србобрану“ (1905, 1906), „Делу“ (1906), „Србину“ (1907), „Трговачким новинама“ (1907), „Савременику“ (1908, 1910, 1912, 1914), „Хрватском покрету“ (1910), „Новом времену“ (1910), „Србобрану“ (1911), „Српској омладини“ (1912), „Српском колу“ (1913), „Босанској вили“ (1914), „Народном јединству“ (1920), „Новој Европи“ (1920-1941), „Покрету“ (1921), „Панчевцу“ (1921), „Јутарњем листу“ (1933), Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор (1955)… Заступљен је у антологијама: Антологија новије српске лирике Богдана Поповића (Згб 1911), Српска модерна (Сарајево 1960), Родољубиве песме (Бгд 1963). У Панчеву је 17. I 1903. СНП премијерно приказало његов превод и прераду комада Ернста Ота Шмита Flachsmann als Erzieher под насловом Учитељи стара и нова кова.

В. В.

ЋУРЧИЋ Зора – драмска глумица (Бањани код Ваљева, 16. I 1885 – Загреб, 5. XI 1934). Учитељско дете, завршила је четири разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 12. II 1904. у нишком позоришту „Синђелић“ и у њему остала, с малим прекидима, до 1912. Од 1912. до Првог светског рата била је члан Повлашћеног позоришта „Трифковић“. У међувремену је играла и у трупама Аце Гавриловића, Симе Станојевића-Шућура и у „Заједници“ Димитрија Гинића и Јована Стојчевића. Од 1920. до 1928. је била ангажована у НП у Сарајеву. У зиму 1924/1925. боравила је у Паризу на студијама глуме. У сезони 1928/1929. била је чланица СНП, а од 1929. до смрти, 1934, поново је наступала у НП у Сарајеву. Врло даровита, снажно стваралачки надахнута, пуна полета, динамичне, емотивне природе, разноврсна и најчешће нова у глумачком изразу, она је умела да испуни сцену најлепшим и најузбудљивијим садржајем. Према својим високим уметничким квалитетима, нарочито показаним у зрелијем добу у карактерној комици, спадала је, несумњиво, међу најбоље југословенске глумице комичног фаха, „сарајевска Жанка Стокић“, како ју је називала публика.

УЛОГЕ: Франка (Скамполо), Данка (Мамон), Лина (Ускочница), Мушкатовица (Лилиом), Милева (Граничари), Госпођа Грегори (Мистер Ву), Салче (Коштана), Марта (Мајчин благослов).

ЛИТ: А-м, „Скамполо“ од Д. Никодемија, Застава, 1928, бр. 237, с. 3; А-м, „Мамон“ од Миладина Величковића-Свињарева, Застава, 1928, бр. 243, с. 2; А-м, Српско народно позориште, о премијери комада „Мамон“, Радикал, НСад, 1928, бр. 43, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3; А-м, Трупа Друштва за СНП Нови Сад у Вршцу, Војводина, Вршац, 1928, бр. 46, с. 2; Ј. Лешић, Ћурчић Зора, Позориште, Тузла, 1972, бр. 1, с. 95.

Б. С. С.