ТУЦАКОВИЋ-МАТЕЈИЋ-СОТИРОВИЋ Даница – в. МАТЕЈИЋ-СОТИРОВИЋ-ТУЦАКОВИЋ Даница

ТУЦИЋ Срђан – књижевник (Славонска Пожега, 9. II 1873 – ЊуЈорк, 2. IX 1940). Школовао се у Вировитици и у Пожеги, али није завршио гимназију. Желио је бити кипар, но 1895. је дебитирао у загребачком глумишту и постао глумац. Истодобно је почео писати драме и приповијетке, те се укључио у књижевни покрет модерне. Са Милутином Цихларом Нехајевим и Миливојем Дежманом Ивановим био је главни представник драмског стварања младих. Г. 1902. отишао је у Софију, гдје је до 1909. радио као умјетнички равнатељ бугарског царског казалишта. У сезони 1909/10. био је интендант казалишта у Осијеку, а 1911. и 1912. драматург у загребачком казалишту. Након лошег пријема његових нових драма, у јесен 1913. емигрирао је у Париз, а затим се преселио у Лондон. Послије Првог свјетског рата отишао је у Њу Јорк, у којем је живјео све до смрти. Његов живот и рад у САД нису досад истражени. Као драматичар Т. се афирмирао већ својом првом играном драмом Повратак (1898), која има антологијску вриједност у хрватској драматици. На Повратак, праизведен – као и сва остала Т. драмска остварења – на загребачкој позорници, непосредно се надовезују драме Трули дом (1898), Свршетак (1898) и Бура (1900), које такођер карактеризира наглашени натурализам и у којима Т. поново варира своје омиљене мотиве – прељуб и убојство. Но, док се у Повратку и Свршетку назире Хауптманова рецепција, Трули дом је настао под изравним дојмом Толстојеве драме Моћ тмине, те је и његова радња лоцирана у руску средину. У драмама пак писаним послије повратка из Софије, он ублажује свој натурализам и потенцирано се залаже за хуманистичка начела (трилогија Кроз живот, 1911), односно полемизира са загребачком публиком и њеним укусом (У царству снова, 1912). У симболистичкој Голготи (1913) проблематизира однос према слободи и вољи за живот, као и према Кристу и вјери, док у Ослободитељима (1914), забрањеним заједно са часописом „Савременик“ у којем су тискани, пледира за пацифизам и братско измирење Срба и Бугара, сукобљених у другом балканском рату. Као прозаик такођер се наметнуо рано, већ 1900, кад је са Миховилом Николићем објавио модернистички интонирану Књигу живота, а сам одуљу прозу Задње поглавље, која има своје извориште у руској књижевности. Касније, у књизи Под бичем живота (1911), иступа с психолошки мотивиранијим и животно утемељенијим – али и мање запаженим – приповијеткама с тематиком славонског села. Бавио се и превођењем драмских дјела, а и прерађивањем туђих остварења за позорницу. За књигу Милана Огризовића Педесет година хрватскога казалишта (1910) саставио је и репертоар националног глумишта од 1895. до 1910. У СНП су му изведени комади Повратак (1905. и 1919) и Трули дом (1924).

БИБЛ: Повратак, Сарајево 1898; Трули дом, Згб 1898; Задње поглавље, Згб 1900; Књига живота (са Миховилом Николићем), Згб 1900; Пјесма о Бејану, македонском усташи, Сплит 1906; Бура, Згб 1907; Повратак, Задар 1907; Под бичем живота, Осијек 1911; Трули дом, Згб 1912; Голгота, Згб 1913; Козаци, Виенац, Згб, 1913. бр. 11-12; Ослободитељи, Савременик, Згб 1914, бр. 8; Jugoslav aspirations, Лондон 1918; Повратак, у књизи Антологија хрватске драме, Бгд 1958; С. Туцић (и М. Огризовић, А. Милчиновић и П. Петровић Пеција), Изабрана дјђела, Згб 1969.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Повратак“, драма у једном чину, написао Срђан Туцић, Браник, 1908, бр. 18, с. 3; А. Г. Матош, Писмо Срђану Туцићу, Обзор, Згб, 1913, бр. 345; А-м, „Повратак“, Застава, 1919, бр. 18, с. 3; -В-, У среду, 20. II приказана је драма „Трули дом“ од Туцића у 3 чина…, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 8, с. 2; Ј. Бадалић, Прашина с пута, Згб 1966; Б. Хећимовић, Срђан Туцић, Главна издања дјела Срђана Туцића, Важнија литература о Срђану Туцићу, у књизи: С. Туцић, М. Огризовић, А. Милчиновић, П. Петровић Пеција: Изабрана дјела, Згб 1969; Б. Хећимовић, 13 хрватских драматичара, Згб 1976; Д. Vallis aurea, Згб 1977.

Б. Х.

ЋАТИЋ Јованка – солист Опере (Ћуприја, 1918 – ?). Од 1945. до 1948. радила је као службеник у администрацији у предузећу речног саобраћаја „Ђердап“. Члан Опере СНП била је само једну сезону, од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954.

УЛОГЕ: Сантуца (Кавалерија рустикана).

ЛИТ: М. Ивановић, „Кавалерија рустикана“ Пјетра Маскањија, НС, 1953, бр. 55-56, с. 2; Н. Грба, „Кавалерија рустикана“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 7. I 1953.

В. В.

ЋИПИКО Злата – оперска солисткиња, сопран (Каштел Нови, 29. IV 1920 – ). Завршила је Музичку академију у Згбу, а у Милану је усавршавала певање. Од 1946. до 1948. била је ангажована у Опери НК у Сплиту, затим у Сарајеву (1948-1953), па у Опери НП у Бгду (1953-1958). Током каријере носила је прве партије драмског сопрана уједначених регистара, сигурног у високим тоновима. Наступала је претежно у италијанском, те немачком и руском репертоару на многим оперским сценама и концертним подијима у земљи, а са београдском Опером гостовала је у Визбадену и Паризу. У СНП је к. г. наступила 1957. као Аида (Аида), 1958. као Јарославна (Кнез Игор) и 1965. као Тоска (Тоска) и Сента (Холанђанин луталица). Са новосадском Опером је гостовала и у Бугарској.

С. Ј.

ЋИРИЛОВИЋ Никола – оперски певач, тенор (Черевић, 21. VI 1936 – ). Оца Ђорђа, учитеља и соколског старешину, и деду Миланка убиле су усташе; мати Марица рођ. Савић такође је из угледне черевићске породице. Основну школу похађао је у Осијеку и Черевићу, нижу мушку гимназију и Грађевинску техничку школу у НСаду, где је упоредо, у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, учио певање у класи Теодора Дињашког, а касније се усавршавао код Зденке Зикове у Бгду. На оперској сцени је дебитовао са непуних 25 г., 28. IV 1961, као најмлађи Каварадоси у Пучинијевој опери Тоска. Члан Хора Опере СНП, који је наступао и у солистичким улогама, био је од 1. IV 1960. до 15. VIII 1965, када се због оштећења гласних жица сâм повукао са сцене. Био је запослен у општини у Беочину као председник Социјалистичког савеза и директор Културног центра. У два мандата обављао је дужност председника Извршног одбора СИЗ-а културе Војводине, а био је и председник Заједнице домова културе Војводине. Носилац је три златне значке КПЗ Србије (1986, 1995, 2000), Октобарске награде општине Беочин (1973, 2000) и Ордена рада са сребрном звездом (1980). Залагао се за развој културног стваралаштва и активно суделовао у аматерском музичком животу. У цркви у Черевићу био је појац и члан реномираног месног хора под управом Георгија Максимовића.

УЛОГЕ: Каварадоси (Тоска), Клем и баштован (Мали димничар), Педрило (Отмица из Сараја), Родолфо (Боеми), Бепо бандит (Фра Дијаволо), Кријумчар (Кармен), Гласник (Аида).

В. П.

ЋИРИЋ Петар – глумац, редитељ и управник путујућег позоришта (Вршац, 1854 – Осијек, октобра 1918). Завршио је четири разреда гимназије у Вршцу; потом је похађао Војну академију у Бечком Новом Месту, одакле је, не довршивши студије, као српски родољуб пребегао у Србију. Октобра 1877. се као глумац нудио СНП, а крајем 1878. поново – тада је примљен на пробу до 30. IV 1879. По истеку пробног ангажмана неколико месеци је наступао у НП у Бгду, да би од 21. IX 1879. постао члан ХНК у Згбу, у којем је остао до краја 1882. Новосадском позоришту се (без резултата) препоручивао још два пута: 1885, из Протићеве позоришне дружине, и 1889, из путујуће трупе Миливоја Барбарића. Од краја 1889. до 1914. водио је сопствено путујуће позориште (са којим је 1908. гостовао у НСаду), чији је рад у два маха прекидао: 1903, када је учествовао у оснивању НК у Вараждину, и у октобру 1913, када је кратко био управник дубровачког НК. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 20. XII 1904. у НК у Вараждину. Успешно је тумачио карактерне и интригантске улоге.

УЛОГЕ: Ђура (Црногорци), Јован (Жене у уставном животу).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1908, бр. 207, с. 5, бр. 211, с. 3, бр. 213, с. 3, бр. 216, с. 3, бр. 217, с. 4; К. Фалић, Вараждинско казалиште од првих почетака, у књизи 1873-1955. Вараждинско казалиште, Вараждин 1955.

В. В.

ЋИРИЋ Ружа – фотограф (Суботица, 22. XI 1920 – Нови Сад, 15. VI 1968). Основну школу, фотографску струку и занатску школу завршила је у Суботици. Од 1. III 1945. до 1. III 1946. радила је као фотограф – квалификовани радник у једном приватном фото-атељеу у Суботици, а затим се преселила у НСад, где је од 31. III 1946. до 31. XII 1948. била запослена такође у приватним фотографским радњама. Пошто је 1. III 1949. у Суботици положила и мајсторски испит, 7. III 1949. се запослила у друштвеном сектору: до 31. VIII 1950. радила је у Предузећу за рекламне и пропагандне услуге „Пропаганда“ у НСаду (као руководилац фото-атељеа и лабораторије), од 1. IX 1950. до 1. IX 1951. била је фоторепортер у новосадској штампарији „Братство-јединство“, где је снимцима снабдевала листове који су у њој штампани; потом је, до доласка у СНП, радила као самостални, тзв. слободни фотограф. У СНП је примљена 15. IV 1955. као стални фотограф и на тој дужности је остала до смрти. У међувремену је добила звање мајстора уметничке фотографије и постала редован члан Удружења ликовних уметника примењених уметности. Својим фотографским радовима је са запаженим успехом учествовала на изложбама уметничке фотографије, организованим у нашој земљи, а 1962. је у фоајеу СНП приредила самосталну изложбу. Учествовала је и на међународним изложбама и сарађивала са Стеријиним позорјем и Галеријом Матице српске. Била је врло вредан и изузетно савестан радник, мајстор свога посла: умела је да одабере угао снимања и да спретном комбинацијом светлости и сенке на снимцима оствари пун ликовни ефекат. Портрети глумаца које је снимила изразити су у лику, верни у карактеру и непосредни у изразу; њени снимци сцена из представа, пак, делују као веома животни исечци из целовите сценске игре, увек у покрету, динамични. Иза ње је остао обиман фонд снимака из живота и рада СНП и Стеријиног позорја – за историју позоришта значајна ликовна документација. Њено мајсторство су ценили и радо користили и најистакнутији београдски позоришни уметници: портрети М. Живановића, М. Чангаловића, М. Ступице и Б. Каталинић представљају висок домет уметничке фотографије, управо као и портрети Љ. Раваси, М. Врховец, М. Радаковић, и циклуси снимака нарочито из Страдије, Небеског одреда, Трубадура, Машкарата испод купља, Вилиног вела и других.

ЛИТ: А-м, Ружа Ћирић, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 18.

Л. Д.

ЋИРКОВИЋ Вероника – шаптач и инспицијент Драме (Урошевац, 24. II 1932 – Нови Сад, 9. II 2005). Девојачко презиме јој је Баљај; супруг Иван Ћ. је по завршетку новосадске Државне позоришне школе постао телевизијски глумац, организатор и продуцент. По завршеној основној школи Ћ. се активно укључила у позоришни аматеризам; запажена као успешан аматер, постала је члан Драме Обласног НП у Приштини (од 15. X 1952. до 15. VIII 1961); у Драму сомборског НП прешла је 16. VIII 1961, а одатле је 1. XII 1966. дошла у СНП, где је остала до пензионисања, 15. X 1982.

Д. В.

ЋИРКОВИЋ Иван – глумац (Земун, 7. VII 1930 – ). По потреби службе оца му, бановинског чиновника, породица се 1935. из Срема доселила у НСад. После основне школе Ћ. је 1940/41. завршио први разред класичне гимназије у НСаду. За време Другог светског рата живео је као избеглица у Срему, а од почетка јануара 1944. до краја септембра 1945. активно је учествовао у дејствима народноослободилачке војске. Од 1948. школовао се за глумца у новосадској Државној позоришној школи, у класи Рајка Веснића и Јурија Ракитина. Иако је као „ибеовац“ провео скоро г. дана (мај 1949 – април 1950) у „преваспитавању“ на Голом отоку, успео је да глумачке студије приведе крају (1951). Док је похађао позоришну школу, учествовао је у драмским представама СНП. Од 1951. до 1954. био је члан ансамбла НП у Сомбору; шест сезона провео је у Приштини (1954–1960) и седам сезона поново у Сомбору (1961–1967), где је остварио запажене улоге у фаху карактерне комике, нарочито у домаћим комадима: Тошица (Избирачица), Манулаћ (Зона Замфирова), Заврзан (Хајдук Станко), Мића (Два цванцика), Јовица Јеж (Николетина Бурсаћ), Милорад (Др), Талијан (Небески одред), Помет (Дундо Мароје). Вративши се у НСад 1967, напустио је позориште и посветио се најпре филмској глуми (играо је у филмовима Мирослава Антића: Доручак са ђаволом, Свети песак и Брлог, а од 1973. је радио на Телевизији НСад као организатор и продуцент емисија из области науке, културе и забаве. Супруга му је била Вероника Ћирковић (в), шаптач и инспицијент СНП.

УЛОГЕ: Чак Уорен (Дубоко корење), Петар (Ромео и Јулија), Фесте (Богојављенска ноћ), Ломбардо (Витез чудеса), Момак (Изгубљено писмо), Флидер (Анатолове љубави).

В. В.

ЋОПИЋ Бранко – песник, приповедач, романсијер, драмски писац (Хашани, код Босанске Крупе, 1. I 1915 – Београд, 26. III 1984). Основну школу завршио је у Хашанима (1921-1925), нижу гимназију у Бихаћу (1926-1930), а учитељску школу похађао у Бањој Луци, Сарајеву и Карловцу (1930-1934). Дипломирао је на Групи за педагогију и филозофију Филозофског факултета у Бгду (1940). Учесник народноослободилачке борбе био је од 1941. Добитник је Награде Академије седам уметности (1938), Ракићеве награде (1939), те награда: САН (1940), Комитета за културу и уметност (1947, 1948), Владе ФНРЈ (1949), Савеза синдиката (1953), „Дечје књиге“ (1954), Октобарске награде града Бгда (1956), НИН-ове награде (1958), „Младог поколења“ (1964), Змајевих дечјих игара (1971) и први добитник Повеље Змајевих дечјих игара (1980). Носилац је Партизанске споменице 1941, oрденā заслуга за народ са златном звездом и са сребрним зрацима и Ордена братства и јединства са златним венцем. Био је члан САНУ. До смрти је живео и радио у Бгду. Први рад му је приповетка Брацо („Виенац“, 7, 1929/30, с. 558), а прва збирка приповедака Под Грмечом (Бгд 1938). Један је од наших најплоднијих писаца. Повремено је објављивао у „Слободној Војводини“ (1948, 1952), односно „Дневнику“ (1953-1955. и 1957). Дела су му превођена на албански, арапски, бугарски, есперанто, италијански, мађарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, француски и холандски језик. Многа Ћ. прозна дела драматизована су и извођена широм Југославије (Ударници, Мајор Баук, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Не тугуј, бронзана стражо, Осма офанзива, Доживљаји мачка Тоше, Јежева кућица), а нека су и филмована (Мајор Баук, Орлови рано лете, Доживљаји Николетине Бурсаћа). На сцени СНП изведени су му Доживљаји Николетине Бурсаћа, у драматизацији М. Дедића и режији М. Шуваковића (26. IV 1959), Николетина, у драматизацији и режији Славенка Салетовића (12. XI 1974), Вук Бубало, у режији Боре Ханауске (6. I 1962) и Кантата Везиља слободе на музику Михаила Вукдраговића (21. XII 1976). У виду дијалога и причања, као дотада најбоље пронађеном начину сценског саопштавања, настала је 1957. Дедићева интерпретација Николетининих доживљаја, а 1974. ново Салетовићево виђење ових Ћ. приповедака. Свесно одступајући од тражења другачијих драмских облика, драматизатори су пажњи читалачке публике, за упознавање најпопуларнијег јунака партизанске књижевности, понудили коришћење преимућстава најсинтетизованијег облика уметности – театар. Сажимањем многобројних епизода у „комедију у два дела“ Дедић и Салетовић су се, нужно, морали лишити нарације и илустративности у корист низа акционо-сценских збивања. Условљен њима, њихов Николетина – редов југословенске војске, одметник-партизан, четовођа, срамежљиво-груби удварач, полит-ком, незграпни заштитник, митраљезац који сеје смрт а изнад свега воли старицу мајку, командант којем није промакло ни „састављање баш оне наше, партизанске владе“, друг, другарчина Николетина (не Никола) Бурсаћ – говори, у ствари, све време свој дуги монолог тек-тек прекидан репликама других. Стога су обе драматизације Доживљаја Николетине Бурсаћа колико покушај драмског уобличавања приповедне прозе оптерећене сегментном условношћу једне анегдоте другом, толико и самоисповедни солилоквиј главног јунака, који сваком гледаоцу понаособ омогућава да сценску перцепцију употпуни предзнањима о лику и догађајима. Истини за вољу, ваља рећи да је Дедићева драматизација комуникативнија и сценичнија од Салетовићеве. Редитељ Дедићеве драматизације у СНП, М. Шуваковић, извршио је делимичну адаптацију његових сценских разговора, опредељујући се за још доследније и дословније, али и аутентичније, казивање Ћ. текста. Отуда су из његове реализације изостали, с једне стране, наратори у међупризорима, док се, са друге, преузимањем карактеристичних делова из оригинала итекако добило у цело­витости утиска. Пермутирањем појединих сцена, дакако у другачијем драматуршко-редитељском поступку, Салетовић је покушао поново да изведе Николетину на позорницу, но без већих, а самим тим и суштинскијих, решења и успеха. Вука Бубала Ћ. је написао у част 20-огодишњице револуције. Преширок и преобилан сакуп народног хумора, који је био инспирација многим Ћ. делима (роману, приповеци, хуморески, песми) запламсао је, додуше тињаво, у овој комедији постављеној у оквире легендарне 1942, тачније у време велике акције западнобосанских омладинских бригада за спасавање жита од окупатора. Весела је то игра пуна малих хумористичних сцена, шала и пошалица, гегова и досетки о старом добричини и вечитом бунџији Вуку Бубалу, црквењаку храма светог Јована, али ни у ком случају и значајнији књижевни домашај. Предајући се разводњеном причању, Ћ. је написао комад без иоле прецизнијих комедиографских одређености, како у погледу радње тако и у односу на њене учеснике. Упрошћено у заплетима, самовољно у композицији, бледуњаво по карактерима, али са вешто пласираним вицевима, ово, истина непретенциозно, дело резултира изразито конверзационим хумором. Условљено анегдотама – тим нуклеусом Ћ. стварања – често истргнутом из већ објављених прозних радова, оно неодољиво подсећа на импровизована приповедања уз ватру, на рогљу или прелу.

БИБЛ: Доживљаји Николетине Бурсаћа, Сарајево 1956; Доживљаји Николетине Бурсаћа, сценске анегдоте у два дела, драм. Миња Дедић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 912; Николетина, комедија у два дела, драм. Славенко Салетовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1868; Вук Бубало, весела игра у пет слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 996.

ЛИТ: Ж. Гавриловић, Бранко Ћопић, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Борба, 24. VII 1956; М. Ашанин, Бранко Ћопић. Доживљаји Николетине Бурсаћа, Вјесник, 29. VII 1956; Г. Вучковић, Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, НИН, 5. VIII 1956; Т. Потокар, Успела хумористична књига, Људска правица, 11. VIII 1956; Б. Пејић, Смисао присуства Николетине Бурсаћа, Наш весник, 17. VIII 1956; М. Кујунџић, Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, Трибина, НСад, 19. VIII 1956;  Б. Новаковић, Хумористичка проза Бранка Ћопића, Политика, 24. VIII 1956; Д. П(опов), Још један Николетина, Дневник, 25. IV 1959; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Г(рчић), Весела игра хумористичких сцена, Дневник, 5. I 1962; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1962; Е. Финци, Један кутак револуције, Политика, 3. V 1962; М. Мирковић, Партизанске згоде, Борба, 4. V 1962; В. Стаменковић, Фолклор, досетка и позориште, НИН, 6. V 1962; Е. Финци, Више и мање од живота, књ. IV, Бгд 1965, с. 71; L. Gerold, „Nikoletina“. Branko Ćopić hőse áz újvidéki színpadon, Magyar Szó, 19. XI 1974; Д. Николић, Без смеха, без шале, без вица, Дневник, 12. XI 1974; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-146; Б. Петровић, Две ведре премијере, Борба, 8. XI 1974; Б. Петровић, „Николетина“ за равнодушне, Борба, 19. XI 1974; П. Матеовић, Две премијере у Српском народном позоришту, Политика, 21. XI 1974; В. Барјактаревић, Од „Тартифа“ до „Николетине“, Дневник, 7. XII 1974.

М. Р.