БОМАРШЕ Пјер-Огистен Карон де (Pierre-Augustin Caron de Beaumarchais) – француски драмски писац (Париз, 24. I 1732 – Париз, 18. V 1799). Отац му је био угледан часовничар. Тако је и син почео. Као часовничар успео је да начини тако мален сат да је могао стати у сваки прстен. (Овакав сат, у Б. изради, носила је госпођа де Помпадур). Затим је, као изврстан музичар, пронашао нов систем за искоришћавање харфе. Овај успех га је начинио професором музике кћери Луја XV. Од професора музике постао је пословни и поверљиви сарадник једног банкара. Овај га је послао у Шпанију, где се, поред задатака због којих је кренуо, бавио и приватним подухватима, подметнувши краљу Карлу III као љубавницу једну маркизу са којом је изгледа и сам био у интимним односима. Заплео се у парницу са банкаревим наследником и од тог тренутка па до краја живота није престајао да се парничи због једне или друге ствари, некада са успехом, а неуспешно, доспевајући и до тамнице и излазећи из ње са тријумфом. Ако се срећно прометао док су Бурбони били на власти, Револуција, коју је предосетио и коју је својим списима припремао, није га много марила. Мање се сећала услуга које јој је учинио, а више је имала слуха за шпекулантство које му је било у крви. Огољен, скоро прогнан, лутао је по Европи обилазећи познанике који су га прихватали док је био у моћи и који су му сада окретали леђа. Најзад се вратио у своју земљу и уложио нове напоре да стане на ноге. Све је било узалуд. Кап га је срушила у шездесет и седмој години. Био је човек фантастичне активности и разноструке обдарености. Бавио се свиме и свачим. Више је држао до своје пословности него до књижевности. Волео је сплетку и новац. Чувена је његова трка по свим европским престоницама за једним памфлетистом који се није могао стићи, пошто је (таква се сумња до данас одржала) тај памфлетист био он лично – али трка је била врло уносна, пошто ју је наручио сам Луј XVI. Ни његове женидбе (било их је три) нису биле најчистије, нарочито не прва, пошто се оженио од себе много старијом удовицом, коју ипак није успео да наследи. Али, захваљујући њој, купио је имање које му је, плебејцу као што је био, донело племићску титулу. Иако су му подухвати били проблематичне природе, волео је да, са своје стране, истерује правду, нарочито када су његови интереси били у питању. Успевао је да своје непријатеље сруби. Између многих, значајан је његов окршај са члановима Француске комедије, који се нису либили да живе на рачун аутора, закидајући им на хонорарима. Како су покушали да то учине и са њим, он је основао Удружење драмских писаца, које и данас постоји, и отворио процес који је трајао 14 г., завршивши се Б. победом. Оно што је тада постављено као принцип и данас је на снази у односима између корисника драмских текстова и самих аутора. Путовао је у Холандију и Енглеску, уредио је прво издање целокупних Волтерових дела, бавио се и продајом оружја америчким побуњеницима. Личности и ситуације овог тако бурног живота нашле су у његовим делима оне ироничне одјеке који претходе револуционарном добу. Иако у темама сличан многим својим претходницима, чак и самом Молијеру, Б. је своја дела испунио неописивом виспреношћу свог интелекта и богатством несвакидашњег искуства. Писао је много: памфлете, есеје из драмске уметности, грађанске драме, плачевне комедије, поеме, оперска либрета. Заборав је победио трима делима: Мемоарима, писаним невероватно јасно и блиставо разложно и штампаним у, за оно време веома високом, тиражу од 6000 примерака, и комадима Фигарова женидба (Le Mariage de Figaro, 1781) и Севиљски берберин (Le Barbier de Seville, 1775). СНП је Фигарову женидбу приказало у оба њена вида: и као драму и као оперу (првобитно је и била замишљена као опера), прву 1945, а другу 1956. Севиљски берберин је као опера у НСаду први пут изведен нешто раније, 1924.
БИБЛ: Фигарова женидба или Луди дани, превео Милан Грол, Бгд 1925; Фигарова свадба или Луди дани, превео Славко Батушић, Згб 1947; Севиљски бријач или Узалудна опрезност, превео Славко Батушић, Згб 1949; Севиљски берберин, превео Велимир Живојиновић, Бгд 1954.
ЛИТ: Б. Поповић, Бомарше, Бгд 1925; И. Хергешић, Страни и домаћи, Згб 1935, с. 117-120; А-м, Пред премијеру „Фигарове женидбе“, СВ, 27. IX 1945; М. Матковић, Beaumarchais у своме времену, у: Фигарова свадба или Луди дани, Згб 1947.
Б. Р. и С. А. Ј.
