СТОЈЧЕВИЋ Мерима – хонорарна глумица (Стари Бечеј, 1903 – умрла 1935). У СНП је у сезони 1930/31. била кратко време у хонорарном ангажману.

СТОЈЧЕВИЋ Милан – драмски глумац (Београд, 14. VI 1869 – Београд, 6. VI 1913). Брат познатог глумца Јована Стојчевића (в). Први пут је ступио на сцену 6. III 1886. у путујућој трупи Ђуре Протића. Исте г. прешао је у новосадско СНП и у њему остао до марта 1887, када је поново, до 1890, био код Ђуре Протића. Од 1890. до 1891. био је ангажован у трупи Михаила Лазића Стрица, од 1891. до 1893. код Петра Ћирића, од 1894. до 1896. у Градском позоришту „Синделић“ у Нишу и од 6. XI 1896. до смрти без прекида у НП у Бгду, увек у запаженом уметничком плану. Био је изванредно лепо и стваралачки надахнут комични глумац, природан, реалистичан и непосредан у изразу, али често наклоњен и лаким, водвиљским комичним импровизацијама, помало и карикирању. Стварао је под већим утицајем значајног комичног глумца Светислава Динуловића (в). Рецензенти и управа позоришта откривали су у њему правог наследника Илије Станојевића и, још више и пре, С. Динуловића. Умео је да пева врло допадљиво, иако није имао култивисан глас. У почетку XX века певао је и значајне партије у оперетама.

УЛОГЕ: Слуга марешалов (Све за сина), Швајцер (Разбојници), Митар (Саћурица и шубара).

ЛИТ: Извештај управитељев о годишњем раду позоришне дружине, Позориште, НСад, 1887, бр. 16, с. 83-84.

Б. С. С.

СТОКАНОВИЋ Марко – хонорарни солист оперског оркестра, виолончело (Мокрин, 28. I 1908 – Београд, 16. XI 1975). Завршио је средњу музичку школу у Суботици, а затим студирао виолончело на Високој школи „Франц Лист“ у Будимпешти. Радио је као професор Музичке школе у Суботици од 1945. до 1952. и професор Музичке школе у НСаду од 1952. до 1959, за које је време био хонорарно ангажован као соло-виолончелист новосадске Опере и Новосадске филхармоније. Од 1959. до 1965. предавао је у музичкој школи „Станковић“ у Бгду. Супруга му је била управница СНП Олга Арсенијевић-Перић-Стокановић (в).

ЛИТ: Н. Грба, Концерт Новосадске филхармоније, СВ, 24. IV 1952; А-м, Концерт Марка Стокановића и Душана Стулара у Н. Саду, СВ, 12. V 1952.

В. В.

СТОКАНОВИЋ-ПЕРИЋ-АРСЕНИЈЕВИЋ Олга в. ПЕРИЋ-АРСЕНИЈЕВИЋ-СТОКАНОВИЋ Олга

СТОРИ Дејвид Малколм (David Malcolm Storey) – енглески књижевник и драмски писац (Вејкфилд, Јоркшир, 13. VII 1933 – ). Потиче из рударске породице. Студирао је сликарство на Ликовној академији у Лондону, али се издржавао бавећи се професионално фудбалом, о чему и говори његов први роман Овај спортски живот (This Sporting Life, 1960), за који је добио Макмиланову награду у САД. За следећи роман, Бекство у Кемден (Flight into Camden, 1960), такође је награђен: Рисовом наградом 1960. и Наградом „Сомерсет Мом“ 1963. Убрзо је објавио и трећи роман – Редклиф (Radcliffe, 1963), а од 1967. појављују се и његови драмски комади: Повратак Арнолда Мидлтона (The Restoration of Arnold Middleton, 1967), Прослава (In Celebration, 1969), Предузимач (The Contractor, 1970), Дом (Home, 1970), Свлачионица (The Changing Room, 1972, Фарма (The Farm, 1973, Кромвел (Cromwell, 1973) и други, извођени углавном у Великој Британији и у САД, па и другде, а по некима су снимљени и играни филмови. Највише успеха имао је његов комад Дом, у чијој су праизведби учествовали сер Ралф Ричардсон и сер Џон Гилгуд, а који је изведен и у СНП (1974).

ЛИТ: Д. Николић, Читав свет је лудница, Позориште, НСад, 1974, бр. 2, с. 6; С. Божовић, Прича о људској усамљености, Вечерње новости, 11. XI 1974; М. Кујунџић, Лудаци у циркусу, Дневник, 11. XI 1974.

В. В.

СТРАВИНСКИ Игор Фјодорович (Игорь Фёдорович Стравинский) –  руски пијанист, диригент и композитор (Ораниенбаум, код Петрограда, 17. VI 1882 – Њујорк, 8. IV 1971). По завршетку гимназије дипломирао је на Правном факултету у Петрограду 1905. Као син знаменитог оперског певача Фјодора Стравинског, веома угледног члана Петроградске опере, композицију и оркестрацију је учио приватно код Н. Римског-Корсакова. Јавности се као композитор први пут представио 1901. Након првих успеха у земљи упутио се у иностранство – живео је „номадским животом“ широм Швајцарске и Француске. У Русију се повремено враћао све до 1914, када је за стално боравиште одабрао Париз. У својству диригента и пијанисте често је гостовао по Европи и Америци. Г. 1959. иселио се у Америку; 1945. настанио се у Калифорнији недалеко од Холивуда. Његова међународна афирмација уследила је као резултат сарадње са Сергејем Дјагиљевим, организатором трупе „Руски балети“ („Ballets russes“), за коју је написао балет Жар-птица, успешно изведен у Паризу 1910. Са Дјагиљевим је сарађивао пуне две деценије. Од појаве првог дела па све до наших дана име и стваралаштво С. налазе се у средишту пажње и занимања међународне музичке јавности. Током шест деценија композиторске делатности С. је написао велик број инструменталних, оркестарских, камерних, вокалних и вокално-инструменталних дела, 10 балета и 8 вокално-сценских или оперских дела, од којих су најпознатија: балети – Жар птица, Петрушка, Посвећење пролећа, Пулчинела, Игра карата; опере – Мавра, Живот развратника, бајка Прича о војнику, опера-ораторијум Краљ Едип. У његовом обимном опусу налазе се и 3 симфоније, 5 концерата, 6 оркестарских свита, 10 композиција за камерне саставе, 6 кантата и преко 30 песама. Инструментална дела су му не само многобројна него и веома разноврсна, док се у неким вокално-инструменталним остварењима сусреће и одраз религиозних осећања аутора. Иако опера није била у средишту С. пажње – јер је написао мало оперских дела – његови прилози оперском стваралаштву носе печат настојања да се опера усмери другачијим путевима, супротним онима које је трасирао Вагнер. Светску славу донели су му балети које је писао за ансамбл Дјагиљева. Главне карактеристике С. стваралаштва су: снага ритма у којем живи необузданост сељачких плесова, религиозне визије паганских времена, фантастични покрети бића из бајки и моторична музика XX века, као и раскош оркестарске палете, чар инструменталних боја које у срећном стапању са револуционарно слободним хармонским склоповима постају блистави тумачи идеја и порука дела. Ту су још склоност ка гротески, карикатури, заједљивом сарказму и иронисању традиције, која се каткада огледа у замаху бруталног примитивизма, и, коначно, наглашени контраст дионизијске сензуалности и типичног руског песимизма. Радећи стално на обнављању свог уметничког израза који га је кроз различите еволутивне фазе водио ка веома различитим и разноврсним поступцима у решавању уметничких задатака, С. је значајно утицао на младу генерацију музичара у Европи и Америци, па се сматра једним од највећих композитора двадесетог столећа. СНП је 1969. извело његов балет Жар птица.

М. Х.

СТРАДАЛНИЦИ (Les avariés) – драма у 3 чина. Написао: Ежен Брије. Прво извођење у Лијежу, 6. III 1902, у нашој земљи 5. VI 1919. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 27. X 1921. Превео: Војислав Михајловић. Подела узета са плаката представе одржане 16. I 1923. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; К. Васиљевић (Лекар), М. Душановић (Жорж), Д. Спасић (Лош), М. Вебле (Један отац), В. Ивановић (Помоћник лекара), Стеван Јовановић (Редитељ), В. Јовановићка (Супруга), Љ. Јовановићева (Мајка), М. Јанковићка (Једна девојка), Д. Матејићка (Дојиља), Ј. Стојчевићка (Једна раденица), З. Душановићка (Собарица), С. Савић (Слуга). – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Ежен Брије, Страдалници, прев. Исо Великановић, Згб б. г.

ЛИТ: А-м, „Страдалници“, Застава, 31. X 1921.

В. В.

СТРАДИЈА – сатира у 2 дела. Написао: Радоје Домановић. Сценска адаптација: Борислав Михајловић Михиз.

Праизвођење у СНП 30. XI 1958. у НСаду. – Рд. Ј. Путник, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, музички сарадник Д. Стулар, пом. рд. Б. Веснић; Л. Богдановић, Б. Бошковић, А. Веснић, Б. Веснић, С. Душановић, Ф. Живни, Ђ. Јелисић, С. Јовановић, Љ. Ковачевић, Р. Којадиновић, Д. Колесар, В. Љубичић, И. Слијепчевић, Ж. Стојановић-Матић, В. Матић, Д. Милосављевић, С. Перић-Нешић, Б. Микоњић, Т. Плескоњић, М. Тошић, И. Хајтл, Драгиша Шокица. – Изведено 53 пута, глед. 27.239.

БИБЛ: Радоје Домановић, Краљевић Марко по други пут међу Србима, Вођа, Данга, Бгд 1901; Страдија, Бгд 1902; Радоје Домановић – Борислав Михајловић, Страдија, сатира у 2 дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 902.

ЛТТ: Ј. Путник, Смех на оштрици истине, Дневник, 29, 30. XI и 1. XII 1958; М. Кујунџић, Савремено тумачење старе сатире, Дневник, 7. XII 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 137-138, с. 9; М. Кујунџић, „Страдија“ у новој концепцији, Дневник, 24. V 1959; В. Стаменковић, Савремена драма на Стеријином позорју, Књижевне новине, 5. VI 1959; Л. Павловић, Даровита режија, Ослобођење, 8. XI 1959; Ј. Максимовић, Добро утабане стазе, НИН, 21. XII 1959; В. У(рбан), Сатира дуга даха, Дневник, 31. I 1965; А-м, „Страдија“ на сцени „Атељеа 212“, Политика експрес, 22. XI 1966; Ј. Виловац, Аплаузи на отвореној сцени, Дневник, 12. XII 1966; Ј. Виловац, Још једна потврда вредности, Дневник, 18. XII 1966; Ј. Виловац, За један дуг живот, Дневник, 26. III 1967; С. Кисић, Десет година сталног извођења „Страдије“, Политика, 1. IV 1967; А-м, Десет година сталног извођења „Страдије“, Позориште, Тузла 1967, бр. 3, с. 369; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3–4, с. 155–157.

М. Р.

СТРАЈНИЋ-ФИЛЕП-ФИШТЕШ-ФЕРЕНЦИ Катица в. ФИЛЕП-СТРАЈНИЋ-ФИШТЕШ-ФЕРЕНЦИ Катицва

СТРАТИМИРОВИЋ Радивој – преводилац (Кулпин, Бачка, 25. XI 1816 – Нови Сад, 15. I 1860). Школовао се у НСаду и Пешти. Адвокатски испит положио је 1838. Од 1841. радио је као чиновник Бачке жупаније. За почасног грађанина НСада проглашен је 1847. Г. 1848/49. избио је међу водеће људе српског покрета. Од 1848. до 1850. био је капетан градске полиције (шеф полиције) у НСаду. После буне је против њега поведена истрага, али је обустављена. Ипак, 1853. одузето му је право на адвокатуру због критичког става према апсолутизму. Од тада је пословао као урбаријални заступник. Био је омиљен и ве­ома угледан грађанин, познати говорник и један од оснивача Српске читаонице у НСаду. Играо је у дилетантској трупи К. Поповића-Комораша 1844. Сем пригодних песама из младих дана, једини његов књижевни рад је превод драме Војнички бегунац мађарског писца Едеа Сиглигетија. Дело је лоцирао у српску средину и посрбио имена. Играно је у Сомбору (1850) и НСаду пре оснивања СНП. У СНП је први пут изведено 7. X 1862. Због критике на превод, драму је прерадио Ј. Ђорђевић редукујући број улога, а стихове је поново препевао Ј. Ј.  Змај. Ипак, превод је штампан под С. именом.

БИБЛ: Војнички бегунац, превео Радивој пл. Стратимировић, НСад 1891.

ЛИТ: А-м, † Радивој Стратимировић, Србски дневник, 7. I 1860; Ђ. Магарашевић, Симо Милутиновић Сарајлија, Никанор Грујић и Рада Стратимировић, Бранково коло, 1903, бр. 18, с.  560-564, бр. 22, с. 722-725; В. Стајић, Новосадске биографије, V, НСад 1940, с. 127-143; I. Poth, Szigligeti’s Schauspiele auf den serbischen Bühnen, Studia Slavica, Budapest 1957, књ. III, с. 363-378.

Б. Кв