СТЕФАНОВИЋ Јован Д. – преводилац. Са немачког превода Шлегела и Тика превео је делове Шекспировог Краља Лира. Први чин је превео Лаза Костић, прву половину трећег чина Антоније Хаџић, а С. „све остало“. Овај заједнички превод је у СНП игран од 1873. до 1905.
СТЕФАНОВИЋ Лазар – кројач, висококвалификовани радник (Нови Сад, 3. IV 1920 – Нови Сад, 4. I 1988). Још као дете и ученик (1930-1935) статирао је у представама СНП. Завршио је занатску школу и положио помоћнички испит 1936. у НСаду. Пре рата и неко време после рата радио је као кројач код приватних мајстора у НСаду. У СНП је дошао 27. X 1947. и у њему остао до 30. XI 1948, када је прешао у среско синдикално веће у НСаду, одакле се убрзо, 1. V 1949, вратио у СНП и у њему остао до пензионисања, 31. VII 1975. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила га је 1957. у висококвалификованог радника.
Р. Б.
СТЕФАНОВИЋ Љубомир – глумац. Члан СНП био је у два маха: 1907. и поново октобра 1908.
УЛОГЕ: Брка (Дивљуша), Мартен Кил (Народни непријатељ), Жан (Трговина је трговина), Камбасер (Лепа Марсељанка), Гостионичар (Госпођица Жозета моја жена), Ферко (Ракија).
СТЕФАНОВИЋ Милутин – глумац; родом је из Бгда. Управитељ на терену Д. Ружић је известио ДСНП да је 25. IV 1899, на плату од 25 фор., из нишког позоришта у ансамбл примио веома младог глумца-почетника С., а већ 9. X исте г. је јавио да га је отпустио (без образложења). Играо је епизодне улоге. Наступао је у путујућој трупи Мике Стојковића, а 1906. неколико месеци је био члан београдског НП. Пред Први светски рат био је у ансамблу Књажевског црногорског народног позоришта на Цетињу.
УЛОГЕ: Малтн (Дворска милошта), Витез Палман (Цар Душан Силни), Први сенатор (Отело).
В. В.
СТЕФАНОВИЋ Светислав – лекар, песник, драмски писац, књижевни критичар, преводилац, научни радник (Нови Сад, 1. XI 1877 – Београд, 26. XI 1944). Преци су му из Србије после слома Првог српског устанка пребегли у Војводину, најпре у Чуруг па у Срем, у Брестач код Пећинаца; деда му је био свештеник а отац кројач. Рано оставши без родитеља, основну школу је похађао у Старом Футогу, код деде по мајци, који је у селу држао крчму. Српску православну велику гимназију завршио је у НСаду 1896. Као стипендиста Фонда Марије Трандафил (500 форината годишње) студирао је најпре технику у Цириху 1896/97, затим филозофију у Бечу 1897/98. и коначно медицину у Прагу и Бечу, где је 1902. и дипломирао. Пошто је неко време по Србији радио као лекар (1903-1905. у Јагодини и 1905-1906. у Ћуприји), поново се нашао у Бечу, где је 1907/08. специјализирао туберкулозу и истовремено студирао англистику и компаративну књижевност. Написао је докторску дисертацију („ригороз“) о Шекспировом Хамлету, али му је рукопис изгорео у току путовања, у пожару приликом судара возова код Будимпеште. Г. 1908. стекао је право да полаже докторат из филозофије, на основу својих научних радова, али га је политичка криза око аустроугарске анексије Босне спречила да дође у Беч. Од 1908. до 1912. обављао је лекарску праксу у Обреновцу. У оба Балканска рата деловао је као војни лекар у Дринској дивизији другог позива, са којом је стигао до Љеша и Скадра. Г. 1914. радио је као лекар у Бгду. У Првом светском рату био је командир пољске болнице Моравске дивизије у чину капетана. Оболео је од тифуса, затим је прошао кроз албанску Голготу и доспео на Крф, а одатле отишао у Солун, у Штаб српске Врховне команде, где је радио као преводилац при страним мисијама. У рату се као лекар истакао у сузбијању колере и тифуса међу војницима и цивилима. Због ратних заслуга је одликован. Одмах по завршетку рата, 1919, поново је био лекар у Бгду. Објављивао је стручне радове у часопису „Српски архив за целокупно лекарство“. Организовао је „Друштво за душевну хигијену“, а био оснивач, први секретар, потпредседник и председник Југословенског лекарског друштва, чији је „Гласник“ уређивао и осам пута био међу приређивачима његовог конгреса, као и у организацији Свесловенског лекарског конгреса у Сплиту. Био је и директор београдског Општинског санитета. На Медицинском факултету један је од оснивача Катедре за патологију, а пензионисан је као лекар 1935. године. Пресудом Војног суда I корпуса НОВЈ новембра 1944. је осуђен на смрт, с образложењем да је сарађивао са окупатором, односно квислинзима. Стрељан је, а на полувековно брисање из историје и заборав био је осуђен и сав његов рад. Савремени биографи сматрају да се није огрешио о свој српски народ, ни као лекар о лекарску етику. Стекао је широко образовање. Говорио је енглески, немачки, мађарски, француски, италијански, латински и јеврејски, а служио се и грчким језиком. Био је почасни члан Чехословачког лекарског друштва, члан Гетеовог друштва, дописни члан Института за словенске језике у Лондону. Одликован је орденом Светог Саве II степена, а мађарски Пен-клуб доделио му је медаљу за превод Мадачеве Човекове трагедије. У Бгду је био члан Југословенског одбора Професорског друштва, председник београдског Пен-центра (1933) и за време рата председник Српске књижевне задруге (1942-1944). Још за време школовања у Бечу био је, као један од предводника „Зоре“ (српског академског друштва наклоњеног идејама Светозара Марковића), друштвено-политички ангажован; затим је био члан Народне радикалне странке, 1910. је прешао у Самосталну радикалну странку, 1920. је био међу оснивачима Републиканске демократске странке и члан њеног Главног одбора, а 1935. се прикључио националистичком Љотићевом „Збору“, из којег је иступио 1938. Одлучно је одбацивао све оптужбе да се приклонио фашизму. Јавно се 1942. залагао за приступање замишљеној Недићевој Социјалистичкој странци. Од 1899. до 1943. објавио је око 250 чланака политичке садржине у двадесетак листова („Застава“, „Одјек“, „Република“, „Покрет“, „Идеје“, „Отаџбина“, „Правда“, „Време“, „Обнова“, „Српски народ“). Први књижевни рад му је песма Лаку ноћ („Стражилово“, 1893). На једну од његових песама композитор Хуго Доубек је компоновао мелодију која је певана у гимназији на Светосавској беседи у НСаду. Свој први критички текст написао је о Војиславу Илићу (1897). Од 1893. до 1944. сарађивао је у више од 60 књижевних листова и часописа у земљи и иностранству, објавивши преко 200 чланака. Његова интересовања била су поезија, књижевна критика, народна и драмска књижевност, светски класици… Аутор је драмских дела Кућа тамних сенки и Сукоби, у 4 чина, које је написао према исповести Митје Карамазовог у роману Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског (драму је на конкурсу наградила МС и објавила је 1932. у „Летопису МС“ – књ. 273, с. 1-27, књ. 274, с. 33-50, књ. 275, с. 39-64, а Ј. Скерлић је оштро напао управо сиже, не приметивши да је грађа преузета од Достојевског). Био је најплоднији преводилац Шекспира код нас: превео је 14 његових драма. Прво Шекспирово дело које је превео било је Много вике ни око шта (у Бечу 1897). На седници ПО ДСНП 22. XII 1897 / 3. I 1898. реферисано је да је „непознати преводилац“ поднео ово дело СНП за извођење; превод је прослеђен Лази Костићу на оцену, али се није нашло на репертоару новосадског театра. Са енглеског је преводио и приповетке Е. А. Поа, поезију Свинберна, Блејка и Росетија, са јеврејског Соломонову Песму над песмама и Давидове Псалме, са италијанског Мусолинијеву књигу О корпоративној држави, са немачког Гетеову Пандору и књигу Херман и Доротеја. СНП је извело његове преводе Шекспирових комада: Млетачки трговац 1905, Богојављенска ноћ 1933. и 1969. и Сан летње ноћи 1940, 1945. и 1957.
БИБЛ: Песме I–III, Мостар 1903-1905; Скице (проза), Мостар 1904; Из енглеске књижевности (есеји), Мостар 1907; Сукоби (драма), НСад 1910; Сунца и сенке (песме), Бг 1912; Строфе и ритмови (песме), Бгд 1919; Погледи и покушаји (мисли), Бгд 1919; Лаза Костић – Антологија, Згб 1923; Из новије енглеске лирике (есеји), Бгд 1923; Магбет и превођење Шекспира, Comoedia, 1924, бр. 10, с. 6–7; Поводом премијере „Краља Лира“, Comoedia, 1924, бр. 17, с. 9–11; Плагијатор Хамлета и његови покровитељи (полемика са С. Пандуревићем), Бгд 1925; Кућа тамних сенки (драма), Бгд 1927; Епизода о Офи и Дриди у Беовулфу, Бгд 1927; Границе (песме), Бгд 1928; Сабрана дела 1–4, Бгд 1931–1933; Портрети и есеји 1–2, Студије о народној књижевности 3–4; Hennil and Other Poems, Translated from the original Serbian, Бгд 1933; Нова антологија српске лирике, књ. 1–2, Бгд 1943–1944.
ЛИТ: Л. Костић, Светислав Стефановић – Виљема Шекспира Отело, црнац од Млетака, Рад и Именик МС, 1903, додатак II, с. 18–23; А-м, Интервју са г. Д-р Св. Стефановићем, Comoedia, 1924, бр. 5, с. 18–19; С. Пандуровић, Патолошки случај Светислава Стефановића и његови браниоци, Бгд 1925; Р. Ђисаловић, Поезија Светислава Стефановића, Бгд 1943; М. Ненин, Светислав Стефановић претеча модернизма, НСад 1993; М. Ненин, Епистоларна биографија Светислава Стефановића, НСад 1995; З. Петковић-Прошић, Критичко опредељење Светислава Стефановића, Бгд 1999; П. Пузић, Ломача за Сенса – злочин и казна Светислава Стефановића, Сремски Карловци 2003.
В. В.
СТЕФАНОВИЋ Светислав Буца – глумац (Аранђеловац, 10. I 1871 – Нови Сад, 13. XII 1917). Завршио је основну школу у Аранђеловцу и учио гимназију у Бгду до избијања Српско-бугарског рата у којем је учествовао од 1885. Глумом је почео да се бави 1887. у путујућем позоришту Лазе Поповића, са којим је пропутовао Војводину, Србију, Босну, Херцеговину и Далмацију. У СНП је ступио 15. VIII 1889. и у њему је остао до Првог светског рата, са прекидима 1897-1899. и 1912, када је суделовао у балканском рату. Током четврт века глуме остварио је око 2000 улога наступивши у преко 500 комада. Како су старији глумци тумачили веће и водеће роле, С. је од младости био упућен на епизоде које је задржао и у зрелом добу. Захваљујући угледној појави јављао се у ликовима владара, велможа, султана и народних представника; међутим, његов прави домен били су карактерно комични типови које је тумачио живо, пластично, разноврсно, детаљима богато и реалистично. Међу њима најубедљивији су били они из србијанске средине, која му је била блиска рођењем, као и они из војвођанског миљеа, који је упознао током ангажмана у НСаду. Знатан део улога је преузео од Пере Добриновића – из његовог зрелог доба и по његовом преласку у НП у Бгду. Као комичар је био љубимац широке публике, а критика му је, уз похвале, повремено замерала да исувише карикира ликове да би повлађивао галерији. Двадесетпетогодишњицу глумачког рада обележио је 2. I 1914. и тим поводом је одликован Орденом Светог Саве V реда.
УЛОГЕ: Глиша Краткић (Циганин), Коцкар (Васантасена), Јован (Шоља теја), Штуцер (Саћурица и шубара), Бодри (Капетан Јован), Мурат (Милош Обилић), Клопен, Цигански харамбаша (Звонар Богородичине цркве), Бихрејев (Чикина кућа), Дарије (Кин), Баневиц (На починак), Кир-Дима (Кир Јања), Преблаг (У долини), Денеро (Мадам Сан Жен), Мехмед (Ајдук Вељко), Грим (Монтроз), Др Силкеји (Штромфајеви), Петко (Љубав их измирила), Иво (Буњевка), Ермелин (Туђинка), Куран (Краљ Лир), Видак (Подвала), Ратко (Јаквинта), Јоца (Врачара), Бовил (Гроф Монте Христо), Војин (Задужбина цара Лазара), Посланик грчки (Немања), Други момак (Ђидо), Реџеп паша (Краљевић Марко и Арапин), Арагонски кнежевић (Млетачки трговац), Други војник (Шокица), Луверто (Булинарови), Озрик (Хамлет), Ламија (Две љубави), Тиосав (Девојачка клетва), Гавран, Гилденстерн (Гордана), Вук (Станоје Главаш), Вукота (Горски вијенац), Крахер (Код белог коња), Бопчински (Ревизор), Лодовико (Отело), Коре (Поход на север), Мистер Грехем (Лепеза), Барон Аксаков (Царев гласник), Лаутар (Ајдук Вељко), Брзу (Врачара), Медведев (На дну), Лорд Мидлинг (Слепи миш), Просјак (Пепељуга), Први момак (Фауст), Слуга (Веверица), Каштил (Звони трећи пут), Гавран (Косовска трагедија).
ЛИТ: А-м, О премијери шаљиве оперете „Јабука“, Стража, НСад 1895, бр. 16, с. 3; М. С(ави)ћ, Северо Торели, Позориште, НСад 1895, бр. 25, с. 98-99; С., Циганин, Позориште, НСад 1900, бр. 34, с. 134; -р-, Стари бака и његов син хусар, Позориште, НСад 1902, бр. 11, с. 4–5; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Ревизор“, шаљива игра у пет чинова, написао Никола Гогољ, с руског превео П. Тодоровић, Браник, 1904, бр. 270, с. 3; Ј. Хр(аниловић), У долини, Позориште, НСад 1905, бр. 3. с. 10–11; А-м, У недељу 12. марта приказана је позоришна игра „Ајдук Вељко“, Слога, Сомбор 1906, бр. 12, с. 3; А-м, У четвртак је приказана „Голгота“, Слога, Сомбор 1910, бр. 11, с. 5; А-м, Фауст, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 12, с. 202-203; А-м, „Зулумћар“, Браник, 1912, бр. 2, с. 3; А-м, Синоћ је приказан чешки шаљиви комад „Звони по трећи пут“, Застава, 1913, бр. 236, с. 2; А-м, „Веверица“ од Леона Ленца, Браник, 1913, бр. 216, с. 2; А-м, Косовска трагедија – на позорници, Застава, 1913, бр. 264, с. 2–3; А-м, Глумачка двадесетпетогодишњица Св. Стефановића, Трговачке новине, 1913, бр. 51, с. 5; Ђ. Петровић, Светислав Стефановић, Браник, 1913, бр. 251, с. 2; А-м, 25-годишњица Свет. Срефановића, Застава, 1913, бр. 288, с. 2; А-м, Једна прослава, Пијемонт, 1913, бр. 341, с. 2; А-м, Одликован глумац, Српство, НСад 1914, бр. 15, с. 3; А-м, Одликовање, Браник, 1914, бр. 20, с. 2.
С. Ј.
СТЕФАНОВИЋ Стефан Н. – драмски писац и лирски песник (Нови Сад, 1805. или 1806 – Нови Сад, 1826). Једно време је „понарођиван“ у: Стеван Стевановић. Најстарији син Николе-Кабаничара и жене му Јелисавете, домаћице-„мајсторице“. Отац, родом из Ирига, мајсторско право је стекао у НСаду 1801. „Одушевљени народољубац“ и „љубитељ српскога књижества“, сина С. је „неизмерно волео, врло радо дочекивао његове другове у своме дому, свагда би им изнео вина, лично их частио и служио и с усхићеношћу слушао њихове одушевљене разговоре и диспуте“. Почесто је упадао у мање или веће дугове, враћајући их уз знатнију неуредност, до помола „егзекуције иметка“. Са друге стране, и сам је имао дужника, а 1818. је обилатио гостио „у бирцузу мајсторе сурсабове (кабаничаре)“. По природи плаховит, прек, оштрог језика, склон „физичком истеривању правде“, спреман да некоме привремено помогне цеховским новцем без знања осталих, иако срдито устајао је против оних што исто чине и почешће подложан каквој, за оно време, недужнијој занатлијској „афери“ равној „мањем изгреду“. Потписивао се „рукоју моју, а својеручним крестом“. Уза све то, у Цеху је сматран бољим и угледнијим мајстором и човеком којем су биле повераване и виђеније дужности. Најзад, био је коловођа „сепарације“ кабаничара и сабова (простих кројача, абаџија), која је, саобразно наравима доба, „извршена у најлепшем реду и миру“: „чланови раздвојена цеха се изгрлише, ижљубише, узајамно се на растанку благосиљајући“. Јелисавета (Јека, Јеца), кћи старовремског, „простосерпског“ новосадског пароха Матеје Димитријевића и попадије му Саре, у брак је (4/16. XI 1804) унела завидан мираз. Имали су четворо деце: два сина, С. и Лазара, и две кћери, Софију и Марију. Обоје су држали до доброг гласа и поноса породице: синове су школовали и на страни, у вишим образовним заводима, а у НСаду су имали породичну гробницу управо уз врата Успенске цркве. Основну школу и 6 разреда гимназије С. је завршио у родном граду. Школске 1818/19. био је „у трећем разреду граматике, под г. Милованом Видаковићем“ и са Јованом Рајићем-Млађим – један од „превасходни(х)“. Шести разред гимназије учио је 1821/22. као „љубимац П. Ј. Шафарика, професора најстаријег разреда“ и директора самог „заведенија“. Уз то, припадао је „првом омладинском покрету“ код нас, односно – кружоку, зачетом у новосадским гимназијским клупама, чији програм је, свакако и између осталог, изискивао „рода слави ићи стазом Шафариковом“, бити Вуковац – што заноснији и што доследнији, те „роду остати веран душом и срцем“. Поред Ђорђа Димитријевића, потоњег адвоката новосадског, и Рајића-Млађег (доцније: „почасни вицефискал“, и „фишкал“ – у НСаду, професор Крагујевачког лицеја и „списатељ“), споменуто „удружење“ чинили су и С. доживотни пријатељи Лазар Лазаревић, будући професор Новосадске гимназије српске а успут адвокат у месту службовања, и Адам Драгосављевић, позније гласовити учитељ барањски и сремски, обојица, иначе, касније и знаменити књижевници. Филозофију (7. и 8. разред гимназије) С. је учио у Сегедину од 1822. до 1824. Прву г. права је студирао у Јегри, а другу и трећу није могао завршити у Пешти јер га у том граду срећемо око 22. V и 24. VI 1826. у звању „земље(мерског) учен(ика)“, „висок(оученог) г(осподина)… земљемер(а)“ („земљомерца“, студента земљомерства), односно – у осталим изворима – он је, наведене г. и у назначеном месту, „инџинир“ (!), „слушатељ математическиј“, „учио технику“, те – изучавао „геометрију“. Без сумње, пре уз ову или ону напомену него уз какву и незнатнију сарадњу Рајића-Млађег и Л. Лазаревића, 1825. је завршио драму Смерт Уроша Петаго, чију су праизведбу пратиле интриге (до горчине) митрополита Стратимировића, „озлојеђен(ог) на призоре у којима је говор о калуђерима“, и до узапћења „представе“, што је учинило да С., пренеражен, „одмах почне избацивати крв, и још исти дан леже у кревет“. Ипак, забрана је убрзо опозвана заузимањем „многи(х) одличнији(х) и слободоумнији(х)“ Новосађана, па се „болесник… придиже“ и „представленије“ би одржано октобра исте г. Приказало га је у тамошњем Крајнеровом театру Новосадско содружество („старији гимназисте, неке девојке и жене, правници – студенти, млади људи“), међу којима: „правник“ Коста Николић (Урош Немањић Пети), „једна његова рођака“ (Јелисавета), Атанасије Николић (Вукашин и редитељ-руководилац приредбе); С. је играо Краљевића Марка, а још су наступиле Марија Тодоровић и Станојевићева, „родом из Сарајева“. „Трипут је повторавано“, увек под другим насловом: Цар Урош, Урош, другиј цар серпскиј и Урош, цар Срба; „свагда је театер тако пун био, да више људства у себе сместити није могао. А то је јавно доказателство, да су зритељи и сочиненијем и представленијем задовољни били“. С. је и надаље био слабог здравља, које се поправило таман толико да је могао отићи у Пешту и наставити школовање. Наредне г. (1826) објавио је оде у „Летопису“, од којих је најзнаменитија Г. Вуку Стефан. Караџићу, штампана новим правописом. У међувремену је окончао „науке“ и вратио се кући. Иначе, С. је био „висок, витак, плав, нежна састава, а нарави благе и питоме, веома омиљен, и свугде радо приман“. У свакодневном животу грубу реч никада није употребио „иако је располагао читавом скалом људских стања и расположења“. Пио није, „али је много пушио, можда и премного“. Изразитији Вуковац, и то онај који је „у Новом Саду волео изгубити Мецената него рећи да је црно – бело“. Покосила га је туберкулоза „тек што је навршио двадесету годину живота“ – заправо и засигурно умро је пре 20. XII 1826. Сахрањен је у породичној гробници у НСаду. Г. 1894. одржана је свечана комеморативна седница Књижевног одељења МС посвећена успомени на њега, а уприличено је и обележавање његовог гроба каменим плочама (МС и С. сестра Софија Бокшан). Његове песме и Писмо Адаму Драгосављевићу штампани су посмртно у „Летопису Матице српске“ а стихови и у „Бачкој вили“. Трагедија Стефан Дечански остала му је у рукопису и изгубљена је. Главним стварним насловима, и поднасловима, Смрти Уроша Петог, досад записаним, и одсад навођеним, ваља додати још неколико битних обележја самог „сочиненија“, која износе на видело дана сву његову сложеност: оно је просветитељско-сентименталистичка творевина – у најбољем смислу те речи, „самостално српско оригинално дело“, историјска драма, „прва српска романтичарска трагедија“, сценски текст настајао на подлогама „писане историје“ – и оне памћене у народној епској песми, „књига којом веје чисто народни дух“, шекспирско-шилеровско-калдероновско чедо одњихано и у колевци Гетеове и Лесингове драматургије, „трагедија у правом и уметничком смислу“, „казалиште које отвара ново доба“ у српској књижевности и савремено (оновремско) „гражданско“ приказање. У СНП је 14. III 1933. премијерно изведена трагедија Смрт Уроша Петог, коју је за савремену позорницу прерадио Риста Одавић.
БИБЛ: Цар Урош, трагедија, изгубљен ркп.; Смрт Уроша Петаго, последњег цара српскаго, ужасно-жалосна игра у пет дејствија, Будим 1840; Урош V Немањић, други и задњи цар серпски, жалосна, јуначко повјесна игра у 4 чина, загребачки препис, 1841, засад непознат; Смрт Цара Уроша V, велика народна драма (позоришни примерак), Бгд 1842; Смрт Цара Уроша, жалосна игра у 3 деленија, са српског на немачкиј преведена Теодором Јанковићем, нештампан и досад невиђен рукопис дела, приказиваног у немачком позоришту, у Великом Бечкереку, поткрај 1843; Смрт Уроша Петог, последњег цара српског, ужасно-жалосна игра у пет дејствија, Бгд 1864; Смрт Уроша V Немањића, трагедија у 4 чина, Л. Стојановић, Каталог Народне библиотеке у Бгду, IV, Рукописи и старе штампане књиге, Бгд 1903; Смрт Уроша Петог, трагедија у пет чинова, редакција Р. Ј. Одавића, НСад 1928; Смрт Уроша Петог, трагедија у пет чинова, припремио за штампу и предговор написао Б. Ковачевић, Бгд 1951; Смерт Уроша Петаго, последњег цара српскога, ужасно-жалосна игра у пет дејствија, Почеци српске драме, приредио В. Ерчић, Бгд 1987.
ЛИТ: М. Савић, Наше драмско првенче, ЛМС, 1889, књ. 160, св. 14, с. 27-59; М. Савић, Стеван Стевановић, Из српске књижевности, НСад 1898, с. 13-61; Р. Ј. Одавић, Смрт Уроша Петог, предговор, НСад 1928, с. III-VIII; В. Живојиновић, Из књижевности и позоришта, Бгд 1928, с. 87-92; F. Wollman, Dramatika slovanskèho jihu, Праг 1930, с. 31-32; В. Стајић, Привреда Новог Сада 1748-1880, НСад 1941, с. 83-84, 294-296, 298-299, 304; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, НСад 1947, с. 43, 84, 86, 97, 98; Б. Ковачевић, Стефан Стефановић и његово дело Смрт Уроша Петог, Бгд 1951, с. 5-20; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974, с. 241-291; В. Ерчић, Почеци српске драме, Бгд 1987, с. 12-23, 245-248.
В. Е.
СТЕФАНОВИЋ-ВАРАДИ Бранко в. ВАРАДИ-СТЕФАНОВИЋ Бранко
СТЕФАНОВИЋ–ВИЛОВСКИ Јован – преводилац, официр и хидролог (Црепаја, Банат, 24. VI 1821 – Беч, 12. III 1902). Син граничарског каплара Дамјана, рано је остао сироче и веома тешко је живео. Завршио је трогодишње граничарско војно училиште, тзв. Математичку школу у Панчеву. Као геодет је, за потребе аустријског генералштаба, радио на топографском снимању терена у Сефкерину, Темишвару, Брну, Прагу, Буђејовицама и на северним Карпатима. После положеног кадетског испита добио је чин потпоручника и ступио у аустријску војску 1845. Две г. касније положио је генералштабни испит па је премештен у Беч, у генералштаб аустријске војске. По налогу генералштаба је као извештач присуствовао Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. Са дозволом аустријског министра рата грофа Латура ступио је у српске јединице које је организовао Главни одбор српског покрета у Војводини. Као „веран официр свога цара и веран син свога народа“ ратовао је против револуционарне мађарске војске и учествовао у важним биткама код Сентомаша, Неузине, Панчева, Вршца, Вилова и Меленаца. За храброст показану у бици код Вилова добио је племићски предикат „витез од Вилова“ – отуда Виловски. Био је шеф штаба и лични ађутант војводе Стевана Шупљикца, а после његове смрти у штабу Мајерхофера и Книћанина. Следио је конзервативно крило покрета са патријархом Рајачићем на челу, које се борило за потчињавање српског покрета у Војводини интересима феудалне аустријске царевине. Најодговорније положаје у српском покрету добио је кад су српске војне јединице постале „аустриско–србски воени кор“. У освајачком рату Аустрије против Италије као мајор је командовао батаљоном, а код Солферина је 1859. од рањеног команданта преузео пук. Упркос верној служби, 1865. био је присиљен да се повуче из војске и да затражи пензију. Настанио се у Бечу у којем је остао до краја живота. Био је посланик карловачког црквено-школског сабора за Уљмански срез (од 1868. до 1879). С. је био човек широке културе и патријархалног морала. У мировини, у коју се повукао веома рано (44), више од три и по деценије свог живота посветио је изучавању вода и у тој грани природних наука постигао видне резултате; заједно са Антом Алексићем био је први српски хидролог. У средишту његове пажње била су питања регулисања река, заштите од поплава и исушивања ритова, а посебно хидрологија Дунава, Тисе и њихових притока. Пројектовао је 1871. велики канал Сатмар–Арад–Паланка, веома значајан за Војводину. Као хидролог највиши домет је достигао својим водомерним таблицама које представљају метод прогнозе водостаја и поплава. Писао је студије из речне морфологије. Библиографија његових списа из хидрологије садржи 60 јединица. Као хидролог био је познат и ван граница Војводине, Аустрије, Мађарске и Србије и члан неколико научних друштава: Географског друштва у Бечу, Научног клуба у Бечу, Дунавског друштва, Афричког друштва и носилац медаље Међународне географске изложбе у Венецији. Познат је и као војни историчар. Бавио се и књижевним радом, писао приче и разне мемоарске белешке, али та област његове делатности није запажена. У његовом преводу с немачког језика изведен је у СНП 7. VI 1869. комад Фабричар, који је, према француском оригиналу Емила Сувестра, написао Филип Девријен. Овај комад је у НП у Бгду изведен тек 1875.
БИБЛ: Дневници I–VII, ркп. у Архиву МС; Из живота аустриског официра у аустро-србској војски у години 1848 и 1849 (на српском и немачком), 1861; Моје успомене (1867–1881), Сремски Карловци 1907.
ЛИТ: Д. Поповић, Јован Стефановић Виловски, Зборник за друштвене науке МС, 1952, бр. 4, с. 128–136; Н. Петровић, Јован Стефановић Виловски и његов рад на науци о водама, прилог историји хидротехничких радова на Тиси и Дунаву, Бгд 1954.
Д. П. и Б. С. С.
ЛИТ: В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 269.
В. В.