БОГДАНОВИЋ Петар – преводилац (Рума, 20. VI 1875 – Нови Сад, 18. II 1927). Гимназију је завршио у НСаду (1893); студирао је најпре права (1893-1895), па потом философију (1895-1897) у Бечу, коју је слушао и у Лајпцигу (1897-1900. и 1902-1904). Службовао је као суплент гимназије у НСаду (1904/05) и наставник на Државној великој гимназији на Цетињу (1905-1910), где је, затим, предавао у Богословско-учитељској школи (1910-1912), руском Девојачком институту и Кадетском корпусу. Од 1910. био је директор Државне библиотеке и Народног музеја, као и управник НП на Цетињу и стенограф Народне скупштине Црне Горе. За време балканских ратова (1912-1913) служио је при Црвеном крсту, а у Првом светском рату (1914-1915) био је војни цензор. Г. 1916-1917. боравио је у Швајцарској, а у периоду 1917-1920. секретар је у избегличкој влади краља Николе у Нејиу код Париза са функцијама: начелник у Министарству просвете и спољних нослова, шеф Прес-бироа и уредник „Гласа Црногорца“. Г. 1921. био је лични секретар краља Николе у Кану и Антибу, а потом неко време боравио у Лондону. Вративши се из емиграције, био је професор гимназије у Великој Кикинди (1922/25) и НСаду (1923-1927). Преводима, критикама, дописима и др. сарађивао је у „Јавору“ (1892), „Бранику“ (1895-1896), „Гласу Црногорца“ (1906), „Србобрану“ (1912), Државном календару Црне Горе (1920). Као рукопис, штампао је Немачку граматику за 1. разред средње школе (1902) и Историју српске књижевности, св. 1 (1910). Изврсно је превео Тому Савијера (1927) М. Твена. Под псеудонимом Окомир у младости је превео шаљиву игру Е. Скриба Три жене у један мах, коју је 1891. извело СНП у НСаду.

ЛИТ: В. Стајић, Петар Богдановић, ЛМС, 1927, књ. 311, св. 3, с. 448-450; С. Комадинић, Прилози „Збирци наших псевдонима“, Библиотекар, 1952, св. 1-2, с. 40.

Ђ. П.

БОГДАНОВИЋ-БЛАЖИЋ Вера — в. БЛАЖИЋ-БОГДАНОВИЋ Вера

БОГДАНОВИЋ-ВУЧИНИЋ Загорка – драмска глумица (Београд, 19. XI 1927 – Нови Бечеј, 2. VII 1997). Потекла је из породице драмских уметника. Била је удата за Станимира Аврамовића, редитеља НП у Котору. После Другог светског рата радила је у многим полупрофесионалним ансамблима. У СНП је дошла из Београдског драмског позоришта 1. VIII 1952. Критичар „Наше сцене“ О. Новаковић (в) је њене сценске резултате у НСаду сматрао лепим успесима, а њену игру умео да окарактерише као шармантну, окретну, хитру, врцаву, допадљиву… После 31. VIII 1955. са њом није обновљен уговор о ангажману, па је отишла у НП у Сомбору. Од 1958. била је чланица НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину, где је остала до пензионисања (1981) и где се развила у врсну глумицу остваривши велик број главних и веома запажених улога.

УЛОГЕ: Манде (Манде), Вукица (Покојник), Мара (Мећава), Персида (Зла жена), Вереница (Дон Жуан), Друга дама (Леда), Петра (Ђидо), Славка (Др), Пеџи Грент (Насловна страна), Ен Велч (Дубоко плаво море), Емилија (Отело), Јелица Савић (Хајдук Станко), Анчица (Покондирена тиква).

ЛИТ: О. Н(оваковић), „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Ј. Виловац, Стеријина „Зла жена“ на новосадској позорници, Дневник, 23. I 1953; О. Новаковић, „Зла жена“ у драматуршкој обради Ј. Кулунџића, НС, 1953, бр. 54, с. 2; Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера Драме СНП, Дневник, 22. I 1954; М. М-ћ, „Дубоко плаво море“ – још једна премијера у СНП-а, Дневник, 12. IV 1954; С. Шајтинац, Загорка Заза Богдановић (1927-1997), Алманах позоришта Војводине, 1996/97, бр. 31, с. 141.

В. В.

БОГДАНОВИЋ-СТОЈАНОВИЋ Анђелија – глумица. У НСаду 1954/55. завршила је глуму у Државној позоришној школи. Одиграла је у СНП две улоге: Резика (Путујуће друштво) и Жена (Трећи чин).

В. В.

БОГИЋ Витомир – драмски глумац, редитељ и позоришни управник (Београд, 16. III 1887 – Витербо, крај Рима, 17. XI 1943). У глумачком свету и међу интимнијим пријатељима био је познат под именом Циле. Шест разреда гимназије учио је у Бгду, трговачку академију у Бечу. Почео је глумити у НП у Бгду (1905). Убрзо постаје привремени члан, 1. IX 1906, да би још брже добио једногодишње одсуство ради глумачких студија у Минхену, 26. XI 1907. Глуму ће учити код Јоце Савића. Потом је увршћен међу редовне члалове, 1. I 1909. Ради одслужења војне обавезе добија шестомесечно одсуство без плате, 13. VIII 1909. Ускоро је, због извесног неспоразума са управом и јавног напада на њу у једној брошури, разрешен дужности на краће време, 5. XI 1910. Учествује у оба балканска рата, као коњички потпоручник, бори се у Куманову, при заузећу Велеса, у бици код Прилепа, на Бакарном гумну, на Злетовској реци, на Коти 650 и код Кочана, после чега је одликован за храброст. Не мимоилази га ни Први светски рат, у којем ће такође испољити особиту храброст и добити висока признања и унапређења. После рата се враћа на редовну дужност, али га одмах шаљу у Париз да настави студије глуме (1919/20). Затим ће се бавити и режијом, употребивши већи број режијских књига које је преписао у Француској комедији и које ће му служити као образац. У СНП је провео само једну сезону (1921/22) и тада је, као в. д. директора Драме, играо и режирао. Из НСада одлази у Згб, где ради кратко али успешно, као глумац и редитељ (1922/23). Затим се, чинило се, дефинитивно враћа у Бгд. Из Бгда ће отићи за управника, редитеља и глумца у Секцију београдског НП за Дб (1934/35). Потом одлази за управника, редитеља и глумца НП на Цетињу (1937-1941). Ту је, као резервни потпуковник, заробљен и одведен у италијански логор у Аверси, где с професором Миливојем Кнежевићем и сликаром Павлом Васићем оснива позориште у којем ради неуморно као глумац и редитељ, све до своје смрти у једној манастирској болници. Прославио је  двадесетпетогодишњицу уметничког рада, као глумац и редитељ, у једној од својих режија (У новој кожи Е. Реја), као Франсоа Вилије. Отпочевши глумачки живот као млади салонски љубавник, Б. је упорно желео да се држи те струке и у познијем добу, када за њу очигледно више није било никаквих диспозиција. Спасавао га је као глумца херојски репертоар, пре страни но домаћи. Ни у режији није дао ништа значајније; то је била типична глумачка режија старога кова у којој врхуни сценска рутина, лишена сваког стваралачког надахнућа. У управљању позориштем, међутим, Б. је остао у сећању савре­меника као вредан и честит прегалац, али који је репертоар кројио увек према својим глумачким и редитељским амбицијама, не обогаћујући га ни обимом ни квалитетом. Мада се глуми учио најпре код Ј. Савића и потом гледајући разнородне представе (већином булеварске) париских позоришта, ипак је понајвише знања стекао од М. Гавриловића, који му је до краја био глумачки идол и у исто време озбиљна сметња за самосталан развој и представљао за њ, у свакој прилици, меру за све сценске вредности и за све естетске категорије. Утолико онда већма зачуђује и можда ствара малу забуну његов памфлет из 1910, онај против једине глумачке управе у историји НП у Бгду и против М. Гавриловића као управника.

РЕЖИЈЕ: Љубав бди, Ромео и Јулија, Балтазар, Крадљивац, Господин Алфонс.

УЛОГЕ: Сирано (Сирано де Бержерак), Андре де Живињи (Љубав бди), Балтазар (Балтазар), Ришар Воазен (Крадљивац), Монтеглен (Господин Алфонс),  Отело (Отело), Хамлет (Хамлет), Нико (Еквиноцио), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Цар Душан (Урошева женидба).

БИБЛ: Народно позориште у садашњости, Бгд 1910; Г. Витомир Богић узима у одбрану гцу Бобић, Политика, 5. I 1936; „Данас је публика почела да напушта позориште, а сутра ће почети да га напуштају уметници…“, Политика, 19. III 1936.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Витомир Богић, Дражи  преко рампе I, Сарајево 1934, с. 106-107; В. Глигорић, Стање београдског Народног позоришта, Политика, 1. IV 1936; А-м, Кин је увредио Принца од Велса, а г. Богић управника позоришта, Политика, 17. XII 1936; А-м, Познати глумац г. Витомир Богић одговара по тужби управе Народног позоришта, Правда, 17. XII 1936; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 137-138; Др П. Васић, Хроника једног малог позоришта, Театрон, 1974, бр 1, с. 72-75;  Др Н. Мартиновић, Витомир Богић на Цетињу, Театрон, 1974, бр. 2, с. 112-113.

Ж. П.

БОГОВИ БЕЗ ВАСЕЉЕНЕ – драма у 4 чина с променама. Написао: др Каменко Суботић.

Прво извођење у СНП 24. VI 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је представу режирао К. Суботић и да је у њој учествовао цео драмски ансамбл. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Нове српске драме, Застава, 1919. бр. 28, с. 3; А-м, Позориште, Застава, 1919, бр. 89, с. 3-4.

В. В.

БОГОВИЋ Мирко – књижевник и политичар (Вараждин, 2. II 1816 – Загреб, 4. V 1893). Гимназију је полазио у Вараждину а филозофију у Згбу. Од 1833. до 1840. служио је у војсци. Завршивши послије тога   право, обављао је разне управне дужности у загребачкој и крижевачкој жупанији, те на Ријеци и у Вараждину. Судионик је многих национално-политичких покрета свога доба, био је тешко рањен у познатом српањском протумађарском сукобу 1845. у Згбу. Као уредник „Невена“ допао је за вријеме Баховог апсолутизма тамнице због једне објављене пјесме. Био је међу водећим хрватским политичарима шездесетих г., те је опетовано биран у Хрватски сабор, а 1867. постао је великим жупаном загребачким. Након новог уређења Аустро-Угарске монархије постаје присташа савеза са Мађарима, што га је радикално одијелило од дотадањих политичких субораца. Од 1871. до 1875. је министарски савјетник у Пешти, а од умировљења до смрти живи у Згбу. Почео је писати на њемачком језику, а затим објављује љубавну лирику Љубице (1844) и Смиље и ковиље (1847), а потом збирку Домородни гласи (1848), гдје заступа актуалне домољубне тенденције. У доба апсолутизма Б. је према А. Барцу средишња личност хрватске књижевности, истичући се као уредник „Невена“ и зачетник модерне хрватске новеле. У то доба пише и своје три драме, Франкопан (1851), Стјепан, посљедњи краљ босански (1853/4, тискана 1858), те Матија Губец (1859). Политички интониране, оне су настојале полемички истакнути темељне националне дилеме тадање Хрватске; однос према Хабзбурзима и германском утјецају (Франкопан), разједињеност хрватских политичких странака и њихову немоћ у борби с туђином (Стјепан), те неријешене класне опреке и након укидања кметства (Матија Губец). Снажна политичка мотивика у којој се код тематског избора јасно замјећују утјецаји Шекспира и Шилера обиљежила је Б. драме, од којих се једино Матија Губец успио до данас одржати на позорници не само захваљујући повијесној подлози него и увјерљивошћу своје бунтовне реторике. У новосадском театру изведен је Матија Губец 1929.

БИБЛ: Пјесничка дјела I, Згб 1893; Пјесничка дјела II, Згб 1894; Посмртне пјесме, Згб 1894; Пјесничка дјела III, Згб 1895; Дјела, Згб 1957 (заједно с А. Немчићем); Чланци, пјесме. Шило за огњило, Матија Губец, ПСХК, књ. 31, Згб 1968.

ЛИТ: Д. Деметер, Франкопан, драма у пет чинах од М. Б., Народне новине, Згб 1856, бр. 126-129; Ђ. Дежелић, Животопис М. Боговића, Згб 1862; Фр. Марковић, Матија Губец од М. Б., Вијенац, Згб 1878, бр. 21-24; А. Шеноа, Књижевни осврт I. Слике и прилике. – Вињаге, Вијенац, Згб 1898, бр. 36; М. Шрепел, О животу и раду М. Боговића (у: М. Боговiћ: Пјесничка дјела III); В. Гудел, Боговићев „Франкопан“, Вијенац, Згб 1898, бр. 40; Ф. Марковић, О трагичном проблему у Боговићеву „Стјепану, посљедњем краљу босанском“ и аналогних значајих свјетске драмске литературе, Рад ЈАЗУ, књ. 144, Згб 1900; В. Дукат, Shakespeare i Боговићев „Стјепан, посљедњи краљ босански“, Школско вјесник, Сарајево сијечањ 1905; Ђ. Шурмин и Бр. Ливадић, Стогодишњица рођења М. Боговића, Савременик, Згб 1916, бр. 1-2; А. Барац, Мирко Боговић, Рад ЈАЗУ, књ. 245, Згб 1933; А. Барац, Мирко Боговић, у: Хрватска књижевност, књ. II, Згб 1960; С. Јежић, Антун Немчић и Мирко Боговић, у: Дјела А. Немчића i  М. Боговића, Згб 1957; Ј. Равлић, М. Боговић, ПСХК, књ. 31, Згб 1968; Н. Батушић, М. Боговић, у: Хрватска драма од Деметра до Шеное, Згб 1976.

Н. Б.

БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ (Twelfth Night) – комедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење 2. II 1602. у Лондону, у нашој земљи 10. I 1897. у ХНК у Згбу (на немачком језику), преведено – 24. III 1923. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 20. III 1925. у НСаду. Архива СНП-а не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

Премијера у Н-Оп 29. III 1930. у Осијеку (под насловом На три краља или Како хоћете). Превео: Милан Богдановић. Подела узета са плаката представе одржане 21. III 1931. у Сплиту. – Рд. Б. Гавела, сц. Љ. Бабић, муз. сарадник О. Јозефовић; Б. Јовановић (Орсино), М. Гавриловићка (Оливија), И. Танхоферка (Виола), Б. Дрнић (Себастијан), Т. Стојковић (Витез Тобија Подриг), В. Хладић (Витез Андрија Грозница), А. Гавриловић (Малволио), П. Кокотовић (Лакрдијаш), М. Шекулинова (Марија), Ј. Мартинчевић (Антонио), М. Аћимовић (Поморски капетан), И. Ракарић (Валентин), М. Ајваз (Фабијан), В. Веселиновић (Свећеник), Е. Петровић (Први пандур), И. Лајтнер (Други пандур), Т. Михољчан (Први слуга Орсинов, Слуга Оливијин), Ј. Петричић (Други слуга Орсинов). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 28. I  1933. у Вршцу (под насловом Богојављенска ноћ или Што год хоћете). Превео: Светислав Стефановић. – Рд. А. Верешчагин, сц. Ж. Моачанин, дир. Л. Дворжак; Ђ. Козомара (Орсино), Е. Миљушева (Себастијан), Д. Левак (Антонио), Р. Алмажановић (Други поморски капетан), В. Милин (Валентин), Н. Динић (Витез Тобија Штуцало), М. Миљуш (Витез Андреја Грозница), П. Матић (Малволио), С. Савић (Фабијан), Г. Николић (Фесте), П. Слука (Оливија), Љ. Левакова (Виола), Ј. Јевтићева (Марија). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у НПДб 7. I 1939. у НСаду. Превео: Милан Богдановић. – Рд. Б. Гавела; Б. Јовановић (Орсино), М. Јекнић (Себастијан), В. Савић (Антонио), Љ. Мондекар (Валентин), Б. Ћосић (Кирио), М. Ајваз (Витез Тобија Подриг), Ј. Петричић (Витез Андрија Грозница), Љ. Филиповић (Малволио), Г. Николић ( Фабијан), Р. Ђурић (Лакрдијаш), С. Пашалић (Свештеник), Ж. Станојевић (Први пандур), М. Ковачевић (Други пандур), Н. Стојановић (Поморски капетан), И. Јовановић (Оливија), И. Танхофер (Виола), Р. Ферари (Марија). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 26. XI 1969. у НСаду. Превео: Светислав Стефановић. – Рд. Д. Мијач, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, муз. сарадник Д. Стулар; М. Петковић (Орсино), Т. Кнежевић (Себастијан), С. Гардиновачки (Антонио), Д. Срећков (Валентин), М. Милићевић (Други поморски капетан), Т. Киш (Кјурио), Д. Милосављевић Гула, к. г. (Витез Андреја Грозница), И. Хајтл (Витез Тобија Штуцало), Ф. Живни (Малволио), Р. Којадиновић (Фабијан), Д. Колесар (Фесте), К. Мартинов-Павловић (Оливија), З. Јаковљевић (Виола), М. Бањац (Марија), Н. Митић (Први часник), З. Панић (Други часник), Стојан Јовановић (Свештеник), М. Шмит (Слуга), В. Скакун, Љ. Јовић , М. Поповић , Р. Филипендин  (Дворкиње). – Изведено 14 пута, глед. 5726.

БИБЛ: Богојављенска ноћ, прев. Светислав Стефановић, Бгд 1922; Како вам драго, прев. Боривоје Недић и Велимир Живојиновић, Бгд 1933, Бгд 1951.

ЛИТ: М. В. Н., Српско народно позориште из Новога Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 11, с. 3; А. П., „Богојављенска ноћ“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1933, бр. 24, с, 2; А-н, Српско народно позориште, Југословенски дневник, 1933, бр. 97, с. 5; Ј. Грчић, Шекспир на новосадској српској позорници у раздобљу од 1864-1914, Гласник Историјског друштва, 1935, књ. VIII, св. 2, с. 466-471; М. Предић, Један нов Шекспир на српском (Шекспиров „Како вам драго“), Српски књижевни гласник, 1939, књ. 57, с. 148-152; В. Витезица, Богојављенска ноћ, Политика, 29. XII 1939; Д. Крунић, Шекспир: Богојављенска ноћ, Правда, 29. XII 1939; Д. М., „Богојављенска ноћ“ на новосадској сцени, Дан, 1939, бр. 29, с. 4; В. Миросављевић, Резигнација и неповерење, Дневник, 26. XI 1969; М. Кујунџић, Синоћна премијера у Српском народном позоришту: Што год хоћете!, Дневник, 27. XI 1969; М. Петковић, Шекспир као наш суграђанин, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 4; К. Савић, Млади о „Богојављенској ноћи“, Позориште, НСад 1969, бр. 3, с. 14.

А. К.

БОГОЈЕВИЋ Живко – шаптач. Вероватно је био Нишлија јер се 1891, 1893. и 1894. помиње као члан нишког „Синђелића“. У СНП је био 1912, када је, после великог гостовања СНП по Босни и Херцеговини, остао у Сарајеву, у новооснованом Српском дилетантском позоришту.

БОГОЈЕВИЋ Славко – драмски глумац (Београд, 4. III 1891 – Београд, 1926). Завршио је четири разреда гимназије, а затим краће време учио у једној војној школи у Москви. Већ тада у Русији гледао је позоришне представе. Убрзо се вратио у Бгд и од 1909. играо у НП у Бгду до 1912. У Бгду је похађао Глумачку школу школске 1909/1910. Од 1912. до евакуације, почетком 1915, члан је НП у Скопљу. У току рата завршио је гимназију и учио филозофију и права у Паризу. После ослобођења играо је 1918. у ХНК у Згбу. Од децембра 1919. до марта 1920. члан је СНП у НСаду, од 1921. до 1922. је у трупи Душана Животића, од 1923. до 1924. поново у НП у Скопљу од 1924. у путујућем позоришту Петра Христилића. Певао је успешно у комадима с певањем и играо запажено карактерне улоге. Врло лепе спољашњости, углађен и талентован, али врло млад подложан тешкој болести, завршио је живот у душевној болници.

УЛОГЕ: Миљко (Хајдук Вељко).

С. Ј. Д. и Б. С. С.