СИМИЋ Милева – учитељица, наставница, књижевница и преводилац (Нови Сад, 15. II 1859 – Нови Сад, 13. III 1946). Рођена је у угледној породици; отац Павле био је чувени академски сликар, а мајка Јелисавета кћи новосадског адвоката и градоначелника Григорија Јовшића. Због очевих сликарских обавеза породица се често селила. У родном граду завршила је основну школу и четири разреда „главне школе“, тј. више основне школе. Школовање је наставила у Сомбору, где је завршила три разреда Учитељске школе (1871-1874). Захваљујући подршци професора и директора Николе Ђ. Вукићевића, са посебном дозволом Школског савета примљена је да буде ученица Српске учитељске школе у Сомбору, иако је била премлада за упис. Била је одлична ученица и већ са петнаест г. изабрана је за наставницу Српске више девојачке школе у НСаду која се у то време отварала. У школи је остала да ради тридесет и две г., а неко време била је и управница. Није се удавала. Књижевним радом почела је да се бави 1876. или 1877. У почетку је користила псеудониме Милка Павловић и три звездице распоређене у троуглу. Она је друга Српкиња чије је дело изведено на сцени СНП, које је играло њену једночину шаљиву игру Ретка срећа први пут 1900, а 1901. у Панчеву и Старој Пазови. Грчић напомиње да су је играли и дилетанти у Великој Кикинди, Старој Паланци и Великом Бечкереку, а наградила ју је и Матица српска. У Рукописном одељењу МС чува се С. аутобиографија на пет непагинираних страна, као и непотписан текст на 13 пагинираних страна за који смо утврдили да га је написао Ј. Грчић „у поводу њене осамдесетогодишњице“. Он набраја шта је све С., осим Ретке среће, написала за позорницу: „За своје ученице и уопће за српску женску децу написала је наша уважена слављеница неколике озбиљне поучне актовке. Окарактерисала их је неке као позоришне игре за децу а неке као дечје глуме“. Напомиње да су њене актовке биле доста приказиване и да су неке и штампане: Другарице (1886), Полаженик (1891), Добровољни прилози (1921), Сиротица (1922) и Гордана. У својој аутобиографији С. наводи да су јој оригиналне дечје глуме, поред наведених, и Тринајесто свечарство и У лажи је плитко дно (са напоменом: „прерађено по немачком“). Грчић у приказу поводом „премијере српског оригинала“ Ретка срећа каже „да је М. С. позвана да се ухвати у коло до оних двоје троје, што су после Косте Трифковића смело и поуздано стали заграбљивати из ’пунога човечјега живота‘ у нашем друштву“. Мада примећује да основни мотив комада „није до душе нов“, да „замршаји не одају смелу инвенцију“, Грчић сматра да је цело „склопљено тако лако, разговетно, неусиљено, нетражено и истински“ и да ауторка може бити задовољна. Радивој Врховац, који је уз Грчића препоручио Матици да се комаду додели 50 форинти из Накиног фонда, примећује да је заплет прикладан, као и да је „морал у светлости здрава хумора“. Успомене на свог оца објавила је у књизи У сликарској радионици, а написала је и дело Из мојих божићних успомена. Сакупљала је народне песме, првенствено бачванске, тзв. ројтанске, али и песме из Баната и Срема и сабрала их у збирку Српске народне женске песме, за коју је добила награду МС од 200 форинти. Писала је и уџбенике: Кућарство. За школу и народ (1892) и Педагогија. Ученицама виших девојачких школа и младим матерама (1894), које је Школски савет препоручио за девојачке и учитељске школе. Веома су лепо примљена и њена Главнија правила о практичном васпитању деце (1886). Објавила је и приповетке из живота: Пургер Мата, Доживео („Јавор“, 1880), Нада („Јавор“, 1884) и Адиђари („Зора“, 1899), као и друге прилоге у часописима и алманасима: О васпитању („Застава“, 1874), Нега болесника (Календар „Требевић“, 1893); О домаћем васпитању женскиња код нас („Српкиња“, 1896); Први и последњи пут са Милицом-Српкињом (Алманах „Српкиња“, 1913); Есеји за удаваче (1922), Три дана („Годишњак МС“, 1936). Преводила је дела популарног мађарског писца Јокаија Мора („Јавор“), о којем је и писала, те приповетке са руског језика Тајни усељеници („Јавор“, 1882). По немачком извору обрадила је дечју глуму у једном чину Црно на бело (1922). Била је сарадница листова, часописа и календара: „Српкиња“, „Јавор“, „Дубровник“, „Српска зора“, „Стражилово“, „Дело“, „Браник“, „Слога“, „Трговачке новине“, „Женски свет“, „Коло“, „Требевић“… За књижевни и педагошки рад одликована је орденом Краља Александра I степена са круном. Српкиња, издање Добротворне задруге Српкиња из Ирига 1913, сврстава је међу прве четири сараднице књижевних друштава тога доба и проглашава је за узорну учитељицу. Била је почасна чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. Последње г. живота провела је у кући у Грчкошколској улици 10. Сахрањена је на Алмашком гробљу.

ЛИТ: В. Д. Алексијевић, Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. св. 12, стр. 75-78 (нештампана грађа); (Ј) Г(рчић), „Ретка срећа“, Позориште, НСад, 1900, бр. 32, с. 127; Р. Врховац, „Ретка срећа“, РИмМС, 1900-1901, с. 20; Р. Чурић, Српске више девојачке школе у Војводини, НСад 1961, с. 120-122; Две стотине година образовања учитеља у Сомбору 1778–1978, Сомбор 1978, с. 530-531; Г. Стојаковић, С. Савић, М. Мајкић, Знамените жене Новог Сада, НСад 2001, књ. 1, с. 129-131; Н. Савковић, Театрољубље, НСад 2012, с. 162-164.

Н. С.

СИМИЋ Никола – глумац (родом из Бијељине – Праг, 27. VII 1901). Глумачку каријеру је почео у путујућем позоришту Фотија Иличића. Од 1. X 1875. до 2. IV 1890. био је члан ХНК у Згбу, а затим је, до 1892, био ангажован у НП у Бгду. Крајем 1892. формирао је сопствено путујуће позориште, у којем је извесно време била и Ленка Хаџић (в); трупу је одвео до Цариграда, где је она 1894. престала са радом. У СНП је био на пробном ангажману 1896. и наступио у комадима Мајчин благослов и За круну. Крајем XIX века, разочаран у позориште, намеравао је да се ишколује у књиговодственој струци. Са тим циљем је отишао најпре у Русију, па затим у Праг, у којем је остао до краја живота. Помало је преводио са чешког. Био је одличан карактерни глумац, а као публицист сарађивао је у „Србобрану“, „Одјеку“ и „Застави“.

ЛИТ: А-м, Serbisches Theater, Gross-Becskereker Wochenblatt, 1896, бр. 26, с. 5.

В. В.

СИМИЋ Славко, глумац (Врањево, Нови Бечеј, 21. VII 1924 – Београд, 21. XI 2007). Потиче из трговачке породице, отац Данило, мајка Бисерка рођена Миланков и брат Никола (1934) такође познати глумац. Породица се 1930. преселила у Бгрд, где је отац отворио трговачку радњу. У Бгду је завршио основну школу и гимназију. Од раног детињства га је интересовало позориште па је као петнаестогодишњак основао аматерско позориште „Цар Душан“ у истоименој основној школи, где је режирао и играо главне улоге, а на репертоар је поставио Кир-Јању, Несуђене зетове, Шарана и дечју представу Цар Ћира. За време рата примљен је 1943. за члана Аматерског позоришта, а у жељи да избегне принудни рад у Недићевој Србији пријавио се на аудицију, коју је успешно положио и постао члан ДНП у Панчеву. Одмах после ослобођења ступио је у СНП, чији је члан био све до јесени 1954, када је прешао у Југословенско драмско позориште. Одмах по ступању у СНП отишао је у Праг на специјалистичке студије глуме код Е. Буријана (1945-46). У Државној позоришној школи при СНП предавао је глуму од 1949. до 1953. Од 1972. до 1977. обављао је дужност председника Удружења драмских уметника Србије. У позоришту је остварио преко 150 улога. Играо је у многим телевизијским и радио-драмама, остваривши преко хиљаду улога и у десетак филмова: Мрља на савјести, Партизанске приче, Вишња на Ташмајдану, Павиљон, а остаће запамћен по улогама у тв-серијама: Леваци, Изданци из опаљеног грма, Портрет Илије Певца, Трен, Више од игре… Био је изразито карактерни глумац, а његову уметничку игру одликовали су природност и изразити реализам у животној аутентичности. Глуми је прилазио изузетно професионално: „За глумце, текст су ноте. Из текста глумац може да осети личност коју треба да тумачи, његов темперамент, снагу израза у разним приликама. Паузе у говору и како да одмери глас према саговорнику, шта је у тексту главно, а шта маргинално, да осети пишчеву мелодију реченица…“ Посао глумца је дефинисао: „снага глуме је у његовој моћи да се својим магнетским честицама наметне публици, па да тако његова игра пређе рампу; да би савладао публику, глумац мора бити веома слојевит, а истовремено способан да у сваком тренутку емотивно дозира тумачен лик“. За своја глумачка остварења награђен је више пута: Златни ловоров венац на сарајевском МЕС-у 1964, Златни ћуран у Јагодини 1974, Златна колајна на Фестивалу монодраме у Земуну 1975, Вукова награда 2005. и др. Као пензионер се дуги низ г. бавио позоришном историографијом и објављивао записе о глумцима (Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Мата Милошевић, Оливера Марковић, Невенка Урбанова, Марија Црнобори).

УЛОГЕ: Јова (Поћерка пука), Паул Мике (Зелена улица бр. 13), Гавра (Саћурица и шубара), Ђорђе (Два оца), Гобер (Господар ковница), Чича Коста (Карловачки ђак), Јустин (Меркаде), Драган (Поноћна драма), Живорад (Потера), Др Рајцер (Др), Кокоришкин (Најезда), Тони (Мати), Милош (Вода са планине), Костја (Туђе дете), Фрула (Сан летње ноћи), Допчински (Ревизор), Шандор (Родољупци), Бесемјенов (Малограђани), Пера Тоцилов (Поп Ћира и поп Спира), Артур (Острво мира), Дорант (Грађанин племић), Лигурио (Мандрагола), Милош (Максим Црнојевић), Ниџа (Дорћолска посла), Пиргополиник (Хвалисави војник), Петар (Људи без вида), Слепац (На западним котама), Илија (На западним котама), Пера Јоцић (Над попом поп), Син (Стаклена менажерија), Кнез (Дубровачка трилогија),  Манулаћ (Зона Замфирова), Мита (Лажа и паралажа), Лепршић (Родољупци), Карандишев (Девојка без мираза), Прока (Ожалошћена породица), Јалмар (Дивља патка), Пера писар (Госпођа министарка), Том (Стаклена менажерија), Витез Оливер Урбан (Леда),

БИБЛ: Добрица Милутиновић – казивања сећања (1990), Жанка Стокић, компакт-диск са 13 тонских записа (2002), Моји управници, Фељтон, НИН, 12, 19. и 26. XII 2002.

ЛИТ: Ђ. Ђурђевић, Трагом живота, Позориште, Тузла 1968, бр. 2, с. 226-233; А-м, Славко Симић – нови председник Удружења глумаца Србије, Позориште, Тузла 1969, бр. 1, с. 99; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001; А-м, Преминуо глумац Славко Симић, Дневник, 22. XI 2007; А-м, Спомен-плоча на родној кући великана нашег глумишта Славка Симића у Новом Бечеју, Блиц, 7. V 2011.

М. Л.

СИМОВИЋ Љубомир – песник, есејист и драмски писац (Ужице, 2. XII 1935 – ). Основну и средњу учитељску школу (1954) завршио је у месту рођења, а Филолошки факултет (Група за историју југословенске књижевности  и српскохрватски језик) 1962. у Бгду. Г. 1968. похађао је у Санта Маргарити Лигуре курс италијанског језика и културе, који организује Универзитет из Ђенове. Од октобра 1961. до јануара 1963. био је одговорни уредник студентског књижевног листа „Видици“. Новембра 1963. запослио се у Радио-Бгду као уредник рубрике за културу и књижевни критичар. Аутор је збирки песама: Словенске елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Изабране песме (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (1983), Учење у мраку (1995) и Љуска од јајета (1998). Објавио је књиге есеја о српским песницима XIX и XX века Дупло дно (1982), Ковачница на Чаковини (1990) и Галоп на пужевима (1995), роман Ужице са вранама (1996) и драме Хасанагиница (написана 1973, објављена 1974, а први пут изведена у НП у Бгду 19. V 1977), Чудо у Шаргану (1974, први пут изведена 24. X 1975. у Атељеу 212 у Бгду), Путујуће позориште Шопаловић (праизведба у Југословенском драмском позоришту у Бгду 10. X 1985) и Бој на Косову (1989, по којој је снимљен филм). Г. 1991. издата су му Дела у пет томова. Поема Субота изведена је у Театру поезије Радничког универзитета „Ђуро Салај“ у Бгду 16. XI 1974. Премијера Хасанагинице у НСаду била је 17. I 1976, у режији Б. Рушкуца, а приказана је и у позориштима у Крушевцу, Титограду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Зајечару, Лесковцу, Титовом Ужицу, Сарајеву, Шапцу, Сплиту и Скопљу (у Театру народности – Турска драма). Хасанагиницу су играла и аматерска позоришта у Требињу, Светозареву, Новој Вароши, Кикинди, Врању и Крагујевцу. Полазећи од народне баладе – настале у патријархалном муслиманском друштву у другој половини XVII века – и користећи  искуства европске психологије (Фројд) и драматургије (од Стриндберга до савремених драматичара), С. је написао Хасанагиницу, драму модерног сензибилитета, у чијој је основи сукоб Хасанаге (чија је прагматична пројекција живота уско политичко-идеолошка) и његове жене Хасанагинице (чија је трагична узнесеност последица побуне против „поретка“ у којем су њен живот и жеља за личном срећом лишени смисла). Свет у којем страда ова недужна жена сличан је нашем, а поезија у драми – слободни стих изузетне лепоте – доказује се у драматуршком и говорном смислу у духу нашега времена. Чудо у Шаргану је у СНП изведено 26. IX 1992, а Путујуће позориште Шопаловић 14. X 1995. „Готово и све личности Шаргана имају ту симовићевску наивност: и Цмиља са села у својој упорној жељи да успе у граду, и ’проституткиња’ Госпава у комбинацији занатства оног ’шлингерајског’ и најстаријег на свету, и пали политичар Вилотијевић, и лупеж Анђелко, па чак и скитница. Мудрост света су једино власнице кафане Иконија, која добро чита живот, и Ставра, ваљда зато што ’стално чита новине’. Оно што све сличности Симовићевих драма држи на тананој средокраћи између хуморног и трагичног сасвим извесно је лиричност Симовићевог тона, поезија његове реченице, дубљи смисао његовог исказа. Поезија није никаква апстракција, никакав елемент за себе који може бити додат, као необичан зачин, драмском делу негде споља. И драма написана у слободном стиху Шарган и у прози Шопаловић садрже  поезију у поетском промишљању света“ (Ј. Ћирилов у „Међају“ маја 1987). „Тек у свом трећем комаду Путујућем позоришту Шопаловић, Симовић је, међутим, применио у сасвим развијеној форми модеран трагикомедијски модел, који се у европској драми развио у двадесетом столећу, који су примењивали веома различити драматичари, почев од Фраја до Пинтера, од Клодела до Јонеска, од Пирандела до Диренмата, који су, упркос многобројним међусобним разликама, у нечему суштинском врло слични. Преко њих, како је утврдио Карл Гутке, европска драма, којој се сад придружује и Симовић, стиче две главне карактеристике: у њој се појављује низ прелазних, више или мање фарсичних или гротескних облика с гносеолошком претензијом, који оспоравају легитимност канонског комедијског обрасца с конца прошлог века; у њој се, по речима Томаса Мана, живот промишља као трагикомедија. Ти комади по правилу садрже и наглашен метафизички моменат, теже да продру у непознату напрегнутост живота, да испитају шта је у њему апсурдно; што се своди на то, како нам саопштава Фрај, да модеран драмски писац нема другог избора него да докучи комедију преко трагедије. Он, према Јонеску, настоји да покаже оно што је несношљиво у егзистенцији, дабоме у метафизичком смислу, да докаже да је дубоко комично једино што је заиста трагично. Сва та својства долазе до узражаја у Симовићевом комаду Путујуће позориште Шопаловић, потврђујући нам да он спада међу наше најзначајније драматичаре, који би имао истакнуто место у ма којој европској драмској књижевности…“ (В. Стаменковић у „Међају“ маја 1987). С. је добитник више књижевних и позоришних награда: „Исидора Секулић“ (1968), „Ђорђе Јовановић“ (1968), Змајева награда Матице српске (1973), Стеријина награда (1975, 1986. и 1993), Награда Народне библиотеке НСад (1975), „Бранко Миљковић“ (1980), „Милан Ракић“ (1982), Октобарска награда града Бгда (1989), Седмојулска награда (1990), БИГЗ-ова награда (1990), „Златни крст кнеза Лазара“ (1992), „Десанка Максимовић“ (1994), „Жичка хрисовуља“ (1995), награда града-театра Будва „Стефан Митров Љубиша“ (1997), „Сидоријана“ (1997), „Рачванска повеља“ (1999), „Велика базјаска повеља“ (1999), „Васко Попа“ (1999), „Козара“ (1999), „Одзиви Филипу Вишњићу“ (2000), „Заплањски Орфеј“ (2001), „Мића Поповић“ (2005)… С. песме превођене су у САД, Чехословачкој, СССР,  Источној  и Западној Немачкој, Мађарској, Румунији  и Француској. Његовом песничком и драмском стваралаштву у целости је посвећен новембарски број часописа „Савременик“ (1980), као и ужички часопис за књижевност, уметност и културу „Међај“ (мај 1987, бр. 13-14). У Српску академију наука примљен је 1988. за дописног, а 1994. за редовног члана (30. V 1995. је изговорио приступну беседу „Стерија међу маскама“).

ЛИТ: В. Стаменковић, Хасанагиница или крај игре, НИН, 26. V 1974; М. Первић, Драма у стиховима, Политика, 12. VI  1974; П. Волк, Поезија и грубости живота, Књижевне новине, 16. V 1974; В. Стаменковић, О Хасанагиници, данашњој генерацији, Сцена, 1974, бр. 6, с. 128-134; Д. Поповић, После две деценије, с оптимизмом даље, Сцена, 1975, бр. 3-4, с. 14-26; С. Франић, А Позорја – па ни?!, Израз, Сарајево, 1975, бр. 11-12; М. Кујунџић, Враћање у зору, Дневник, 20. I 1976; Ј. Христић, Сезона је почела у Шаргану, Позориште, Просвета, Бгд, 1977, с. 149-154; М. Мусафија, Поетска драма, Радио Бгд, 29. IX 1992; М. Мишић, Чудесно чудо, Борба, 2. X 1992; Р. Путник, О мукама људским, Политика, 7. X 1992; Ф. Пашић, Земља тврда а небо високо, Вечерње новости, 11. X 1992; Н. Попов, Премијера „Шопаловића“, Дневник, 13. X 1995; Б. Лазукић, Премијера „Путујућег позоришта Шопаловић“, Наша Борба, 14. X 1995.

П. М.

СИМОН БОКАНЕГРА (Simone Boccanegra) – мелодрама у 3 слике, с прологом. Музика: Ђузепе Верди. Либрето: Франческо Марија Пијаве. Прво извођење у Венецији, 12. III 1857, у нашој земљи 14. V 1931. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 20. VI 1967. у НСаду. Превео: Младен Јагушт. – Рд. и дир. М. Јагушт, сц. С. Максимовић, к. Б. Јовановић, к. г., пом. дир. И. Топлак; Д. Мариновски (Боканегра), Р. Немет, С. Дракулић (Фијеско), Д. Балтић (Паоло), М. Хаднађев, Р. Немет, С. Дракулић (Пијетро), И. Давосир-Матановић, М. Скендеровић, О. Бручи (Марија), В. Цвејић, А. Мандић (Адорно), Ф. Кнебл (Капетан страже). – Извдено 9 пута, глед. 3574.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Оперски шоу Младена Јагушта, Дневник, 20. VI 1967; С. Кисић, Успела премијера мало извођене Вердијеве опере, Политика, 24. VI 1967; Б. Драгутиновић, Препород оперског ансамбла, Политика, 11. VII 1967.

В. П.

СИМОНА (Simone) – комад у 3 чина. Написао: Ежен Брије. Прво извођење у Паризу, 13. IV 1908, у нашој земљи 27. X 1921. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 7. V 1927. у Великом Бечкереку. Превео: Никола Ђ. Николић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Петровићка (Симона), А. Рашковић, Ђ. Козомара, С. Савић, Љ. Вукомановић, М. Јелић, М. Јовановићка, В. Масл, С. Никачевић, Д. Марковић, Ј. Силајџић. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Szinház – Simona, Torontal, 1927, бр. 106, с. 4; М. Ст., „Симона“ и „Ђидо“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1927, бр. 21, с. 1.

В. В.

СИМОНИ Ренато (Renato Simoni) – италијански драмски писац и критичар, новинар, позоришни и филмски режисер, либретист (Верона 5. IX 1875 – Милано, 5. VII 1952). Након завршене средње школе почео је да ради као новинар и позоришни критичар у Верони, али је убрзо прешао у Милано, у редакцију листа „Corriere della sera“. Његово прво позоришно дело, Удовица (La vedova), изведено је 1902. у Кремони. Иако је ово дело имало успеха, изгледа углавном захваљујући венецијанском дијалекту на којем је написано, следећа дела (Залазак сунца, Карло Гоци, Казановино венчање) су на премијерама углавном бележила неуспехе. С. је ипак значајно име у историји италијанског театра, за који је био везан целог свог живота. Г. 1939. постао је академик, а 1951. председник новинарског клуба у Милану. Музеју миланске Скале оставио је библиотеку од 40.000 књига, часописа, позоришних дела, као и многе друге предмете везане за театар и сцену. Поред драмских текстова писао је и либрета: Мадам Сан Жен за Ђордана, Турандот (у сарадњи са Адамијем) за Пучинија, Дибук за Року, затим балет Љубав три наранче за композитора Сонзоња, оперету Украдено ведро за Рикордија и др. У СНП је извођена опера Турандот, за коју је С. довршио либрето који је започео Ђузепе Адами.

Б. Р.

СИМОНОВ Константин Михајлович (Константин Михайлович Симонов) – совјетски песник, приповедач, романсијер, драмски писац и публициста (Петроград, 28. XI 1915 – Москва, 28. VIII 1979). Отац му је био официр. Гимназију је завршио у Рјазану и Саратову. Од 1930. радио је као фабрички радник у Саратову па у Москви, да би се 1934. уписао на студије књижевности на московском Институту „Горкиј“, које је завршио 1938. Почео је да ради као новинар, најпре као дописник из Монголије (1939). После рата је наставио новинарску каријеру у московским листовима „Црвена звезда“ и „Нови свет“, али је почео да објављује и стихове, који су се одликовали патриотским тоном, а његови романи Дани и ноћи (Дни и ночи, 1943/44), Другови по оружју (Товаришчи по оружию, 1952) и Живи и мртви (Живые и мёртвые, 1959) представљају велику епопеју борбе, страдања и победе совјетског народа. Као један од најпопуларнијих послератних и најпревођенијих совјетских писаца, С. је много допринео да се борба совјетског народа против немачког фашизма сугестивно покаже свету као нешто најстравичније, и најсветлије по жртвама и подвизима, што човек и народ могу у рату да поднесу и издрже. Писац епског замаха и ширине, са много крупних, одлучујућих, догађаја у животу човека и народа, оставио је једну од најупечатљивијих слика о времену Другог светског рата и о слави совјетског војника. Понекад репортерски уверљив, а епски развучен, знао је да буде сугестивно сликовит и драмски снажан. Његово драмско дело такође је обимно: Младић из нашег града (Парень из нашего города, 1941), Руски људи (Русские люди, 1942), Под кестеновима Прага (Под каштанами Праги, 1946), Руско питање (Русский вопрос, 1946), Туђа сенка (Чужая тень, 1949), Четврти (Четвёртый, 1961). У свим овим делима бавио се савременим, актуелним темама међу којима су најважније руски народ у рату са фашистима и руско питање у светској политици. У СНП је 1947. изведено С. драмско дело Руско питање (1947).

В. Кл.

СИМПОЗИЈУМ ИЛИ О ЉУБАВИ – комедија у 2 дела. Приповетку Милана Кундере драматизовали: Петар Марјановић и Желимир Орешковић.

Праизвођење у СНП 26. XI 1970. у НСаду. Превео: Петар Вујичић. – Рд. Ж. Орешковић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; П. Петковић (Примаријус), М. Петковић (Доктор Хавел), М. Кљаић-Радаковић (Сестра Алжбјета), В. Милошевић (Докторка), Д. Срећков (Флајшман). – Изведено 15 пута, глед. 1909.

БИБЛ: Милан Кундера, Симпозијум  о љубави, драм. П. Марјановић и Ж. Орешковић, по прев. са чешког П. Вујичића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1643.

ЛИТ: Љ. Ст., Симпозијум или о љубави, Позориште, НСад, 1970, бр. 3, с. 4; Л. Геролд, Megkezoi munkáját Harmadik Színpad, Magyar Szó, 25. XI 1970; Р. Поповић, Разговори о љубави и сексу, Политика, 26. XI 1970; С. Божовић, Премијера Треће сцене, Вечерње новости, 26. XI 1970; М. Кујунџић, Како волети ружну болничарку, Дневник, 1. XII 1970; С. Божовић, Стартовала Трећа сцена, Вечерње новости, 2. XII 1970; М. Мишић, Симпозијум о љубави, Борба, 3. XII 1970.

Ј. М.

СИМФОНИЈА Ц-ДУР (Le Palais de Cristal) – балет без садржаја у 4 става.    Музика: Жорж Бизе. Прво извођење у Великој опери у Паризу, 28. VII 1947, у нашој земљи 30. III 1953. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 3. III 1964. у НСаду (у оквиру Три балета). – Рд. и к-граф Г. Македонски, дир. Душан Миладиновић, к. г., И. Топлак, сц. П. Пашић, к. г., к. Б. Јовановић, к. г.; М. Поповић-Сенаши (Allegro vivo I и III став, Allegro vivace), Е. Марјаш (Adagio, Allegro vivo, Allegro vivace), Е. Паковска, к. г. (Allegrio vivo, Allegro vivace), С. Васиљев, Ј. Прокић, Љ. Кишпредилов, Б. Талевски, Џ. Пекмезовић (Allegro vivo I и III став, Adagio, Alegro vivace), А. Баранковски, Ђ. Петровска, С. Илијћ, С. Донсков (Allegro vivo I и III став, Allegro vivace), Љ. Хмела, Н. Гарај (Allegro vivo, Alegro vivace), Н. Колак, В. Шобот (Allegro vivo), П. Сардоч, В. Чебски (Allegro vivo, Adagio, Allegro vivace), М. Живановић, Б. Караев, А. Пундов (Adagio, Allegro vivace), Ц. Медић, М. Месаровић (Adagio). – Изведено 6 пута, глед. 2898.

Љ. М.