БОГАТИНЧЕВИЋ, Павле – драмски глумац (Београд, 7. X 1905 – Београд, 19. VI 1994). Родио се у чиновничкој породици, од оца Александра и матере Данице рођ. Костић. Средњу школу је завршио у Бгду. Заволевши од малих ногу позориште и глумце, отићи ће прво у Глумачко-балетску школу НП у Бгду (1922-1924). Игра на престоничкој сцени још као ђак (не само на испитним представама), али га она и преузима као младога глумца (1924- 1926). Затим одлази на одслужење војног кадра (1926/27). Наставља глуму на романтичарски начин, склон чергарењу с путничким позориштима, увек немирног и врло радозналог духа. Краће време ће провести у Пожаревачком позоришту, где је не само глумац него и редитељ и управник (1927/28). Две сезоне проводи у Бановинском позоришту у Нишу, такође као глумац и редитељ (1928-1930). Тек у НП у Скопљу отпочиње дубље да се потврђује као уметник, проширивши и обогативши свој младалачки фах (1930-1934). Одатле одлази само на једну сезону у НПДбС (1934/35). Опет само једну сезону је на раду у НП у Скопљу, под управом В. Живојиновића (1935/36). На сцени НП у Сарајеву испољава све своје глумачке врлине (1936/37). Др Бранислав Војиновић га позива у Бгд и он ту сада остаје пуне две деценије (1937-1957). До пензионисања је првак Београдског драмског позоришта (1959-1972). За време дугогодишњег боравка у Бгду даје и низ креација у радио-емисијама, на филму и телевизији. Доста дуго Б. тумачи улоге салонских љубавника (у почетку младих, потом старих) и то се углавном сматрало његовом струком. Глумац створен за салон, с најширим уметничким могућностима, он је увек бежао од уобичајених уопштавања салонских типова и карактера, улазећи у психологију својих јунака, ма колико она у пишчевом тексту била површна и скучена, додајући јој у исти мах снажне одлике својих индивидуалних интерпретаторских способности. Да задовољи своју уметничку глад и истраживачку страст, Б. је с великим успехом приказивао и типове и карактере у комедијама нарави и карактера, као и у драмама. Он је умео да у комедијама прави карикатуре, али увек са мером и укусом, будући врло строг према себи и свом позиву и врло обазрив према публици. Познатије су му улоге (изван НПДбС): Матковић (Мистер Долар), Пуба Фабрици (Господа Глембајеви), Аграмер (У логору), Ленбах (У агонији), Барон (На дну), Хљестаков (Ревизор), Кочкарјов (Женидба), Маркиз Поза (Дон Карлос), Зденко (На санти леда), Алберто (Два туцета црвених ружа), Др Еванс (Опенхајмер), Човек са јастуком (Завера осећања), Фон Берг (Случај у Вишију), Др Петер Штокман (Народни непријатељ) итд.

УЛОГЕ: Краљ Урош (Урошева женидба), Миле (Београд некад и сад Б. Ђ. Нушића), Нинковић (Госпођа министарка), Карл Хајнц (Стари Хајделберг), Октав (Господин Алфонс).

ЛИТ: В. Глигорић, „Катинкини  снови“, Позоришне критике, Бгд 1946, с. 197-200; Е. Финци, Максим Горки: Непријатељи, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 185; З. Б., Од нас је и бог дигао руке,  Радио ревија, Бгд 17. XI 1967; Љ. Цабић, Вратити смех и сузе, Борба, 12. II 1967; З. Пашић, Више од других, мање од других,  ТВ новости, Бгд 14. VI 1974; Ј. Поповић, „Непријатељи“ Максима Горког на београдској позорници, Позоришне критике, НСад 1974, с. 173-178; М. Радошевић, Једна друга, необична Коштана, Политика, 25. IV 1975.

Ж. П.

БОГДАН Даница – глумица-волонтерка (Велика Кикинда, 1884 – ?). Отац јој се звао Марко. У СНП је 1902. статирала и играла мале улоге, као што је Клара у Господару ковница.

ЛИТ: Г., Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 48, с. 1536.

С. Ј. Д.

БОГДАН/БОГДАНОВ Мила – драмска глумица (рођена у Великој Кикинди). Супруга глумца Виктора Бека. У Великој Кикинди 6. XI 1903. је наступила волонтерски у представи СНП Господар ковница  као Клара Болије. Примљена је 19. X 1909. у СНП, али није ступила у ангажман. Г. 1911. је чланица ХНК у Згбу, у сезонама 1915/16. и 1916/17. је у Градском казалишту у Вараждину, у сезони 1919/20. у НК у Осијеку, а од сезоне 1924/25. у НП у Сарајеву.

В. В.

БОГДАНОВ Богдан – бугарски оперски певач, бас (Плевен, Бугарска, 1. I 1931 – ). Завршио је Вишу музичку школу. У СНП је био ангажован као солиста Опере само једну сезону: од 1. IX 1965. до 15. VIII 1966.

УЛОГЕ: Закарија (Набуко), Газда (Чаробна виолина).

БОГДАНОВ Зоран – глумац (Нови Кнежевац, 1. VII 1957 – Нови Сад. 13. II 2022). Завршио је средњу пољопривредну школу у Вршцу и Академију уметности (Одсек драмских уметности, Група за глуму) у НСаду. У СНП је од 10. VIII 1980. најпре као глумац-приправник, а после положеног приправничког испита ангажован је за члана Драме СНП.

УЛОГЕ: Више улога (Наш Тито), Лес (Плутање), Фрањо (Слике жалосних доживљаја), Више улога (Глас којим говори ватра), Јоса (Сумњиво лице), Ланабаој (Капетан Џон Пиплфокс), Пол (Дактилографи), Урија Шели (Човек је човек), Дон Карлос (Дон Жуан), Едо (Мој тата социјалистички кулак), Старк (Пријатељи), Стојан (Коштана – сан крик).

ЛИТ: М. Кујунџић, Дан у јаду, живот у чемеру, Дневник, 25. II 1984; М. Кујунџић, Безнадежна судбина, Дневник, 9. III 1984; П. Матеовић, Човек је човек, Политика експрес, 22. III 1984; Д. Клаић, Истрошени манир, Политика, 13. IV 1984; М. Кујунџић, Смена стране, Дневник, 12. II 1985; М. Кујунџић, Митке на бечком канабету, Дневник, 18. I 1986.

Ј. М. и М. Л.

БОГДАНОВ М. – преводилац. Његов превод Опасне игре (в) Ернеста Дидринга (в) изведен је у НП у НСаду 1920.

БОГДАНОВИЋ Богдан – глумац (Бијељина, 17. I 1914 – Сомбор, 26. IV 1977). У родном месту завршио је основну школу и 4 разреда гимназије. До избијања рата био је државни чиновник, „дневничар-званичник“. Као сараднику НОБ признат му је статус борца од 1941. После рата посвећује се глумачком позиву. Од 15. XII 1944. до 31. VII 1950. ангажован је у НП  у Сремској Митровици, од 1. VIII 1950. до 31. VIII 1952. у СНП, од 1. IX 1952. до 31. VIII 1954. поново је у Сремској Митровици, а од 1. IX 1954. до 7. VII 1965, када је пензионисан, у НП у Сомбору. Стасите, мужевне појаве, Б. је тумачио разноврсне улоге, од херојских до карактерних и комичних. Његов глумачки израз био је обележен једноставношћу, искреношћу и топлином. За улогу Животе Цвијовића у Нушићевом Др додељена му је награда Удружења драмских уметника Србије (1964).

УЛОГЕ: Робинзон (Робинзон Крусо), Муров (Без кривице криви), Госпар Марко и Лујо Ласић (Дубровачка трилогија), Витезов слуга (Мирандолина), Курјак (Ивкова слава), Лудвиг (Број 72), Максим (Максим Црнојевић), Гркљан (Коштана), Бошковић (Ливница), Мађионичар (Дорћолска посла), Јован поп-Арсин (Госпођа министарка), Фистерер (Улични свирачи), Плеусикле (Хвалисави војник).

ЛИТ: Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; А-м, Обнова „Ивкове славе“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 28, с. 4; А-м, Друга драмска премијера у Н. Саду, НС, 1951, бр. 29-30, с. 3; А-м, СНП прославило је своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33, с. 1.

В. П.

БОГДАНОВИЋ Витомир – глумац и шаптач (Чачак, 5. XI 1912. или 1913 – Београд, 15. VII 1991). У родном граду је завршио четири разреда гимназије и два разреда бродарске школе. На сцени је дебитовао 12. II 1936. у дружини Петра Ал. Прличковића. Потом је био члан неколико путујућих трупа, а у сезони 1939/40. шаптач НПДб (наступао је и у мањим неименованим улогама). Од августа 1945. био је ангажован у вршачком НП „Стерија“. Од 1. IX 1947. до 30. IX 1959. радио је у Београдском драмском позоришту, а од 1. X 1959. до пензионисања, 31. VIII 1973, у Савременом позоришту у Бгду.

ЛИТ: А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 4. XI 1939.

В. В.       

БОГДАНОВИЋ Емин (првобитно Милан Шрабец) – преводилац (Дубранец, Туропоље, 23. XI 1876 – Самобор, 31. XII 1942). Гимназију и правне науке са докторатом завршио је у Згбу, гдје ступа у службу градског магистрата и дјелује као сенатор и равнатељ до умировљења. Познавајући неколико европских језика, бавио се од младих дана превођењем, напосе за казалиште. Пријеводи му се одликују егзактношћу, језично су дотјерани и сценски прикладни. Г. 1897. превео је Шекспирову Комедију блудња, а затим постепено још 14 његових дјела која су приказивана у Згбу те на многим позорницама хрватско-српског језичног подручја. Десетак ових пријевода издала је Матица хрватска, а служили су као текстови редатељима Б. Гавели, И. Раићу и Т. Штроцију пригодом извођења Шекспира у ХНК. За ХНК је осим тога превео многобројна дјела класика (Есхил, Еурипид), те старијих и новијих свјетских писаца (П. Мариво, Ф. Шилер, Џ. Бајрон, Ф. Хебл, Ф. Грилпарцер, О. Вајлд, Х. Хофманштал, И. Мадач, А. Бернстен). Написао је комедију Жабовачки препород (Згб 1916; није приказивана). У новосадском театру изведени су његови пријеводи: Отело (В. Шекспир) 1919. у НП и 1950. у СНП; Фаун (Е. Кноблаух) 1920, НП; Млетачки трговац (В. Шекспир) 1923, НП; Краљ Лир (В. Шекспир) 1928, Н-Оп; На три краља (В. Шекспир) 1932, Н-Оп; Сан летње ноћи (В. Шекспир) 1933, Н-Оп.

БИБЛ: пријеводи: W. Shakespeare: Othello, Згб 1919; Млетачки трговац, Згб 1919; Kralj Lear, Згб 1919; На три краља или Како хоћете, Згб 1924; Сан Ивањске ноћи, Згб 1947.

ЛИТ: К., Богдановићеви пријеводи Шекспира, Књижевни југ, Згб 1919, бр. 19-24, с. 377; А-м, О раду Српског народног позоришта у Војводини, Comoedia, 1924, бр. 11, с. 9-10; И. Есих, Др Милан Богдановић, Јутарњи лист, Згб 1936, бр. 8918; а, Смрт књижевника дра Милана Богдановића, Хрватска позорница, Згб 1942-43, бр. 15, с. 1-2; А-м, Др Емин Богдановић, некролог, Хрватски народ, Згб 1943, бр. 621; С. Гашпаровић, Др Милан Богдановић 1876-1943, некролог, Просвјетни живот, Згб 1943, бр. 9-11, с. 215.

С. Б.

БОГДАНОВИЋ Лазар – глумац и секретар СНП (Детроит, САД, 19. VIII 1908 – Нови Сад, 8. IX 1994). Отац Милош, ковач из Ечке, са супругом Меланијом рођ. Качар из Баранде, окушао се као печалбар у САД, али се убрзо вратио у Југославију, у Зрењанин, где се Б. школовао: 1928. је завршио гимназију са вишим течајним испитом. Говорио је румунски, мађарски и немачки језик. Лепо је певао и свирао тамбурицу. Од 1. III 1930. до 1. X 1935. радио је као службеник у Соколској жупи у Петроварадину. Вративши се у Зрењанин, радио је у Окружном уреду за социјално осигурање и волонтирао у гостујућим представама СНП и НПДБС. Од 3. II 1948. до 25. VIII 1950. био је управник зрењанинског НП „Тоша Јовановић“. У СНП у НСаду је прешао 26. VIII 1950. и у њему остао до пензионисања, 28. II 1970. Од 1. XI 1961. радио је послове секретара СНП, али је све време играо у драмском ансамблу (и као пензионер је наставио да учествује у драмским представама). Благо приметну говорну ману успевао је да угради у функцију лика. Изузетно коректан и добронамеран, играјући углавном минијатуре којима је пресудно утицао на ток радње, био је омиљен партнер колегама-глумцима, а као секретар, изразите интелигенције и организационих способности, био је непроцењива помоћ управнику Милошу Хаџићу (в) и помоћнику управника Луки Дотлићу (в). За успешан рад новчано је награђен 1950 (Повереништво за културу и уметност) и 1961 (Народни одбор среза НСад). Одликован је Орденом рада са златним венцем (1961).

УЛОГЕ: Душан (Ливница), Ћата (Сеоска учитељица), Госпар Ђоно и Васо (Дубровачка трилогија), Крусо (Робинзон Крусо), Сиро (Мандрагола), Фабрикант (Број 72), Павле (Дорћолска посла), Петушков (Живи леш), Ујка Васа (Госпођа министарка), Кристуфек (Улични свирачи), Франциско (Дон Жуан), Станојло (Ђидо), Лака Лазић (Над попом попа), Штајнер (Живот у гробу), Др Мерлино Молфати (Лек за жене), више улога (Пут око света), Захарија Траханаке (Изгубљено писмо), Митар (Покондирена тиква), Архипов (Понижени и увређени), Џиџа (Варалица у Бечеју), Касањ (Господин ловац), Чамча (Вечити младожења), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Леринцке (Породица Тот).

ЛИТ: В. Василић, Лазар Богдановић (1908-1994), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 141-142.

В. В.