РУСОВ–БЕЉАНСКИ–ЈОЦИЋ Анкица в. БЕЉАНСКИ-ЈОЦИЋ-РУСОВ Анкица

РУСУ Теодор – балетски играч (Шамлеу-Силвани, Румунија, 5. XI 1950 –). Као десетогодишњак постао је редовни ученик балетске школе у Клужу, у којој школовање траје 9 г. и ради се по руском програму; дипломирао је 1969. у класи Николаја Јакобескуа. После положене аудиције, примљен је у балетски ансмбл Клушке опере. Звање солисте балета добио је 1. VIII 1975. Током првих шест г., иако ансамбл-играч, он је носилац и одговорних солистичких задатака. Г. 1972. учествује као такмичар на Светском такмичењу балета у Варни. Исте г. са трупом „Национални румунски балет“ (окупљени најбољи играчи Румуније), он је гост на Фестивалу балета у Љубљани, где се представио улогама: Пријатељ Франца (Копелија), Студент (Чудесни мандарин) и Лука, у румунском балету Госпођица Настасија. У матичном позоришту је остварио и улоге Беноа, Pas de trois у Лабудовом језеру и Pas de deux (Сељачки дует из I чина) у Жизели. Он је и Дон Хосе, у балету Кармен Р. Шчедрина, а са не мање задовољства игра у Валпургијској ноћи (Фауст) и циганску игру  у опери Кармен. У свом репертоару имао је низ pas de deux-а који су били на списку светског такмичарског програма балета у Варни и Москви: Pas de deux из балета Дон Кихот, Пламен Париза, Успавана лепотица (Плава птица) и Узалудна предострожност – III чин (код нас познат под именом Враголанка). Као играч радио је  у Целовцу и Грацу, а као члан Клушке опере гостовао је са опером у Италији (два пута) и у Бугарској. У СНП долази и са двогодишњим педагошким искуством, стеченим радом у балетској школи у Клужу, где је био ангажован и приликом селекције деце за упис у I разред и приликом припрема концерта у школи, кад „преноси“ кореографије и увежбава са извођачима, односно комплексно је везан за педагошки рад. У СНП је био једну сезону, ангажован као солиста од 1. IX 1976. до 15. VIII 1977.

УЛОГЕ: Ћерим Абдул-ага (Стамена), Генерал (Двобој), Албрехт (Жизела), xxx (опера  Кармен).

ЛИТ: Љ. Мишић, Представљамо вам Теодора Русу, Позориште, НСад 1976, бр. 7, с. 3; Д. Н(иколић), Ромео и Јулија на бразилско–врањански начин, Дневник, 6. V 1976; С. Савић, Полетно, свеже, узбудљиво, Дневник, 11. V 1976; Љ. Мишић, Представљамо вам протагонисте „Стамене“, Позориште, НСад 1976, бр. 9, с. 6; А. Таубер: Zavzetost, učinki, Delo, Љубљана, 30. VI 1976; М. Шпот, Razgiben večer s gosti iz Novog Sada, Dnevnik, Љубљана, 1. VII 1976.

Љ. М.

РУЦАНТЕ Анђело Беолко (Angelo Beolco Ruzzante) – италијански глумац и драмски писац (Падова, око 1502 – Падова, 17. III 1542). Упркос преданом и систематском истраживању, датуми из Р. биографије су непоуздани: тако је и г. рођења изведена из надгробног натписа, где стоји да му је живот потрајао само 40 г. Ванбрачни син лекара Ђан-Франка Беолка из угледне ломбардијске породице трговаца вуном, која се у Падови настанила крајем XV века, Р. је несумњиво био у могућности да се одмалена развија и образује у једној ученој и углађеној средини, као што показују његове касније младалачке активности у поезији петраркистичког манира (о којој има доказа, иако није сачувана) и у прозним и драмским покушајима, који су увек поздрављани и подржавани у аристократским и академским круговима у Падови. Као осамнаестогодишњак организовао је аматерску позоришну трупу, која је давала представе о карневалима, а касније прерасла у професионални ансамбл. Наступао је углавном у својим комадима. Право име му је било Анђело Беолко, а надимак Руцанте је добио према типу веселог, лењог и изазовног момка из Падове – улоге које је играо биле су разне (преварени муж, приглупи слуга, хвалисави војник), али је карактер у суштини остајао исти. То је још потенцирано једним истим сељачким оделом у којем је Р. увек наступао. У својим многобројним комедијама и фарсама, које се убрајају у најлепша остварења ћинкуећента, приказивао је обичан сеоски живот, истинито и без оног претераног исмевања које је било обавезно у фарсама о сељацима у време ренесансе. Најпознатије су: Пасторала (1520), Анкоњанка (1522), Комедија без наслова (1524), Разговори на сељачком језику или Повратник или Причање Руцантеово по повратку с бојишта (1528), Мушица (1528), Крава (1533). „Свести Б. дело на генијалан производ у области комичног једнога импровизаторско-лакрдијашког талента значило би не схватити не само поетску снагу ауторову него ни његов свестан, ангажован уметнички труд. То што је био и глумац користило му је само утолико што је упознао све тајне позорнице. Значајан је већ и избор падованског дијалекта: тај дијалекат је природни израз сеоске средине коју он опева. Р. даје ’први функционални покушај у области дијалекта’, јер не одбацујући књижевни италијански језик – тада већ на врхунцу афирмације – изједначује падованско наречје са флорентинским. Он показује да и то наречје може на најприроднији начин да изрази ону – такође природну – стварност коју је он хтео да наслика са највећом могућом верношћу, одбацујући сваки литерарни украс, сваки вео који би могао макар мало да је деформише или измени. Б. жели да се удуби у свест људи падовског краја па и да постане његов тумач, његов непосредан и истинит глас. Било би занимљиво, узимајући у обзир историјску дистанцу у најширем смислу речи, потражити сродности између Р. поетике и оне којом се руководио веризам новијих писаца као што је Ђовани Верга. На тај начин Р. комедија, складно и одмерено уметнички остварена, постиже онај чудесни поетски резултат: комику испуњену драматичношћу, трезвеношћу и истинском људском трагедијом. Јасно је да је Б. морао свесно да одбаци сваки канон учене комедије и да ствара ослањајући се само на вештину која је извирала из културе и укуса који је сам неговао. У светлости Р. поетике добија посебну боју и начин изражавања његових личности, које ’чак ни у гадостима нису злобне’. Уосталом, и сам Б. се брани од могућих оптужби да је непристојан; ево шта каже у епилогу Бетије: ’А ако би се нашла која жена да каже да је ово било прљаво, ја је подсећам да сам унапред рекао да ћу говорити природно, а говорећи природно није се могло рећи другим речима’.“ (др Ерос Секви у предговору за књигу Венецијанка). На сцени СНП играни су 1966. његови комади Мушица и Причање Руцантеово по повратку с бојишта.

БИБЛ: Анђело Беолко Руцанте, Венецијанка и друге комедије, избор и предговор Ерос Секви, Бгд 1965; Анђело Беолко Руцанте, Повратник и Мушица, прев. Вера Бакотић-Мијушковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1418.

ЛИТ: А-м, Вечерас премијера „Мушице“, Дневник, 22. X 1966; М. Кујунџић, Непожељно за пунолетне, Дневник, 24. X 1966; А., Три значајна позоришна гостовања, Политика, 10. I 1967.

Д. Р.

РУЦОВИЋ Богобој – драмски глумац и позоришни преводилац (Будва, 21. III 1869 – Београд, 1. IV 1912). Одмила је носио име Руца. Отац му се звао Гаврило и био је протојереј и председник Српско-православне конзисторије; мати му се звала Марија. Отац му је иначе водио порекло од Његоша, као син Његошеве сестре од стрица Горде, по стрицу Саву Петровићу Његошу. Био је такорећи у сродству са Симом Матавуљем и с њим пријатељевао у Бгду. Основну школу и гимназију учио је у Котору. После матуре је отишао у Беч да студира права, али је убрзо прекинуо студије и вратио се у Котор да одслужи војни рок. Дезертирао је у Црну Гору, на Цетиње, где је неколико месеци био наставник. Књаз Никола му је био веома наклоњен не само из рођачких побуда него и стога што је ценио „његов карактер и интелигенцију, духовитост и речитост, поетичност и својеглавост“. С неколико књажевих наполеона у џепу и с његовим благословом, пребацио се преко границе у Србију. Докопао се Бгда, у којем је 1890/91. студирао права („полагао и неке испите“). Глумачку каријеру је отпочео новембра 1892. у путујућој дружини Николе Симића. Потом је извесно време провео у дружини „Синђелић“ (1893-1895), код Михаила Димића, где се срео са Олгом Илић (која ће постати његова велика страст). У Нишу се ипак, 1893, оженио даровитом Катарином-Катицом Поповић. Г. 1895. је покушао, без успеха, да уђе у НП у Бгд. То му је успело тек после две сезоне „чергарења“. Ангажман у београдском НП, заједно са супругом, остварио је 15. X 1897, са платом од 120 динара месечно. Споро се развијао као глумац и још спорије му је расла плата: 1902. је постао стални члан, а тек 1904. је зарађивао 200 динара месечно. Немирног духа, несталан, више пута је напуштао престоничку сцену, или сам или му је отказиван уговор. Тако је, на пример, у ансамбл ступио као стални члан 23. VIII 1906, а већ 1. XI исте г. је иступио из њега. М. Грол га је поново прихватио 4. VIII 1909, али га је сврстао међу привремене чланове и, поврх свега, са њим потписао уговор „са особеним условима“, што га је нарочито погађало и болело. Поново се, на краће време, удаљио са престоничке позорнице: глумио је у „Синђелићу“ и у дружини Николе Хајдушковића, да би 10. IX 1910. још једном био примљен за привременог члана београдског НП. Редовни члан је, према новом Закону о НП у Бгду, постао 25. VI 1911. Тада се, истрошен и уморан од живота, заљубио у своју партнерку Мару Таборску, ватрено и безумно како је само он то могао, а она му је љубав узвратила и због њега напустила мужа, редовног члана НП Виљема Таборског, пореклом Чеха. То је било с пролећа 1911, а већ наредно рано пролеће донело му је смрт. Р. је по свему био необичан човек и још необичнији глумац. За М. Грола, који га је изврсно познавао и волео на тај начин што је био према њему строг до суровости, Р. је био као човек „препоносит и преосетљив, несавитљив према устаљеном поретку“, типична боемска природа. Ни један наш глумац није до те мере био „жудан слободе, доживљаја и увек новога“ као он. Није имао нерава и стрпљења за позориште као установу, оно је за њега било „зверињак из којег се ваља спасавати главом безобзирце“. Увек спреман да плане, да дигне глас у име колектива, он би се очас нашао „међу првим бунџијама, у свим акцијама против позоришних управа“. Није га красила ни лепота лика: „Под његовим ружним ликом и промуклим гласом пламтео је унутрашњи огањ, света глумачка ватра, и комични брио, пун свежине која је пленила гледалиште“ (Р. Веснић). Природне недостатке је надокнађивао многим лепим преимућствима над својим срећнијим друговима: општим и књижевним образовањем, врло живим темпераментом, „марљивом студијом и несаломљивом амбицијом“ и најзад лаким учењем улога. У почетку је, доста дуго, играо сентименталне драмске јунаке; потом се „све више особено обележавао у улогама веселих љубавника, блудних синова, водвиљских јунака свих врста, разметљиваца, интриганата и безочних циника“. Истицао се и као преводилац позоришних комада са италијанског и немачког. НП у Бгду је извело његове преводе: Слуга двају господара (К. Голдони), Тако ти је то у свету, дете моје! (Ђ. Галина), Као лишће (Ђ. Ђакоза), Тоска (В. Сарду, с немачког), Мирандолина (К. Голдони), Дете (Х. Хејерманс, с немачког), Луцифер (Е. А. Бути), Пир поруге (С. Бенели). Другде су извођени, пре свега у његовим малим ансамблима, Р. преводи комада као што су: Франћеска од Риминија (С. Пелико), Госпођа од Шалана (Ђ. Ђакоза), Марија Антоанета, краљица француска (П. Ђакомети), те три драмска комада Роберта Брака: Последња маска, Он, она и он и Под наличником. Преводи су му били веома цењени. СНП је од наведених извело три његова превода: Тако ти је то у свету, дете моје!, Тоска и Мирандолина.

БИБЛ: Е. Роси, Студија о „Краљу Лиру“, превод са италијанског, Дневни лист, Бгд, 1897, бр. 265, с. 3; Е. Роси, Нешто о уметнику и писцу, превод са италијанског, Дневни лист, Бгд, 1898, бр. 15, с. 3; K. Голдони, Мирандолина, превод са италијанског, Бгд 1951.

ЛИТ: А-м (М. Грол), Богобој Руцовић (1869-1912), Позоришни годишњак 1911/12, с. 27-30; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 116, 235-236; М. Грол, Богобој Руцовић (1869-1912), Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 201-214; М. Ибровац, Успомене, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд MCMLXVIII, с. 618; Д. Крунић, Богобој Руцовић, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд MCMLXVIII, с. 453-454; Р. Веснић, Потомак Његоша боем-глумац Богобој Руцовић, Позориште, НСад, 1977, бр. 7, с. 14-15.

Ж. П.

РУШКА – драма из народног живота у 4 чина. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 19. I 1905. у ХНК у Згбу.                                                                                                     Прво извођење у СНП 15. XI 1922. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Павићевићка (Рушка), Р. Матијевић (Марић), М. Петровићка (Јела), Б. Ђорђевић (Рајко), М. Аћимовић (Илија), И. Торђански, М. Јелић, Л. Радосављевићка. – Изведено 1 пут.
Прво извођење у НП у НСаду 9. IX 1924. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Васиљевић; К. Цветковићка (Рушка), М. Душановић, К. Васиљевић, Д. Васиљевићка, В. Ивановић, Д. Величковић, М. Живановић, М. Тодосићка, Ј. Стојчевић. – Изведено 3 пута.
ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 48, с. 2; А-м, „Рушка“ од П. Петровића-Пеције, Застава, 1924, бр. 204, с. 3; Вој. М-ћ, Премијера „Рушке“ од Пеције Петровића, Застава, 1924, бр. 206, с. 3; А-м, Ruska, Délbácská, 1924, бр. 209, с. 5; -В-, У среду 15. 11. давана је „Рушка“ Петровића Пеције, Ново време, Стари Бечеј 1924, бр. 8, с. 2; А-м, „Рушка“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 13, с. 1.

В. В.

РУШКУЦ Богдан – редитељ и музички писац (Нови Сад, 8. XI 1936 – Нови Сад, 3. II 2012). У НСаду је похађао гимназију и средњу музичку школу „Исидор Бајић“; студије клавира завршио је 1961. на Музичког академији у Бгду (у класи Душана Трбојевића), а 1973. дипломирао режију на Факултету драмских уметности у Бгду (у класи Мирослава Беловића). Од 1962. је био запослен као музички уредник у Радио НСаду, а од 1972. до пензионисања, 2001, у Телевизији НСад (одговорни уредник Музичког и Играног програма). Остварио је око 600 музичких и документарних емисија, а био је и музички сарадник „Ловћен-филма“, „Филмских новости“ и новосадске „Неопланте“. Г. 1978. је као доцент предавао на класи глуме на Академији уметности у НСаду. Гостовао је као редитељ у Атељеу 212, Београдском драмском позоришту и у НП у Сомбору. Аутор је либрета за балет Орион, који је на сцени СНП, са музиком Мирослава Штаткића, изведен 1988. У СНП је, к. г., као композитор и музички сарадник учествовао у припреми драмских представа: Јерма (1967), Каплар и цар (1971) и Вучјак (1973), а, такође к. г., режирао је драмске представе Дом (1974), Симовићеву Хасанагиницу (1976), Подсетник или Три дана једне љубави (1977), Олују А. Н. Островског (1979), Догодине у исто време (1980, приредио и избор музике), Злу жену и џандрљивог мужа (1981, урадио и адаптацију), Обешењак (1982),  Аудијенцију (1991) и Стаклену менажерију (1991, урадио и адаптацију), као и Доницетијеву оперу Лучија ди Ламермур (1983). Са оперским ансамблом је 1993, адаптиравши Стеријин текст, режијски приредио Покондирену тикву Миховила Логара, а 1994. режирао је и Мајску ноћ Н. Римског-Корсакова. Критички је приказивао оперске и балетске представе СНП, углавном у новосадском „Дневнику“. Отац Ђорђе Ђура (в) био је директор Стеријиног позорја; супруга Мира рођ. Девић (в) – чланица Балета СНП.

БИБЛ: Срећан родендан, дамо с камелијама, Дневник, 28. I 1968; Честитка Балету, Дневник, 4. II 1968; Свечани тренутак, Дневник, 5. II 1968; Искрени доживљај, Дневник, 7. II 1968; Конац дело (не) краси, Дневник, 9. II 1968; Похвале и питања, Дневник, 11. II 1968; Просечно остварење, Дневник, 14. IV 1968; Чаробни спектакл, Дневник, 26. V 1968; Талас свежине, Дневник, 20. X 1968; Премијера „Мале Флорами“. Од успеха до успеха, Дневник, 19. XI 1968; Успела авантура, Дневник, 15. XII 1968; Два месеца без представе, Дневник, 22. XII 1968; Пушкин и Чајковски (Оњегин или Татјана), Позориште, НСад 1969, бр. 3-4, с. 3; До Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969; Отринова „Есмералда“, Дневник, 22. IV 1969; Репертоарски промашај, Дневник, 12. X 1969; Уместо аплауза, Дневник, 14. XII 1969; Добар избор, добро остварење, Дневник, 11. I 1970; На пола пута, Дневник, 21. VI 1970; Два добра потеза, Дневник, 7. II 1971.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 37; С. Божовић, Прича о људској усамљености, Вечерње новости, 11. XI 1974; Д. Николић, Читав свет је лудница, Позориште, НСад 1974, бр. 2, с. 6; М. Кујунџић, Враћање у зору, Дневник, 20. I 1976; С. Божовић, Пун погодак на Трећој сцени, Вечерње новости, 27. I 1976; Д. Николић, Изненадни састанак двоје младих, Дневник, 2. II 1977; С. Милетић, Хумор поремећених, Борба, 7. III 1977; М. Кујунџић, Опсена светлости и боја. „Олуја“ А. Н. Островског у режији Богдана Рушкуца, Дневник, 29. III 1979; Д. Николић, Увод у анатомију брака, Дневник, 14. III 1980; З. Радовић, Анатомија једног брака, Позориште, НСад 22. IV 1980; М. Кујунџић, Мале бруке, Дневник, 12. III 1981; П. Матеовић, Мук уместо смеха, Политика експрес, 12. III 1981; М. Кујунџић, Дан за вешање, Дневник, 3. XI 1982; Е. Гвоздановић, Подмлађена „Лучија“, Дневник, 6. III 1983; Д. Плавша, Прворазредни доживљај, Политика, 10. VII 1985; А-м, Орион ловац и развратник, Вјесник, Згб 10. IV 1988; В. М(ићуновић), Овације „Ориону“, Политика, 14. IV 1988; Ђ. Филеп, Мит као инспирација, Дневник, 17. IV 1988; М. Сујић-Виторовић, Антика на наш начин, Политика, 18. IV 1988.

В. В.

РУШКУЦ Ђорђе Ђура – помоћник управника СНП, директор Стеријиног позорја (Нови Сад, 28. IV 1908 – Нови Сад, 22. I 1980). Отац Атанасије био је папучар, али и познати тамбураш у оркестру Марка Нешића, мајка Даринка рођ. Николић. У НСаду је завршио основну школу и гимназију (1927), а потом је као стипендиста Матице српске студирао на Комерцијалном институту у Греноблу у Француској (1927/28). У МС је радио као благајник и књиговођа од 1929. до 31. X 1957. с прекидима 1934/35, када је био чиновник у планинарско-туристичком друштву „Фрушка гора“, и за време окупације: ухапшен је августа 1943. и упућен у Шатораљаујхељ, а одатле у логор Маутхаузен. Када се 1945. вратио у НСад, наставио је да ради као референт у МС. У СНП је радио најпре хонорарно као шеф Рачуноводства (од 1. XI 1956. до 30. IX 1957). Од 1. X 1957. до 31. III 1961. био је помоћник управника и до краја г. 1961. остао хонорарни стручни сарадник управе СНП. Од 1. VI 1961. до пензионисања, 31. XII 1971, због изузетног смисла за организацију и администрацију, био је први директор Стеријиног позорја. „Велики зналац финансија, страних језика, прописа, позоришних прилика и културне политике, успешно је обављао све послове и често, без личног истицања, преузимао је и неке обавезе својих шефова, у МС секретара др Николе Милутиновића, у СНП управника Милоша Хаџића и у Позорју потпредседника Раше Радујкова. Изузетно интелигентан, широке културе и знања, био је десна рука својим руководиоцима. По природи је био тих, ненаметљив, углађен у опхођењу са људима, али строг кад се радило о ваљаном извршавању задатака“ (В. Поповић). Добитник је ордена Светог Саве V реда (1937). Као признање за савестан и приљежан рад у Позорју додељено му је посебно признање Главног одбора (1971), а постхумно (1981) Златна плакета са Стеријином значком. У младости је био активан гимнастичар и члан Сокола, а бавио се и књижевним радом. У новосадском „Дану“ објавио је више приповедака, а у „Летопису Матице српске“ јавио се својим прилозима у поводу 100-годишњице смрти Бранка Радичевића и 50-огодишњице смрти Јована Јовановића Змаја. Превео је са мађарског језика, који је веома добро знао, преко 50 приповедака старијих и савремених мађарских писаца. Објављен му је 1951. превод Жуте куће Ђуле Лукача, а 1953. у коауторству, заједно са Александром Тишмом и Лидијом Дмитријевом, књига новела мајстора мађарске приповетке Шест јутара ружа. Син му Богдан (в) је редитељ и музички уредник, а снаха Мира (в) балерина СНП.

ЛИТ: А-м, Ђорђе Рушкуц, Дневник, 23. I 1980; В.  Поповић, In memoriam. Ђорђе-Ђура Рушкуц, Сцена, 1980, бр. 4, с. 137-138.

В. В.

РУШКУЦ Мира – балетска играчица (Кулпин, 25. IX 1946 –). Девојачко презиме јој је Девић. Завршила је гимназију са великом матуром и Државну позоришну школу – Балетски одсек у НСаду 1965. у класи Љ. Мишић, а 1973. дипломирала је и на Правном факултету, такође у НСаду. Од 1965. до 1967. била је члан балетског ансамбла ХНК у Згбу. Од 1. IX 1967. до пензионисања, 1. V 1993, припадала је балетском ансамблу СНП. Добра школа, складна фигура и приврженост позиву обезбедили су јој место у целокупном балетском репертоару као носиоцу епизодних солистичких улога претежно из домена класичне игре.

УЛОГЕ: Pas de trois и Чардаш (Лабудово језеро), Дијана и Pas de quatre (Есмералда), Жизелина другарица, Вила пратиља (Жизела), Циганка (Лицитарско срце), Играчица риторнела (Отело), Грофица Сибил (Рајмонда).

ЛИТ: Б. Рушкуц, Отринова „Есмералда“, Дневник, 22. IV 1969.

Љ. М.

РУШКУЦ Светислав – новинар и драмски писац (Мол, 29. IV 1926 – Нови Сад, 3. II 2002). Потиче из трговачке породице. После завршене новосадске Гимназије (1945) запослио се као чиновник у Градском народном одбору (1945-1949) и сарадник у Градском комитету Народне омладине (1949). У Радио НСад је ступио 1949: био је уредник хумористичких и забавних емисија; г. 1956/57. је кратко био репортер „Дневника“, а од 1957. до 1974. помоћник главног уредника Радија НСад. Од 1974. до пензионисања, 1987, радио је у Телевизији НСад – као уредник Програма за децу и Културно-уметничког програма. Аутор је око 40 радио-драмских текстова за децу, две радио-комедије, четири телевизијске драме и четири позоришне комедије. Превео је са мађарског и адаптирао за радио 30 драма и прича. Добитник је награде Змајевих дечјих игара и неколико одликовања. Три пута је награђиван за најбољи текст (1961, 1963. и 1966). Две дечје радио-игре, Дедин деда (1964) и Крава и солитер 1966), су на фестивалу југословенских радио-стваралаца у Охриду проглашене за најбоље у целини. На конкурсу Радио Бгда добио је 1969. прву награду за радио-комедију Врата на 78 обртаја. СНП је 1971. извело његову комедију из живота савремене породице Хоризонтално и вертикално.

ЛИТ: В. Миросављевић, Нерешива укрштеница, Дневник, 5. V 1971; С. Божовић, Укрштене речи на сцени, Вечерње новости, 7. V 1971; М. Кујунџић, Игра око плеве, Дневник, 9. V 1971; М. Мирковић, Равно и водоравно, Политика експрес, 10. V 1971; Ж. Јовановић, Хоризонтално и вертикално, Вечерње новости, 11. V 1971; М. Милорадовић, Охрабрење за комедију, Политика, 13. V 1971.

В. В.

РШУМОВИЋ Љубивоје – књижевник (Љубиш, 3. VII 1939 –). Потиче из земљорадничке породице. Основну школу учио је у Љубишу и Чајетини, а гимназију у Ужицу. Дипломирао је 1965. компаративну књижевност на Филолошком факултету у Бгду. После дипломирања запослио се у Радио-Бгду као сарадник програма за децу (1965-1968) где је уређивао емисије: „Уторак увече – ма шта ми рече“, „Суботом увече“ и „Весели уторак“. У Телевизију Бгд прешао је 1968. и у њој радио до 1974. као уредник у редакцији за децу. Познате су његове емисије: „Двоглед“, „Хиљаду зашто“ и „Хајде да растемо“. Као телевизијски посленик написао је, водио и режирао преко шесто емисија. Једна од најпопуларнијих серија за децу „Фазони и форе“ имала је сто чедрдесет две епизоде. Од 1974. до 1980. радио је као уредник у документарном програму Телевизије Бгд. Једна од најуспешнијих документарних серија је „Дијагонале – приче о људима и наравима“. Од 1983. до 1986. је био уредник у Издавачком предузећу „Књижевне новине“, а од 1986. до 2002. управник Позоришта „Бошко Буха”. Један је од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеј Обрадовић, дугогодишњи председник Културно-просветне заједнице Србије. Међу оснивачима је и први председник Одбора за заштиту права детета Србије при организацији Пријатељи деце Србије, у којој је и председник Скупштине. Прве песме објавио је 1957. у ужичким „Вестима” и у „Књижевним новинама”, а од тада редовно објављује у многим часописима и сарађује са свим дечјим листовима и часописима. Објавио је више радио- и ТВ-драма у периоду 1965-1980. Аутор је три уџбеника за основне школе: Деца су народ посебан (други разред, за изборни предмет Грађанско васпитање), Азбуквар и Писменар (први разред). Његови текстови су играни у позориштима: Шума која хода, Невидљива птица, Баба рога, Рокенрол за децу, Успавана лепотица, Ау, што је школа згодна, У цара Тројана козје уши и Снежана и седам патуљака. Његове књиге су превођене на више страних језика. Члан је Удружења књижевника од 1973. Добитник је многих награда и признања: „Невен“ 1971. и 1996; „Младо поколење“ 1971; Бранкова награда 1971; Награда Змајевих дечјих игара 1973; Горанова плакета 1980; Награда на „XII Concorso poesia dialettale in piazza“, Муђа, Италија 1986; Орден заслуга за народ са сребрним зрацима 1989; Premio internacionale puglia, per la sua poderosa e straordinaria opera poetica per l`infanzia, Бари, Италија 1990; Међународна награда „Дени Кеј“, УНИЦЕФ 1990; „Златни кључић“ 1995; Награда УНЕСКО-а 1996; Октобарска награда града Бгда 1996; Награда „Златни лептир“ за животно дело 1997; Вукова награда 1999; „Златни беочуг“ 2004; „Мали принц“ 2005; Инстелова награда 2008; „Мирослав Антић“ 2008; „Бранко Ћопић“ 2010. и многе друге. У СНП је 1972. извођена његова Шума која хода.

БИБЛ: Ма шта ми рече, НСад 1970; Још нам само але фале, Бгд 1974; Домовина се брани лепотом, Крагујевац 1974;  Хајде да растемо,  Бгд 1978; Уторак вече ма шта ми рече, Згб 1980; Имате ли Ршума, Згб 1983; Десет љутих гусара, Бгд 1985; Успавана лепотица, Горњи Милановац 1990; Моје љубавне песме, Бгд 1991; Фазони и форе, Бгд 1991;  Деца су украс света, Бгд 1992;  Ишли смо у Африку; НСад 1996; Сабрана дела, НСад 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Давид, Откривање света, Књижевне новине, 7. II 1970; Д. Ређеп, У Новом Саду свануло вече, Политика, 25. IX 1971; М. Кујунџић, Стихови на трим стази, Дневник, 19. IX 1972; Ђ. Д.,  Ршумовићеве чаробне прозе, Вечерње новости, 20. XI 1972; С. А., Шума осваја публику, Политика експрес, 20. XI 1972; С. Милетић, Љубивоје Ршумовић: „Шума која хода“, Политика, 28. XII 1972; Б. Црнчевић, Куда идеш Ршуме, Дуга, 23. VIII 1975; М. Миленковић, И смех је озбиљна ствар, Књижевност и језик, 1997, бр. 4; Б. Оташевић, Мали као велики, Политика, 7. IV 1995.

М. Л.