РУЖНИ ФЕРАНТЕ (Il Brutto e le belle) – комедија у 3 чина. Написао: Сабатино Лопез. Прво извођење у Риму, 3. X 1910, у нашој земљи 14. X 1926. у НП у Бгду.

Прво извођење у Н-Оп 26. IV 1928. у Сомбору. Превела: Зора Вуксан-Барловић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – А. Гавриловић (Феранте), М. Аћимовић, В. Хладић, И. Танхофер, М. Гавриловићка. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 1. V 1928.

В. В.

РУК-ФОЧИЋ Божена – оперска певачица, сопран (Загреб, 31. X 1937 – ). Певање је учила у музичкој школи „Ватрослав Лисински“ у Згбу (код Лава Врбанића, Златка Шира и Мирослава Лунцера) и у „Моцартеуму“ у Салцбургу. На оперској сцени дебитовала је 1954. у НП у Сарајеву као Јелена у опери И. Зајца Никола Шубић Зрињски. Од 1960. је наступала као чланица Опере у Базелу, од 1962. до 1965. Градске опере у Грацу, а од 1965. је првакиња Загребачке опере. Гостовала је широм Југославије (Дубровник, Сплит, Ријека, Љубљана, Бгд, НСад, Скопље, Марибор) и у Италији, Немачкој, Холандији, Енглеској, САД, СССР, Мађарској, Румунији, Бугарској, Чехословачкој, Грчкој, Белгији, Шпанији и Луксембургу. Р-Ф. спада међу југословенске уметнице значајних гласовних, музичких и глумачких квалитета, нарочито се истичући у сопранским улогама у свим Вагнеровим операма. У СНП је наступила као Тоска 3. XI 1979.

В. П.

РУКА – мимични скеч у 1 чину од непознатог аутора.

Прво извођење у НП 7. IV 1921. у НСаду (са једночинком Кавалерија рустикана). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

РУКАВИЦА И ЛЕПЕЗА (Le Gant et l’éventail) – шаљива игра у 3 чина. Написали: Жан-Франсоа Бајар и Томас Соваж. Прво извођење у Паризу, 1846.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 18. XII 1869. у НСаду. Превео: Филип Оберкнежевић. – Д. Ружићка (Амалија), Д. Ружић (Едгар Лимбер), С. Рајковић (Гроф Хенрик), С. Максимовићка (Матилда), Ј. Маринковићка (Шарлота), Л. Телечки (Барон Данглир), В. Поповић (Дворски фурир). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 30. VII 1871. у Вршцу. – Д. Ружићка (Амалија), Д. Ружић (Едгар Лимберг), Н. Недељковић (Гроф Хенрик), К. Савићева (Матилда), Л. Маринковићева (Шарлота), Н. Зорић (Барон Данглир), Ј. Јоксић (Дворски фурир). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 29. III 1872. у НСаду. – Ј. Маринковићка (Амалија), П. Брани (Едгар Лимберг), Н. Недељковић (Гроф Хенрик), К. Савићева (Матилда), Л. Маринковићева (Шарлота), Н. Зорић (Барон Данглир), Г. Пешић (Дворски фурир). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 13. V 1878. у Белој Цркви. – Д. Ружићка (Амалија), Д. Ружић (Едгар Лимберг), А. Лукић (Гроф Хенрик), С. Максимовићка (Матилда), М. Рајковићка (Шарлота), С. Рајковић (Барон Данглир), С. Вујковић (Дворски фурир). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 28. I 1884. у НСаду. – М. Рајковићка (Амалија), Д. Ружић (Едгар Лимберг), М. Димитријевић (Гроф Хенрик), Л. Хаџићева (Матилда), Љ. Динићка (Шарлота), М. Хаџи-Динић (Барон Данглир), Љ. Станојевић (Дворски фурир). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Бајар и Соваж, Рукавица и лепеза, прев. Филип Оберкнежевић, НСад 1878.

ЛИТ: Ј., „Рукавица и лепеза“, Позориште, НСад, 1872, бр. 50, с. 202-203; С-, „Рукавица и лепеза“ – шаљива игра, написали Бајар и Соваж, превео Ф. Оберкнежевић, Јавор, 1884, бр. 7, с. 218-219; С. М., Рукавица и лепеза, Позориште, НСад, 1884, бр. 7, с. 26-27.

В. В.

РУМБИЋ Михаило – драмски глумац (Београд, 1863 – Београд, 18. XII 1893). Од 1884. до 1886. наступао је у путујућој дружини Михаила Димића, у којој је стицао прва искуства и знања из глуме; од 1886. до 1888. био је у трупи Фотија Иличића, од 1889. до 1891. у НП у Бгду; 1892. кратко је био у СНП на пробном ангажману; исте г. прешао је у дружину Ђуре Протића, а од почетка 1893. до своје преране смрти играо је код Николе-Бате Симића. Био је даровит и добар драмски и карактерни глумац којег је одликовала природна игра.

В. В.

РУНИЋ Ивана – глумица и певачица. Била је члан НПДб у сезони 1939/1940.

УЛОГЕ: Тода (Чучук Стана), Трећа ученица манастира „Ластавица“ (Мамзел Нитуш), О Кинкото Сан (Гејша).

ЛИТ: А-м, Милорад Петровић: Чучук Стана, Дан, 5. I 1940.

В. В.

РУСАНОВ  Евгениј – драмски и оперетски шаптач (Стари Оскол, Одеса, 1898 – ?). Од 1927. до 1931. био је шаптач у СНП у НСаду, затим у НП у Бгду – Секција за Дунавску бановину у НСаду, а потом, од 1937. до 1949, у НП у Сарајеву. Његов превод Беле гарде М. Булгакова НПДб је извело 1940.

ЛИТ: С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10.

Ј. М.

РУСЕЛ Албер (Albert Roussel) – француски композитор (Туркоан, 5. IV 1869 – Ројан, 25. VIII 1937). До 1893. био је запослен у морнарици. Музику је учио је код Венсана Д’Индија (Vincent d’Indy / Paul-Marie Theodore), ученика и следбеника Сезара-Огиста Франка (Cesar-Auguste Franck), али и код других. Боравио је неко време у Индији, што је утицало да нека дела компонује у источњачком стилу, а међу њима и оперу Падмавати (Padmâvati). Касније је, са одликама неокласике, написао четири симфоније, једну оркестарску свиту, комичну оперу Тестамент тетке Каролине (Aunt Caroline’s Will) и балете Паукова гозба (Le Festin de L’Araignee / The Spider’s Banquet) и Бахус и Аријадна (Bacchus and Ariadne). У стварању балета Jeanne’s fan учествовао је као сарадник. Писао је и камерну музику, клавирске комаде, песме и друге форме. У СНП је 1963. изведен његов балет Паукова гозба.

Љ. М.

РУСЕН Андре (André Roussin) – француски глумац и драмски писац (Марсељ, 22. I 1911 – Париз, 3. XI 1987). Потиче из породице индустријалаца и правника. Пошто је завршио средњу школу у родном месту, радио је извесно време у једном осигуравајућем друштву (1931-1932), а потом се окренуо новинарству (1933-1935). Привучен позориштем, ступио је 1934. у марсељску позоришну дружину „Сива завеса“ („Le Rideau gris“). Од 1936. се потпуно определио за позориште. Први комад му је приказан 1944. и од тада, скоро сваке г., париска позоришта приказују бар по један његов нов комад, а понекад и више њих (1950. су на разним позорницама играна истовремено три његова нова комада). Р. није никакав иноватор, али је данас свакако најбољи живи настављач велике булеварске традиције. Надахњујући се стварношћу свога времена, писао је живо, занимљиво и духовито. Није избегавао већ употребљаване клишее, али је и стварао нове. У комедију ситуација уносио је и елементе мисаоности, чак интелектуалности, који нису успевали да потисну утисак основне спонтане сценичности. С времена на време успевао је да се вине до сатиричног описивања грађанске средине, чији је изданак. Обишао је многе позорнице света као представник једног већ доста овешталог типа драме. Заслуга му је што је једној у великој мери превазиђеној врсти успео да освежи крв. Француска академија га је изабрала за свога члана 1973. СНП је приказало два његова комада: 1958. Бобо (Bobosse, 1950) и 1971. Кад наиђу деца (Lorsque l’enfant parraît, 1951).

ЛИТ: В. М(иросављевић), „Кад наиђу деца“, Дневник, 12. III 1971; М. К(ујунџић), Роде и зечице, Дневник, 14. III 1971.

С. А. Ј.

РУСКО ПИТАЊЕ (Русский вопрос) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Константин Михајлович Симонов. Прво извођење у Москви, у Театру Лењинског комсомола, 1946, у нашој земљи 14. VI 1947. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 26. IX 1947. у НСаду. Превео: Милан Ђоковић. – Рд. Б. Ханауска, сц. М. Шербан, пом. рд. Ј. Виловац; Љ. Иличић (Макферсон), С. Јовановић (Гулд), А. Краљевић (Смит), Ј. Виловац (Престон), Б. Татић (Харди), С. Душановић (Морфи), Д. Марковић (Кеслер), М. Тошић (Вилијемс), Љ. Раваси (Џеси), Б. Белић (Мег). – Изведено 17 пута, глед 7580.

БИБЛ: Константин М. Симонов, Руско питање, позоришни комад у три чина, прев. с руског Милан Ђоковић, Бгд 1947.

ЛИТ: А-м, Премијере, ВС, 21. IX 1947; Б. Петровић, Руско питање, СВ, 5. X 1947; А-м, Трогодишњи пут Војвођанског народног позоришта, СВ, 18. III 1948.

Ј. М.