РУЖЂАК-СИРИШЧЕВИЋ Нада в. СИРИШЧЕВИЋ-РУЖЂАК Нада

РУЖИЋ Димитрије – драмски глумац (Српски Чанад, Румунија, 27. X 1841 – Вршац, 4. XII 1912). Рођен је у породици земљорадника. Отац му се такође звао Димитрије, а мати Персида. Право породично презиме било му је Ружин. Први пут је дошао у везу са позориштем у Српском Чанаду крајем 1859. и почетком 1860, за време гостовања немачке позоришне дружине Карла Буша, у чијим представама је и статирао. Подстакнути овим гостовањем, Јован и Андрија Путић и Стеван Протић су, на Р. наговор, основали у Чанаду српску дилетантску позоришну дружину, у којој је 19. V 1860. Р. први пут изашао на сцену у улози Ивана у Стеријиним Ајдуцима. Дружина је затим гостовала у Великом Сент-Миклушу и у Великој Кикинди, где ју је, после распада, Јован Кнежевић прихватио, поново организовао и одвео на гостовање – најпре у Врањево, затим у Нови Бечеј, а крајем новембра 1860. у НСад. Све време у дружини је био и Р. После неспоразума ансамбла са Кнежевићем, Р. је са још осморо глумаца Дружине поднео молбу Српској читаоници у НСаду „да их прими под свој надзор“. Прихватањем њихове понуде донета је 16. VII 1861. одлука и о оснивању СНП и од тог дана Р. је његов члан. Већ 23. VII 1861. наступио је у НСаду у својој првој улози у СНП – као Учитељ Цветко Завишић у Мушком методу и женској мајсторији. Са Драгињом Поповић, која је такође из Кнежевићеве дружине прешла у СНП, венчао се 11. II 1862. у манастиру Крушедол. После сукоба између Д. Коларовића и Л. Телечког у Осијеку, не сложивши се са Коларовићевим отпуштањем, са женом је напустио СНП 4. V 1863. и прихватио ангажман у Земаљском народном казалишту у Згбу, где је остао до 12. IX 1865. као један од најзапосленијих и веома запажених глумаца, а затим се вратио у СНП. У Згбу, где се  1864. води и као преводилац Шилерове Сплетке и љубави, његовом глумачком развоју знатно је допринео Ј. Фрајденрајх. У јесен 1868, заједно са супругом, био је на студијском боравку у Бечу и у Бургтеатру гледао тадашње великане европске глуме А. Зонентала, Ј. Левинског и К. В. Мајкснера и по угледу на њих развио се у глумца романтичарског правца. Од 18. II 1872. до 10. VI 1873. био је члан НП у Бгду, где је стекао драгоцена искуства у сарадњи са А. Бачванским. У СНП се дефинитивно вратио 10. VIII 1873. и са собом у ангажман довео П. Добриновића; од тада ће његова каријера бити испуњена непрекидним напредовањем, својеврсним креацијама највишег домета и стицањем популарности коју раније а ни у доцнијем периоду није имао ни један српски глумац. Пошто А. Хаџић није могао стално путовати с трупом, 28. IV 1875. Р. је именован за заменика управитеља, а тада се први пут спомиње и као редитељ. За привременог управитеља изабран је 10. IV, а за управитеља 31. V 1879. и на том положају остао до 18. II 1892, када је поднео оставку; у знак признања за дотадашњи савестан и марљив рад на том положају, истог дана је изабран за почасног члана ДСНП и почасног управитеља српске народне позоришне дружине. Међутим, и после тога ће стицајем околности већ ускоро морати поново да прихвати дужност заменика управитеља, на којој ће остати до јула 1892, када поново од А. Хаџића прима дужношт привременог управитеља, на којем је положају и потврђен на Скупштини ДСНП 21. X 1892. Од 22. VII 1895. Р. је и главни редитељ СНП. Иако оптерећен пословима управника и редитеља, све време је био веома активан и као глумац и у несмањеној мери је био заступљен у репертоару као тумач по правилу највећих и најодговорнијих улога. У међувремену је путовао у Беч и у Будимпешту да на сцени види велике италијанске глумце – Е. Росија, Т. Салвинија и Е. Новелија. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 5. IV 1886. у НСаду као Герик у Доктору Робину (заједно са Д. Ружићком), а 50-огодишњицу 29. I 1910, такође у НСаду, као тумач насловне улоге у Ђурђу Бранковићу. У то време, подстакнут Т. Остојићем, написао је своје мемоаре који су, у рукопису, изгубљени за време Другог светског рата. Као гост најчешће је наступао у НП у Бгду, скоро по правилу у улогама Т. Јовановића. Умро је за време гостовања СНП у Вршцу, дуже време одсутан са сцене али стално присутан у трупи, а сахрањен је 6. XII 1912. на Алмашком гробљу у НСаду. За изванредне заслуге одликовала га је српска влада Орденом Светог Саве V и III степена, а црногорска Даниловим орденом IV и III реда. Р. је почео као глумац и уметнички се развијао на самом почетку постојања наших првих професионалних театара и у првој деценији њихове стабилизације и развитка. У оно време романтични стил глуме био је у пуном јеку, а владао је европским сценама, са ређим појединачним изузецима, до поткрај XIX века. Већ од почетка препуштен самоме себи, у том стилу се и Р. глумачки изграђивао и формирао. Он задуго неће имати ни учитеља од струке ни правих узора, и тек ће у Згбу и Бгду, а нарочито после првог боравка у Бечу, стећи потпунију представу о сложености и функцији свога позива и могућностима глумачког израза. Потпуно предан сцени, са истанчаним осећањем за студију и пословично савесним и пожртвованим радом, у условима непрестаних путовања и наступања на свакаквим позорницама, успео је да попуни празнине у своме образовању и да се оспособи и уздигне до моћног тумача највећих улога у веома широком, разноврсном репертоару – од комичних, салонских и психолошких до херојско-трагичарских, и постане највећи наш глумац романтичарског периода. У стилу који је заступао и занесењачки неговао умео је да диференцира своје улоге према карактеристикама ликова које је тумачио, полазећи од њихових психо-физичких и карактерних особина, те функције и задатака у представи. Као носилац улога Шекспирових и Шилерових јунака, Максима Црнојевића и Пере Сегединца и, нарочито, главних ликова у комадима из наше националне историје, стекао је огромну популарност; тадашња публика видела је у њему не само оваплоћење најбољега и најплеменитијега што је имало наше позориште, него га је поистовећивала са личностима које је тумачио – као борца за слободу, правду и истину. Управничке дужности обављао је савесно, поштено и мудро, настојећи да избегне неспоразуме са глумцима, да их стално држи на окупу и ангажује радом. Класично изразитог, продуховљено мужевног лика, витког стаса и гипког, лаког хода, лежерног држања и меког геста, Р. је имао све особине неопходне глумцу предодређеном за велике сценске задатке: таленат, ванредно лепу појаву и звонак глас. Чим би се појавио у представи и проговорио својим сонорним бас-баритоном, испуњавао је сцену својом личношћу, деловао с ње надмоћно и врло сугестивно. „Намах би придобијао, освајао, покоравао, па онда соколио племенито, будио и тужне и радосне узбуђаје, једном речи: имао у власти и најинтимније затрептаје у душама гледалаца и слушалаца“ (Ј. Грчић). „Знао је и волео језик и умео је учинити осетљивом музику говора. Много је полагао на пуну, звучну и ритмичну дикцију српскога стиха; на позорници није видео само себе – умео је да се прилагоди и подреди целини… Ишао је својом, неутрвеном путањом, сам, не увек поуздано, али вазда као трагед од крви, са готово религиозним осећањем глумачког култа, са ’светим пламеном’ у грудима“. У сценама у којима су његови млади партнери понекад заборављали на узвишеност свога позива, Р. је и у последњим г. живота, већ стар и орунуо, „увек потпуно у улози, рецитовао своје стихове искрено и узбуђено, у осећању једног свечаног тренутка, као свештеник пред жртвеником“ (П. Коњовић). Пред све већим бујањем и освајањем сценског реализма „остао је сам и постао још за живота легендаран – јер није више могао, а није ни хтео да уђе и стварно, наиме: и духом и душом, у модерно доба, у двадесети век, у коме је његов романтичарски лик деловао већ некако анахронистички. Није хтео под старост да постане модеран глумац (мада је имао ваљда у себи ’штофа’ и зато) – остао је веран својој романтичарској слави. Било је великог уметничког и човечанског поноса у том његовом ставу“ (Т. Манојловић). Строг и према самоме себи, скоро никад није био задовољан одиграном улогом; размишљао је о својим уметничким задацима и скоро цепидлачки, до детаља, понирао у њих непрекидно тражећи најбоља решења. Са осећањем велике одговорности придавао је највећу важност и значај глумачком позиву узносећи га до култа.

УЛОГЕ: Иво, Максим (Максим Црнојевић), Герик (Доктор Робин), Југ Богдан (Бој на Косову, Суботић), Дон Карлос (Дон Карлос), Пјер Гренгоар (Гренгоар), Мишел Перен (Мишел Перен), Виљем Тел (Виљем Тел), Ромео (Ромео и Јулија), Шајлок (Млетачки трговац), Пера (Пера Сегединац), Лир (Краљ Лир), Хамлет (Хамлет), Станоје Главаш (Станоје Главаш), Отело (Отело), Владика Данило (Горски вијенац), Кин (Кин), Лестер, Мортимер (Марија Стјуарт), Исидор Хавлен (Фабричар), Миленко (Добрила и Миленко), Ђурађ (Ђурађ Бранковић), Мефистофелес (Фауст), Фарије (Гроф Монте Христо), Станко (Балканска царица), Југ Богдан (Задужбина цара Лазара), Фрања Мор (Разбојници), Раул Жерар (Осма тачка), Робен (Ђаволови записници), Радош Орловић (Јелисавета), Матис (Јеврејин из Пољске), Чича Мија (Стари бака и његов син хусар), Спира Грабић (Честитам), Министар (Протекција), Пантелија (Саћурица и шубара), Бен Акиба (Уријел Акоста).

ЛИТ: Ј. Грчић, Димитрије Ружић, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 27, с. 239-240; А-м, Двадесет и пет година глумовања, Застава, 18. VI 1886; М. Савић, Димитрије и Драгиња Ружић, Браник, 17. IV 1886; А-м, Наше народно позориште слави данас ретку славу…, Позориште, НСад, 1886, бр. 54, с. 213-215; Н. Јоксимовић, После двадесет и пет година, Позориште, НСад, 1886, бр. 56, с. 221-222; А-м, (Част и хвала поштену раду и савесној трудби за пуну четвртину столећа), Стражилово, 1886, бр. 17, с. 575-578; М. С(ави)ћ, Ружић у Шекспировим улогама, Позориште, НСад, 1893, бр. 1, с. 19-20; У., Димитрије Ружић, Бранково коло, 1910, бр. 5; А-м, 29. јануара (11. фебруара) о. г. прославиће у Н. Саду..., Застава, 3. II 1910; С. Малешевић, Прослава педесетогодишњице глумовања Димитрија Ружића, Браник, 10. II 1910; С. М(алешевић), Из живота нашег јубилара, Браник, 11. II 1910; Ј. Грчић, Димитрије Ружић, Ново Позориште, 1910, бр. 22, с. 241-243; П. Д(обриновић), Димитрије Ружић, 1841-1912, Браник, 6. XII 1912; С. М(алешеви)ћ, Значај Димитрија Ружића у Српском народном позоришту, Браник, 7. XII 1912; Ј. Грчић, Димитрије Ружић, Браник, 7. XII 1912; † Димитрије Ружић, 1841-1912, ЛМС, 1912, књ. 290, с. 102-110; М. Савић, Димитрије Ружић, Јединство, НСад, 16. IV 1922; Ј. Грчић, Три светла лика у аналима Српског народног позоришта, Југословенски дневник, Суботица, 1930, с. 15-24; Т. Манојловић, Димитрије Ружић (1841-1912), НС, 1951, бр. 31-32, с. 5-6; Б. С. Стојковић, Два великана новосадске сцене. I – Димитрије Ружић, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 389-340.

Л. Д.

РУЖИЋ Драгиња – драмска глумица (Врањево, 14. X 1834 – Вуковар, 19. IX 1905). Најистакнутији женски члан прослављене глумачке династије, чији је родоначелник њен отац, свештеник Лука Поповић; још четири њене сестре и два брата посветили су се глуми. Основну школу завршила је у родном месту, а образовање употпунила у породици: отац Лука, са завршеном карловачком Гимназијом и вршачком Богословијом, за оно време лепо образован, водио је бригу да му деца стекну шире знање од онога које им је могла дати основна школа и све његове кћери и оба сина, поред осталог, добро су владали и немачким језиком, понеко од њих још и мађарским. Први пут је ступила на сцену 29. VII 1860. као чланица дилетантске позоришне дружине у Чанаду, коју су основали Јован и Андрија Путић и Стеван Протић, у улози Вукосаве у Стеријином Милошу Обилићу. С том дружином гостовала је у Великом Сент-Миклушу и Великој Кикинди. После распада дружине њене чланове је прихватио Јован Кнежевић, који је поново организовао позориште, професионализовао га и прешао с њиме на гостовање – најпре у Врањево, затим у Нови Бечеј, а крајем новембра 1860. дошао је у НСад. После одласка дружине на гостовање у Срем, Јован Ђорђевић је путем „Србског дневника“ наставио акцију за оснивање СНП започету нешто раније. Почетком јуна 1861. Кнежевићева дружина је поново гостовала у НСаду. У то време Р. је напустила трупу и краће време провела код Димитрија Марковића Кикинђанина. У међувремену је између Кнежевића и глумаца избио неспоразум због неисплаћених плата, што је осморицу његових најбољих чланова и Р. навело да поднесу молбу Српској читаоници „да их прими под свој надзор“, чиме је у ствари убрзана и одлука о оснивању СНП: 16. VII 1861. Р. је примљена са још осам глумаца у СНП, које је на истој седници Читаонице основано. У СНП је дебитовала 23. VII 1861. улогом Јеце у Пријатељима Л. Лазаревића. Са глумцем Димитријем Ружићем (в) венчала се 11/23. II 1862. у манастиру Крушедол. Због сукоба њеног зета Д. Коларовића са редитељем Л. Телечким у Осијеку, 4. V 1863. је, заједно с мужем, иступила из СНП и краће време провела у путујућој позоришној дружини коју је одмах потом формирао Д. Коларовић. Од 1. IX 1863. до 1. IX 1865. била је чланица ХНК у Згбу, а затим се, 12. IX 1865, с мужем вратила у СНП. Приликом оснивања НП у Бгду, 16. XI 1868, била је изабрана за његовог редовног члана али избор није прихватила; у новосадском Позоришту је остала до 18. II 1872, када је са мужем ипак прешла у НП Бгд и у њему остала до 10. VI 1973. У СНП се вратила 10. VIII 1873. да би још пуне две и по деценије непрекидно наступала на његовој сцени. На Главној скупштини ДСНП одржаној 5. XI 1897. одлучено је да се Р. пензионише, али је УО ДСНП ову одлуку спровело у живот тек 1/13. VIII 1898, откада је она стварно у пензији са 50 форината месечне припомоћи. Пре тога, 9. VII 1898. у НСаду, у опроштајној представи, обасута признањима и захвалношћу, последњи пут је наступила на сцени у улози Јелисавете у Шилеровој Марији Стјуарт. Од ње су се на позорници опростили председник ДСНП др Лаза Станојевић и проф. Тихомир Остојић, а песник Лаза Костић јој је тим поводом послао телеграм: „Жао ме је позорнице, а Вама честитам“. Р. је 1869. била са мужем на студијском боравку у Бечу, где је имала прилику да на сцени види у оно време славну глумицу Шарлоту Волтер, тада нову аквизицију Бургтеатра Хелену Хартман и глумачке великане немачке сцене Адолфа Зонентала и Јозефа Левинског. Прославила је само један свој јубилеј и то више него скромно: 25-огодишњицу уметничког рада, 17. IV 1886. у НСаду, у Гернеровој монодрами Мила, у преради К. Трифковића. Исте вечери прославио је свој јубилеј и њен муж Димитрије Ружић. Црногорски књаз Никола Петровић Његош послао јој је том приликом сребрни ловор-венац. Сахрањени у Вуковару, њени посмртни остаци пренети су фебруара 1908. у НСад, у породичну гробницу на Алмашком гробљу, на којој је 27. II 1908. подигнут импозантан споменик од црног мермера. Р. је била изузетно уочљива појава: складно скројеног стаса, бујна, раскошне лепоте, нежног тена, као угаљ црне густе косе и крупних црних очију у којима као да је непрекидно пламтела нека ватра, тамно обојеног гласа широког регистра, достојанственог хода и живахних покрета; све време које је провела у СНП беспоговорно је била први и најауторитативнији члан српске народне позоришне дружине, увек на најистакнутијем положају у ансамблу и са највећом платом. „А над свим тим тако лепим особинама лебдео је онај бистри ум Драгињин који није знао за приказивачке тешкоће, који је проникао у душу своје улоге те је игри њеној улио животворнога даха при интонацији, при покрету и изгледу“ (М. Савић, 1898). Снажна као личност, изразито талентована, врло широког глумачког дијапазона, Р. је у првој деценији постојања СНП не једном покушавала да позоришној дружини и онима који су њоме руководили наметне свој утицај. Било је случајева када је чак и Ј. Ђорђевић једва успевао да је обузда. Касније се смирила, трудећи се да много шта око себе не види и не чује и да се бави само својом глумом. До повлачења са сцене остала је на врху, несмањеног ауторитета, али изван свих глумачких неспоразума и зађевица. У историји српског позоришта било је и већих глумица, али једва да их има које су, као она, могле са успехом наступати у толико различитих глумачких фахова: тумачила је драмске и комичне улоге, затим роле идеалних, отмених мајки и жена из народа, краљевске личности и улоге салонских дама, интриганткиња и оштроконђи. У овој уопштеној класификацији њеног репертоара садржан је највећи број женских типова и карактера за које сцена зна. Наступала је и у певачким улогама и гласом и певањем заносила публику у свим крајевима у којима је СНП гостовало. Савесна и необично упорна у раду, интелигентна, пламеног темперамента, интуитивно је осећала све компоненте лика који је требало да оваплоти и скоро по правилу за њега налазила права решења. После значајних успеха али и лутања у почетку, сазнања до којих је дошла за време својих боравака у Згбу, Бечу и Бгду помогла су јој да се већ почетком друге деценије свог глумачког рада ослободи многих недоумица и повремене несигурности, крупним корацима крене ка пуној уметничкој афирмацији и стекне углед једне од најзначајнијих глумица свога времена, својим најбољим сценским остварењима стално потврђујући да је заиста – како рече Ј. Грчић – „велика уметница по милости божјој“. Њену глумачку личност изразито карактеришу сведочанства сувремених критичара. „Она је сваку, ма и најмању улогу, добро проучавала и приказала правом, природном драмском силом а не којекаквим глумачким доскочицама” (А. Хаџић, 1898). „Дуго је, врло дуго остала за дивно чудо млада и крепка и свежа. Њено уметништво тако је нешто велико, тако величанствено, тако јединствено, да се само собом одупире пролазности“ (Ј. Грчић, 1898). „Узмемо ли на ум тешке материјалне неприлике наше с којима се мора борити сваки глумац наш, свака глумица наша; узмемо ли свеколике јадне позоришне прилике наше, које чине да су венци којима кадикад окитимо главе првих уметника наших сплетени од трња а не од ловорике; сетимо ли се да је наша Ружићка за време од тридесет и осам година приказала до три стотине најразличитијих улога – можемо питати с правом: би ли могле уметнице светскога имена и гласа, у приликама као што су наше, постићи већега успеха него што га је постигла у нас наша Драгиња Ружић?“ (А. Хаџић, 1905). Поводом њеног повлачења са сцене Ј. Грчић је у надахнуто писаном опроштајном чланку устврдио да је Р. „силна царица у царству српске Талије“ („Позориште“, НСад, 1898). Славној лепотици и великој глумици песник С. В. Каћански испевао је две песме, Л. Костић један од својих најлепших сонета, Змај једну пригодну песму (обе се односе и на Димитрија Ружића) и Б. Бранчић такође једну песму.

УЛОГЕ: Евица (Лажа и паралажа), Султана (Зла жена), Мејрима (Мејрима), Сока (Пркос), Жозеф Меније (Париски колотер), Влајко Југовић (Зидање Раванице), Жил Креки (Обрштар од 18 година), Виконт од Леторијера (Виконт Леторијер), Прехвала (Прехвала), Јевросима (Максим Црнојевић), Марија (Добрила и Миленко), Капулетовица (Ромео и Јулија), Фема (Покондирена тиква), Служавка (Силом болесник), Маркиза Болије (Господар ковница), Хартвигова мати (Ева), Жервеза (Звонар Богородичине цркве), Хедвига (Вилхелм Тел), Шајговица (Риђокоса), Маца Миљевић (Граничари), Соколовићка (Избирачица), Бернардовица (Фуршамболови), Јуца (Свекрва), Лазаревићка (Радничка побуна), Јелисавета (Марија Стјуарт), Јаквинта (Крвави престо), Јелисавета (Јелисавета, кнегиња црногорска), Марија Терезија (Човек без предрасуде), Ана (Стеван, последњи босански краљ), Грофица д’Отрвал (Женски рат), Савета (Протекција), Војвоткиња Малбро (Чаша воде), Леди Милфорд (Сплетка и љубав), Војвоткиња од Булоња (Адријена Лекуврер), Крадићка (Сеоска лола), Софка (Пола вина пола воде), Фемка Безарић (Нови племић), Мила (Мила).

ЛИТ: А-м, У недељу, 23. јулија: „Мушки метод и женска мајсторија“, Србски дневник, 26. VII 1861; А-м, У суботу, 19. авг.: Покондирена тиква, Србски дневник, 27. VIII 1861; А-м, У недељу, 20. авг.: „Зла жена“, Србски дневник, 27. VIII 1861; А-м, У Новом Саду, 18. јануара, први пут је играно страно класично дело „Сплетка и љубав“, Србобран, 25. I 1862; А-м, У недељу, 20. септ.: „Мејрима“, Јавор, 1862, бр. 25, с. 200; А-м, У четвртак, 9. авг.: „Силом болесник“, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, У недељу, 20. септ.: „Мејрима“, Србски дневник, 8. IX 1862; А-м, У недељу, 3. марта: „Зидање Раванице“, Србски дневник, 7. III 1863; -С, Српско народно позориште у Новом Саду, Застава, 14. XI 1869; С. Милованов, „Марија Стјуартова“, Позориште, НСад, 1879. бр. 51, с. 203; Др. Д., Рума, 6. јула: „Адријена Лекуврерова“, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; -л-, „Господар ковница“, Позориште, НСад, 1886, бр. 20, с. 79; М. Савић, Димитрије и Драгиња Ружић, Браник, 1886, бр. 40, с. 1; А-м, Двадесет и пет година глумовања, Застава, 1886, бр. 53, с. 2; А-м, Част и хвале поштену раду и савесној трудби за пуну четвртину столећа, Стражилово, 1886, бр. 14, с. 445-446; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 15, с. 513-514; А-м, Наше народно позориште слави данас ретку славу, Позориште, НСад, 1886, бр. 54, с. 214-215; М. Савић, Димитрије Ружић и Драга Ружићка, Позориште, НСад, 1886, бр. 55, с. 217-218; Милојко, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Димитрија Ружића и Драгиње Ружић, Позориште, НСад, 1886, бр. 57, с. 225-226; Ш., Двадесетпетогодишњица Ружићева и Ружићкина, Јавор, 1886, бр. 16, с. 507-508, бр. 17, с. 540-542; -н, „Фуршамболови“, Позориште, НСад, 1887, бр. 48, с. 215; Р., „Чаша воде“, Позориште, НСад, 1890, бр. 35, с. 139; К-ћ, „Протекција“, Позориште, НСад, 1890, бр. 40, с. 159; -н, „Максим Црнојевић“, Позориште, НСад, 1891, бр. 36, с. 147; Ј. Грчић, Драгиња Ружић, Браник, 1898, бр. 75, с. 1, бр. 76, с. 1; М. С(авић), Драгињи Ружић уочи опроштаја њеног са позорницом, Позориште, НСад, 1898, бр. 27, с. 117-118; А-м, А. Хаџић, Драгиња Ружићка, Позориште, НСад, 1898, бр. 30, с. 130-131; Ј. Грчић, Драгињи Ружићки при растанку јој с позорницом, Позориште, НСад, 1898, бр. 35, с. 153-154; А-м, Свечана опроштајна представа Драге Ружићке, Позориште, НСад, 1898, бр. 35, с. 154-156; А-м, Драга Ружић, Застава, 1905, бр. 198, с. 3; А-м, Драгиња Ружић, Браник, 1905, бр. 203, с. 2; А. Хаџић, Ј. Грчић, М. Савић, Драгиња Ружићка, Позориште, НСад, 1905, бр. 30, с. 176-181; А-м, Погреб Драгиње Ружићке у Вуковару, Позориште, НСад, 1905, бр. 30, с. 182; А-м, † Драгиња Ружићка, Бранково коло, 1905, бр. 36, с. 1140; А. Х(аџић), † Драга Ружићка, ЛМС, 1905, књ. 233, с. 120-122; П. Јефтић, Драгиња Ружић, НС, 1955, бр. 104-105, с. 7; Б. С. Стојковић, Два великана новосадске сцене, у: Споменица СНП-а 1861-1961, НСад 1961, с. 389-406; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964, с. 202; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859-1895, НСад 1973, с. 33.

Л. Д.

РУЖИЋ Жарко – професор језика и књижевности, лектор СНП и професор Драмског студија СНП (Поплат, код Стоца у Херцеговини, 19. IX 1926 – Нови Сад, 9. XII 2015). Отац Владимир био је земљорадник, касније службеник у Општини и Дуванској станици, а мати Зорка рођ. Масора је, рано оставши удовица (1934), сама подигла петоро деце. Уз мајку, која је тридесетих г. као чланица аматерске драмске секције играла насловну улогу у Шантићевој Хасанагиници Р. је у истој представи, у родном месту, наступио као тумач улоге Хасанагиничиног сина. До Другог светског рата похађао је нижу гимназију у Сарајеву. Од 1941. био је учесник у НОП-у. После рата школовање је наставио у НСаду: 1948. је завршио Економску средњу школу и уписао се на Економски факултет у Бгду. Прекинувши студије, а после књиговодственог семинара, запослио се као предавач Књиговодства и Политичке економије (1948–1952) у матичној школи, а уједно је руководио мушко-женским интернатом у Дому трговачке омладине; предавао је и у основној школи „Ђура Јакшић“ (1952–1957). На Вишој педагошкој школи у НСаду дипломирао је 1952, а студије књижевности и јужнословенских језика завршио је на новоотвореном новосадском Филозофском факултету (1959). У школској 1960/61. био је на студијском боравку у Стразбуру. Докторирао је у Бгду (1973). Бавио се дикцијом, версификацијом и културом говора. Као један од уредника „Нолитовог“ Речника књижевних термина обрадио је више од 200 одредница. Са СНП је остварио вишедеценијску сарадњу, најпре као лектор у сталном радном односу од 1. XII 1958. до 31. I 1960, када је прешао на новосадски Филозофски факултет. Иако је потом радио на београдској Педагошкој академији (1973–1977), па на Универзитету „Жан Мулен“ у Лиону (1977–1981), наставио је да ради као хонорарни лектор драмских представа у СНП остваривши импресиван број представа. У Драмском студију СНП предавао је српскохрватски језик са теоријом књижевности (1964–1972), а од 1994. је на Академији уметности у НСаду хонорарно ангажован за предмет Дикција са основама српског језика (укључујући и версификацију, дијалектологију и реторику са стилистиком). Од 1994. до 1998. предавао је културу говора са реториком на сомборском Учитељском факултету и студијским центрима тог факултета у Сомбору, НСаду, Сремској Митровици, Суботици, Кикинди и Зрењанину. Родољубив и истинољубив, те политички „непослушан“, од младости је бивао ометан у каријери (а богами и у елементарној егзистенцији) и прогањан на разне начине, па је тако и у „афери“ око Голубњаче у СНП означен као „политички неподобан“. Везе са завичајем никада није прекидао. Од 1991. до 1996. био је председник Удружења Срба из Херцеговине да би потом остао његов почасни председник.
ЛЕКТУРЕ: Чаробњак који доноси кишу, Власт, Тетовирана ружа, Кула вавилонска, Страдија, Пукотина раја, Лисица и грозд, Понижени и увређени, Песма, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Парастос у белом, Дванаест гневних људи, Матуранти, Лисистрата, Клупко, Женидба председника кућног савета, Иза затворених врата, Пера Сегединац, Хенри VIII и његових шест жена, Избирачица, Сумњиво лице, Хамлет, Варалица у Бечеју, Вучјак, Вук Бубало, Квадратура круга, Оптужена комедија, Јунона и паун, Женидба, Смрт губернатора, Господин ловац, Интимне приче, Физичари, Осам жена, Прљаве руке, Резервиста, Три угурсуза, Кристофор Колумбо, Доња Росита или Говор цвећа, Вечити младожења, Двоструко лице, Бановић Страхиња, Народни посланик, Два лопова, Свиња, Јулије Цезар, Просјачка опера, Коштана, Свет, Халелуја, Три сестре, Кир Јања, Позабави се Амелијом, Плави зец, Испит зрелости, Лаждипажди, Јеретик, Филумена Мартурано, Фамилија Софронија А. Кирића, Анђео на станици, Школа за жене, Недеља у Њујорку, Госпођа министарка, Љубав, Веселе жене из Виндзора, Мушица, Јерма, Џандрљив муж, Слово светлости, Ваљевска подвала, Мајка Храброст и њена деца, Чвор, Месечина за несрећне, Анатолове љубави, Госпођа Бовари, Приватно и јавно, Развод на мађарски начин, Викторија, Развојни пут Боре Шнајдера, Зла жена, Ожалошћена породица, Плуг и звезде, Оскар, Велики Мак, Ружичасти педигре, Нисам Ајфелова кула, Зона Замфирова, Ветар у гранама сасафраса, Адам и берберин први људи, Богојављенска ноћ, Породица Тот, Пошто-пото посланик, Поглед с моста, Мрачна комедија, Кавијар и сочиво, Сексирама, Клопка за беспомоћног човека, Ноћ за Марију, Све због баште, Наш град, Пљусак, Флора господина Флоријана, Хоризонтално и вертикално, Пљачка, Ревизор, Лажа и паралажа, Кулосфера, Та ваша прича, Ромео и Јулија, Беле ракете лете на Амстердам, Посета старе даме, Женски разговори, Туга и опомена, Награжденије и наказаније, Галеб, Новосадска променада, Занат госпође Ворен, Буба у уху, Фројлајн Ана, Др, На дну, Дом, Николетина, Кревет за три особе, Сламни шешир, Општи интерес, Зли дуси, Љубавно писмо, Медаља, Хасанагиница, Ујеж, Љубакање, Политичко вјенчање, Гастарбајтер опера, Госпођица Јулија, Преноћиште, Голубњача, Раванград 1900, Сан летње ноћи, Мој тата социјалистички кулак, Господа и другови, Владајућа класа, Велико и мало.
БИБЛ: Заблуде о српском јамбу и метричко-ритмичка структура драмских стихова Лазе Костића, Зборник историје књижевности, Бгд 1968, књ. 6, с. 1–68; Српски јамб и народна метрика, Бгд 1975; Основи културе говора, Бгд 1978; Над загонетком стиха, НСад 1986; О језику, театрализацији и поетици Димитрија Ђурковића, у монографији П. Марјановића Димитрије Ђурковић, НСад 2007, с. 374–382; Јат и његови рефлекси у поезији и списима Саве Мркаља, НСад 1990; Култура говора са реториком, Сомбор 1995; Везници у изричним реченицама, НСад 2005; Енциклопедијски речник версификације, Сремски Карловци – НСад 2008.

В. В.

РУЖИЋ Жарко М. – писац и преводилац. Као службеник у полицији сретао се са разним појавама и догађајима, што је користио у својим књижевним делима, од којих су нека доживела и више од пет издања. Окушао се у разним жанровима трудећи се да пише популарно едукативно. Његов превод комада Једанаеста заповест Франтишека Шамберга изведен је у београдском НП 1901, а у СНП 1902. Са француског је превео Бал Ирене Немировске (Бгд 1931).

БИБЛ: Мед као лек и храна, Бгд 1905; Американке. Златна планина. Ловци из жарких крајева, Бгд 1921; О женама, Бгд 1924; Дактилоскопија Јована Вучетића, Бгд 1925; Из Америке, Бгд-Ужице 1926; Из мога начелниковања, Бгд-Ужице 1926, 1927; Утицај жене и мајке, Бгд 1929, 1930; Приче једног полицајца, Бгд 1931.

В. В.

РУЖИЋ Катица Зорка – глумица; у СНП је провела само неколико месеци у сезони 1928/29.

РУЖИЋ Милутин-Мита – диригент, историчар уметности, наставник (Нови Сад, 24. I 1911 – Промајна, код Макарске, 9. IX 1977). Отац му је био познати учитељ Душан Р. У родном граду је завршио гимназију, а у Бгду на Филозофском факултету историју уметности (1935). Музику је учио код композитора Милоја Милојевића. Прво запослење добио је као наставник у Грађанској школи у Госпићу 1936/37, а затим је 1937/38. радио као суплент Реалне гимназије у Вировитици. У Музичкој школи  „Исидор Бајић” у НСаду предавао од 1938. до Другог светског рата. За време мађарске окупације с великим успехом је водио хор који је наступао у Саборној цркви. Репертоар Хора је био обиман, са делима Мокрањца, Бибичког, Маринковића, Коњовића … Током рата приређивао је концерте духовне и световне музике који су били изузетни догађаји у то време јер су Србима доприносили очувању националних осећања и вере у ослобођење. Концерте је наставио да приређује и после рата – са домаћим и руским песмама. Новембра 1944. је на иницијативу Просветног одељења Команде места изабран за старатеља за обнављање Музичке школе, а потом и за директора Школе. Захваљујући његовим одличним организаторским способностима Школа је брзо отпочела са радом. Убрзо је формирао ђачки хор који је под именом Школе и Саборне цркве наступао недељом и празницима на литургијама. Од 1945. до 1946. био је директор „Музичког магазина” у НСаду, а затим је до 1948. био службеник Народног фронта града Бгда. Бавио се прикупљањем клавира и других музичких инструмената и због тога дошао у невоље и био осуђен, да би после г. дана био пуштен из затвора и са породицом се преселио у Сарајево. Тамо се  запослио као професор у Министарству просвете Босне и Херцеговине 1948/49, потом је 1949/50. био директор пословнице за културно-уметничке приредбе Босне и Херцеговине. Као професор Државне школе за примењену уметност у Сарајеву радио је до 1952, када је отишао за професора у Вишој гимназији у Мостару. Од 1. IX 1954. до 31. VIII 1955. био је шеф Оперског хора СНП, да би се потом поново вратио у Сарајево, где је био професор у Државној школи за примењену уметност све до пензионисања, 1976. Бавио се и компоновањем: Тебе појем, Херувимска песма, Оче наш, Хвалите, а на текст Бошка Петровића компоновао је песму за мешовити хор Слободна Војводина.

БИБЛ: Преглед историје уметности, Бгд 1961; Хиљаду слика из историје уметности, I-II, Сарајево 1968.

М. Л.

РУЖИЧАСТИ ПЕДИГРЕ – комедија у два дела. Написао: Жика Живуловић Серафим. Прво извођење у Савременом позоришту – Сцена на Теразијама у Бгду, 8. XI 1968.

Прво извођење у СНП 21. XII 1968. у НСаду. – Рд. В. Животић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; С. Ђорђевић (Панта Пубић), Љ. Раваси (Јасмина Пубић), И. Сувачар (Тања Пубић), Добрила Шокица (Ивана Перић), Д. Синовчић-Брковић (Бојана Стипић), В. Љубичић (Ратко Керовић), В. Матић (Зоран Радовић), Драгиша Шокица (Отац Пимен), Д. Куцуловић (Милица). – Изведено 60 пута, глед. 16.739.

БИБЛ: Жика Живуловић Серафим, Ружичасти педигре, комедија у два дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн, 1565.

ЛИТ: В. Милосављевић, Комедија за публику, Дневник, 20. XII 1968; М. Кујунџић, Нојево јаје кнежеве унуке, Дневник, 23. XII 1968; Д. Клаић, Ружичасто позориште, Индекс, НСад, 8. I 1969.

М. Р.

РУЖИЧКА-СТРОЦИ Марија – глумица (Литовел, Моравска, 3. VIII 1850 – Загреб, 28. IX 1937). Као дете доселила се у Згб, где јој је отац добио намештење у позоришном оркестру. Школовала се за певачицу, али пошто је у несрећним околностима изгубила глас (за певање), почела је да учи глуму код Ј. Фрајденрајха. Први пут је наступила на сцени ХНК у Згбу 1868. у Ловудској сиротици. Отада је непрекидно била члан овог Казалишта и у њему је стекла огромну популарност, заједно са својим чувеним партнером Андријом Фијаном (в). Играла је до дубоке старости; већ из пензије прославила је 1933. шездесетпетогодишњицу свога уметничког рада и појављивала се на сцени и даље, такорећи до смрти. У СНП је гостовала 1899, када је наступила у двема улогама: Федора (Федора) и Војвоткиња Марлборо (Чаша воде).
ЛИТ: А-м, Интересантно гостовање, Slavonische Presse, Осијек, 15. XII 1899; А-м, О српском позоришту, Die Drau, Осијек, 19. XII 1899.

В. В.

РУЖНА ДЕВОЈКА – комедија у 3 чина. Написао: Феликс Јоахимзон.

Прво извођење у нашој земљи у НОп 29. XII 1931. у НСаду. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Т. Танхофер; И. Танхофер, М. Михлова, С. Косова, Б. Дрнић, П. Кокотовић, А. Алигер, М. Ганза. – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, Комедија „Ружна девојка“, Нови Сад, 1932, бр. 49, с. 3.

В. В.