РОСИЋ Владислав – преводилац. Ситудирао је филолошке науке на Универзитету у Бгду, учествујући у раду тек основаног друштва „Абрашевић“. Као суплент предавао је у Јагодини француски и српски језик 1908, а касније је био професор Прве економске школе у Бгду, односно Државне трговачке академије. Преводилачки рад почео је романом Пола Буржеа Војвоткиња у плавоме, објављеном у Бгду б. г. Између два рата успешно и плодно је преводио са француског, највише дела Гија де Мопасана (Јака као смрт, Замка, Исповест једне жене, Новеле) и Анатола Франса (Мишљења Жерома Коањара, Печењарница код краљице Педок, Савремена историја). Неки од његових превода издавани су и после Другог светског рата. Бавио се и кинологијом (у београдском годишњаку „Ловац“ 1927. је објавио чланак Птичар). Превео је драматизацију Дикенсовог романа Давид Коперфилд Макса Мореја, која је 1933. играна у београдском НП, а 1934. у Н-Оп.

ЛИТ: Споменица Абрашевић 1903-1933, Бгд 1934, с. 23; Споменица Прве економске школе у Београду 1881-1956, Бгд 1956, с. 124.

Б. Кв

РОСТАН Едмон (Edmond Rostand) – француски драмски писац (Марсељ, 1. IV 1868 – Париз, 2. XII 1918). Отац му је био угледан новинар и економист. Средње образовање је започео у Марсељу, а наставио у Паризу. Затим се уписао на правни факултет и, по завршеним студијама, постао је члан адвокатске коморе, али се – захваљујући и добром имовном стању породице – адвокатуром никада није бавио. Г. 1890. се оженио песникињом Розамондом Жерар, са којом је имао сина Мориса, такође песника и драмског писца. У књижевности се јавио 1888. комадом Црвена рукавица (Le Gant rouge), који није имао успеха, као ни збирка стихова објављена 1890. Међутим, комедија у стиховима Романтичне душе (Les Romanesques), коју је 1894. прихватила Француска комедија, наишла је на најбољи пријем. Добро су дочекана и следећа два комада, Далека принцеза (La Princesse lointaine, 1895) и Самарићанка (La Samaritaine, 1897), које је написао за Сару Бернар. Но, прави тријумф је доживео историјском комедијом (такође у стиховима) Сирано де Бержерак (Cyrano de Bergerac, 1897), написаном за Коклена. Комад је убрзо преведен на ваљда све европске језике и свугде је био прихваћен са заносом који се ретко среће у позоришту. Ускоро је на скоро истоветан пријем наишао и комад Орлић (L’Aiglon, 1900), чији је главни тумач била незаборавна Сара Бернар. Већ у својој 32. г. живота Р. је досегнуо неслућене висине и 1901. Француска академија уврстила га је у своје редове. Али то је био и његов највиши домет. Запаљење плућа га је оборило у постељу не допустивши му да у Академију крочи пре 1904. Још је горе било на стваралачком плану. Протекла је скоро деценија док се није појавио са новим делом – које је доживело потпуни крах. У међувремену је наш народ задужио поемом Четири вола краља Петра, коју је испевао у славу хомерског прелаза српске војске кроз албанске гудуре. СНП је Сирана де Бержерака, у виртуозном преводу Милана Димовића, приказало 1921, а Романтичне душе 1922. и 1967. Недостаци Р. песничког поступка уочени су још приликом премијерног извођења Сирана. Они су још више пали у очи за време првог приказивања Орлића. Али, независно од тих мана, његова се дела, нарочито Сирано и Орлић, одликују језичким мајсторством, неисцрпним богатством изражавања, вибрантном осећајношћу, сценском спектакуларношћу, идеалистичким узлетима насупрот понижавајућој стварности, суптилном иронијом и, нарочито, вером у човека, да им ни у току девет деценија од смрти њиховог творца сјај није згаснуо.

БИБЛ: Сирано де Бержерак, прев. Милан Димовић, Бгд 1914, 1920, 1946, 1960, 1964, Сарајево 1971; Сирано де Бержерак, прев. Љуб. А. Дабић, Солун 1918; Романтичне душе, прев. Сима Пандуровић, Бгд 1920.

ЛИТ: М. Предић, Сирано од Бержерака…, Српски књижевни гласник, 1914, књ. XXXII, с. 700-706; А-м, „Романтичне душе“, Јединство, 28. II 1922; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 24, с. 11-14; А-м, „Сирано де Бержерак“од Е. Ростана, Застава, 7. IV 1925; С. Петровић, У позоришту, Бгд 1928, с. 63-65; И. Хергешић, Страни и домаћи, Згб 1935, с. 74-78; С. (А.) Ј(овановић), О значају Едмона Ростана – Поводом премијере „Романтичних душа“, Српска сцена, 1944, бр. 9-10, с. 12-14; Д. Поповић и С. Бајић, Сирано де Бержерак, Борба, 27. IV 1950; Е. Кош, Едмон Ростан. Сирано од Бержерака, Књижевност, 1950, књ. 10, с. 489-493; Љ. Мирковић, Предговор – Сирано де Бержерак, Бгд 1964, с. 7-13.

С. А. Ј.

РОСУЉА (Swienskomödi) – сељачка комедија у 3 чина. Написао: Аугуст Хинрихс. Прво извођење у Олденбургу, 1930.

Прво извођење у нашој земљи у НПДб 29. VI 1939. у Петровграду. Превео и посрбио: Жарко Васиљевић. – Рд. С. Лајтнер, к. г., сц. М. Шербан; М. Ајваз (Совра Папић), Б. Ћосићева (Анка), С. Душановић (Тима), Р. Петровићева (Соса), М. Миљуш (Прока), Н. Стојановић (Јоца), Ж. Станојевић (Паја), В. Савић (Жандар). – Изведено 10 пута.

Прво извођење у НПДбС 31. X 1939. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин; М. Томић (Совра), Љ. Лазарева (Анка), С. Савић (Тима), А. Мајценовићка (Соса), В. Милин (Прока), П. Милосављевић (Јоца), М. Мирковић (Паја), Ђ. Козомара (Учитељ), Р. Алмажановић (Жандар). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Аугуст Хинрихс, Лом око Росуље, сељачка комедија у три чина, прев. Жарко Васиљевић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 275.

ЛИТ: А-м, „Росуља“ – Аугуст Хинрихс – превод Жарко Васиљевић, Југословен, Велика Кикинда, 1939, бр. 509, с. 3.

В. В.

РОТЕР Фр. – либретист; по Лују Вернеју, а са Робертом Блумом, написао је либрето за музичку комедију Ралфа Ервина Ја те варам јер те волим, која је у СНП изведена 1931.

РОТИ Карло (Carlo Roti) – италијански глумац и драмски писац (Венеција, 1781 Венеција, после 1854). Глумачку каријеру је почео у Трсту 1800, а за своју трупу почео је и да прерађује стране и пише изворне комаде. Између осталих, прерадио је, по француском изворнику А. Д’Обињија и А. Мејлара Les deux sergents (I due Sergenti) – Два наредника, који су у СНП извођени у посрби Николе Ђурковића (ако то није била посрба са немачке прераде Теодора Хела); у ДНП је 1943. извођена баш Р. прерада јер на плакату стоји изричито – у преводу са италијанског Милана Ђорђевића.

РОУЗ Реџиналд (Reginald Rose) – амерички драмски писац (Њујорк, 10. XII 1920 – Њујорк, 19. IV 2002). Отац му је био адвокат. Средње и више образовање је стекао у Њујорку. Од 1942. до 1946. био је на војној дужности. Главна му је активност на телевизији. За њу је написао знатан број комада (у просеку сваке г. по једно дело). Неке од својих телевизијских успеха адаптирао је за филм или позориште, или обоје. Такав је случај са Дванаест гневних људи (Twelve Angry Men), који су се на телевизији појавили 1954, а на филму и у позоришту 1957, односно 1964. Писао је и директно за филм. За свој рад добио је више награда. Само телевизијско извођење Дванаест гневних људи донело му је три награде (1958). Филмско извођење истог комада наградило је и Америчко удружење драмских писаца. СНП је Дванаест гневних људи извело 1959.

ЛИТ: Љ. В., Оптимистичка „грозница“, Дневник, 10. X 1959; М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959.

С. А. Ј.

РОШУЉ Даница – глумица (Ботош, Зрењанин, 9. VIII 1929 –). У Зрењанину се школовала до краја гимназије, да би образовање наставила у Бгду, где је завршила Учитељску школу. На одсеку за глуму на Академији за позориште, филм и телевизију у Бгду дипломирала је 1955. у класи Томислава Танхофера. Први глумачки ангажман добила је у СНП, где је наступала је од 25. VIII 1955. до 31. VIII 1958, када је прешла у НП у Сарајеву. Глумица широког спектра израза, која је тек у Сарајеву остварила своје најбоље улоге. Успешно је савладавала све глумачке задатке; комичне, карактерне и строго драмске улоге. Добитник је Шестоаприлске награде града Сарајева.

УЛОГЕ: Хана (Догађај у месту Гоги), Ана (Песма), Марија (Седам година зазубица), *** (Љубав дон Перлимплина), *** (Војводина), Лисила Бланшер (За Лукрецију), Ана-Марија Жилберта (Бобо).

ЛИТ: Д. Поповић, Славко Грум „Догађај у месту Гоги”, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 605; В. Дубравчић, Двоструко промашено, Дневник, 6. XI 1955; М. Бабинка, Сезона наслућених могућности…, Дневник, 9. VII 1956; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма”, у: Сцена и стварност, НСад 1959, с. 73-80; Д. Поповић, Славко Грум „Догађај у месту Гоги”, у: Сцена и стварност, НСад 1959, с. 90-99.

М. Л.

РУВАРАЦ Коста – критичар и преводилац (Стари Бановци, 1837 – Пешта, 5. I 1864). Седам разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима, а матурирао је у Будиму као текелијанац 1858. Студирао је право у Пешти, слушајући истовремено и предавања на Филозофском факултету – посебно из естетике и филозофије. Био је један од вођа напредне пештанско-будимске омладине; на веома добром гласу у целокупној српској културној јавности, спадао је међу вође Уједињене омладине српске. Он је, са Лазом Костићем, био стуб удружења „Преодница“, које је развијало веома плодну активност, посебно књижевну и преводилачку, и издавало свој алманах. Од 1859. сарађивао је редовно у угледном „Летопису Матице српске“, а у часопису „Даница“ још одраније. Писао је белетристику, посебно приповедну прозу и актуелне путописе. Његова новела Карловачки ђак надживела је његово време. Бавио се филологијом, као вуковац, и етнографијом, али му је главно поље рада била књижевна критика. Стајао је веома чврсто но теоретским позицијама нове романтичарске литературе, а држао се естетских начела немачке идеалистичке филозофије. Можда ни један наш писац није тако ожаљен као Р. Пештанска „Преодница“ одлучила је да сви њени чланови носе црнину за њим шест недеља, у многим местима држане су комеморације и свечане седнице омладине њему посвећене. Лаза Костић је написао песму Над Костом Руварцем, доцније и свој чувени Спомен на Руварца, а то нису једине песме објављене њему у славу. Р. смрт је доживљена као национални губитак. Као човек милетићевски оријентисан и као писац нових идеја, био је у сталној присној вези са вођама СНП. Ђорђевић га, у једном писму упућеном изгледа Вуку 1859, препоручује за васпитача неком (неутврђеном) господичићу у Пешти, настојећи да ублажи његову немаштину (на студијама је живео са 40 форината месечно – истовремено је Лаза Костић имао 200). За Добровољно позоришно друштво у Пешти, свакако на подстицај његовог оснивача Антонија Хаџића, прерадио је (посрбио) две драме: Кобно име непознатог аутора и Инкогнито Јана Паљарика, које су изведене 1861. У овој дилетантској дружини Р. је и играо мање улоге (знамо да је у Паљариковој драми „био учитељ“). Комад Инкогнито Ђорђевић је тражио за СНП (писмом А. Хаџићу од 27. II 1862), али уз услов да се садржај чвршће веже за српски отпор мађаризацији. Р. је прихватио сугестију, али му је Ђорђевић три пута враћао рукопис превода јер није био довољно усклађен са српским народним духом. Шаљући прераду четврти пут, Р. пише да је комад овога пута прерађен „ако не више, а оно толико да је на њему тешко што од словачког наћи“ (писмо Ј. Ђорђевићу од 10. VIII 1862). Р. је један од иницијатора отвореног писма пештанско-будимске омладине (61 потпис) Аци Поповићу Зубу 1863. због његових безобзирних напада на СНП у „Комарцу“ и „Србобрану“. То је писмо део велике полемике напредних и конзервативних снага око концепције и будућности „народног мезимчета“. СНП је извело три његове посрбе: Ђачки послови или Двадесетдевети фебруар (1862), исте г. шаљива игра у четири чина Инкогнито, која се дуго задржала на репертоару, и 1868. Кобно име, шаљива игра у једном чину. Право својине над својим делима Р. је 1863. пренео на СНП. ДНП је 1944. извело комад Карловачки ђак, који је према Р. приповеци написао Властоје Алексијевић.

БИБЛ: Скупљени списи I-II, НСад 1866, 1869.

ЛИТ: Ј. Туроман, Предговор скупљеним списима К. Р., I, НСад 1866; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бгд 1925, с. 417-419; С. Милутиновић, О Кости Руварцу, Гласник Историјског друштва, 1940, књ. XIII, с. 54-83; Д. Кириловић, Два писма Косте Руварца, Гласник Историјског друштва, 1950, књ. XXIII, 1950, с. 202-203.

Б. Кв

РУДЕНКО Бела Андрејевна (Бела Андреевна Руденко) – совјетска оперска певачица, сопран (Боково-Антрацит, Ворошиловградска област, 18. VIII 1933 –). Студије певања завршила је на Конзерваторијуму у Одеси 1955. Од 1956. је солист Украјинског театра опере и балета у Кијеву, а од 1975. Бољшог театра у Москви. Народни је артист СССР-а. Гостовала је у Пољској, Мађарској, Великој Британији, Норвешкој, Француској, Румунији, Бугарској, Југославији, САД, Јапану, ЧССР и другде. Колоратурни сопран звонког и светлог, кристалног гласа, изванредно технички култивираног, веома музикална и глумачки обдарена, Р. је једна од најбољих и најистакнутијих страних певачица које су се појавиле на новосадској оперској сцени. У СНП је певала Виолету у Травијати два пута: 8. VI 1963. и 11. XII 1970.

ЛИТ: А-м, Гошћа из Кијева, Дневник, 13. XII 1970; В. П(оповић), Виолета Беле Руденко, Позориште, НСад 1970, бр. 4, с. 15.

В. П.

РУЖЂАК Владимир – оперски певач, оперски редитељ и композитор (Загреб, 21. IX 1922 – Загреб, 9. X 1987). Завршио је Музичку академију у Згбу 1946. и исте г. дебитовао на сцени ХНК у Згбу као Ђани Скики. Од 1947. до 1954. је био солист Опере ХНК у Згбу, од 1954. до 1972. је наступао у Државној опери у Хамбургу и истовремено (1962-1964) у њујоршком „Метрополитену“. Од 1970. је радио и као професор на Музичкој академији у Згбу. Гостовао је на многим европским, америчким и азијским оперским сценама и учествовао на многим међународним фестивалима. У СНП је певао Риголета у истоименој опери 25. X 1977. Р. је био један од најмногостранијих и најистакнутијих југословенских оперских уметника у послератном времену.

ЛИТ: О. Панди, Гости у првом плану, Дневник, 28. X 1977.

В. П.