РИВЕМАЛ Александар (Alexandre Rivemale) – француски драмски писац (Ница, 11. XI 1918 – ?). Школовао се у Кану. После матуре хтео је да постане војни пилот и положио већ неке испите, али је на наваљивање мајке одустао од авијатичарске каријере. Завршио је технички факултет и постао инжењер-геометар. Касније је похађао школу за политичке науке и докторирао на Сорбони са тезом „Амерички интереси у Кини“. Пошто је заробљен у Другог светском рату, побегао је из заробљеништва и за време окупације живео као морнар на једном бродићу. Бавио се и другим пословима, па је почео и да пише. После рата био је најпре у политичкој мисији у Аустрији и Немачкој, а касније се бавио издавачким пословима и писањем. Прву збирку приповедака објавио је под насловом Врапци Париза. Драмски првенац била му је радио-комедија Азук или Слон у кући са којом је победио на конкурсу француске Радио-телевизије 1952. Ову комедију прерађену за позоришну сцену извела је трупа Греније-Исно у позоришту „Фонтен“ 1953. Затим следи комедија Немо, изведена најпре у Канади 1955, а затим у Паризу у позоришту „Марињи“ 1956. Трупа Греније-Исно играла је и последњу Р. комедију Резервиста у позоришту „Фонтен“ 1960. Децембра 1961. за њу је добио Позоришну награду Француске академије. У међувремену је написао двадесетак радио- и девет телевизијских драма које су извођене широм Европе, а такође и у САД и Канади. Свој допадљив начин фабулирања свакодневних догађаја допуњава надреалистичким садржајима, изазивајући тако интересантне ефекте. Његове комедије одликују се лакоћом, благом пародистичком веселошћу и еластичном и динамичном фантазијом. У СНП је 1962. изведен његов комад Резервиста.

БИБЛ: Александар Ривемал, Резервиста, комедија у четири слике, прев. Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 977.

Д. Р.

РИВИЈЕРА (Riviera) – игра у 2 чина. Написао: Ференц Молнар. Прво извођење у Будимпешти 1926.                                                                                                                                 Прво извођење у нашој земљи у Н-Оп 29. I 1929. у Осијеку. Превео: Томислав Танхофер. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Т. Танхофер; И. Прегарц, Ј. Мартинчевић, Т. Стојковић, П. Кокотовић, И. Танхофер, Ј. Вујићка, М. Ракарићка, М. Аћимовић, В. Веселиновић, И. Ракарић. – Изведено 10 пута.

ЛИТ: (đ), Riviera – Molnár Ferenc darabja a Városi színházban, Bácsmegyei Napló, 13. VI 1929.

В. В.

РИГЕН Јулиус (Julius Riegen) – аустријски писац и либретист (Беч, 1849 – Беч, 16. X 1895). Право име му је било Јулиус Нигри фон Ст. Албино (Julius Nigri von St. Albino). Спријатељивши се са Немцем Хајнрихом Борманом (в), који је био генерални секретар Лаубеовог Градског театра у Бечу, почео је са њим да пише за позориште. Под заједничким псеудонимом Борман–Риген (Bohrmann–Riegen) написали су десетак комада (комедија, трагедија и оперских либрета), од којих је Окаљано поштење или Изгубљена част (Verlorene Ehre) у преводу Саве Рајковића изведен у СНП 1881.

В. В.

РИГОЛЕТО (Rigoletto) – опера у 3 чина (4 слике). Музика: Ђузепе Верди. Либрето, према Виктору Игоу: Франћеско Марија Пијаве. Прво извођење у Венецији, 11. III 1851, у нашој земљи 9. XII 1873. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 7. II 1923. Превео: Милан Димовић. – Рд. Д. Кранчевић, дир. П. Колпиков; Д. Врбањац (Војвода од Мантове), Н. Баранов (Риголето), Н. Архипова (Ђилда), В. Ширај (Монтероне), М. Оџић (Чепрано), О. Тургењева (Грофица Чепрано), К. Клеменчић (Маруло), П. Фигуровски (Борса), П. Банац (Спарафучиле), Л. Казамарова (Мадалена), М. Оливијери (Ђована), Ј. Равскаја (Паж), И. Павлов (Тамничар). – Изведено 17 пута.

Прво извођење у Н-Оп 8. I 1933, у Сплиту. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 4 пута.

Прво изводење у СНП 23. V 1948. у НСаду. – Рд. Ј. Кулунџић к. г., сц. М. Шербан, к. С. Шербан, дир. В. Илић, Д. Жупанић, В. Тополковић; Д. Бурић, Р. Грујић (Војвода од Мантове), И. Варговић, М. Хаднађев, Д. Дуић (Риголето), Е. Крже, З. Николић, Н. Стајић, О. Бручи (Ђилда), Б. Пивнички, к. г., В. Нецков, М. Грозданић (Монтероне), С. Михајловић, Л. Ивков, М. Секулић (Чепрано), М. Липковић, М. Врчевић, И. Давосир, Д. Еберст (Грофица Чепрано), Д. Балтић, В. Кошир (Маруло), М. Цвејановић, Ђ. Ђорђевић (Борса), Б. Пивнички, к. г., М. Зец, М. Хаднађев, В. Зграблић, С. Дракулић (Спарафучиле), Љ. Јанковић, М. Врчевић, Г. Гојковић (Мадалена), С. Губанић, Д. Леђанац (Ђована), Д. Леђанац, М. Хуњади (Паж), И. Михалек (Тамничар). – Изведено 37 пута, глед. 21.356.

Обновљено као премијера у СНП 7. VI 1956. у НСаду. – Рд. Ј. Кулунџић, к. г., режијски обновио В. Керешевић, сц. М. Шербан к. г., избор декора С. Максимовић, к. С. Шербан; игре увежбала М. Олењина, дир. Г. Чила, В. Тополковић; Р. Грујић, Д. Бурић (Војвода од Мантове), Д. Дуић (Риголето), З. Николић, О. Бручи (Ђилда), В. Нецков, И. Кнежевић (Монтероне), С. Брзак, Ђ. Молдовановић, Б. Драгишић (Чепрано), А. Керац, Љ. Котник, А. Мирчов (Грофица Чепрано), Д. Балтић, Ђ. Молдовановић (Маруло), Ф. Кнебл, М. Цвејановић (Борса), М. Хаднађев, И. Кнежевић (Спарафучиле), Љ. Јанковић, Н. Крушлин, Ј. Мартиновић (Мадалена), С. Губанић (Ђована), А. Керац, М. Темуновић (Паж). – Изведено 21 пут, глед. 9080.

Премијера у СНП 20. I 1962. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-графи Г. Македонски и Ж. Миленковић, дир. Г. Чила, Е. Гвоздановић, хор спремио В. Тополковић; М. Ставрић, Р. Грујић, Л. Манцин, В. Куцуловић (Војвода од Мантове), Д. Мариновски (Риголето), З. Николић, О. Бручи (Ђилда), В. Нецков, Р. Немет (Монтероне), Ђ. Молдовановић, Ф. Пухар (Чепрано), А. Животић, А. Чепе (Грофица Чепрано), Д. Балтић (Маруло), Ф. Кнебл (Борса), М. Хаднађев, И. Кнежевић, С. Дракулић (Спарафучиле), Ј. Јечменица (Мадалена), С. Губанић, А. Херћан (Ђована), М. Темуновић, И. Давосир-Матановић (Паж), Н. Кнежевић, С. Матановић (Вођа страже). – Изведено 18 пута, глед. 6398.

Премијера у СНП 21. XI 1972. у НСаду. – Рд. С. Вафијадис, к. г., сц. В. Маренић, к. г., к. С. Јатић, И. Топлак, хор спремио Е. Гвоздановић; В. Куцуловић, Ш. Мардешић (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, Д. Бугарин, Ф. Пухар (Риголето), В. Бердовић, Г. Којадиновић (Ђилда), Р. Немет, Б. Јатић (Монтероне), Ч. Милушић, С. Матановић (Чепрано), В. Ковач-Виткаи, А. Марушевић, А. Животић (Грофица Чепрано), Д. Балтић (Маруло), Ф. Кнебл (Борса), С. Дракулић (Спарафучиле), Ј. Јечменица, З. Николова (Мадалена), А. Херћан-Бодрич, И. Давосир-Матановић (Ђована), Б. Окљеша (Паж). – Изведено 38 пута, глед. 14.068.

Обновљено као премијера у СНП 28. XII 1982. у НСаду. – Рд. С. Вафијадис, к. г., дир. И. Топалк, М. Јаноски, дир. хора Ј. Ферик, сц. В. Маренић, к. г., к. М. Стојановић-Маурич, к-граф Ж. Миленковић; В. Куцуловић (Војвода од Мантове), О. Енигареску, М. Милановић (Риголето), Г. Којадиновић (Ђилда), С. Дракулић, Б. Јатић (Спарафучиле), А. Херћан (Мадалена), М. Милановић, Б. Јатић (Монтероне), Б. Јатић, Б. Кнежевић (Чепрано), А. Марушевић (Грофица Чепрано), Б. Вукасовић (Маруло), А. Манојловић, З. Мартиновић (Борса), Г. Мркшић (Ђована), Б. Окљеша (Паж). – Изведено 15 пута, глед. 6298.

БИБЛ: Риголето, либрето Ф. М. Пјаве, прев. М. Д. Димовић, Бгд 1920.

ЛИТ: Ђ. П: „Риголето“ – Народно позориште, Застава, 9. II 1923; Ј., „Риголето“, Јединство, 10. II 1923; И. П-ћ, „Риголето“ – Народно позориште, Застава, 2. III 1923; А-м, „Риголето“ од Ђ. Вердија, Застава, 8. VII 1925; А-м, „Риголето“ на сцени Опере Војвођанског народног позоришта, СВ, 24. V 1948; Н. Грба, Обновљени „Риголето“, Дневник, 23. I 1962; А-м, „Риголето“, Дневник, 8. IV 1969; М. Хаднађев, Вердијево стваралаштво и „Риголето“, Позориште, НСад, 1972, бр. 3, с. 3; А-м, Премијера „Риголета“, Дневник, 21. XI 1972; Р. Поповић, Вердијев „Риголето“, Политика, 21. XI 1972; J. M., Bemutató az újvidéki Operában, Magyar Szó, 25. XI 1972; И. Рацков, „Риголето“ Ђузепе Вердија у режији Сержа Вафијадиса, Руковет, Суботица, 1973, св. 1-2, с. 123; В. Поповић, Риголето Октава Енигареску, Позориште, НСад, 1973, бр. 6, с. 12.

Ј. М.

РИЂОКОСА (Vöröshajú) – позоришна игра у 3 чина, с певањем. Написао: Шандор Лукачи. Музика: Екел Еркел. Прво извођење у Будимпешти, у НП (Nepszínház), 2. VI 1877.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 20. II 1890. у НСаду. Превео: Ђорђе Поповић Даничар. – Рд. П. Добриновић; Д. Ружићка (Шајговица), В. Миљковић (Андраш), М. Марковић (Ферко), А. Лукић (Кесег), М. Димитријевић (Балинт), С. Вујићка (Агнешка), С. Миљковићка (Жофика), М. Марковићка (Ката), П. Добриновић (Јанко), Т. Лукићка (Боришка), С. Бакаловићка (Јулча), К. Делини (Миша), Ђ. Бакаловић (Гогљаш), Ј. Стојчевић (Губаш), М. Ивковић (Фонтош), Д. Настасић (Поздорјан), М. Живковић (Чахољи), Ј. Добриновићка (Шарика), Т. Илић (Пети), К. Васиљевић (Палко), Д. Жанова (Једна девојка). – Изведено 64 пута.

Премијера у СНП 29. V 1900. у Великом Бечкереку. – Рд. Д. Спасић; Д. Николићка (Шајговица), Д. Спасић (Андраш), М. Марковић (Ферко), А. Лукић (Кесеги), К. Васиљевић (Балинт), С. Вујићка (Агнешка), З. Добриновићка (Жофика), Д. Спасићка (Ката), П. Добриновић (Јано), Т. Лукићка (Коришка), С. Бакаловићка (Јулча), П. Крстоношић (Миша), А. Стојановић (Боглаш), А. Ботић (Губаш), Ј. Тодосић (Фонтош), Л. Поповић (Поздорјан), С. Стефановић (Чахољи), М. Тодосићка (Шарика). – Изведено 22 пута.

Премијера у СНП 2. I 1910. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; Д. Николићка (Шајговица), Д. Спасић (Андраш), М. Марковић (Ферко), А. Лукић (Кесеги), К. Васиљевић (Балинт), Љ. Динићка (Агнешка), Р. Кранчевићка (Жофика), Д. Матејићка (Ката), П. Добриновић (Јано), К. Виловчевица (Коришка), Д. Васиљевићка (Јулча), М. Хаџи-Динић (Миша), В. Виловац (Боглаш), Р. Спиридоновић (Губаш), М. Матејић (Фонтош), Ј. Антонијевић (Поздорјан), М. Николић (Чахољи), М. Тодосићка (Шарика), С. Стефановић (Палко), С. Ђуркић (Пети). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у новосадском НП 1926. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 3. VI 1928. у НСаду. Превео: Јустин Милан Шимић. – Рд. Ј. Харитоновић, дир. Н. Архипова; М. Марковићка (Шајговица), Д. Марковић (Андраш), В. Милин (Ферко), Ј. Матићка (Агнешка), М. Динићка (Жофика), Ј. Харитоновић (Кесеги), С. Душановић (Балинт), Ж. Котрошан (Миша), Х. Харитоновићка (Ката), Н. Динић (Јанко), Љ. Драгићка (Боришка), Л. Јосиповићка (Јулча), С. Никачевић (Пети), П. Матић (Палко), С. Хурбан (Губаш), С. Савић (Шарика), Б. Јовановић (Први момак), Х. Оберндорф (Други момак). – Изведено 16 пута.

Прво извођење у ДНП 24. XI 1943. у Панчеву. – Рд. Д. Кранчевић, сц. В. Ребезов, дир. Х. Маржинец; А. Мајценовић (Шајговица), В. Милин (Андраш), Ж. Котрошан, Р. Шобота (Ферко), О. Животић (Агнеша), А. Милосављевић, З. Деспотовић (Жофи), М. Аврамовић (Кесеги), М. Јаснић (Балинт), Р. Гојкић (Миша), М. Миљковић, М. Петровић (Ката), М. Мирковић (Јанко), И. Душановић (Борча), К. Игњатовић (Јулча), М. Симић (Богљаш), Р. Петровић (Поздорјановица), В. Фазловска (Чахољиница), Н. Митић (Губаш), М. Гојкић (Губашиница), Д. Стојовић (Фонтош), В. Јелић (Фонтошиница), В. Ристић (Палко), С. Симић (Пети). – Изведено 15 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Риђокоса, Позориште, НСад 1890, бр. 26, с. 102-103; -П-, Риђокоса, Позориште, НСад 1891, бр. 37, с. 150-151; А-м, Из позоришног прегледа, Застава, 19. VI 1898; О., У недељу 16. јануара гледали смо „Риђокосу“, Застава, 21. XII 1901; А-м, У недељу 19. децембра приказана је „Риђокоса“, Застава, 22. XII 1904.

М. М.

РИЗНИЋ Надежда – глумица и преводилац (Чачак, 28. X 1900 – Београд, 13. IX 1989). На Академији Свете Цецилије у Риму студирала је глуму. Била је чланица НП у Бгду, а од 1948. је била ангажована у новооснованом Југословенском драмском позоришту. СНП је 1933. извело један њен превод са италијанског језика – Уго Фалена: Последњи лорд.

В. В.

РИЈАВЕЦ Јосип – оперски певач, тенор (Градишче на Сочи, 10. II 1890 – Београд, 30. XII 1959). Музику је студирао најпре у Горици, затим у Љубљани, а од 1911. до 1914. на Конзерваторијуму у Бечу – певање, хармонију и контрапункт. Од 1914. до 1916. предавао је теоријске предмете у Музичкој школи у Љубљани. Од 1916. до 1921. је био члан Загребачке опере. Сезону 1921/22. провео је у Чехословачкој. Од 1922. до 1924. био је ангажован у Београдској опери, од 1924. до 1927. поново у Опери ХНК у Згбу, од 1927. до 1936. у Берлину, а затим у Прагу до избијања Другог светског рата. За време окупације живео је у Згбу али није наступао. Од 1945. је предавао соло певање на Музичкој академији у Бгду. Као певач гостовао је широм Југославије и у иностранству (Аустрија, Немачка, Чехословачка, Мађарска, Данска, Шведска, Шпанија, Аргентина и СССР). У НП у НСаду наступио је као Каварадоси у Тоски 5. I 1924. Р. је један од најистакнутијих југословенских тенора у међуратном периоду, оперски уметник племенитог баршунског гласа и суптилне музикалности.

ЛИТ: А-м, Rijavec a Toscában, Délbácska, 8. I 1924.

В. П.

РИМСКИ-КОРСАКОВ Николај Андрејевич (Николай Андреевич Римский-Корсаков) – руски композитор, диригент, педагог и музички писац (Тихвин, 18. III 1844 – Љубенск, код Петрограда, 21. VI 1908). Изразите музичке способности је испољио још као дечак, но, по породичној традицији, већ као дванаестогодишњак је (1856) ступио у војно-поморски корпус у Петрограду, где је упоредо учио клавир, теорију и композицију. Г. 1861. успоставио је присне стваралачке односе са кружоком М. А. Балакирјева, у којем су се још налазили Ц. А. Кјуи, М. П. Мусоргски, а нешто касније и А. П. Бородин. Сарадњу са балакирјевским кружоком прекинуо је завршетком поморске школе – обавезним трогодишњим путовањем око света. По повратку у домовину, иако је и даље обављао службу поморског официра, све више се посвећивао музици, учењу музичких дисциплина и композицији, те је убрзо постао најистакнутији члан и вођа „Петорице“. Г. 1871. постао је инспектор војно-дувачких оркестара и професор композиције на петроградском Конзерваторијуму, на којој дужности је остао готово четири деценије. Одгојио је низ композитора, а међу њима и веома истакнуте као што су: Черепњин, Глазунов, Љадов, Иполит-Иванов, Гречанинов, Респиги и Стравински. За собом је оставио обимно стваралачко наслеђе од 15 опера, 3 симфоније, мноштва оркестарских дела, многобројних песама и других остварења. Њему такође припадају два зборника руских народних песама, фундаментални рад Основи оркестрације, уџбеник хармоније, веома садржајна књига Хроника мог музичког живота, као и написи о најразличитијим питањима музичке уметности. Важнија дела: оркестарска – три симфоније, Симфонијета на руске народне мелодије, Концерт за клавир и оркестар, Шехерезада, Шпански капричо, Фантазија на српске народне песме; опере – Псковчанка, Мајска ноћ, Сњегурочка, Садко, Моцарт и Салијери, Царска невеста, Прича о Цару Салтану, Златни петлић и др. Мада је оставио приличан број радова из различитих подручја, он је првенствено оперски композитор, тачније – композитор оперских прича, главни представник те врсте у руској музици и један од најзначајнијих у целокупној историји опере. Љубав за народно стваралаштво водила га је ка древним ликовима и збивањима и велелепним споменицима народне епске поезије. Р.-К. је деценијама на позорници оживљавао паганску пантеистичку митологију древне Русије, негдашње обреде, певање и плес, показујући уз то велику љубав за живот и лепоту природе и необично много смисла за тонско обликовање најразличитијих расположења. Оркестар, који му је увек бујан и засићен сочним колоритом, учинио је звучним исходиштем драмске радње и садржаја својих сценских дела. Све особине које карактеришу оркестар у операма налазе се и у његовим оркестарским делима. Плодан као композитор и утицајан особито по свом изванредном познавању великог романтичног оркестра, Р.-К. се као члан групе „Петорица“ и истакнути представник касноромантичног националног смера убраја у моћне личности руског музичког живота крајем XIX столећа. У СНП је у више махова и у разним кореографијама, у целини и фрагментарно, извођен његов балет Шехерезада, као и балет према истоименој оркестарској композицији Шпански капричо.

М. Х.

РИС Ото – балетски играч (Нови Сад, 17. XII 1954 –). Завршио је осам разреда основне школе и 2 разреда Музичке гимназије у НСаду. Упоредо је похађао и као ванредни ученик завршио Позоришну школу – Балетски одсек у НСаду 1973, у класи С. Живанац и Љ. Мишић. Балетском ансамблу СНП је припадао од 1. VII 1973. до 2. IX 1974; статус солисте добио је 1. V 1974. Први пут се појавио у солистичкој улози још као ученик, 1972, као Момак у Лицитарском срцу. Игра му се одликовала изражајношћу, сценском слободом и бурним темпераментом. Отишавши из СНП настанио се у Швајцарској, у Базелу, где се убрзо посветио раду у тениском спорту али је наставио да као слободан уметник повремено наступа на балетским сценама Базела и Цириха; такође се активно укључује у годишње концерте балетске школе.

УЛОГЕ: Момак (Лицитарско срце), Заточеник (Шехерезада), Шкотланђанин (Вила лутака), Касио (Отело), Сељачки дует (Жизела), Колен и Сеоски нотар (Враголанка).

ЛИТ: С. Савић, Изразито лепа групна игра, Дневник, 3. VI 1972; С. Савић, Бљесак технике, Дневник, 23. I 1974.

Љ. М.

РИСТИЋ Душан – сценограф и костимограф (Комлошул Маре, Румунија, 28. X 1913 – Београд, 27. VII 1995). Средњу школу започео је у Темишвару (до 1927), а наставио у НСаду и Бгду, где се потом уписао на Уметничку школу (1935). Фигурално сликарство је учио код Петра Добровића (1936). Р. студије на Академији за ликовну уметност у Бгду (1937-1941) прекинули су окупација и Добровићева смрт. Како се код њега кроз дружење са глумачким светом јавило занимање за позориште, почео је да ради у сликарској радионици НП у Бгду, у којем је, као сценограф, дебитовао представом Шехерезада (1945). Као стипендист боравио је у Паризу (1950. и 1952) и Лондону, где је допунио и усавршио своја знања из области сценографије и костима. Све до 1965. запажено се бавио и чистим сликарством и излагао самостално и колективно (на УЛУС-овим изложбама осам пута, два пута на Ријечком салону, на београдском Октобарском салону, Тријеналу југословенских цртежа, Тријеналу ликовних уметника, Ликовној јесени…). У југословенској галерији у Паризу је 1952. излагао са Љубицом Сокић, затим у Лондону, па поново у Паризу и у Барселони. Међутим, све више заузет позоришним, филмским и телевизијским декором и костимом, опремом и илустрацијом књига и професуром на Академији примењене уметности, постепено је напустио штафелајно сликарство. Током своје позоришне каријере опремио је сцену и креирао костим за скоро 250 позоришних представа; осим рада у свим београдским позориштима, више пута је гостовао у загребачком ХНК, СНГ у Љубљани и Марибору, сарајевском НП и театрима у Титограду, Скопљу, Мостару, Крагујевцу, Зрењанину, Крушевцу, Новосадском позоришту (Ujvidéki színház), као и у иностранству: у Бечу (две представе у Државној опери), Единбургу, Бриселу, Риму (Опера), Букурешту, Темишвару, Клагенфурту, Паризу и Благоевграду; учествовао је и на многим изложбама сценографије и костима (Стеријино позорје – 1959, 1962, 1966, 1972. и 1975; Прашки квадријенале – 1967. и 1971; VI бијенале у Сао Паолу – 1961; Октобарски салон – 1969; поводом стогодишњице професионалних позоришта Југославије – Бгд, 1961. и стогодишњице НП у Бгду – 1968). Самосталну изложбу декора и сценског костима уприличио је у Бгду 1970; репродукције његових радова објављене су у више светских позоришних публикација (Лондон, Минхен, Париз, Брисел). Добитник је многих награда и признања: Златно перо Бгда за илустрацију књиге (1958), Стеријина награда за костим (Краљева јесен, 1966), Октобарског салона са сценографију (Зимска бајка, 1969), Октобарска награда Бгда (за изложбу декора и сценског костима, 1970). Одликован је Орденом рада са златним венцем (1973). Београдски студент Ј. Симић је 1976. дипломирао радом на тему Д. Р. и његово дело. У СНП је приредио декор за представе На лепом плавом Дунаву, Американац у Паризу и Каплар и цар, а у двострукој улози – као сценограф и костимограф – учествовао је у представама: Шехерезада, 1001 ноћ, Ромео и Јулија, Жизела, Крчаг, Демон злата, Мале играрије, Балетска свечаност, Силвија и Слово светлости. Оцену о Р. уметничком раду, врло прикладну и за новосадски опус, дала је др Катарина Амброзић у Енциклопедији ликовних умјетности (Згб 1966, с. 100): „Својом концепцијом сценског декора, на основу крајње сажете употребе линија и боје, уноси у југословенску сценографију једну врсту просторног цртежа којим је особито у опремама балетских дела остварио амбијент ритма и поезије“. Посебан квалитет Р. је у чињеници да је најчешће радио комплетну сценску опрему (декор и костим) и тако постизао апсолутно јединство стилског и сценског мишљења, потпуно колористичко прожимање и синтезу свих ликовних вредности.

ЛИТ: П. Васић, Изложба Љубице Сокић и Душана Ристића, Политика, 5. XII 1951; Ј. Кулунџић, Поздрављена премијера новосадске Опере, НС, 1956, бр. 108-109; Н. Грба, „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“, Дневник, 28. III 1961; С. Селенић, Тотални или ритуални театар, Борба, 23. II 1967; Ј. Шулхоф, Игра са препонама, Дневник, 19. III 1967; Б. Рушкуц, Чаробни спектакл, Дневник, 26. V 1968; С. Савић, Поново Жизела, Дневник, 10. I 1971; С. Савић, Силвија – нимфа богиње Дијане, Дневник, 14. V 1978; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978.

Д. В.