РАДОШЕВИЋ Ана

РАДОШЕВИЋ Ана – кореограф и оперски редитељ, чешког порекла (Чешке Буђејовице, 4. IX 1916 ? – Београд, ?, 2004). Глуму, певање и балет учила је у Прагу. Г. 1935. била је ангажована на летњем фестивалу у Франтишковим Лазнима, а затим у Великој оперети у Прагу. Од 1936. је живела у Југославији. У Згбу је похађала школу модерног балета, коју је успешно завршила у Бгду 1939, када се преселила у Сарајево, где је основала властиту школу. Са групом напредних омладинаца (Оскар Данон, Војо Димитријевић, Исмет Мујезиновић) сарађивала је на представама синтетичког позоришта као играчица и кореограф. Због антимилитаристичке представе Зашто плаче мала Ема прогонила ју је полиција, а почетком рата морала је да пређе у илегалност. Од 1942. је радила у Казалишту народног ослобођења, а по завршетку рата ступила је у београдско НП, најпре као играчица, а затим је постала руководилац Балета и асистент редитеља. Од 1947. до 1951. била је директор Средње балетске школе у Бгду. Г. 1958. остварила је прву самосталну режију – Моцартову Отмицу из Сераја. Од 1970. је у пензији, али је редовно сарађивала са ТВ-Бгд, постављајући балетске тачке и телевизијске балете. Од 1960. је често режирала оперске представе у Југославији (НСад, Сарајево) и у иностранству (Фиренца, Венеција, Далас, Лондон, Милано, Амстердам, Барселона, Каиро). У СНП је к. г. режирала две представе: Дон Пасквале (17. XI 1962) и Вертер (5. II 1968).

ЛИТ: А-м, Опера Српског народног позоришта, Сцена, 1968, бр. 2, с. 220; Б. Рушкуц, Искрени доживљај, Дневник, 7. II 1968; И. Врсајков, Нови Сад: 20 година Опере. Лудвиг Минкус: Дон Кихот. Жил Масне: Вертер, Борба, 10. II 1968; Н. Мосусова, Ани Радошевић, Политика, 22. III 2005.

В. П.

РАДОШЕВИЋ Милица

РАДОШЕВИЋ Милица – глумица и певачица. Била је чланица СНП од 12. I 1897. до 15. XI 1902, када се удала у Винковце за извесног Анђелковића и напустила позориште. Крајем 1905. је остала удовица, па се 8. II 1906. нудила СНП да поново буде ангажована, али није примљена.

УЛОГЕ: Марија (Француско-пруски рат), Ленка (Циганин), Аница (Јасмина и Ирена), Госпођа (Двеста хиљада), Анђео (Ханела), Даница (Крајишкиња), Сељанка (Врачара), Џесика (Млетачки трговац), Августа (Отмица Сабињанака), Маријета (Дупла пуница), Смиљана (Гордана), Колета (Нарцис), Мара (Шваља), Милица (Цар проводаџија), Сељанка (Пустињаково звоно), Девојка (Мена), Зорка (Обичан човек).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Родољуб, Вршац 1900, бр. 51, с. 2; -а, У суботу 15. децембра гледасмо први пут „Цар проводаџија“, Застава, 1901, бр. 282, с. 3; М. С(авић), Обичан човек, Позориште, НСад 1901, бр. 15, с. 114-115.

В. В.

РАДУЈКОВ Зора

РАДУЈКОВ Зора – лекар (Моровић, код Шида, 31. XII 1919 – Нови Сад, ?). Дипломирала је 1944. на Медицинском факултету у Згбу, где је и специјализовала интерну медицину. У амбуланту СНП је дошла из Главне покрајинске болнице 31. III 1956. и у њој радила до 31. X 1957, када се вратила на Интерно одељење Покрајинске болнице. Супруг јој је био управник СНП Радомир-Раша Радујков (в).

Р. Б.

РАДУЈКОВ Радомир Раша

РАДУЈКОВ Радомир Раша – управник СНП, председник МС, један од оснивача Стеријиног позорја, директор „Дневника”, градоначелник, културни посленик (Нови Сад, 26. VIII 1913 – Нови Сад, 2. VII 1982). Потекао је из занатлијске породице: отац Никола, берберин, у чијој је радњи у младости помагао па је добио надимак Брица. Међутим, занат је наставио и берберницу преузео његов млађи брат Милош, а он је у заробљеништву добио други надимак – Раша. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Студије права започео је у Бгду, али је врло брзо одустао и уписао шумарски факултет, да би 1935. студије наставио у Згбу на Агрономско-шумарском факултету. Као гимназијалац приступио је левичарском омладинском покрету, а био је један од оснивача културног друштва „Омладинац”, затим члан Надзорног одбора Студентске матице, а 1936. припремао је оснивачка акта и програме Омладинског покрета (ОМПОК-а). У Згбу је окупљао студенте из Војводине, покренуо је 1936. академски културни клуб Војвођана „Михаило Полит Десанчић” и био његов први председник. Од почетка стварања Комунистичке партије деловао је са комунистима, а у КПЈ је примљен 1938. Рат га је затекао као резервисту у западној Босни. Већ на почетку рата био је заробљен и четири г. провео прво у немачким логорима у Улерсдорфу, па у Олбину у „Ђавољем млину” („Teufelsmühle”). У свим логорима се одмах укључивао у покрет отпора организујући културни живот. Покренуо је музичку и драмску секцију, организовао је приредбе са хорским певањем и рецитовањем, музичке приредбе и позоришне представе (најзапаженија је била Сеоска свадба). Међутим, због честог испољавања антифашистичког расположења међу логорашима, Немци су укинули логор „Ђавољи млин” и чланове културне групе преместили у друге логере. Р. је прво послат у логор Хагенвердер, где је радио у каменолому, да би нешто касније по казни био премештен у Шенфелд, где је обављао ратарске послове. И у тим другим логорима наставио је активну сарадњу са илегалним организацијама, и то са организацијом под називом „Друг” и са домаћим немачким антифашистима. Из заробљеништва је ослобођен 9. V 1945, а по повратку у НСад добио је посао као чиновник у Градској кући, а затим у предузећу „Пропаганда”. Веома се ангажовао у области културе и информисања. Средином 1951. својим ауторитетом и упорношћу самостално се изборио да се наметнуто име Војвођанско НП замени старим – СНП (име је званично враћено 12. XII 1951). Био је члан Агитпропа, биран је у Покрајински комитет и за посланика Скупштине АП Војводине. Био је трећи послератни председник Градског народног одбора. Као градоначелник 1951/52. залагао се да НСад постане привредни центар Војводине, али и један од највећих културних седишта у Југославији. У новинско-издавачку и штампарску кућу „Слободна Војводина” прешао је 1952. и све до 1954. трудио се да побољша њен рад јачајући је кадровски, а самим тим је подизао квалитет садржаја, али и техничког изгледа новина које су ускоро почеле да излазе под новим именом „Дневник”. 1. XI 1954. постављен је за хонорарног, а од 1. VI 1956. за сталног управника СНП и на тој функцији остао до 30. IV 1958. За то време комплетирао је ансамбле, започео адаптацију простора за технику, поставио нову организацију и први пут одвео Драму на гостовање ван земље, у Пољску. Крајем 1955. на једној седници Одбор за прославу Стеријиних годишњица заузео се да се у његову част оснује позоришни фестивал који ће као институција неговати и унапређивати домаћу драмску уметност, тако да је Стеријино позорје основано 1956. Мада је званични председник Позорја био Јосип Видмар (в), све активности је Р. као потпредседник водио до пред смрт врло одговорно и предано. Покренуо је 1968. (и био његов први уредник) Алманах позоришта Војводине, који ће касније издавати Позоришни музеј Војводине. Био је на челу одбора за изградњу нове зграде СНП, а током градње био је најзаслужнији за отклањане свих тешкоћа које су настајале. За МС је био везан од младости – као гимназијалац помагао је у сређивању библиотечког фонда књига и часописа. После рата је, као већ афирмисани културни радник, био најпре члан УО МС, затим од 1953. потпредседник, а од 1956. до 1969. председник МС; тада је поново постао члан УО и то био до смрти. Као председник МС трудио се да ову институцију подигне на виши ниво, да увећа њено поље делатности као културне и научне институције. У том периоду је штампан Правопис српско–хрватског језика (1960), као и прве три књиге шестотомног Речника. Био је дугогодишњи члан и једно време потпредседник Извршног већа Војводине, затим председник Савета за културу од маја 1958. па све до пензинисања. Учествовао је у многим скуповима и саветовањима из области културе, а стално се трудио да допринесе афирмацији националне културе. Старао се о  установама културе: позориштима, музејима, архивима, библиотекама, издавачким предузећима… Тако је свесрдно подржао иницијативу младих филмских стваралаца да се оснује филмска кућа у Војводини под називом „Неопланта”. Именован је као пензионер у Савет федерације, а десетак дана пред смрт, мада тешко болестан, учествовао је у раду Уређивачког одбора Енциклопедије Војводине. Добитник је више одликовања, награда и признања. Између осталих носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народ са златном звездом 1975, Октобарске награде НСада 1965, Повеље града НСада 1979, Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе 1976, Златне медаље „Јован Ђорђевић“ 1982. и многих других.

ЛИТ: М. Николајевић, Некролог, Рад МС, 1982, бр. 19; Д. Попов, Човек од акције и страсти, Дневник, 4. VII 1982; Л. Дотлић, Одлазак неуморног градитеља, Дневник, 8. VII 1982; В. Поповић, Два записа о Радомиру Радујкову, Позориште, НСад, 1997, бр. 1-3, с. 64.

М. Л.

 

 

РАДУЛОВИЋ

РАДУЛОВИЋ – глумац-волонтер; наступао у представама СНП у сезони 1919/20.

РАДУЛОВИЋ Александар

РАДУЛОВИЋ Александар – преводилац. Његов превод комада Трикош и Каколе Анрија Мејака и Лидовика Алевија изведен је у НП у Бгду 1879, а у СНП 1922.

РАДУЛОВИЋ Јован

РАДУЛОВИЋ Јован – књижевник (Полачa, код Книна, 29. IX 1951 – Београд, 7. III 2018). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Книну. Књижевност је студирао у Задру и Београду где је и дипломирао. Радио је као професор у 14. Београдској гимназији, био је уредник у БИГЗ-у, a затим и директор Библиотеке града Београда. Након оснивања Републике Српске Крајине био је и њен министар спољних послова. Прву збирку приповедака Илиништак објавио је 1978. Приповетке Јована Радуловића, као и његови драмски текстови заступљени су у многобројним антологијама код нас, а преведени су на енглески, руски, француски, италијански, шведски, мађарски, немачки, украјински и македонски језик. Писао је приповетке, романе, драме, али и ТВ и филмске сценарије. Аутор је бројних радио драма које су емитоване на програмима Радио Београда. Изабрана дела Јована Радуловића објављена су у седам књига (2001- 2004). Приредио је за штампу: Изабрана дела Владана Деснице, Изабрана дела Мирка Королије, Изабране радове Марије Илић Агапове. У СНП је изведена његова драма Голубњача (1982) (в.) која је изазвала велико интересовање због забране извођења. Сам аутор је оптужен за национализам у тадашњој Југославији, и та драма је изазвала велике полемике у којима су учествовали сви од политичара, па до великог броја културних радника и уметника који су имали различита мишљења о њеном значају, уметничким дометима и намери. Ипак, драма је у истој режији и подели наставила да се игра у Студентском културном центру у Бгду и на фестивалу „Алпе адрија“ у Словенији проглашена за најбољу представу. Добитник је: Октобарске награде града Београда, Андрићеве награде, награде „Исидора Секулић“, награде „Бора Станковић“, награде „Светозар Ћоровић“, награде „Бранко Ћопић“, награде „Јоаким Вујић“ за драмски текст, награде „Браћа Мицић“, награде „Златни сунцокрет“, Грачаничке повеље, Награде Удружења драмских уметника Чехословачке за најбољи сценарио 1989. године на фестивалу „Златна Праха“.

БИБЛ: књиге приповедака : Илиништак, Даље од олтара, Голубњача и друге приповјетке, Изабране приповјетке, Замка за зеца, У Исламу Грчком, Идеалан плац, Уронити у матицу живота, Сумњива сахрана, Нема Вероника и друге приче, Најлепше приповетке Јована Радуловић, Изгубљени топоними; романи: Браћа по матери, Прошо живот, Од Огњене до Благе Марије; драме: Учитељ Доситеј, Бора под окупацијом, Голубњача, Вучари Доње и Горње Полаче; документарно-прозни и есејистички запис: По српској Далмацији, Зрна из плеве, Случај „Голубњача“ – за и против, Уронити у матицу живота.

ЛИТ: З. Радисављевић, Зазирем од писаца који пишу само романе, Политика, 10. X 2012; А-м., Одлазак Јована Радуловића, Политика, 9. III 2018.

 

М. Л.

 

РАДУЛОВИЋ Милорад

РАДУЛОВИЋ Милорад – лекар (Даниловград, Црна Гора, 5. VII 1924 – ?). Дипломирао је и специјализовао интерну медицину на Медицинском факултету у Бгду. Радио је у СНП хонорарно, упоредо са радом у Дому здравља у НСаду, од новембра 1957. до фебруара 1960.

Р. Б.