ПРИЛОЗИ ДРУШТВУ ЗА СНП – После чланака Јована Ђорђевића о потреби оснивања сталног позоришта Срба у Угарској, објављених децембра 1860. и фебруара 1861. у „Србском дневнику“, Привремени одбор Српске читаонице 16. III 1861. у истом листу објављује Позив на прилоге за оснивање сталног србско-народног позоришта у Новоме Саду. Позориште није могло рачунати не само на сталну дотацију државе него ни на повремену помоћ од ње, а још мање на субвенције жупанија и других муниципија, на чијим је подручјима је намеравало да гостује; морало се, дакле, ослањати на властити народ, његове организације и заводе, и у њима непрекидно тражити и морални и, нарочито, материјални извор за своју егзистенцију. Већ после првог позива „Србски дневник“ је 13. IV 1861. објавио Први списак прилога на Србско народно позориште, које је, у ствари, било тек у оснивању, а први прилагачи који су новац послали уредништву Листа били су: Димитрије Марковић, ц. и кр. срески актуар у Модошу (данас: Јаша Томић), иначе родом из Илока, 5 форинти; Емилија Дајевић, супруга Јована, трговца у Чакову, 20 форинти; Димитрије Панић, кујунџија из Чакова, 2 форинте; Сима Тарански из Сомбора 1 форинту; Стеван Јањатовић из Сомбора 1 форинту; Новак Радонић, академски молер из НСада, 10 форинти; Јован Ђорђевић, уредник „Србског дневника“, 100 форинти, и још седам прилагача из Велике Кикинде: Ђорђе Рус 20 форинти, Коста Петровић 5, Коста Стефановић 2 цесарска дуката, Стефан Стефановић 3, Никола Јовановић 1,50, Ђорђе Станковић 5,50 и Алекса Лаковић 5 форинти – свега 179 форинти и 2 цес. дуката. У Другом списку објављено је 23. IV 1861. да је стигао и износ од 1239 форинти и 12 крајцара са бала који су Срби у Темишвару приредили у корист СНП и да су Ђорђе Кода и Јован Поровић из НСада приложили по 100 форинти, а из Четвртог списка, 11. V 1861, сазнаје се да је Светозар Милетић уступио СНП своју посланичку плату од 100 форинти са Благовештенског сабора, 1861; прилози су затим непрекидно стизали са свих страна и пре но што је СНП, 16/28. VII 1861, било основано, тако да је Ј. Ђорђевић почетком маја 1861. могао у „Србском дневнику“, истичући новац као важан чинилац, изразити уверење да ће га народ обезбедити судећи по првим одзивима на прилагање. После установљења СНП тражила је Српска читаоница, под чијим је окриљем Позориште било у почетку, да се одобри оснивање ДСНП и да се у корист СНП могу скупљати прилози. Краљевско Намесништво Угарске дало је и једно и друго одобрење својом одлуком бр. 47200 од 18. IX 1861. Одмах потом Српска читаоница и ПО упућују у народ нови позив на прилагање за СНП у све крајеве Аустро-Угарске у којима је било Срба, јер су у међувремену добијена за то одобрења и од других надлежних власти: од Врховне војне команде за војне границе, и то за Српско-банатску под бр. 120 Praes. од 7. IV 1862, с тим да прилагачи из ових граничарских крајева не могу учествовати у раду Скупштине ДСНП. Одобрење је добијено и од Намесништва Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације под бр. 3012 од 20. III 1862. „за грађански простор“ (провинцијал), а Државно министарство у Бечу за Доњу Аустрију, Далмацију и Истру (са Трстом) одобрило је скупљање прилога за СНП под бр. 2191 од 8. V 1862. Два последња одобрења омогућавала су прилагачима и учешће у раду Скупштине ДСНП. Користећи се тим одобрењима, ДСНП, установљено на Оснивачкој скупштини одржаној 29. V / 10. VI и 30. V / 11. VI 1862, развијало је широке акције у народу за скупљање прилога за СНП путем разних облика прилагања, са циљем да му се обезбеде материјалнии услови за рад и опстанак. Таквих позива на прилагање било је и у раздобљу 1862-1914. петнаестак, упућиваних народу, његовим организацијама, удружењима, друштвима, задругама, новчаним заводима и појединцима, у неједнаким временским размацима, увек у тренуцима када је Позоришту било најтеже, када је беспарица претила да га угаси. Ни једна од тих акција, међутим, није успела трајно да реши материјално стање СНП него је само закратко ублажавала или одлагала кризу до нових апела за помоћ. Било је момената када су ти позиви одјекивали као вапај. Из примера који ће уследити видеће се кроз које се облике прилагања покушавало да се Позоришту помогне, као и жеља појединаца и група да томе допринесу према својим могућностима. Већ после првих Ђорђевићевих чланака у „Србском дневнику“ из децембра 1860, новосадски грађанин Емил Чакра се обавезао да за оснивање СНП приложи 1000 форинти; у 1861. дао је епископ бачки Платон Атанацковић прилог од 500 форинти. Сомборска дилетантска позоришна дружина поклонила је СНП 1863. своју гардеробу у вредности од 1600 форинти. „Србски дневник“ објављује 9. I 1864. списак „скупитеља прилога“ из Меленаца Ђорђа Јанковића: 17 прилагача се обавезало да ће г. дана прилагати укупно 7,90 форинти месечно, а 5 прилагача шест месеци укупно 2,10 форинти; висина прилога је од 10 крајцара до 1 форинте и 10 крајцара месечно. Српско црквено певачко друштво у Панчеву шаље 265 форинти, 65 крајцара, 6 дуката и 1 форинту у сребру чистог прихода са беседе приређене фебруара 1864. у корист „издржавања српске народне позоришне дружине“. Данило Медаковић 1865. поклања 300 примерака композиција које је саставила његова ћерка; ноте ће се распродати а новац књижити у Фонд. Александар П. Радовановић из Сремских Карловаца обавезује се 1866. да ће у Фонд ДСНП уплаћивати по 15 форинти годишње (1883. дуговао је 75 форинти за пет г.); с једне беседе у Темишвару послато је 219 форинти и 10 крајцара а из Велике Кикинде 380 форинти, 4 дуката и 1 талир у сребру; исте г. Добровољна позоришна дружина у Старом Бечеју шаље 31 форинту и гардеробу у вредности од 1200 форинти. Александар Поповић-Пеција из НСада 1866. уплаћује 33 форинте скупљене на једном весељу у винограду и 2 форинте наплаћене у друштву као „глоба“ због употребе страних речи у говору. Десет путника из Панчева скупило је исте г. на броду „Напредак“ 100 форинти; толико је послато СНП и са једне беседе у Великом Бечкереку. Ови културно-забавни скупови (беседе) одржавају се, захваљујући агилности чланова Уједињене омладине српске, у многим градовима, па јој УО ДСНП јавно захваљује „што је толиким родољубивим настојањем прионула око тога, да народном позоришту у помоћ притече, приређујући беседе у његову корист, а исто тако и свима оним честитим сународницима што су домољубивим прилозима својим омладину у лепом подузетку њеноме потпомогли“ („Матица“, 1866, бр. 39). ДСНП уводи 1866. тзв. заветне приложнице чији су се потписници обавезивали на прилагање одређене суме годишње, с правом СНП да заветовану суму, ако се не уплати, наплаћује и судским путем. Јован Петровић Зубан из Сремских Карловаца уплаћивао је од 1866. до 1873. по 40 форинти годишње, а од 1874. је престао са уплатама; СНП је 1883. одустало од наплате заосталих износа путем суда јер Зубан није 1866. потписао заветну приложницу. Коста Суботић из Беча уступа СНП десет литографских портрета српских првака, историјских личности и књижевника да се продају а новац уложи у Фонд ДСНП. Гедеон-Геца Дунђерски из Србобрана поклања 1000 форинти 1872, приликом куповине позоришне зграде на Деаковом тргу; исте г. тим поводом прилажу уд. Терезија Прокопчањи из Суботице 200 форинти и Марија Хариш рођ. Петровић из НСада такође 200 форинти. Од почетка 70-их XIX века Персида Јовановић из Подвиња код Славонског Брода шаље СНП по 4 форинте, а од 1900. по 8 круна годишњег прилога (њен муж Лука Ј. Јовановић је виши телеграфски чиновник у Славонском Броду). На Главној скупштини ДСНП 8/20. VIII 1873. начелник С. Брановачки се жали на непријатељски став „једне партије“ (мислећи на један део клера и друге Милетићеве противнике) која позоришту „сваки значај у публици одриче, цену му побија, назива га комендијом, тако да одвраћа од њега друге, иначе добровољне и на припомоћ спремне људе“. Српско певачко друштво у Белој Цркви се 1875. обавезује да ће скупити 30 форинти, колико му је ДСНП, као обавезу, било разрезало. Српски црквени одбор у Дески (код Сегедина) почетком 1876. решава да се о великим празницима носи у цркви један тас за СНП. Никола Љ. Мештровић, учитељ из Мостара, 1886. дозначује 30 форинти у име анонимног дародавца, а 1891. велепоседник Лазар Дунђерски прилаже 1000 форинти; Младен Т. Ивковић, правник у Темишвару, шаље 56 форинти што их је скупио на свадби своје сестре; на вечери код Ђорђа Ивковића у НСаду скупљено је 25 форинти, а Макса Недељков на крсној слави Ђуре Марковог у Сиригу убира од гостију 20 форинти. Одзива има и из Кнежевине Србије: 1891. Панта Јанковић и Влада П. Атанацковић из Смедеревске Паланке шаљу СНП 10 динара. Српско црквено певачко друштво исте г. се обавезује да ће за пет г. уплатити у Фонд ДСНП 250 форинти, а од панчевачких грађана, организација и фирми скупити 6554 форинте и 50 крајцара; до 10/22. XII 1897. цео тај износ био је уплаћен у Фонд ДСНП. Активисти ДСНП скупили су у НСаду од 1893. до 29. XII 1897. преко 5000 форинти прилога, такође у годишњим ратама. Из подужег доцнијег списка прилагача овде се наводе само следећи: 1893. Добротворна српска женска задруга у Сегедину са 30 форинти и Српкиње из Сегедина са 20 форинти; 1895. Меланија Вукићевић из Сомбора прилаже 50 форинти за спомен својој умрлој кћерци Сиди, а Пера Добриновић скупља на једној забави у Винковцима 65 форинти; 1898. Лаза Дунђерски поново даје у Фонд ДСНП 1000 форинти; од једне срећке (лоза) Donau-Dampfschiffahrs Gesellschaft-а (бр. 5344) СНП је 1900. добило згодитак од 105 форинти (210 круна); 1901. омладина у Иригу шаље приход с једне забаве – 107 круна и 60 филера; 1902. Коло српских девојака у НСаду уступа СНП приход са свога концерта са игранком – 1265 круна и 6 филера; 1902. Коло младих Срба у Будимпешти шаље 560 круна са једне беседе приређене 1899; Рада Пауновић из Вуковара уписује се 1904. за члана ДСНП и обавезује се да ће 10 г. у Фонд уплаћивати по 200 круна годишње; исте г. то чини и Жарко Станић, такође из Вуковара, са обавезом да целу наредну деценију уплаћује по 100 круна; Јелена Јовановић рођ. Новић и Коста Новић из Згба 1904. дарују СНП 600 круна; 1906. Слободан Матић из Мола поклања СНП нову домобранску официрску униформу, мундир, две блузе, двоје чакшира и две шапке. На позив за прилагање из 1906. одзив је био неочекивано слаб: у првој фази те акције скупљено је свега 840 круна, од тога само 340 круна од организација и група, чији доприноси спадају у облике прилагања у Фонд ДСНП који се овде разматрају. Доцније су, поред других, регистровани и ови прилози: 1908. Добровољна задруга Српкиња у Сомбору шаље 100 круна као прилог од прихода са једне забаве; 1911. патријарх Лукијан Богдановић прилаже СНП 1000 круна; Евгеније Думча из Сентандреје, њен ранији градоначелник, поводом 50-огодишњице брака („златнога пира“) даје Фонду 1912. прилог од 1000 круна; исте г. Милан Миловановић скупио је у Берлину 58 круна и 76 филера прилога за СНП, а Јован и Јелисавета Јерасовић из Сомбора шаљу 200 круна. Таквих и сличних прилога у овој врсти помоћи Фонду ДСНП било је у раздобљу 1861-1914. на стотине, па и хиљаде, а било је доприноса Фонду и из других и друкчијих извора (в. Фонд Друштва за СНП). Средства сабрана из свих тих извора чинила су материјалну основу која је Позоришту стварала бар какве-такве услове за рад и реализацију програма. У свим случајевима у којима су поједини дародавци давали писану обавезу или потписивали заветну приложницу да ће уплатити у Фонд ДСНП обећани износ УО се није устручавао да новац наплати чак и судским путем. Тако је од Емила Чакре тек 21. X 1878. наплаћено још 1860. обећаних 1000 форинти, с каматом од 66 форинти: судским путем, после скоро четворогодишње парнице.
ЛИТ: Ј. Јовановић Змај и С. Брановачки, Позив на прилоге за оснивање сталног србско-народног позоришта у Новоме Саду, Србски дневник, 16. III 1861; Први списак прилога на Србско народно позориште у Новом Саду, Србски дневник, 13. IV 1861; А-м, Други списак прилога на Србско народно позориште, Србски дневник, 23. IV 1861; Ј. Ђорђевић, Шта нам сад ваља чинити за наше позориште?, Србски дневник, 7. V 1861; А-м, Четврти списак прилога на Србско народно позориште, Србски дневник, 11. V 1861; А-м, (Гласник), Матица, 1866, бр. 39, с. 933; А-м, Позив и одзив, Позориште, НСад, 1872, бр. 14, с. 58; А-м, Забаве у корист народнога позоришта, Позориште, НСад, 1872, бр. 29, с. 119; М. Ј(овановић), Сећајмо се позоришта!, Позориште, НСад, 1873, бр. 46, с. 181-182; А-м, Извештај Управнога одбора о годишњем раду, Позориште, НСад, 1886, бр. 59, с. 235, 1892, бр. 20, с. 82, 1893, бр. 8, с. 35-36, 1894, бр. 9, с. 39-40, 1897, бр. 14, с. 76; А-м, Одзив на позив зарад припомоћи Српском нар. позоришту, Позориште, НСад, 1891, бр. 15, с. 61-62; бр. 18, с. 74, бр. 21, с. 86; А-м, Прилози Српском народном позоришту, Позориште, НСад, 1896, бр. 22, с. 87, 1898, бр. 3, с. 19-20, 1901, бр. 11, с. 99, 1902, бр. 18-19, с. 85, 1903, бр. 13, с. 144-145, 1907, бр. 4, с. 44, бр. 6, с. 56-57; Л. Станојевић, Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта за последњих петнаест година, од 1881/2. до 1895/6, Позориште, НСад, 1897, бр. 1, с. 1-8, бр. 2, с. 9-11; А-м, Позив на прилагање на Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1898, бр. 42, с. 183-185; А-м, Прилози на издржавање српског народног позоришта, Позориште, НСад, 1898, бр. 45, с. 214, бр. 48, с. 232-233, бр. 49, с. 238-239; Л. Станојевић, О Српском народном позоришту 1881-1905, НСад 1906, с. 14-17; Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1911/12, НСад 1912, с. 12; М. Томандл, Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938, с. 148; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1940, књ. V, с. 241.
Л. Д.
