ПОЛИТ-ДЕСАНЧИЋ Михаило – адвокат, политичар, начелник ДСНП (Нови Сад, 4/16. VI 1833 – Жебељ, на пустари Мира код Темишвара, 30. III 1920). Син трговца Јована Полита (в) и Јулијане Десанчић, чије презиме додаје своме породичном. Грчку основну школу, са српским наставним језиком, учио је код Георгија Бељанског и Грка Папакостопулоса, први разред гимназије завршио је у НСаду приватно, а од другог до четвртог разреда у новосадској Гимназији. Због револуције у Угарској прекинуо је школовање; 1848, мимо знања породице, пријавио се у српску народну војску за добровољца, али због младости није примљен. После 1848/49. полаже више разреде гимназије, од петог до осмог, у НСаду, Печују и Бечу, где га за испите припрема Светозар Милетић (в). Државне науке студирао је у Паризу, затим студирао и дипломирао на Правном факултету у Бечу, где је 1861. и докторирао. У међувремену, 1853, путовао је по Немачкој; 1860. краће време боравио је на Цетињу. Од 1861. био је концептуални секретар Хрватске дворске канцеларије у Бечу, а затим, до 1867, секретар Банског стола у Згбу, када је поднео оставку на државну службу да би могао да отпутује у Москву на Свесловенску етнографску изложбу (1867), где је на Московском универзитету говорио о скором решењу Источног питања; због тога је, по повратку, морао напустити Згб и преселити се у НСад. Не добивши право да 1869. у Згбу отвори адвокатску канцеларију, покушавао је да то оствари у НСаду; тек пошто је положио допунске испите, мађарски језик и адвокатски испит, испунио је своју намеру 16. III 1870, откада је дугогодишњи новосадски адвокат, публициста и политички радник. За посланика Хрватског сабора у иришком срезу биран је 1861, 1864, 1867. и 1868. У Сабору је био следбеник политике Ј. Ј. Штросмајера и залагао се за сарадњу између Срба и Хрвата. По доласку у НСад ступа у везу са Милетићем и Српском народном слободоумном странком и убрзо постаје један од њених најистакнутијих чланова. Био је и члан Уједињене омладине српске. Као кандидат Странке после развојачења Војне границе, 1873. изабран је за посланика Угарског сабора у панчевачком срезу, чији ће представник у пештанском парламенту бити до 1884. После Милетићевог повлачења с политичке позорнице због тежег обољења, расула у Странци и напуштања њенога Бечкеречког програма из 1869. од стране „нотабилитета“, чему је у знатној мери допринео и П-Д. својим пасивним држањем, поражен је на изборима 1884. и 1887, а 1906. као кандидат Либералне странке изабран је у Великој Кикинди. Све време, сем 1911, био је биран и за посланика Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. У Српској народној слободоумној странци П-Д. представља њено десно крило у којем су били најимућнији слојеви тадашњег војвођанског политичког живота („нотабилитети“). Као политичар и публицист „залагао се за национална права угњетених нација двојне монархије, али његова политичка делатност, за разлику од Милетићеве, увек се кретала у границама законски дозвољеног“. Док је Милетић у Источном питању „тражио да се власт турског феудализма на Балкану сруши оружаним устанком и ратом, П. је заузимао опортунистички став, очекујући решење Источног питања од европских велесила“ (Н. Петровић). Није се супротставио сазивању конференције вођства „нотабилитета“ у Будимпешти средином марта 1884, после које је мађарска штампа са задовољством констатовала да Срби у Угарској напуштају опозиционо држање и „прихватају државно право и угарски устав“. Није учествовао, средином априла 1884, ни на скупштини српских бирача у Великој Кикинди коју су такође сазвали „нотабилитети“, на којој је, доношењем Великокикиндског програма, одбачен Великобечкеречки програм од 1869. и напуштена државноправна опозиција. Када 1887. долази до коначног распада Српске народне слободоумне странке и оснивања Радикалне и Либералне странке, П-Д. се приклања овој другој, у којој ће убрзо постати прва личност, шеф Странке. Због породичних невоља повлачи се 1898. са положаја председника Либералне странке, али се и даље бави политиком и публицистиком. Био је фискал Управе народних фондова у Сремским Карловцима, а од 1870. до 1894. и фискал Фонда Српске велике гимназије новосадске; 1871. је међу оснивачима и члан Одбора Српског народног кола, „друштва за политички саобраштај, политичко образовање и делање слободоумних грађана“. Коло су основали Ј. Суботић (в), Св. Милетић и њихове присталице; био је и председник Кола. Од 1/13. X 1890. до 1892. власник је и издавач „Браника“, органа Либералне странке; од 1902. до 1914. управник Листа (у 1907. кратко време управник и одговорни уредник). За време Првог светског рата морао је да напусти НСад, па је живео у Бечу и Будимпешти. После рата повукао се на породично имање ћерке Владиславе и зета Милана Поповића, где је и умро. Сахрањен је на српском градском гробљу у Темишвару. П-Д. се бавио претежно политичком публицистиком, али је писао и приповетке, позоришне комаде, мемоарску литературу и оцене рукописа подношених МС ради награде. Радове је објављивао у „Србском дневнику“, „Даници“, „Застави“, „ЛМС“, „Бранику“, „Јавору“, „Народу“, „Српском колу“, те на немачком и француском језику у часописима: „Ost und West“ (Беч), „Deutsche Vierteljahrsschrift“ (Штутгарт), „Unsere Zeit“ (Лајпциг), „Politik“ (Праг), „Augsburger Zeitung“, „Nord“, „Revue de deux Mondes“ (Париз). Као публицист писао је чланке из међународне политике, о положају националних мањина, о јужнословенским односима, Источном питању, проблематици Војне границе, прилоге из историје и др. Засебно су му објављени радови: Die orientalische Frage und ihre organische Lösung (Беч 1862), Die Nationalität und ihre staatsrechtliche Begründung (Беч 1862), Народност и њен државно-правни основ (НСад 1862), Die Nationalitätenfrage in Ungarn (1879), Рецимо коју (НСад 1887), Успомене из год. 1848-49 (НСад 1889), Помен др Фрањи Рачком (НСад 1895), Путне успомене (НСад 1896), Покојници, I (НСад 1899); од 1883. па даље, такође у засебним књигама, објављивао је Беседе, I-IV. Његова кћи Владислава (в) објавила је постхумно његов рад Како сам век свој провео (Бгд 1923). „Глас Матице српске“ (1940, св. 106-113, 115) штампао је рукопис из његове заоставштине Успомене из светског рата. П-Д. је већ на Оснивачкој скупштини ДСНП, 10. VI 1862, изабран за почасног члана Друштва. Милетић је желео да известан број истакнутих личности веже за СНП, па је тако дошло и до овог избора. За члана ПО ДСНП први пут је изабран 1868, а затим, непрекидно, од 1878. до 1909. После повлачења С. Брановачког (в), 18/30. VIII 1874. изабран је за начелника ДСНП и на том положају остао до 31. VIII /12. IX 1878. Већ 5/17. VIII 1875. УО ДСНП одбија наредбу министра унутрашњих дела Угарске да се из наслова ДСНП брише реч народно, са образложењем да се ДСНП тако зове по свом Уставу од 1865, који је одобрен са „највишег места“, и да ни закон не може имати повратну снагу а камоли министарска наредба. Управо у том раздобљу Српска народна слободоумна странка преживљава тешке дане: 1876. ухапшен је Милетић и тек почетком 1878. изведен пред суд због тобожње велеиздаје; 1876. лишен је слободе и члан ЕО ДСНП Корнел Јовановић (због сакупљања прилога за босанско-херцеговачке избеглице). Д-П. шаље интерпелације на више места и брани Милетића и пред Угарским сабором и, 1878, пред судом. Стицај тих околности отежава положај СНП и функцију П-Д. као начелника ДСНП: 2. XI 1876. новосадски жупан Андрија Плат тражи од градоначелника НСада Павла Стојановића да српску народну позоришну дружину „и сваког јој појединог члана стави под наобуднији надзор полиције“ због тога што се „такозвано Српско народно позориште, чији су чланови присталице Омладине, скита сада по Славонији и по земљишту бивше Хрватско-славонске границе и својим представама рђаво утиче на политичко расположење народа“. П-Д. у тим, врло тешким приликама, храбро и умешно води ДСНП, али се, раније ангажован у Милетићевој парници, повлачи с положаја начелника да би Друштву колико-толико олакшао положај. Члан МС био је од 1865, када је изабран и за члана Матичиног Књижевног одељења, у којем је био потпредседник 1868-1869. Члан Одбора Књижевног одељења је био 1868, 1873, 1875, 1876. и 1878-1880. Биран је и за члана УО МС. Од 1869. је дописни члан Српског ученог друштва, а од 1892. почасни члан Српске академије наука. Његову драму у 5 чинова Бранивој, кнез захумски извело је СНП 1869; ово дело приказало је и НП у Бгду 9. II 1869.
БИБЛ: Бранивој, кнез захумски (заједно с његовом новелом Вереница Црногорска), НСад 1868.
ЛИТ: Ј. Грчић, Портрети с писама, III, Згб 1925, с. 94-101; В. Стајић, Оснивачи, заслужни часници и чиновници Матице српске, Матица српска, 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 533; К. Н. Милутиновић, Полит-Десанчић и Матица српска, Глас МС, 1935, бр. 23, с. 50-51; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 114-127; М. Томандл, Др Светислав Касапиновић, Панчево 1940, с. 207-274; В. Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, НСад 1951, с. 442-443; Н. Милутиновић, Нове контраверзе о Светозару Милетићу и Михаилу Политу-Десанчићу, Зборник МС за друштвене науке, 1960, бр. 27, с. 156-178; Н. Петровић, Научна историографија или тенденциозна публицистика, Зборник МС за друштвене науке, 1962, бр. 31, с. 25-90; М. Малетин, Садржај Летописа МС 1825-1950, НСад 1968, с. 204-205; Уједињена омладина српска – зборник радова, НСад 1968; Ј. Николић, Библиографија Матице српске 1950-1965, II, НСад 1973; Ј. Николић, Библиографија Матице српске 1966-1970, III, НСад 1974; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење – Др Михаило Полит-Десанчић, Рад МС, 1975, св. 11, с. 48-49; Ј. Николић, Библиографија Матице српске 1826-1949, I, НСад 1976; М. Бикицки, А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 47, с. 80-81; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, НСад 1980, с. 204, 205, 225, 226.
Л. Д.
