ПЛЕСКОЊИЋ Александра – глумица (Сомбор, 23. XI 1955 – ). У НСаду је завршила гимназију и музичку школу 1974. Апсолвирала је на Филозофском факултету – група за Југословенску књижевност, а дипломирала Академију уметности, група за глуму, у класи Бранка Плеше. У СНП је ангажована од 10. VIII 1980. као приправник, а после положеног приправничког испита постала је стални члан Драме СНП. Заједно са Харисом Пашовићем основала Театар „Промена“, а играла је и у Позоришту „Двориште“ у Бгду, у Југословенском драмском позоришту и у НП у Суботици. Јуна 1991. играла је у Лењинграду у представи Ружа ветрова. Глумила је у бројним ТВ серијама, као и на филму. Написала је сценарио о животу Милеве Марић Ајнштајн, под радним насловом “Сенка”, по ком је снимљен филм Frau Einstein у режији Милоша Јовановића, са Аницом Добром у главној улози. У пензију је отишла 23. XI 2020, али је наставила да игра у СНП. Током глумачке каријере сазревала је идећи из улоге у улогу. Веома карактерног лика, показала је разноликост у изразу па подједнако добро доноси и драмске и комичне улоге. Отац Тихомир (в) и брат Михаило (в) такође су били глумци. Добитница јe више награда и признања: Златна колајна Змајевих дечјих игара за монодраму Куварице Душана Трифуновића, 1993; Сребрна повеља за женску улогу на Вршачкој позоришној јесени за улогу Паулине Салас у представи Смрт и девојка Аријела Дорфмана, 1994; Награда на Фестивалу малих форми у Земуну за улогу Паулине Салас у представи Смрт и девојка Аријела Дорфмана, 1994; Статуета слободе за глумачко остварење на Позоришним свечаностима у Младеновцу за улогу Паулине Салас у представи Смрт и девојка Аријела Дорфмана, 1994; Награда Филмског фестивала у Нишу за улогу у филму Највише на свету целом Синише Ковачевића у режији Кароља Вичека, 1994; Награда за глуму на Сусрету војвођанских позоришта за улогу Аркадине у представи Галеб А. П. Чехова у режији Жанка Томића, Сомбор 2000; Годишње награде СНП за улогу Гине у представи Ожалошћена породица Б. Нушића, 2001. и за улогу Иванке Бикар у представи Раванград Ђ. Лебовића 2003; Награда за женску епизодну улогу у представи Коме верујете на 54. фестивалу професионалних позоришта Војводине, 2004; Награда Вечерњих новости у оквиру 52. Стеријиног позорја за епизодну улогу Софије Петровне у представи Ујкин сан Достојевског, у режији Егона Савина, 2007; Златна медаља „Јован Ђорђевић“, 2020.

УЛОГЕ: Џин (Плутање), Јелка (Слике жалосних доживљаја), Девојка (Долња земља), Јелисавета (А трње је за човека), Драгиња (Протекција), Дона Елвира (Дон Жуан), Јасна/Аристомаха (Археолошка искапања код села Диљ), Коломбина (Живот провинцијских плејбоја после II светског рата), Вила Сор Анеглика (Думанске тишине), Милева (Клементов пад), Грета (Клопка Тадеуша), Зобунова Видарица (Јегор Буличов), Корделија (Краљ Лир), Лилипути (Козодер у акцији), Мајка Јања (Бела кафа), Огњена (Куварице), Еби Брустер (Арсеник и стара чипка), Госпођа Министарка (Госпођа министарка), Паулина Салас (Смрт и девојка), Аркадина (Галеб), Гина, Прокина жена (Ожалошћена породица), Ана (Ослобођење Скопља), Иванка Бикар (Раванград), Вашарски маестро (Војцек), Жена (Коме верујете?), Сара (Пољуби сјај угаслих звезда), Софија Петровна (Ујкин сан), Марија (Зверињак), Амбасадорка (Полиција или Чему све овo), Госпођа Радулашки (Је ли било кнежеве вечере), Хелен (Љубавни јади Вудија Алена), Госпођа Радулашки (Је ли било кнежеве вечере), Мила (Барбело, о псима и деци), Арсићка (Ујеж), Ружа (Урнебесна трагедија), Кумрија (Сеобе), Мајка (Приче из Бечке шуме), Мама Роса (Оставите поруку или Бегунци), Бака Цајтл, Голдина бака (Виолиниста на крову), xxx (На Дрини ћуприја), Лина (Развојни пут Боре Шнајдера), Салче, мати Коштанина (Коштана), Мисиз Полачек Крауз (Вечити младожења), Тетка Даца (Госпођа министарка), Мајка (Прави Запад), Баба (Моћни ренџери не плачу), xxx (Смрдљива бајка), Први глумац (Розенкранц и Гилденстерн су мртви), Стела (Бура).

ЛИТ: Б. Свилокос, „Плутање“ против плута, Позориште, НСад, 1980, бр. 7-8; С. Божовић, Премијера „Дон Жуана“ у Српском народном позоришту, Телевизија НСад, 31. X 1984; М. Кујунџић, Слатки живот чудовишта природе, Дневник, 2. XI 1984; Б. Хложан, Тeјвје и његове ћерке, Дневник, 25. V 2015; С. Аничић, Александра Плескоњић Илић, првакиња драме СНП: Отварање још једног позоришта било би идеално за овај град, mojnovisad.com, 18. V 2018; И. Бурић, „Смрдљива бајка“ Мирослава Момчиловића након биоскопа на сцени СНП-а, Дневник, 25. XII 2018; А. Милосављевић, Српско народно позориште ми је помогло да носим свој крст, Позориште, НСад, март 2021, с. 10-11.

М. Л.

ПЛЕСКОЊИЋ Михајло – глумац (Нови Сад, 21. VI 1958 – Нови Сад, Институт у Сремској Каменици, 22. III 2017). У НСаду је завршио гимназију и дипломирао на Академији уметности, на Одсеку драмских уметности (група за глуму) у класи Димитрија Ђурковића 1984, када је и примљен за члана Драме СНП. Исте г. је на Сусрету војвођанских позоришта у Вршцу награђен за улогу Полија Бејкера у представи Човек је човек, a  1989. добиo је Стеријину награду за најбољег глумца на 34. позорју за улогу Бајре у представи Три чекића (О српу да и не говоримо). Од 26. I 1990. до 9. XII 1994. био је члан Драме Народног позоришта у Бгду, да би се вратио у СНП у којем је био све до смрти. Отац Тихомир (в) и сестра Александра (в) такође су глумци.

УЛОГЕ: Поли Бејкер (Човек је човек), Пјеро (Дон Жуан), Церемонијалмајстор, Трускот, Брокет, Први лорд (Владајућа класа).

ЛИТ: М. Кујунџић, Безнадежна судбина, Дневник, 9. III 1984; П. Матеовић, Човек је човек, Политика експрес, 22. III 1984; Д. Клаић, Истрошени манир, Политика, 13. IV 1984; З. Ч. Преминуо глумац Михајло Плескоњић Баџа, Блиц, 22. III 2017; J. С., Одлазак првака Драме СНП, Вечерње новости, 23. III 2017.

Ј. М.

ПЛЕСКОЊИЋ Тихомир – глумац (Живковци, код Аранђеловца 11. VII 1927 – Нови Сад, 22. X 1989). Потиче из породице здравствених радника. Школовао се у Бгду до 1944. а у јесен те г. пришао је народној војсци и учествовао као борац на Сремском фронту, где је и рањен. По изласку из војске радио је краће време у Председништву Владе ФНРЈ (од 13. II 1948. до 30. VI 1949), а онда је први професионални ангажман добио у београдском Луткарском позоришту, где је радио од 1. VIII 1949. до 15. VIII 1950. Тражећи себе као глумца и најбоље услове, по једну сезону је био запослен у позориштима у Зајечару (1. IX 1950 – 1. IX 1951), Врању (1. IX 1951 – 1. VIII 1952), Сомбору (1. VIII 1952 – 31. VII 1953), Нишу (1. VIII 1953 – 31. XII 1953). Вратио се 1. I 1954. у Сомбор, а од 1. IX 1957. је био стални члан у СНП, где је, само са једним краћим прекидом 1972, када је био ангажован у Тузли, остао до пензионисања, 31. XII 1988. Истицао се у комичиом фаху. У млађим данима играо је херојски репертоар (Станоје Главаш, Селимбег и др.), а у НСаду се развио у глумца изразите карактерне комике. За улогу Наредника у Брехтовом комаду Човек је човек у Тузли наградила га је Заједница професионалних позоришта БиХ (1972), а Удружење драмских уметника Војводине доделило му је награду за улогу Војводе Хреље у новосадској представи Пуч М. Илића (1978). На позоришној сцени је одиграо око 150 улога, учествовао у 15 филмова и у 20 телевизијских продукција, те у више од 100 драмских емисија на радију. Већ само његово појављивање на сцени, његов карактеристичан став, гест, гримаса, говорна интонација – све је то од прве наговештавало гледаоцима хуморни ужитак (М. Каришик).

УЛОГЕ: Фајл (Чаробњак који доноси кишу), Ксант (Лисица и грозд), Јосина (Клупко), Чорба (Пера Сегединац), Џеки (Просјачка опера), Мажис (Јаје), Клепмпа (Халелуја), xxx (Плави зец), Стеван (Пљусак), Благоје (Др), Трифун (Ожалошћена породица), Болесник (Адам и берберин), Алекса Жунић (Сумњиво лице), Јовица (Народни посланик), Светозар (Џандрљив муж), Шпира клонфер (Развојни пут Боре Шнајдера), Луј XIII (Три мускетара), Вучко (Медаља), Хреља (Пуч), Цивил (Инспекторове сплетке), Аслаксен (Непријатељ народа), Рафаеле (Субота, недеља, понедељак), Корњача (Капетан Џон Пиплфокс).

ЛИТ: М. Каришик, In memoriam. Тихомир Плескоњић (1927-1989), Алманах позоришта Војводине, 1989/90, бр. 24, с. 124.

М. Л.

ПЛЕЦ Јохан фон (Johann Edler von Ploetz) – немачки писац (Минхен, 1786 – 17. или 18. VII 1856). Био је син секретара изборног кнеза и – мада племић – цео живот је провео без сталне и одређене службе, у непрестаној оскудици. Данас спада у заборављене писце, а писао је готово искључиво драме: Moses Brrettung (1817), Die Hintertreppe (1821), а комедија изведена код нас штампана је у збирци Beiträge zur deutschen Schaubühne (у три свеске, 1844) са осам других позоришних дела. У СНП је 1866. изведен његов комад Очарани кнез (Der verwüschte Fürst, 1844), у преводу Персиде Пинтеровић.

С. К. К.

ПЛУВИЈЕ Едуар (Edouard Plouvier) – француски драмски писац (Париз, 2. VIII 1821 – Париз, 12. XI 1876). Почео је као кожарски радник. У књижевности се јавио најпре стиховима и фељтонима у разним листовима. Као двадесетдеветогодишњаку Француска комедија му је прихватила један комад у два чина који је имао успеха. Писао је комедије, водвиље, драме, лирске драме – поглавито сам, али понекад и у сарадњи. У СНП су приказана два његова комада: 1887. Убица (Les Vengeurs, 1851) и 1922. Анђео поноћи (L’Ange de minuit, 1861), који је написао у сарадњи са Теодором Баријером. Познат је и као романописац.

С. А. Ј.

ПЛУГ И ЗВЕЗДЕ (The Plough and the Stars) – позоришни комад у 4 чина. Написао: Шон О’Кејси. Прво извођење у Риму, 8. II 1926.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 29. X 1968. у НСаду. Превео: Боривоје Недић. – Рд. Д. Ђурковић, сц. В. Маренић, к. Б. Јовановић, музички сарадник Д. Стулар; В. Вртипрашки (Џек Клидеро), В. Милошевић (Нора), Д. Милосављевић Гула (Питер Флин), М. Петковић (Мали радник), М. Кљаић-Радаковић (Беси Берџис), М. Бањац (Госпођа Геган), Љ. Јовић (Молзер), И. Хајтл (Флатер Гуд), М. Шмит (Поручник Лангон), Р. Главина (Капетан Бренан), Т. Плескоњић (Каплар Стодарт), Ф. Тапавички (Наредник Тинли), З. Јаковљевић (Рози Редмонд), П. Петковић (Гостионичар), Ј. Бјели (Жена), Т. Јовановић (Говорник). – Изведено 2 пута, глед. 297.

БИБЛ: Плуг и звезде, прев. Боривоје Недић, ркп. у Биоблиотеци СНП, сигн. 735.

ЛИТ: Л. Геролд, Az eke és a csillagok, Magyar Szó, 2. XI 1968; М. Кујунџић, О Ирцима и Тевтонцима, Дневник, 31. X 1968.

А. К.

ПЛУТАЊЕ (The Sea Anchor) – хроника једног викенда у једном делу, Написао: Тед Вајтхед. Прво извођење у Великој Британији 1976.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 21. XI 1980. Превео: Вјенцеслав Радовановић. Драматуршка обрада: Славенка Миловановић. – Рд. Б. Свилокос, сц. Б. Максимовић, к. Ј. Петровић, избор музике В. Попов и Б. Свилокос; В. Попов (Енди), З. Богданов (Лес), А. Плескоњић (Џин), В. Скакун-Вејин (Силвија). – Изведено 8 пута, глед. 491.

ЛИТ: Б. Свилокос, „Плутањем“ против плутања, Позориште, НСад, 1980, бр. 7-8, с. 10; Д. Николић, Препознавање као повод за игру, Дневник, 21. XI 1980.

Ј. М.

ПЉАЧКА (Loot) – комедија у 2 дела. Написао: Џо Ортон. Прво извођење у Лондону, 1965, у нашој земљи 18. X 1969. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у СНП 14. X 1971. у НСаду. Превео: Зденко Лешић. – Рд. Д. Мијач, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич; Р. Којадиновић (Макљиви), М. Кљаић-Радаковић (Феј), В. Вртипрашки (Хал), Д. Срећков (Денис), С. Гардиновачки (Траскот), Д. Јанковић – Макс (Мак Медоуз). – Изведено 12 пута, глед. 2178.

БИБЛ: Пљачка, прев. Зденко Лешић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1723.

ЛИТ: К. Савић, „Пљачка“ на трећој сцени, Позориште, НСад, 1971, бр. 2, с. 14; (B-s), Rablótámadas a Ben Akibában. Csútórtökon lesz a Szerb Népszinház évadujitója, Magyar Szó, 13. X 1971; М. Кујунџић, Веспазијанове одаје, Дневник, 16. X 1971; С. Божовић, Црни хумор на безбојан начин, Индекс, НСад, 1971, бр. 230, с. 9; П. М(ирковић), Суђење комедији „Пљачка“, Политика експрес, 8. I 1972; В. Миросављевић, Позорница, судница, лудница, Дневник, 13. I 1972.

А. К.

ПЉУСАК – весела игра са села у 3 чина. Написао: Петар Петровић-Пеција. Прво извођење 16. I 1918. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 10. II 1921. – Рд. М. Спасић; Д. Сотировић, к. г. (Стојан Марић), К. Виловчевица (Стана), В. Виловац (Марко Марић), Д. Васиљевићка (Јања), Б. Николић (Никола Јеврић), П. Рајичићка (Мара), М. Тодосићка (Пела). – Изведено 15 пута.

Прво извођење у СНП 22. XI 1923. у Великој Кикинди. – Рд. М. Аћимовић; М. Јелић (Стојан Марић), К. Рајчевићка (Стана), М. Аћимовић (Марко Мирић), М. Петровићка (Јања), Н. Динић (Никола Јеврић), Д. Павићевићка (Мара), М. Грујићка (Пела), А. Аћимовићка (Циганка) – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 19. XII 1933. у Вршцу. – Рд. С. Душановић; М. Мирковић, С. Колашинац (Стојан Марић), Н. Нешовићка (Стана), С. Душановић (Никола Јеврић), И. Душановићка (Смиља), Р. Тодићева (Пела), М. Мајић (Марко Мирић), М. Динићка (Јања), Ј. Јованесковићева (Циганка), Д. Перишић, Љ. Десимировић (Перица, дете). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 22. I 1971. у НСаду. – Рд. М. Васиљевић, к. г., сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; И. Хајтл (Стојан Марић), М. Анђелковић (Стана), П. Петковић (Марко Марић), З. Ђуришић (Јања), Т. Плескоњић (Никола Јеврић), М. Булатовић (Мара), Добрила Шокица (Пела), З. Кримшамхалов (Циганка). – Изведено 28 пута, глед. 7210.

БИБЛ: Петар Петровић-Пеција, Пљусак, Згб 1918.

ЛИТ: Х-ћ, „Пљусак“, Застава, 19. II 1921; А-м, „Пљусак“ од П. Петровића, Застава, 4. V 1923; А-м, 16. о. м. комад „Пљусак“ од Пеције Петровића, Нови Сад, 1934, бр. 37, с. 3; (К.) С(авић) , Пеција на „Бен Акиби“, Позориште, НСад, 1971, бр. 5, с. 11; Х. Р., После пет деценија „Пљусак“, Политика експрес, 22. I 1971; М. Кујунџић, Водвиљ на лички начин, Дневник, 24. I 1971; С. Божовић, „Пљусак“ без грмљавине, Вечерње новости, 26. I 1971.

В. В.

ПОВЕРЕНИЦИ ДРУШТВА ЗА СНП – Одредбом § 23. Устава Друштва за СНП српска народна позоришна дружина је била обавезна да гостује у свим већим местима у Аустроугарској у којима су били настањени Срби. С обзиром да је СНП било установа српског народа у Монархији коју није ни основала нити издржавала муниципијска или жупанијска власт а ни држава, Позориште је могло и морало рачунати на подршку и финансијску помоћ искључиво свог народа да би могло обезбедити опстанак и обављати своју функцију. У оба случаја, дакле, и кад је реч о гостовањима српске народне позоришне дружине и када се има у виду да се морална и материјална подршка морала тражити и мање-више могла очекивати безмало са целокупне територије Аустроугарске, радило се о врло широком простору на којем је Друштво за СНП требало да делује. Због тога је оно од првог дана постојања настојало да у великом броју места у Угарској, па и нешто шире, пронађе људе који ће пристати да у својој средини обављају тешку и одговорну функцију повереника Друштва. Дужност повереника била је да у народу популаришу Позориште као неопходну народну потребу, да придобијају и уписују нове чланове Друштва за СНП, да воде бригу о размештају ковчежића (в) и, заједно с једним чланом месног позоришног одбора, ваде новац из њега и шаљу га у НСад Централној благајни и да, у случају гостовања српске народне позоришне дружине у њиховом месту, образују месни позоришни одбор који ће водити бригу о Позоришту док се буде код њих налазило (в. Месни позоришни одбори ДСНП). Док су месни позоришни одбори постојали и били у функцији само за време боравка позоришне дружине у њиховој средини, па се по завршеном гостовању и извршеном обрачуну прихода и расхода растурали да би се поново обновили приликом наредног гостовања, дотле су повереници били у функцији непрекидно, током целе сезоне. Они су били стална спона која је повезивала ДСНП са најширим народним слојевима у великом броју места, нарочито у Бачкој, Банату, Срему, Славонији и другде. ДСНП није водило посебну евиденцију о повереницима и данас је немогуће утврдити сва њихова имена. Сигурно је, међутим, да их је имало непрекидно у сваком месту у којем је СНП гостовало у периоду 1861–1914, па и између два светска рата. Функције повереника крију се и иза имена појединих чланова месних позоришних одбора иако тамо оне нису навођене, јер су повереници скоро по правилу улазили и у састав одбора чим је ово тело било образовано. Први записнички траг о избору већег броја повереника је из 1864: у вези са скупљањем прилога, УО ДСНП је 10/22. I 1864. закључио да се замоле да буду повереници у својим местима, поред неких других личности, још и прота Васа Живковић (Панчево), Д. Стефановић (Темишвар), Паја Стојовић (Темишвар-Фабрика), Миша Сабовљевић (Велика Кикинда), Игњат Васиљевић (Земун), Ј. Милекић (Сремска Митровица), др Ђорђе Натошевић (Будим), Паја Богдановић (Рума), прота Н. Беговић (Карловац), С. Горјановић (Ириг), Димитрије Милошевић (Чаково), Сава Ђорђевић (Стари Бечеј), Андрија Николић (Сента), Миша Крестић (Тител), Мата Поштић (Стапар), парох Никола Бибић (Меленци), Миша Трифунац (Мокрин), Светозар Деспинић (Ковин), Стеван Георгијевић (Велики Сент-Миклош), Христофор Шифман (Банатски Комлош), Лазар Стефановић (Бела Црква), Димитрије Николић (Товаришево). После два месеца, 15/27. III 1864, УО ДСНП моли да се приме функције повереника: „нећака г. Владислава у Бечу (G. Wladislawxs Neffe)“, затим Божидара (Теодора) Петрановића (Задар), Спиру Поповића (Шибеник), конте Косту Војновића (оца Луја и Ива, Сплит), Трифка Путицу (Дубровник), Ст. Бенадиновића (Котор), опет једног Војновића (Нови), извесног Коларовића (Фијуме – Ријека), поново проту Н. Беговића (Карловац) и В. П. Котура (Сисак). Поред имена повереника пронађених у записницима органа Друштва за СНП, један списак повереника Друштва објављен је у апелу „ГГ. повереницима Срб. нар. позоришта и нашој врстној омладини србској!“, који је штампан у „Напретку“ Ђорђа Поповића Даничара (бр. 77 од 22. IX 1866, с. 2–3), којим се УО ДСНП обраћа родољубима да потпишу заветне приложнице са обавезом да ће одвајати за СНП по један новчић дневно све док се Позоришту на тај начин не обезбеди стална месечна помоћ од 500 форинти; у апелу се позива омладина „да буде при руци повереницима“ у придобијању родољуба да потпишу заветне приложнице.
Арад: Михаило Лазић (1865);
Баја: др Павле-Паја Ивановић Сентивански (1864, 1866), Мита Поповић, адвокат (1874);
Бела Црква: Лазар Стефановић, протопрезвитер (1866); за повереника односно у Одбор за скупљање прилога изабрани Марко Первуловић, Гига Војновић и Рада Банић, чланови Српског певачког друштва (1876);
Будим: др Ђорђе Натошевић (1866), Коста Јосифовић (1866);
Велика Кикинда: Петар Видак, Ника Јовановић (1863), Михаило Сабовљевић, адвокат (1866), Милан Петровић (1876–1877), Исидор Павловић (1879);
Велики Бечкерек: Стеван Савић, адвокат (1862, 1864–1866), Ђура Страјић, прота (1906); Велики Сент-Миклош: Стеван Гергијевић, трговац (1866);
Винковци: Паја Ђорђевић (1864), Мила Бабић, државни одветник, Сава Трифковић (1877);
Вршац: Никола Мандукић (18630–1864, 1875, 1879), Милета Брадваровић, трговац (1865–1866), Тима Деметровић (1867), Ђура Цвејић, адвокат (1887–1888);
Вуковар: др Јован Суботић (1861, 1863), Јован Јоца Марковић, трговац (1861, 1863–1864, 1866, 1872, 1874–1878);
Глина: Браћа Слепчевићи (1864);
Загреб: Ж. Ј. Лончаревић (1875–1876), Игњат Васиљевић, трговац (1866, 1877–1878),
др Теодор Тоша Недељковић, адвокат (1887–1888), Стеван Крецул (1899);
Инђија: Светислав Гудурић, општински бележник (1923);
Ириг: Павле Живановић, трговац (1866);
Карловац (Хрватски): Никола Давидовић (1864), Никола Беговић, парох (1866);
Ковин: Светозар Деспинић (1866), Јован Марковић (1899);
Комлош: Христофор Шифман (1866);
Костајница: Вићентије Ристић, Јован Лазаревић (1864);
Меленци: Никола Бибић, парох (1866), Арса Поповић, трговац (1875);
Мокрин: Михаило Трифунац, адвокат (1866);
Мол: Душан Јосимовић (1900);
Нова Градишка: Јосип Шварц (1864–1865);
Нови Бечеј: Мита Папић, трговац (1864–1866), Јован Малетић (1899);
Осијек: Давид Миланковић, члан Судбеног стола (1861–1870), Коста Крестић (1861), Петар Вујић (од 1870), Васа Муачевић (1909);
Панчево: др Константин Пеичић, лекар (1864, 1866, 1869), Васа Живковић, парох (1866), др Светислав Касапиновић, адвокат (1869, 1875–1876, 1878);
Петриња: Гаврило Височевић, Коста Чакој (1864);
Пешта: Антоније Хаџић, секретар МС, Јован Лацковић, трговац (1864), Мита Јовановић, трговац (1877);
Рума: Павле Богдановић, трговац (1866);
Сегедин: Михаило Лефтер, адвокат, председник Српске православне црквене општине (1864, 1866);
Сента: Андрија Николић, адвокат (1863, 1866), др Стеван Малешевић, адвокат (1899);
Сентандреја: Никола Игњатовић (1899);
Славонска Пожега: Андрија Ковачевић, жупанијски велики фискал (1864–1865);
Славонски Брод: Ђока Поповић (1864);
Сомбор: Гедеон Леовић, адвокат (1863, 1866, 1876, 1886), М. Николић, Ђ. Капдеморт, П. Коњовић (1877), Јован Вујић (1887), др Давид Коњовић (1904–1906);
Србобран: Новак Голубски (1864, 1866), др Момир Павловић (1901);
Сремска Митровица: Павле-Паја Панаотовић, трговац (1864, 1866), Никола Ј. Поповић (1898);
Сремски Карловци: Александар Радовановић (1862–1864, 1866);
Стапар: Мата Поштић, бележник (1866);
Стара Пазова: Никола Петровић, поседник и трговац (од 1881. више од четири деценије);
Стара Паланка: Јован Стојаковић, трговац (1864), Јован Станковић, трговац (1866);
Стари Бечеј: Сава Ђорђевић, адвокат (1866), Паја Петковић (1879), др Милан Поповић, лекар (1879, 1903–1904);
Суботица: др Петар Стојковић (1862–1864, 1866), Божидар Вујић, управник Поште (1862–1863);
Темишвар: Ђура Јовановић, учитељ, браћа Београдац (1863), Јован Деметровић (1864), др Тома Стефановић (1866), др Бранко Стефановић (1875–1876), др Светозар Димитријевић (1896);
Темишвар-Фабрика: П. А. Стојковић, трговац (1866);
Тител: Михаило Крестић, трговац (1866);
Трст: Никола Трифић, Мато Жванут (1864), Стефан Трифић, трговац (1866);
Чаково: Јован Дајевић (1863), Димитрије Замфировић, поштар (1863, 1875), Никола Замфировић (1866).
У раздобљу 1861–1923. познати су нам, дакле, у 48 места 102 повереника ДСНП. Морало их је, међутим, бити и у неким другим местима, а и њихов укупан број је несумњиво морао бити знатно већи. Сем у три наведена случаја, и можда још понеком, Управни одбор ДСНП се на седницама није бавио питањима избора повереника; за те функције су придобијали чланове ДСНП и оне који то нису били – Јован Ђорђевић (в) и Антоније Хаџић (в) када су боравили са српском народном позоришном дружином у разним местима. То су, по овлашћењу УО, чинили и заменици управитеља (Димитрије Михајловић, Лаза Телечки, Паја Маринковић) и управитељи дружине (Димитрије Ружић, Бранислав Ђ. Нушић, Пера Добриновић, Жарко Савић); такође и позоришни агент Светозар Крестић (в), деловођа трупе Паја Степић (в) и њен рачуновођа Никола Зорић (в). За ту функцију нису увек бирани људи из реда најугледнијих грађана у месту, али су морали несумњиво бити честити, окретни, предузимљиви и одани СНП. Имена повереника ДСНП између два светска рата, с којима су често одржавали непосредну везу представници Друштва, не наводе се, сем у једном случају, у записницима његовог УО.

Л. Д.