ПИНТЕР Харолд (Harold Pinter) – енглески драматичар (Лондон, 10. X 1930 – Лондон, 24. XII 2008). Потекао је из јеврејске радничке породице. Каријеру је започео најпре као глумац, али се убрзо потпуно посветио писању. П. је водећи енглески драматичар позоришта апсурда са сопственим карактеристикама. Поред дела за позорницу, написао је и велик број драма за радио и телевизију које је опет адаптирао за сцену. Његови рани комади приказују индивидуу скривену у узан животни простор, изоловану од застрашујућих и разарајућих спољњих сила. Каснији његови комади излазе из уског простора и обрађују теме из тешкоћа међуљудског општења симболизоване у сексуалној и комуникативној основи. Тражење и истовремено избегавање у међуљудским односима изражено је клишираним, говорним језиком, надојеним речима фрустрације и страха, а где пауза игра веома значајну улогу. Међународни успех постигле су његове драме: Рођенданска забава (The Birthday Party, 1957) и Домар (The Caretaker, 1960). Значајније су и:  Соба (The Room, 1957), Неми слуга (The Dumb Waiter, 1960), Ноћ ван куће (A Night Out, 1961), Патуљци (The Dwarfs, 1961), Колекција (The Collection, 1963), Љубавник (The Lover, 1963), Повратак кући (The Homecoming, 1965), Ћутање (Sillence, 1969), Давно некад (Old Times, 1971). СНП је играло његов комад Давно некад (1972). Носилац је Медаље части (Companion of honour, 2002) и француске Легије части (2007), те добитник Награде „Дејвид Коен“ (1995), Награде „Лоренс Оливије“ (1996) и Нобелове награде (2005).

БИБЛ: Без поговора, прев. И. Ћурчија-Продановић, у: Авангардна драма, Бгд 1964.

ЛИТ: И. Видан, Непоуздани приповједач, Згб 1970; Страни писци, Згб 1968, с. 565.

Д. Р.

ПИНТЕРОВИЋ Персида – преводилац (Рума, 29. IX 1844 – Београд, 2. VI 1895). Основну и приватну девојачку школу завршила је у Великом Бечкереку. Потом је, на позив министра Ч. Мијатовића, прешла у Србију (1862), где је радила као учитељица у основној школи у Шапцу (1863-1864). Као разредна учитељица Више женске школе у Бгду пуне три деценије (1864-1894) предавала је српски и немачки језик. Била је и управитељка те школе (1894/95). Једну г. је провела је на специјализацији у Дројсигу у Пруској проучавајући, у тамошњој школи за гувернанте, педагогију и модерно уређење женских школа. Београдско Женско друштво изабрало ју је 1887. за своју председницу, новосадска Српска женска задруга за почасну чланицу, а краљ Александар ју је одликовао Орденом Светог Саве IV реда. Објавила је неколико стручних (приручничко-уџбеничких) дела за школску употребу. Једна је од првих жена преводилаца позоришних комада код нас. Превела је са немачког, за наша позоришта, око 20 позоришних дела – Фридл: Оба кандидата, комедија у 3 чина (1872); Кастели: Сироче и убица, мелодрама у 3 чина (1873); К. Гернер и Мајер: Тражи се стриц или Стари Фридрих и његово време, комедија у 2 чина (1873); К. Гуцков: Бео лист, драма у 5 чинова (1874); Ф. Кајзер: Палата и лудница, драма у 4 чина (1874); Х. Хајлеман: Краљ и глумац, историјска драма у 1 чину (1874); Х. Милер: Круна и срећа, драма у 5 чинова (1880); А. Коцебу: Враголан, комедија у 5 чинова (1885); Г. Мозер: Харун Ал-Рашид, комедија у 4 чина (1885); Еркман и Шатријан: Опклада или Пријатељ Фриц, комедија у 3 чина (1888) и М. Ордоно, А. Валабрег и А. Керул: Булинарови, комедија-водвиљ у 3 чина (1895). На позорници СНП у НСаду изведени су њени преводи: Ж. Бајар и Ж. де Ваји: Муж на селу, комедија у 3 чина (са немачког превода Торенбарга, 1875); Е. Хилдебрант: Осам дана после венчања, комедија у 1 чину (1875); Ф. Кајзер: Палата и лудница (1884), Г. Мозер и Ф. Шентан: Наше жене, комедија у 5 чинова (1884) и Ј. Плец: Очарани кнез, комедија у 3 чина (1886).

ЛИТ: А-м, † Персида Пинтеровићева, Српкиња, илустровани календар за 1897, Велика Кикинда 1896, с. 124; К. Цв(етковић), Педесетогодишњица Више женске школе у Београду (1863-1913), Бгд 1915, с. 133-134; К. Холецова, Персида Пинтеровићева, Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна уметност до данас, Наклада Добротворне задруге у Иригу, Сарајево 1913.

Ђ. П.

ПИПИ ДУГА ЧАРАПА – дечији балет у једном делу. Музика: Круно Ципци. Либрето: Ико Отрин према причи Астрид Линдгрен. Прво извођење у СНГ у Марибору, 7. V 1961.

Ррво извођење у СНП 12. IX 1973. у НСаду – Рд. и к-граф И. Отрин, к. г., дир. К. Ципци (магнетофонски снимак РТВ Љубљана), сц. и к. М. Стојановић-Маурич; Б. Максић, Т. Чебски (Пипи), А. Христидис (Капетан Евразије, Јаки Адолф, Морнар), А. Пундов (Капетан Евразије, Дебели господин, Кловн, Црнац, Морнар), И. Игњатовић (Нилсон-мајмун), Н. Узелац (Нилсон-мајмун, Лопов), Д. Новков, А. Узелац (Аника), Р. Варга, Б. Курунци (Томи, Лопов), Ж. Новков, В. Чебски (Жандар, Црнац), Н. Бикицки, Н. Антић, Л. Милер, Љ. Марковић, И. Грња (Даме, Црнци), М. Гиковски (Дама), Т. Пандуровић (Учитељица, Црнкиња), В. Поповић (Дебели господин, Директор циркуса, Црнац), И. Фетаховић (Лопов, Коњ, Црнац, Морнар), Д. Јеринкић (Коњ, Црнац, Морнар), М. Суботички, М. Бана (Деца, Црнци, Морнари), Е. Курунци (Деца, Морнари), Г. Тот (Деца, Коњи), С. Стојадиновић, М. Грујић (Госпођица, Паула, Црнкиња), Г. Теглаши, М. Прибил (Коњи), Ђ. Нађ (Коњ, Црнкиња, Морнар). – Изведено 90 пута, глед. 30.814.

Обновљено као премијера у СНП 12. IV 1984. у НСаду. – Рд. и к-граф И. Отрин, к. г., дир. К. Ципци, к. г., сц. и к. М. Стојановић-Маурич, репетитор Х. Неделко; Ј. Дутина, Г. Теглаши (Пипи), А. Христидис (Отац), Д. Влалукин, Н. Узелац (Нилсон), Д. Новков, А. Петрић (Аника), Р. Варга, Б. Курунци (Томи), Ж. Новков, В. Чебски (Жандар), М. Рушкуц, Л. Милер-Христидис, Н. Бикицки, М. Гиковски, И. Грња, Љ. Клинар (Даме), Т. Пандуровић (Учитељица). – Изведено 12 пута, глед. 3992.

ЛИТ: С. Савић, Допадљива представа, Дневник, IX 1978; Љ. Мишић, Пипи Дуга Чарапа, Мисао, 18. X 1978; К. Ципци, Пипи Дуга Чарапа, Позориште, НСад, 1984, бр. 7-8; Р. Бркљачић, Малишани у позоришту, Позориште, НСад, 1984, бр. 7-8, с. 8; С. Савић, На крају сезоне, Позориште, НСад, 1984, бр. 9-10, с. 5.

Љ. М.

ПИПИХ Карл – драмски писац, аутор комада У јавном животу, изведеног у СНП 1899.

ПИРАНДЕЛО Луиђи (Luigi Pirandello) – италијански драматичар и романописац (Ђирђенти, Сицилија, 28. VI 1867 – Рим, 1. XII 1936). Потиче из богате сицилијанске породице власника рудника сумпора. Студирао је филологију и право у Палерму, Риму и Бону. Још као ученик почео је да пише стихове и прозу, а за драмске текстове се определио као већ искусан писац. Прве његове драме нису имале нарочитог успеха; тек онима у којима се враћа људима са родне Сицилије постигао је прве похвале. Драма Шест лица траже писца донела му је светску славу. П. је 1925. у Риму основао своје позориште (Teatro d’Arte di Roma), са којим је организовао турнеје по Европи и Јужној Америци. Био је једно време директор државних позоришта у Риму, Торину и Милану. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1934. Његово драмско дело се сматра почетком модерног европског позоришта. Постоје директне повезаности са позориштем апсурда, психо-драмом, поетском драмом и позориштем демонстрације. Његове драме постају основна дела за проучавање модерне драмске теорије. П. пише под утицајем немачке филозофије, сицилијанског софизма и веризма. Борба за живот тера људе на обострану превару, унутрашњост човека се скрива иза маске. Спољашњост и унутрашњост не чине јединство и „ништа није истина“. Борба за истину провлачи се кроз његово целокупно дело. По њему – не постоји апсолутна истина, она је неухватљива и релативна. Ништа није онакво какво нам изгледа да јесте, па ни човек: свакоме изгледа другачији, што ствара забуне и сукобе међу људима. Друштво и индивидуа су, по њему, неспојиви. Као што маска гуши унутарње импулсе човека, тако и друштво гуши и спутава индивидуу. За његов стил карактеристични су хладна дистанца приказивања, сажет израз, интелектуалистички језик, неумољива анализа психе, преплитање рационалног са ирационалним, формално убрзани темпо код значајних пасажа и снажни завршеци чинова. Написао је 43 драме и сабрао их под називом Голе маске (Maschere nude). Најпознатија драмска дела су му: Тако је – како се вама чини (Così é se vi pare, 1917), Дивно је бити поштен (Il piacere dell’ onestà, 1917), Али то није озбиљно (Ma non é una cosa seria, 1918), Игра улога (Il giuoco delle parti, 1918), Човек, животиња и врлина (L’uomo, la bestia e la virtù, 1919), Госпођа Морли (La signora Morli, una e due, 1920), Шест лица траже писца (Sei personaggi in cerca d’autore, 1921), Хенрик IV (Enrico IV, 1921), Обуците голе (Vestire gli ignudi, 1922), Живот који сам ти дала (La vita che ti diedi, 1923), Човек са цветом у устима (L’uomo dal fiore in bocca, 1923), Вечерас импровизујемо (Questa sera si recita a soggetto, 1929), Сан или јава (Sogno ma forse no, 1929) и Дивови са планине (I giganti della montagna, 1936). У новосадском позоришту изведени су његови комади: Човек, животиња и врлина 1926. и 1961, Шта је истина 1938. и Хенрик IV 1940. и у ДНП 1942.

БИБЛ: Шест лица траже писца. Хенрик IV, прев. Никша Стипчевић и Југана Стојановић, Бгд 1962.

ЛИТ: Ф. Алфиревић, Луиђи Пирандело, Хрватска ревија, 1935, бр. 8, с. 343-350, 419-425 и 474-477; Т. Манојловић, Луиџи Пирандело, Српски књижевни гласник, 1939, књ. LVIII, с. 286-291; И. Хергешић, Књижевници нобеловци, Радио-телевизија Згб, 1969, с. 57-68; С. Селенић, Драмски правци XX века, Бгд 1971. с. 111-122; Ј. Делић, „Хуморизам“ – умјетнички поступак Луиђи Пирандела, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1975, књ. 18, св. 1, с. 265-276; И. Секулић, Из страних књижевности, Бгд 1977, књ. I, с. 580, књ. II, с. 529.

Д. Р.

ПИРОВАЊЕ – драма из савременог живота у 3 чина. Написао: Мита Димитријевић. Прво извођење 14. VI 1925. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 29. I 1926. – Рд. М. Ковачевић; И. Прегарц (Олга), К. Колашинац (Зора), Љ. Јовановићка (Ленка), Т. Хаџић (Никола Цвијетић), С. Колашинац (Др Матуља), Ј. Гец (Др Николић), М. Ковачевић (Никола Ђуровић), П. Кокотовић (Рашић), Л. Лазаревић (Стеван), Н. Дивјак (Медо), М. Васић (Перчић), М. Оџић (Гаћула), М. Летић (Први члан редакције „Борба“), А. Ђорђевић (Други члан редакције „Борба“), М. Степановић (Матић), С. Продановић (Лукић), М. Хаџи-Динић (Јаковљевић), Ј. Матићка (Г-ђа Божић), Д. Матејићка (Једна старија госпођа), Д. Петровићка (Прва шими-девојчица), Ј. Матићева (Друга шими-девојчица), М. Вебле (Један господин), Д. Врачаревићка (Служавка), Е. Ерманова (Продавачица цвећа), Г. Миковић (Келнер), К. Клеменчић (Играч), Тамарова (Играчица), В. Веблеова (Пиколо). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Пировање“, драма из савременог живота у 3 чина од М. Димитријевића – Премијера 29. I 1926. г., Застава, 31. I 1926; А-м, Позориште, Нови Сад, 1926, бр. 4, с. 6.

В. В.

ПИСЕК Стјепан – глумац и певач, лирски тенор (Требиње, 17. VII 1892 – Дубровник, 3. XI 1979). Право му је презиме Пицек. Основну и средњу школу завршио је у Дубровнику, где се 1913. придружио путујућој дружини Петра Ћирића. После Првог светског рата обрео се у Вараждину, у чијем се казалишту запослио 1920. Г. 1922. је прешао у ХНК у Згбу, где је био члан хора а истовремено се приватно музички образовао у Глазбеном заводу код професора Корнеста витеза Камарате. Од 7. VI 1924, после аудиције, радио је у НП у НСаду као глумац али превасходно као певач до 1927, када је прешао у Вараждин, али се убрзо вратио и у НСаду остао до почетка 1928. Од пролећа 1928. наступао је Београдској оперети, а затим у театрима у Скопљу, Сарајеву и Сплиту. Са Н. Архиповом, Н. Барановим и Б. Дубском, са којима је певао у новосадској Опери, и диригентима Светоликом Пашћаном и Јосипом Рајхенићем, учествовао је у покушају обнављања Опере у НСаду: окупивши привремени ансамбл, у сезони 1929/30. су по војвођанским местима давали представе Травијате и Мадам Батерфлај. После рата је био члан пулског па дубровачког казалишта; од 1. IX 1955. до пензионисања био је запослен у НП у Суботици. Као члан НК у Пули награђен је на Републичком фестивалу Хрватске у Згбу јуна 1950. за улогу Прождора у Љубовницима непознатог аутора. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославио је 3. VI 1954. насловном улогом у Молијеровом Грађанину племићу, у Дубровнику – у оквиру Љетних игара. Играо је у домаћим филмовима Бакоња фра Брне, Последњи одред, Милиони на отоку, Путници са Сплендида, Сви на море, те у популарној телевизијској серији Наше мало мисто.

УЛОГЕ: Гроф Болеслав Барански (Пољачка крв), Рене (Мадам Помпадур), Кнез Иван од Коруге (Играчица Каћа), Родерих (Холандска женица), Трике (Евгеније Оњегин), Алфред Жермон (Травијата), Едвин Роналд (Кнегиња чардаша), Витембург (Грофица Марица), Арман Милбо (Фраскита), Шандор Запоља (Шева), Максим де ла Вале (Клокло), Др Шеиква Омаи (Тајфун), Стева Драгић (Сеоска лола), Фердинанд од Шарплантреа (Мамзел Нитуш).

ЛИТ: П. И., Оперско вече чланова Новосадске опере, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 15, с. 6; Крит., Оперско вече, Застава, 14. IX 1924; А-м, Две премијере, Comoedia, 1924, бр. 4, с. 7; О. С(уботи)ћ, „Евгеније Оњегин“ (премијера), Застава, 10. X 1924; В. Спасић, Реприза „Madame Pompadour“, Јединство, 4. I 1925; А-м, A Hollandi menyecske, Délbácska, 5. IV 1925; А-м, „Холандска невеста“, оперета у три чина, Видовдан, НСад, 12. IV 1925; А-м, Премијера „Холандске женице“, Comoedia, 1925, бр. 11, с. 21; Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 21. VI 1925; A. Miklautz, Erstaufführung Operette „Polenblut“ von Nedbal, Deutsches Volksblatt, 25. IX 1925; С. Зубац, „Пољачка крв“, оперета од Недбала, Јединство, 27. IX 1925; О. С(уботи)ћ, „Играчица Каћа“, Застава, 15. XI 1925; О. С(уботи)ћ, Писек у „Травијати“, Застава, 17. I 1926; Р., Гостовање Новосадске оперете, Књижевни север, Суботица, 1926, св. 3, с. 34-35, св. 4, с. 168; А-м, Вечите жеље, вечити снови, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 6; О. С(уботи)ћ, „Шева“, Застава, 26. V 1926; О. С(уботи)ћ, „Кло-кло“, Застава, 27. III 1927; К. Николић, „Клокло“, опрета од Б. Јенбаха, Нови Сад, 1927, бр. 12, с. 3; Др М. Петровић, Оперска представа приказана од чланова бивше народне опере у Н. Саду, Стража, Бачка Паланка, 1929, бр. 24, с. 2; A. Miklautz, Madame Butterfly, Deutsches Volksblatt, 24. I 1930; А-м, 3. априла о. г. слави 30. годишњицу…, Позориште, Тузла, 1954, бр. 4-5, с. 33.

В. В.

ПИСМО в. КОБНО ПИСМО

ПИСМОНОША И ЊЕГОВА СЕСТРА (Er und seine Schwester) – лакрдија с певањем у 4 слике. Написао: Бернхард Бухбиндер. Музика: Рудолф Рајман. Прво извођење у Бечу, 1902, у нашој земљи 12. III 1907. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 7. III 1913. у Сремској Митровици. Превео: Арношт Грунд. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Први пут: „Писмоноша и његова сестра“, Застава, 17. XII 1913.

В. В.

ПИТ И ФОКС (Pitt und Fox) – хисторијска шаљива игра у 5 чинова. Написао: Рудолф Готшал. Прво извођење у Лајпцигу 1854, у нашој земљи 27. XI 1882. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 14. XI 1887. у НСаду. Превео: Веља Миљковић. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Џорџ III), Д. Ружић (Чарлс Џемс Фокс), В. Димитријевић (Виљем Пит), С. Лазић (Ричард Бринсли Шеридон), С. Кестерчанек (Слак), М. Врга (Фоб, Дик), П. Добриновић (Слап), А. Милојевић (Снотон), К. Васиљевић (Џенкинс), Л. Хаџићева (Хери Брајар), М. Максимовићева (Херцешкиња Џорџана), xxx (Херијета), Т. Исајловић (Џак). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Пит и Фокс“, шаљива игра у 5 чинова од Рудолфа Готшала, Браник, 1887, бр. 136, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Пит и Фокс, Позориште, НСад, 1887, бр. 26, с. 122.

В. В.